ANAGRA 99

Jos u vreme kada smo poceli da planiramo misionarsko putovanje u udaljena naselja, u basenima reka Taseve i Angare, pred nama se postavilo pitanje nacina organizovanja misije. Kako organizovati to putovanje? Kojim putevima je moguce doci do tih mesta? Ta i jos mnoga druga pitanja su bila predmet dugih diskusija u Misionarskom Centru.

Misionarski rad: razgovor sa mestanima

Pravoslavne knjige koje su darovali vernici Crkve u Krasnojarsku su poklonjene mesnoj biblioteci, kao i svima koji traze Boga

Naselje Prvomajsk na reci Taseva (prva poseta Pravoslavnih svestenosluzitelja od osnivanja naselja)

Sta smo znali o nacinu organizovanja misionarskih putovanja? U proslom veku na teritoriji nase eparhije su organizovane veoma uspesne Misije, u vidu monasko-misionarskog sluzenja – Turuhanska, Acinska i Altajska. Monasi su se, podrazavajuci Apostola Pavla, naselili medju neverujucim narodima i postepeno, u toku dugog vremenskog perioda, svojim zivotom prosvecivali ljude svetloscu Jevandjelskog ucenja.

Bilo je slucajeva samostalnih podviga svestenika-misionara, koji su obilazili udaljena naselja, najcesce na polarnim sankama sa psecom ili jelenjom zapregom, i pritom krstili mesno stanovnistvo – to su bili na primer Sveti Inokentije Moskovski i Aleutski, i nas turuhanski misionar o.Mihail Suslov.

Postoje i primeri savremenog misionarstva. Na primer, kada na put krene pun brod, koji postaje ploveci Hram, i ploveci rekama posecuje udaljena naselja s ciljem misionarenja.

Misionarstvo je na zalost danas pomalo zapostavljeno u celoj Rusiji. Jer ako nema odlazaka u udaljena mesta, vernici ne samo da u svakom gradu bivaju okruzeni neverjem, vec i zloverjem, i sektastvom. Danas svako od nas moze i treba da podrazava misionare-monahe nasih Pravoslavnih Misija.

Misionarenje brodovima i automobilima je veoma uspesan vid misionarskog sluzenja. Ali u mesta u koja smo se mi spremali da idemo nije tako lako doci automobilom, a iznajmljivanje broda je skupo, pa je bolje kupiti ga i pretvoriti u ploveci Hram u okviru eparhije.

Misije odredjenih svestenosluzitelja u udaljena naselja s ciljem misionarenja se organizuju neprekidno i dovoljno uspesno. Nazalost one imaju jedan nedostatak: misionar je sam i moze da ponese sa sobom samo ogreniceni broj korisne pravoslavne literature, ikona, itd. U pogledu duhovnosti, naselja u tajgi ne treba smatrati kao divlje i netaknute krajeve. Televizija i sekte su dospeli u najudaljenija mesta, i njihov stetan uticaj upada u oci mesnih zitelja, koji su jos uvek cisti zahvalujuci zivotu u prirodi. Cesto pitanje nije u propovedanju Hrista, vec u pravilnom ispovedanju Vere, o Pravoslavnom ispovedanju Boga. Na primer, u Priangarju, ulazeci u naselje saznali smo da nijedan pravoslavni svestenosluzitelj nije dosao nijednom, dok sektasi, od kojih su neki tako egzoticni za “veliku zemlju”, kao “bela braca”, znaju sve dovoljno dobro. Oni dolaze svako leto i fakticki posecuju svaku kucu. Upravo zbog toga, pored potrebe za ispunjavanje obicnih pravoslavnih Tajinstva, ljudima u udaljenim naseljima je potrebna pravoslavna literatura i ikone. Ali, da li sam putnik-misionar moze da ponese mnogo? Razumljivo je da ne moze. Ali moram reci cak da i svi mi ponesemo puno literature i ikona, ni to ne bi bilo dovoljno i bilo bi samo kako kap u moru vode.

Proanaliziravsi sve moguce oblike misionarskih putovanja na Angaru, u svima smo videli dovoljno velike nedostatke. Ali Gospod ne ostavlja one koji Ga traze i zele da se trude Njega radi. U izboru nacina organizovanja misije u Priangarju, Gospod nas je blagoslovio da koristimo neobicno sprovodjenje misionarskog rada. Tog puta smo upseli da razresimo dilemu potpune beznadeznosti s jedne strane, i krajnje neophodnosti organizovanja misionarskog rada u Priangarju, s druge strane. Stvar je u tome sto su najudaljenija mesta Priangarja vec “osvojili” turisticki vodici. Pojavila se ideja da se uzme provereni turisticki metod sportskog splavarenja i da se ispuni misionarskim sadrzajem. Sustina je u sledecem. Turisti obicno vole da obidju sto je moguce vise, a zatim da splavare po reci. Uzevsi taj princip za osnovu, mi smo uspeli da organizujemo misionarsko putovanje ukljucivsi 11 ljudi i da ponesemo prilicnu kolicinu pravoslavne literature, ikona, krstica, dijafilmova itd. Na taj nacin smo uspeli da pronadjemo optimalnu varijantu misionarskog rada u tom regionu u nedostatku finansijsko-materijalnih sredstava. Tako se rodila, kako se nama cini, nova forma misionarskih putovanja. Koristeci principe turistickih putovanja, odmah smo krenuli prema krajnjem cilju naseg putovanja, i odatle splavarili do naseljenijih mesta. Za razliku od turista, koji izbegavaju razgovore sa mestanima, mi smo organizovali svoje pauze pored naselja i ostajali tamo u toku svojih misionarskih poduhvata. Tako je te godine organizovano prvo probno putovanje. Mi smo samo ucili, skupljajuci iskustva. Nije se sve sto nam se cinilo jednostavno u pocetku pokazalo takvim kasnije. Na primer, izabrani termini su bili najbolji za misionarenje s tacke gledista mogucnosti okupljanja mestana. Ali se pokazalo da je zbog vremenskih uslova te godine kosidba bila citave dve nedelje kasnije nego obicno. Ali to Slava Bogu nije uticalo na rezultate nase delatnosti, pa se nismo uznemirili. To, kao i sumski pozari koji su se rasplamsavali u to vreme, odvukli su mnogo ljudi na njihovo gasenje. S druge strane, shvatili smo da trajanje misionarskog putovanja u takvoj formi misionarskog sluzenja, treba da bude znacajno duze. Jedan ili dva dana misionarskog rada u naselju nije dovoljno. Kako bi se postigli rezultati u misionarskoj delatnosti neophodno je organizovanje pravoslavne zajednice, a za to treba vremena. To jest ta putovanja ne treba organizovati za manje od mesec dana, i vise. Pored pozitivnih stvari takvog nacina organizovanja misionarskih putovanja i velikog broja ucesnika i puno literature, neophodno je napomenuti preimucstvo organizovanja odmora od puta u odredjenom logoru. S jedne strane misija je blizu i aktivno deluje u naselju. A s druge strane, i autonomija je ocuvana. Disciplina i red u logoru, zajednicke jutarnje i vecernje molitve pre i posle jela, pravoslavni nacin zivota predstavljaju ocigledan primer mesnim ziteljima i to propovedanjem, delom i licnim primerom.

Na zalost, nisam uspeo da napisem dnevnik tog putovanja zbog neprekidne brige oko organizacije misije. Zbog toga objavljujemo delove iz dnevnika dve ucesnice naseg putovanja: Tatjane Belicke i Ljudmile Sosedkine, a ja dodajem jos neke dokaze, koje pored svih okolnosti one nisu znale. 

Masovno krstenje u reci Angara. Naselje Novoangarsk.

 

T.B. 16.07. Petak Kada smo juce uvece putovali iz Krasnojarska, cinilo se da su sva nasa iskusenja iza nas, i da ce sad nas put biti gladak, kao asfaltni, po kojem se veselo kretao nas automobil.

Kad tamo! Po dolasku tamo, obavestili su nas da sofer, s kojim je pre pola godine ugovoreno da nas u petak vozi 80km po tajgi do reke Taseva – ide na kosidbu. Njemu nije potreban novac, on nista ne zeli, - i tako smo ostali bez prevoza. Pri cemu nam se cinilo da mozda nece biti ni samog putovanja, jer je s jedne strane vreme kosidbe je zbog vremenskih prilika odlozeno za nedelju dana, a isto zbog vremena (velikih vrucina), sve slobodne masine su prebacene za gasenje pozara u tajgi. Slava Bogu, niko se nije obeshrabrio. Genadij Ivanovic, nas instruktor-vodja trazi automobil. Putovanje bi trebalo da se organizuje.

 

D.N. – U stvari, celo putovanje je bilo na ivici da se otkaze pre dva dana kada nam je vecina preduzeca, kojima smo se obracali za dobrovoljnu pomoc – otkazala. Vec smo trebali da napustimo Krasnojarsk, a nismo imali ni novca, ni hrane. I ljudima koji su trebalo da putuju su pocela da se desavaju iskusenja – putujem – ne putujem. Posavetovali smo se, podelili obaveze i ucinili poslednji pokusaj da organizujemo misiju. Uvece, dan pre polaska, skupili smo se ponovo zajedno i pokazalo se da nas je Gospod blagoslovio – obezbedili smo i novac, i hranu, cak i vise nego sto treba. Zaista Gospod sve daje! Zelim posebno da spomenem sestru Ljudmilu, zahvaljujuci cijoj upornosti i marljivosti smo uspeli da sakupimo sve sto nam je bilo potrebno i organizujemo nase misionarsko putovanje.

Ali dosavsi u selo Kazacinsko – odakle je pocinjala nasa misija, bili smo prosto zaprepasceni saznanjem da nemamo prevoz. Svi pokusaji da nadjemo neko drugo odgovarajuce prevozno sredstvo su propali. Trazili smo ne samo po preduzecima u Kazacinskom vec i medju ucesnicima putovanja, i po susednim selima – sve je bilo uzalud. Do veceri smo bukvalno bili ocajni. Nije bilo nikakvih sansi da otputujemo. Otac Pavle se spremao da se vrati kuci u Pirovsk. Nas vodja Genadij Ivanovic je sedeo, spustene glave, ne mogavsi da pogleda u nas iako uopste nista nije bila njegova krivica. Najstrasnije je bilo to sto nazalost ovakva neprilika nije mogla a da ne bude od Boga. To neshvatanje Volje Bozije je najvise zbunjivalo srce. Posto je Misija  - Bozije delo, zasto je onda zid ispred nas? Zasto su svi putevi zatvoreni? A zatim odmah posle putovanja je postalo jasno da je to bilo iskusenje nase snage i zelje da se sluzi Gospodu. Kao sto je govorio prepodobni Makarije Egipatski, da glineni sud nije odgovarajuci za hranu, ukoliko nije obozen ognjem, tako i dobro delo ukoliko nije praceno iskusenjima nije Bogu ugodno. Tako se i nama prema tim recima desavalo to vatreno iskusenje.

Resenje problema je doslo u toku dva dana, kao sto se cesto desava - neocekivano. Trazili smo kamion i nismo ni razmisljali o autobusu. Postojala je mogucnost da se dobije autobus. Ali autobus ne moze da putuje tajgom. I morali smo hitno da promenimo marsrutu. Ali nazalost, do dva tri naselja se nije moglo doci ni autobusom ni skelom, pa smo posetu njima ostavili za narednu godinu – nadam se.

 

T.B. – 16.07. – 17 casova. Nasli smo autobus. Marsruta je malo izmenjena – 2 dana po Taseju su otkazana. Znaci, necemo ici u nekoliko sela. Ali nema drugih varijanti. Sutra u 5.00 ujutru ce po nas doci autobus, i odvesce nas do sela Kulakovo (to je nedaleko od usca reke Tasej u Angaru) i konacno cemo krenuti.

 

L.S. – 17.07.- 5 casova izjutra. Putujemo prema skeli koja plovi Jenisejem. Autobus. Put. Svi pevaju. Ja ne mogu da pevam – boli me grlo. Zelim samo da posmatram beskrajno lepu prirodu, obalu Jeniseja, dolinu kroz koju putujemo. Upijamo lepotu tih mesta. Izlazi sunce. Zbog oblaka se vidi samo crveni polukrug. Drvece se razaznaje u magli, koja kao da ih savija i uranja u recno korito Jeniseja. Na poljanama ima puno belih cvetova.

Priblizavamo se skeli. Putujemo po samoj obali. Sunce je vec zaslo. Senka od sunca ide za nama po povrsini Jeniseja. Suprotna obala je jos pod maglom. Vozili smo se skelom i trebalo je da se vracamo. Cekamo. Otac Pavle ne gubi vreme – on je vec sa udicom – mozda nesto ulovi. Posmatram ga kroz prozor na autobusu. Nad Jenisejem se zadrzao samo tanak sloj magle. Talas se polako valja. Suncani put se vidi u dolini recnog korita. A otac Pavle stoji podbocen.

Secam se svog prvog putovanja tim putem. Tada su mi pokazivali okuku, ali zar sam mogla da pretpostavim da cu biti ovde i ploviti Jenisejem? I evo skela se polako krece. Na Jeniseju smo! Tako predivan osecaj! Zamisljam sta ce biti na splavu, kada voda moze da se dodirne rukom.

T.B. 17.07. – podne. Plovimo samohodom “Prostaja”. Konacno! Obale Angare su daleko jedna od druge. Ima mnogo ostrva. Sva su obrasla sumom. Na obali su neke bele stuke – meni se ucinilo da su to neke suncane baterije, ali je otac Pavle rekao da su to signalni uredjaji za brodove. Mnogo je lepo ploviti! Sam po sebi nadolazi motiv stare pesme: U susret zori, po Angari, po Angari:

 

D.N. – Do deset sati smo doputovali autobusom u selo Kulakovo. Do odredista treba da putujemo jos 60-80 kilometara. Tacnije ne moze se putovati – nema puta. Moze se samo ploviti. Moze se ploviti “Zarom”, i na skeli – oba idu jednom dnevno. Nismo mogli da plovimo “Zarom” jer nismo imali dovoljno novca za jedanaestoro ljudi. Morali smo da cekamo skelu. Ona ide do Motigina, ali ulazi u Tasej do Prvomajskog, gde zelimo da dodjemo. Zeleli bismo da plovimo jos dalje po Taseju, ali skela tamo ne ide. Tuda prolaze samo  lokalni brodovi, ali je za nas to veoma skupo. No kako bilo mi smo odlucili da plovimo skelom do Prvomajskog. I odjednom opet iznenadjenje – skela nece ici do ponedeljka. To znaci, boraviti dve noci na obali, ne stigavsi do odredista. Svi su kategoricki protiv nocevanja u Kulakovu. A i tehnicki je to veoma tesko  izvodljivo – ako se ulogorimo i razvijemo satore, onda bi nam bilo veoma komplikovano da sve skupimo i dodjemo do Prvomajskog. Mislimo da ne idemo na Tasej, vec da misionarimo samo u Kulakovo – skoro smo postigli cilj i bilo bi sramno da sad odustanemo.

Uznemirili smo se ne znajuci sta da radimo. Organizacija puta je bila na meni i nasem putovodji Genadiju Ivanovicu. Svima smo rekli da mogu ako zele da se kupaju. Otac Pavle je otisao sa udicom. Mi cak nismo mogli, niti smo pokusali nesto da smislimo. Bog je milostiv, i to se narocito vidi na ovakvim putovanjima. Pokazalo se da nismo samo mi isli u Prvomajsk, vec i jedan mestanin, koji nam se Bozijom Voljom prikljucio. Taj mladic nam je objasnio da je moguce motornim camcem doci iz Kulakova za 200 rubalja, i na samohodki za 300 rubalja. Susrevsi se sa mesnom upravom, brzo smo se dogovorili da nas prevezu. Kapetan motornog camca je bio na kosidbi, i mi smo odlucili da putujemo samohodkom za 250 rubalja. Skrecem paznju svesno na novac, zato sto se u vezi sa njim desilo nesto. Bila je pauza za rucak i ja sam morala da razmenim 100 rubalja, kako bi platila putovanje, i prisla sam radnicima koji su sedeli pored dispecera. Vrlo je jednostavno zameniti novac u Krasnojarsku – na svakom kiosku. Ovde je rekacija bila porazavajuca – oni se cak nisu uopste stideli, prosto su se nasmejali, kako to vec rade mestani koji dobijaju znatno manju platu – sto rubalja su za njih bile velike pare. Morala sam da odem u prodavnicu, ali je i to bilo komplikovano – ima ih samo dve u celom naselju, drzavna i privatna, koja se nalazila u stanu. Na kraju sam nasla 50 rubalja od nekoga iz grupe.

Doplovovsi do Prvomajska, trebalo je da izaberemo mesto za odmor. Pored naselja ili na drugoj obali Taseja? Pitanje je bilo umesno i na srecu Gospod nas je urazumio da se ulogorimo na drugoj obali reke. Zasto na srecu razjasnicemo kasnije.

 

T.B. – 17.07. Subota. Trenutno je vece. Vatra, komarci. Dan je bio veoma dugacak. Uz velike teskoce smo autobusom krenuli u pet ujutru i dosli do sela Kulakovo. Mnogi od nas su prvi put videli Angaru. Prizor je upecatljiv – posumljena ostrva, suprotna obala plavicaste boje je tako daleko. A selo je prasnjavo, mi ga skoro nismo ni videli – odmah smo otisli na kupanje na Angaru. Nas jedanaestoro: Otac Pavle, otac Danilo – rukovodilac puta, Genadij Ivanovic – nas predivni instruktor-vodja, sestra Vera, Julija, dva Sergeja (jedan od njih je dete), dve Tatjane, Ljudmila, Andrej. Uostalom, uglavnom se omladina kupa. Oci su u to vreme pronasli mali camac, koji ce nas povesti dalje, posto skela ide tek u ponedeljak i mi imamo realne sanse da budemo ovde sve vreme. Gospod je milostiv – nasli smo motorni camac sa cudnim nazivom “prostaja”. On ce nas odvesti do naselja Prvomajsk, koje je na reci Tasej. Imali smo cudan osecaj na brodu za vreme tog putovanja – za 1 sat smo videli put, koji treba da prodjemo splavom za nedelju dana. Ali evo sad smo na obali Taseja. Prvomajsk je na suprotnoj obali. To je veliko, gostoprimljivo naselje – bila sam tamo proslog leta. Kazu da ce zahvaljujuci eksploataciji sume procvetati. Na nasoj obali, nedaleko od mesta gde smo odseli, nalazi se malo selo. Saznali smo da tamo zive samo tri porodice – stariji ljudi. Crkve naravno nema. Nema je kazu ni u Prvomajsku. Sutra nasi oci idu tamo. A ostatak danasnjeg dana smo proveli u pripremi splava, ribolovu, kupanju, odmoru. Voda je topla, sunce greje, svi smo zivi i zdravi. Sutra je nedelja. Bice sluzena Liturgija. Pripremamo se za Bogosluzenje.

 

D.N.- Radost, sto smo dosli do mesta, je bila velika bez obzira na umor. Ulogorili smo se, vecerali i odmarali mastajuci o buducim misionarskim podvizima, iako nismo znali koja nam sve iskusenja predstoje te noci. Na putovanjima po Angari, profesionalni turisti uvek organizuju dezurstva. To nije samo zbog divljih zivotinja, kojih ovde naravno ima mnogo, narocito medveda, koji su zbog pozara sisli na reku, vec i zbog opasnosti od mestana. Nije tajna da je basen Angare – bogat uranovom rudom. A te zone su – bivse ili trenutno postojece. Priroda je ovde surova. I ako je za godinu dana medved ujeo samo jednu zenu iz Motigna, onda je statistika ljudske aktivnosti ovde bogata. A ako se jos uzme u obzir da ovde nema slobodnog vremena (dokolice) sem igranki sa votkom, i tucama, onda mozete da zamislite gde odlazi visak energije omladine. Pri cemu je najblize milicijsko odeljenje u Kulakovu, a do njega se moze jedino doploviti skelom i to samo po danu: zakon je – tajga, medved – javni tuzilac…

Naravno, posto smo teoretski znali i za tu stranu putovanja, ranije smo se pobrinuli za oruzje, a straze smo vec organizovali u logoru.

Ali teorija je teorija, a praksa nesto sasvim drugo. Mi nismo racunali na to da smo doputovali u subotu – dan “odmora” za mestane. Celo vece se sa te strane cula muzika. Oko dvanaest je prestala. Na ulici se spustila tamna julska noc. Ali smo se prevarili posto smo mislili da ce biti tisina. U mraku nismo mogli nista da vidimo, vec smo mogli da nagadjamo, da je sva omladina zavrsivsi sa igrankom otisla na obalu da produzi “odmaranje”. U nasem logoru dezurni sede pored vatre, a ostali leze u satorima pokusavajuci da zaspu. To je tesko, jer je kupanje omladine praceno kricima, psovanjem, a jos gore od toga je sto je oko dva sata pocela pucnjava. Zamislite samo: mrak, vatra, a onda jos psovke, tuca, pucnjava. Ne zna se kuda gadjaju – mogu i po nama. Otac Pavle je u satoru sa oruzjem, ali bez obzira mi smo potpuno nezasticeni. Gospode pomiluj! Tako je zavrsen prvi dan nase misije – dan naivnih nada i planova. Gospode – ostali smo zivi!

 

T.B. 18.07. Nedelja. 8.30 – 10.30. Odsluzena je Liturgija. Sluzio je otac Pavle, sa djakonom – ocem Danilom, uz sasluzivanje Sergeja. Braca su napravila Presto od kutija s knjigama na brezuljku iznad logora. Bogosluzbene odezde i posude su doneli oci iz Krasnojarska i Pirovska. Priznajem da je tesko opisati tu Liturgiju bez emocija – prosto je nemoguce. Bilo je toliko radosno i Bozanstveno. Pricescivali smo sve ko je mogao da se pricesti. Borovi, zelena trava, ogromna stabla postavljena u cetvorougaonik su ogranicavala hram. Umesto kupole je bilo duboko plavo nebo. Sliku je kvarila divlja i gladna musica. Sluzbu nisu skracivali, sluzili su kako treba. Otac Pavle je odrzao propoved koja je isla direktno u srce. Kada se pevala Heruvimska pesma kroz Hram su proleteli leptiri – cudo. Na samom kraju sluzbe, negde u poslednjim molitvama:”graditeljima ovog svetog hrama” – divno, cudno:Kako to reci? Hram je izgradio Gospod i podario nam ga za Sluzbu. Cak nam i sad, veceras, idu suze umiljenja. Da, treba reci i ovo: Posle rucka su nasi oci i brat Sergej presli na drugu stranu Taseja, u malo selo. Sta se tamo desavalo za nas je ostala tajna. Otac Danilo je obecao da ce nam sve ispricati. Vratili su se nazad kasno, umorni i preplanuli od sunca. Tamo su mesnoj biblioteci poklonili pravoslavne knjige, koje su s tim ciljem skupili Krasnojarski vernici u Misionarskom Centru. Sestre i ja smo, shvativsi da ne pevamo savrseno, pokusale da otklonimo taj nedostatak i organizovale smo probu.

D.N. Taj dan je na zalost bio jedan od najtezih tokom cele misije. Desavanja toga dana su se tako jasno urezala u pamcenje, da se i bez svoje volje pogruzavas u emocije prezivljene tih casova. To je zapravo bio prvi dan misije. To je bio dan “vatrenog krstenja”. Dan potvrde ili opovrgavanja nasih ideja i teorija. Dan iskusenja. Naravno ranije smo mi misionarili. Iza mojih ledja su i misionarska putovanja, i otvaranje novih parohija, i godine odrzavanja katehizacionih govora itd. Misionarstvo je postalo moje sluzenje Bogu za ceo zivot. Otac Pavle je pored svega ostalog imao i veliko pastirsko iskustvo. I tako smo mi tog dana posli u jedno naselje da misionarimo kao sto vojnik ide prvi put u rat. To je bilo nezaboravno: toga dana smo se preobrazili – da li smo postali drugaciji zbog Bozije blizine, ili od tezine iskusenja, od teskoca i potrebe da se lomi stari covek u sebi radi sluzenja Bogu.

Noc sa paljbom je prosla tesko. Ujutru je majka oca Pavla otisla kuci. Nicije raspolozenje nije bilo dobro. Ali je Liturgija sve popravila. Utisak je bio potresan. Pojavila se i zelja i snaga za misionarenje. Sluzba je pocela u zoru, a na kraju Liturgije sunce je vec potpuno izaslo. Stajali smo naravno okrenuti prema Istoku, tako da posle Sluzbe koza ne samo da nam je bila preplanula, vec se skoro gulila.

Ukrepivsi se Svetim Darovima i molitvom, posla sam sa ocem Pavlom i bratom Sergejem u naselje Prvomajsk. Prebacivsi se s naporom na drugu obalu, ugledali smo potpuno pusto naselje. Jedan-dva coveka koji su negde u daljini promakli ulicom – to je bilo sve. S velikim naporom smo uspeli da dobijemo informaciju od nekoliko mestana u okolini prodavnica, na koje smo okacili obavestenja o propovedima. Prodavnice su – jedinstveno mesto u udaljenim mestima, i imaju ulogu “drustvenih organizatora” – one su i novine, i radio, i najnovije vesti. Informacije nas nisu obradovale. Pravoslavnog svestenika ovde jos nijednom nisu videli. Zato sektasi, kako se pokazalo, regularno posecuju naselje, a neki od njih imaju ovde cak i zajednice. Besede se mogu odrzavati jedino u klubu, ali on iz nekog razloga nedeljom ne radi. Obavestenje o besedama se moze dati preko lokalnog radija, ali ni on radi. Posavetovavsi se, saznali smo gde stanuje upravnica kluba i posli smo do nje da je zamolimo za prostoriju. Naselje je malo – sastoji se uglavnom od jednospratnih zgrada sa dvosobnim stanovima – tipicna sumska industrijska gazdinstva. Nije bilo tesko naci je, ali su nas sacekali veoma neljubazno i svi su se protivili nasoj misiji. Argumenti su bili veoma potresni. Jedan od njih je rekao:”Eto prosle godine su ovde dosli vernici u belim dugackim kaputima i odrzali su pored kluba takav koncert koji se svideo svima u selu”. I nama su predlozili da organizujemo koncert pored kluba. Ugledavsi kod nas kutiju s radiostanicom radi odrzavanja veze sa logorom, uctivo su se zainteresovali – da li je to megafon. Ja sam se iskrenno zadivila:-Zasto bas megafon? Pokazalo se da su proslog leta dolazili i drugi sektasi, koji su pored svake kuce megafonom razglasavali svoju propoved. Zamislite – pored svake kuce na megafonu – to je vec nesto sto je za mene nepojmljivo. Dogovorili smo se oko prostorije. Ali su se teskoce sprovodjenja misije samo povecale. Postoji teorija o predznanju. To jest svako delo se ne moze desiti samo od sebe, vec objekat uvek ima informaciju o narednoj promeni. Bas informaciju, iskustvo a ne pretpostavku. Tako seme pre svega dobija klicu od svojih roditelja, na nivou genskih informacija o tome sta ga ceka posle i u kakvim ce se uslovima razvijati. Inace bi to seme propalo. Tako je i sa ljudima, ali samo pod uslovom da oni licno treba da imaju neko predznanje. Iz sujetnih razgovora saznajemo da vecina njih koji prvi put dolaze u Crkvu, su ranije dolazili u kontakt sa pravoslavnim ljudima ili knjigama. Predznanje lici na uzoravanje zemlje pre sadjenja semena. Tako je i u misiji. Odmah se oseca da li je u coveku uzorano duhovno polje ili ne. A posle sektaskog uticaja, duhovna osnova coveka je pre utababna staza, nego oranica. Eto s kakvom osnovom smo se susreli u Prvomajsku – neuzoranom, nenadjubrenom, pregazenom teskim tockovima sektaskog uticaja. Ima godina dana kako je u Prvomajsk dosao baptist iz Motigina i pokusava da organizuje zajednicu. On je za godinu dana kako smo saznali uspeo da pridobije svega tri do pet coveka.To je pravi pokazatelj.

Gospod nas nije ostavio i darovao nam je da se sretnemo sa dvojicom brace, koji ne samo da sebe smatraju verujucim, vec se i svesno izjasnjavaju kao pravoslavni. Nase duse su se rastopile u razgovoru sa njima posle predjasnjeg hladnog prijema. I tako kroz duhovni razgovor smo saznali da oni treba da organizuju zajednicu, a ne mi. Odrzali smo besedu. Poklonili smo lokalnoj biblioteci kutiju pravoslavnih knjiga, koje je skupio Misionarski Centar vernika u Krasnojarsku. Poklonili smo knjige i braci, i drugima koji su dosli u klub. Tada smo saznali da Jevandjelje postoji u prakticno svakoj porodici zahvaljujuci neumornoj aktivnosti sekti u tom regionu – i to ne samo jedan primerak, dok pravoslavne literature, ikona i molitvenika nema dovoljno.

Naselje smo napustili veoma umorni i zadovoljni. Prema poslovici, pocetak je najtezi, ali nam je Gospod darovao da “isprzimo do kraja i pojedemo”. Misija je bila uspesna. Tesko jeste, ali su semena Carstva Bozijeg pronasla plodnu zemlju, na kojoj ce nadamo se porasti i dati obilne plodove.

T.B. 20.07.99. Utorak. Jucerasnji dan nije zapisan to jest zapisano je samo -bilo je jednom. Ujutru, kada smo se spremali za dalje kretanje, nebo se prekrilo oblacima, duvao je suprotan vetar, a zatim je granulo toliko ocekivano sunce, i ubrzo je postalo nepodnosljivo toplo. Okupili smo se i poceli da ukrcavamo na splav. Odlucili smo da krenemo sa dva splava, kojima je upravljalo 4-9 ljudi, iako je na nasoj “polovini” jako duvalo, i moralo je da se podupire svakih pola sata. Pred isplovljavanje obavezno smo citali tropar Svetom Nikolaju.

U stvari, od 11 ljudi samo je troje ranije splavarilo, a za ostale je to bilo potpuno novo, i cini se da nije niko bio razocaran tim prevoznim sredstvom. Danas smo odlucivali da li da ostajemo na ostrvu ili da plovimo dalje, ali je vecina bila da se plovi, jer je to interesantnije – to je i usvojeno.

Jucerasnje vece je bilo veselo – u pocetku smo sve prolazili bez problema, stenjali od opekotina, a zatim je nebo neocekivano prekriveno oblacima, poceo je jak vetar, koji samo sto nije oduvao nase splavove – pokrivali smo ih musemama, koje smo pricvrscivali stipaljkama koje smo sami napravili (otac Pavle je dosapnuo – on je lovac pa je cesto u tajgi – mali deo debele grane se rascepi s jedne strane do polovine – i tako se dobija cudesna stipaljka).

Malog Sergeja je ujeo krpelj, otac Danilo je opet imao napad zuci, a meni su oci natekle. Ostalo je sve u redu. A da, Genadij Ivanovic vec dva dana ima problema sa zubima. Tatjana ima gorusicu. Utorak je  - “Ploveca bolnica”…

 

13.00. Ostrvo na kojem smo nocevali je malo, uglavnom peskovito, obala je potpuno kosa, a voda u Taseju je veoma topla. Nasred ostrva se nalazi mali sumarak. Da nema musica covek ne moze da pozeli nista lepse za odmor.

Raspored danasnjeg dana je: - 8.00 Zajednicko jutarnje pravilo, zatim dorucak, a zatim svi koji to zele su otisli u ribolov. Neki su ostali ovde, na ostrvu. Stanje je blazeno. Nema sunca, nije veoma toplo, voda je kao sveze pomuzeno mleko. Tisina. Voda okolo ostrva, tajga, nema nikoga – Gospode celu zimu sam o tome mastala. Cini mi se da se uspavljujem, pa zbog toga ne znam sta sve tacno pisem..

Nebo je vlazno, nezno, nisko nad vodom, nenametljive a ne zaslepljujuce lepote, koja prija srcu.

Cini se da se vracaju nasi ribari. Sudeci po glasovima – zadovoljni su. Sada cemo saznati sta su uhvatili. Nista nisu uhvatili (sto je meni kao danasnjem kuvaru cak veoma odgovaralo). Posle rucka ce biti donesena odluka da li cemo ostati ovde ili cemo ici dalje.

17.00. Odlucili smo da ostanemo ovde, a sutra ujutru da idemo na Pescano ostrvo.Cini se da se nasi planovi u pogledu krajnjeg cilja, mogu poremetiti.Genadij Ivanovic predlaze da dodjemo samo do Novoangarska, a odande autobusom kuci. Kakvi su brzaci Strelke?

Gospode pomiluj. Zelimo da idemo tamo – to ostaje kao varijanta. Otac Danilo ne zeli da prica sta mu se desilo u Prvomajsku – ne znam zasto. Dva dana posle njihovog odlaska, u ponedeljak, naselje je bukvalno zamrlo. Nas narod je skoro pola dana pitao oce sta su oni tamo propovedali(nocu se omladina odnosila prema nama nedruzeljubivo, ukoliko im nismo vise objasnjavali i pricali). Ali kakvo je samo zadovoljstvo ici ceo dan bos po pesku.

22.07. Cetvrtak. Ceo jucerasnji dan nam je prosao na promenu mesta “stanovanja” i njegovo uredjivanje. Bili smo na “Pescanom” ostrvu (s velikim slovom – tako se zove). Prelazak na “Zeleno ostrvo” nije bio lak. Mene su licno bolele ruke od veslanja, iako smo splavarili samo tri sata (vreme nisam ubelezila), i to sa pauzama (sve ukupno smo veslali 4-5 sati). Tamo, gde se Tasej uliva u Angaru, ima se utisak da je nazalost najveca kolicina vode. Od obale do obale Angare je po karti – 8km. Plus usce Taseja. Tu se i zavrsava predivan pejzaz ostrva.

Genadij Ivanovic kaze da je to najinteresantnije mesto na trasi. Ovde, na uscu Taseja, nikada se nista ne sme planirati unapred – to jest ulazak u Angaru, pauze, ribolov i tako dalje. Svake godine je sve drugacije. Ostrva su pescana – kretanja leda niz reku ih stvara. Kroz godinu dana – stvareno je nanosom drugo – negde pored. Ako su recni rukavci izmedju ostrva uski, oni cesto obrastaju travom. Tako je bilo prosle godine- bilo je tesko doci splavom – vesla su se zaplitala u rastinje u vodi. Ove godine je voda cista, tokovi su se izmenili i nestalo je celo ostrvo, samo poneka grana strci iz vode.

Talasi su bili jaki, a u nekim trenucima je bilo stvarno strasno! Tada je pravo vreme za molitvu – jer se molis potpuno iskreno.

Danas je dan odmora. Od sutrasnjeg dana su planirana svakodnevna putovanja, a samo nocevanje - na obali. Svi to shvataju i znaju da ce biti iscrpljujuce. Kupanje, ribolov, spavanje. Ocu Pavlu nikako ne ide pecanje – nikako da upeca ribu.

Vece. U toku je proglasavanje u “misionere plivace”. Upalili smo baklju. Svima su uruceni “karakteristicni znaci” – niske skoljki. Tatjana ih je dva dana plela. Otac Pavle je predlozio Genadiju Ivanovicu da se krsti ovde – u vodama Angare. Zatim smo pevali. Na zalost (kao i uvek) pojavio se problem posto nema (ili ih mi ne znamo) pravoslavnih pesama to jest, nebogosluzbenih koje bismo mogli da pevamo pored vatre ili kuci, u drustvu brace.

Mali Sergej je uhvatio mnogo grgeca. Pored toga, napomenuo je da mu nisu dali obecanu veslacku klupu u camcu za “dobro” ponasanje.

23 jul – petak. Ujutru smo imali skup. Napustamo nase “Zeleno ostrvo”. Uhvatili smo dve ogromne ribe koje su bile veoma ukusne.

Ceo dan smo splavarili. Bila je strasna zega, svi su izgoreli od sunca. Nas splav je bio nestabilan, voda je bila na dnu, veslali smo skoro neprekidno tako da nas sad bole ruke, a nekoga i noge – otac Danilo i brat Sergej su izranjavili noge, promenili su zavoje nekoliko puta, ali jos uvek hramlju.

Konacno smo dosli do Novoangarska. Dugo smo trazili mesto gde da se ulogorimo, i cak smo morali da vucemo splav po zemlji 500 metara unazad.

Nas troje (posto se otac Pavle lose osecao) – otac Danilo, Ljudmila i ja smo posli da upoznamo naselje i da okacimo obavestenja i tome slicno.

Cini nam se da je naselje malo, ali je tesko bilo sta reci. Ne lici na selo – ima dvospratne zgrade sa vise stanova i malim bastama pored, a ulice su prasnjave i puste. Porazgovarali smo sa dvema zenama – koje smo prve sreli i naisli smo na gostoprimstvo. Svestenik je ovde bio jednom – dosao i otisao. Hrama naravno nema, tako da onih koji bi zeleli da ucestvuju na molebanu i da se krste, po njihovom misljenju, ima mnogo. Setamo ulicama, - okacili smo tri obavestenja o tome da ce sutra na obali Angare, na tzv. “staroj plazi” biti odsluzen moleban i da ce za one koji to zele – biti izvrsena i Tajna Krstenja.

Devojka po imenu Olga, stara izmedju 10-12 godina se ponudila da nam pokaze naselje. Tad nam je rekla da je njen otac krsten, a ona i mama – nisu. Pozvali smo je da dodje, i obecala je da ce doci zajedno sa mamom. Razgovarali smo malo sa onima koje smo sretali na ulici i sve smo pozivali da dodju. Svi su nas slusali zainteresovano i mnogi su rekli da ce doci.

Uvece smo vecerali, skupljali drva i postavili satore. Ulogorili smo se na obali Angare, na samoj plazi. Narod se jos kupa cak i sad, iako je vec 11 uvece.

A kod nas dolaze ljudi i pitaju o predstojecem krstenju. Otac Pavle razgovara s ljudima, otac Danilo rasporedjuje nocna dezurstva (zbog blizine naseljenog mesta mozemo imati mnogo prijatnih iznenadjenja). Tatjana i ja smo dobile dezurstvo od 4-6 ujutru – u narodu je nazivaju “psecim”, zato sto u to vreme i psi spavaju, a mi ne spavamo –nepravda: Tatjana i sestra Vera spremaju odecu. Sergej je opet otisao negde sa Andrejem – negde su nestali – dete nas kao i uvek uznemirava.

Posto nismo sacuvali prosfore, trebalo je i njih peci, tako da se nece sluziti Liturgija. Pojavio se i problem pricescivanja novokrstenih.

Sudeci po razgovoru oca Pavla sa ocem Danilom, bice problema sa krstenjem. Potpuno potapanje u Angari se podrazumeva, a ispovest – pojedinacna ili opsta. Razmisljali su da li da odsluze sve u potpunosti ili da skrate posto nameravaju da sluze i moleban.

11.45. Trenutno su nam u gostima tri mala osisana decaka od po 10 godina. Pricaju o ribolovu, o kupanju, i pitaju za krstenje i koliko treba da se plati. Kad su saznali da je besplatno kazu da ce doci sutra.

Genadij Ivanovic se potpuno razboleo – zubi, otekline od bolesnih zuba, bronhitis. Otac Pavle mu savetuje da sutra primi krstenje. Pomozi mu Gospode.

Ostaje otvoreno pitanje da li idemo splavom do Strelke ili ne. Gospode! Komarci su nas namucili! Ima li tome kraja!

24 jul – subota. 13.00. Podnevsi lako “psecu” strazu do 6 ujutru pored vatre, bodro sam ustala u 8 ujutru na uzvik:”Ustajanje”.

Zivot u pokretu, vatra, straze, prelasci Angare – sve to donosi umor, iskusenja i slicno.

Ali danas je drugaciji dan – nismo u pokretu, vec se vrsi Bogosluzenje. Juce otac Pavle zbog svog loseg predosecaja nije posao s nama u naselje, na sta mu je otac Danilo vrativsi se rekao – “zasto ti oce nisi hteo da ides s nama kad ce sutra celo naselje da se ovde okupi”.

Ne znam da li su svi dosli, ali vise od sto ljudi se krstilo, a dosli su i krsteni, i oni koji su samo posmatrali. Zamislite! Skoro celo naselje je bilo na obali!

U 10.00 je odsluzen kratki moleban i otac Pavle je odrzao propoved. A zatim je pocelo samo krstenje. Bilo je mnogo vise ljudi nego sto smo ocekivali. Cudno da skoro uopste nije bilo starijih zena. Primetila sam dve ili tri, a ostalo su uglavnom bili omladina i deca – mnogi su bili sa porodicama. Bilo je mnogo mladih bracnih parova sto je za mene takodje bilo neocekivano. Prvo su prisla deca. Razgovarala sam s jednom zenom koja mi je rekla da se najblizi hram nalazi u Strelki i da je svestenik dolazio samo jednom ali da nista nije radio. Nas Genadij Ivanovic i njegova zena Julija su danas potpuno neocekivano za sve nas primili krstenje. Za nas je to bio veliki praznik. “Predjasnji Genadij je umro, a vaskrsao je novi sluga Boziji” – rekao je otac Pavle. Ja sam shvatila da je za Genadija Ivanovica sama cinjenica krstenja u omiljenoj Angari bila jedna od odlucujucih u njegovom zivotu, iako mu nije bilo lako da se na to odluci, sto se po njemu videlo.

 

Ljudi su, kao sto je uobicajeno, razliciti. Oni nikada nisu culi “Oce nas”, drugi su jos uvece dolazili po objasnjenja hoce li biti potpuno potapani u vodu u toku krstenja i da li ce sve biti po kanonima. Sve je to bilo radosno – ljudi u plavo-zelenoj vodi, oci u jarko zutim odezdama, pesak, duboko plavo nebo, zelena tajga i tome slicno.

Naravno, za sve je bilo Jevandjelja, ikonica, negativa s dijafilmovima (za decu). Ocu Danilu su u toku krstenja ispale iz dzepa brojanice, ali smo ih pronasli na obali. Jos –otac Pavle kaze da su ljudi u naselju veoma pobozni. Bilo je toliko razloga da se juce uvece dodje kod nas na obalu, tim pre sto je petak – diskoteka i slicno – tako da su nas oni koji se cak i nocu kupaju zaobilazili na obali.

A danas su nam dobre zene donele luk, krastavce, slatko, jagode (sve je bilo neverovatno ukusno – avitaminoza u toku nedelje sve govori), odvojili smo novac za hleb. Spasi Gospode.

D.N. Novoangarsk je za sve nas u svemu bio potpuno iznenadjenje. Potpuna suprotnost Prvomajsku na duhovnom planu. Mozda je uzrok relativna blizina civilizaciji? Sovjetsko naselje od baraka, izgradjeno radi dobijanja olovo-cinkane rude i: dobrota srca, otvorenost i spremnost na primanje vere mestana. Zaista, nikada ranije nismo morali toliko toga da objasnimo u tako kratkom vremenskom periodu. Pokazalo se da su nas ovde i cekali. Donekle je to tako i bilo. U razgovoru smo shvatili da mnogi odavno traze Boga i zele da prime Tajnu Krstenja, ali nemaju novca, kao i drugde sirom zemlje. Zalili su nam se, da ne mogu sebi da priuste put do Jenisejska. U naselju Strelka, koje se nalazi relativno blizu, ima problema sa svestenicima – oni nisu uvek tamo, a jedan svestenik iz Strelke je samo jednom dolazio, ali nije krstavao – kaze nije bilo uslova. Evo kako stoje stvari: Kako ja nisam zeleo da se zadrzavamo u tom naselju! Ono se meni cinilo nepristupacnim, nepogodnim za misiju, ali Gospod svime upravlja i mi smo se nasli u Novoangarksu. I kako nas je samo Gospod utesio! Radeci mnogo godina na razglasnim govorima pred krstenje, jasno sam uvideo i shvatio potrebu potpunog ispunjenja kanonskog pravila, koje nas obavezuje da  ljude pre krstenja naucimo osnovama vere. Ali je to pravilo masovnog krstenja Rusa od strane knjaza Vladimira za mene ostalo neshvatljivo.

Vece pred krstenje je bilo uzbudljivo. Da li ce ljudi doci? Hoce li misija uspeti? Jutro je donelo i radost i jos vise uzbudjenja. Narod je poceo da dolazi od ranog jutra. Malo, pomalo bilo je sve vise ljudi. Poceli smo da sluzimo moleban. Ljudi su stajali u polukrugu, na maloj poljani pored reke, koju smo mi pripremili uvece. Cak je dugogodisnjem verniku tesko odstajati visecasovna Bogosluzenja, a ovde su svi bili prvi put, a bilo je jos i divljih komaraca. Borili smo se sa komarcima dimom, tako da su oni koji su se molili stajali kao u magli.

Osecaj neobicnosti onoga sto se desilo, osecaj Bozijeg prisustva je raslo svakog minuta. Sve je teklo samo od sebe. A kada se pocelo sa Tajnom Krstenja u Angari, svi su vec jednostvano znali da se desava cudo. Ja sam tada shvatio i osetio kako je to bilo u vreme kneza Vladimira – Boziji priziv na koji se odazvao i star i mlad. To je cudo rodjenja Crkve, cudo prisajedinjenja Crkvi. Moj rodjeni otac – nas vodic Genadij Ivanovic je jos uvece, slusajuci besede oca Pavla, skoro odustao od primanja Krstenja, a ujutru je ne zeleci da radi nasuprot Bozijoj Volji, sam posao i poceo da se moli zajedno sa svima i tako je izvrsena Tajna prisajedinjenja Crkvi. Za mene je to bilo ne manje cudo, nego i sve ostalo sto se okolo desavalo.

U dva sata smo zavrsili sa krstenjem, za vreme kojeg sam, koristeci svaku minutu, vrsio katehizaciju. Jadan otac Pavle –on je sam vrsio potpuni cin krstenja nad vise od sto ljudi. Treba li uopste reci da smo mi jedva stajali na nogama. A ljudi su dolazili i dolazili. Molili su nas da se krste. Trazili su da cuju besede i pastirske savete. Uvece je otac Pavle jos jednom izvrsio Tajnu Krstenja.

Tek kasno uvece smo ostali sami u logoru, a jedino su s nama ostali decaci mestani. Uvece smo sazvali mali savet: sta dalje da radimo? Da li da jos ostajemo u naselju? Ili da plovimo dalje? Ili da se vratimo kuci? Nije bilo jednostavno dati odgovore na ova pitanja. Za deset dana, kako vec putujemo – veoma smo se umorili. Nismo imali vise hleba, a nismo mogli ni da ga kupimo u naselju u petak uvece pa sve do ponedeljka u vreme rucka, jer je pekara bila zatvorena. Jeli smo ono sto su nam doneli mestani, ali su to bile mrvice – i oni samo nisu uvek mogli da jedu koliko zele. Odluka da ipak odemo je donesena posle neprijatnog slucaja koji se desio duboko u noci. Probudio sam se posto me je mali Serjoza vukao za nogu – bio je potpuno uplasen. Stvar je bila u tome, da pored vatre iz nekog razloga nije bilo dezurnih, pa je tu stajalo oko desetak pijanih mladica. To je nesumnjivo strasan dogadjaj u logoru. Karakteri mestana su veoma slobodni. Bilo je slucajeva kada su turisti morali da se brane pucnjavom od lokalnih pijanih kriminalaca. Ovaj put je proslo bez ekscesa. I pored svega, zeleli smo da vencamo mlad bracni par, upravo ovde na obali, ovog trenutka. Konflikt je ublazen i mladici su otisli.

Nije imalo smisla kaznjavati dezurne – ljudi su veoma umorni, i disciplina je bila nula. To je smrtna opasnost pri splavarenju. Hteli mi ili ne hteli – bilo je vreme da se ide kuci. Dace Bog, sledece godine cemo se bolje pripremiti, docicemo na duzi period i uradicemo vise.

A sad, zavrsena je prva probna misija splavarenjem. Zavrsena je: ali je osecaj cuda ostao u nasim srcima. Semena Carstva Bozijeg su ostala u srcima zitelja Priangarja. Nadamo se da ce porasti i dati dostojan plod. U tome ce biti i nas plod – plod nase misije.

 http://www.daleko.net/322.htm