|
Dnevnik putovanja 18. 07 / 21. 00 - Ljudmila Pakujemo poslednje stvari u autobus. Molimo se. Odlazimo. U minibusu se nalazi
6 Nikako ne mozemo da nadjemo put za Tasejevo. Na kraju nailazimo na taksi. Vozac taksija nam
je nacrtao veoma detaljan plan puta, i cak nas je upozorio, pred kojom krivinom pocinju velike neravnine na putu. Napolju je potpuni mrak – vide se samo obrisi reke Kana.
Putujemo dalje po sirokom drumu. Retko susrecemo automobile koji nekud jure, i zbog reflektora naseg autobusa vidimo i ptice koje polecu prema nocnom nebu. Priblizavamo se
naselju Tasejevo, gde se i zavrsava asfaltni put. Okolo se prostire divlja, velicanstvena tajga, u kojoj vlada takva tisina da nam se jutranji zvuci pticje pesme cine
zastrasujucim. U naselju Luzki, ciji sam naziv cuo kao Gluski, sve spava mrtvim snom. Tisina… 19. 07. 2000 – JEROMONAH DANILO Putovanje postaje sve napornije, jer je put veoma
podlokan, klizav, pa zbog toga nekad skliznemo u jarak uz cestu, kada moramo da idemo nekoliko kilometara za traktorom. Nedavno su padale i kise. U daljini se vidi selo Troick – prekriveno maglom. 5 sati je ujutru. Autobus
se zaustavlja zbog velikih rupa na putevima. Idemo peske. Konacno smo ugledali reku Usolku, Povratak u Krasnojarsk bi bio ravan odustajanju od misije, posto zahteva
dodatna sredstva kojih vec nema. Ne mozemo da plovimo – reka je plitka, sa mnogo pescanih nanosa. A putovati od Troickog sela dalje, putem kroz sumu, do naselja Srednjeje
je moguce samo traktorom. Put je napravljen od pazljivo mesane gline na kojem se vidi dubok trag od velikog traktora. Situacija je bezizlazna.
Nas
sofer Valerij kaze da mozemo da pokusamo da prodjemo dolinom reke – po travi. Sporo,
peske unapred posmatrajuci put odmicemo jos 5-6km. I put se zavrsava, a reka je plitka… Ja
sam u stanju ocajanja. Zasto nam je Gospod poslao takvo iskusenje? Mozda Mu nasa misija nije ugodna? Molim se i u sebi sam odlucio da ipak plovimo. Ali ce to biti nemoguce
ukoliko to odbije samo jedan od clanova grupe. I zato sam, pre nego sto sam bilo sta objavio, pitao za misljenje svakog clana. Svi se slazu da rizikujemo.
19. 07. 2000 / 6. 00 – JEROMONAH DANILO Putovali
smo 14 sati do tog mesta. Istovarujemo automobile na bivsem zgaristu. Vide se ostaci drvenih greda. Ovde su se prema karti nalazila skladista. Samo nam nije bilo jasno, sta
se moze skladistiti u pustoj tajgi, udaljenoj desetak kilometara od najblizeg naselja? S naporom smo pronasli mesto na reci za splav. Obale su visoke,
obrasle …reka je Stvari
smo upakovali u najlon. Uzeli smo vesla. Posmatram
ljude iz grupe i mislim:”Gospode, eto sta sam uradio! Oni cak ne umeju ni vesla da drze pravilno, a ja sam ih povukao u tajgu. Ne daj Boze da se nekome nesto desi – to
nikada sebi ne bih oprostio…” Ali je to trajalo manje od minute. A zatim sam negde unutar sebe osetio cvrstu uverenost da nas Gospod nece ostaviti, i da se nista lose
nece desiti. Konacno smo otplovili. Bili smo veoma umorni posto nismo spavali zbog putovanja, ali veoma
srecni – pred nama je nas cilj, nase sluzenje, Bozje delo misionarstva. 19. 07. 2000 / 18. 00 – JEROMONAH DANILO Reka je skoro
bila stajaca. Sve vreme smo veslali. Bili smo veoma umorni. Reka je prema karti vijugava dva, a u stvarnosti 4km. Smatramo da smo prosli manje od 50km. Za sve to vreme
nismo sreli nijednog coveka, ni traga od zivota – strasna pustos… Bogatstvo
sibirske prirode zadivljuje. Na jednom od brzaka smo videli liticu visoku 40m. Na sredini te litice se nalazio sloj crne rude. Ja sam izucavao geologiju, ali nekako Ulogorili
smo se na suprotnoj obali od naselja Srednjeje. Sator smo postavili u borovoj sumi – predivan cist
vazduh. Ali nazalost na kraju dana, zbog umora smo prestali da primecujemo lepotu i cudesnu netaknutost prirode. Za vecerom se desilo nesto neobicno. Uglavnom smo se
hranili sa dve vrste jela – raz na sve nacine i caj. Toga dana je caj bio slan, pa smo ceo lonac morali da prospemo. I jelo je bilo preslano ali smo ga ipak pojeli.
Prigovorio sam kuvaru i bratu koji je lozio vatru, da su zamenili so i secer prilikom pakovanja namirnica. Ali se potom pokazalo da nisam bio u pravu. Jednostavno vodu za
veceru nismo ovoga puta uzimali iz Usolke, vec iz jednog rukavca koji se u nju ulivao. Voda u rukavcu je bila slana. Prvi put u zivotu sam video ceo rukavac mineralne vode,
za koji je mozda znalo svega nekoliko ljudi… Selo Srednjeje je tesko nazvati naseljem
– gde god pogledas svuda su razrusene Ipak
nije sve tako lose. U naselju ima stanovnika. Nasa braca su sisla u selo i porazgovarala s njima. Selo je drevno (prema sibirskim merilima). Odraslo stanovnistvo je krsteno
i verujuce – svojevremeno su radi toga putovali u Kansk. Sada ovde zive uglavnom od domacinstva. Nemaju mogucnosti nigde da odu, pa su se veoma obradovali nasem dolasku.
Molili su nas da im krstimo decu. 20. 07. 00 Ujutru smo, pomolivsi se, skupili stvari i uputili se u naselje. Na obalu su
prve dosle Krstili
smo sestoro ljudi – jednu odraslu zenu i decu. Voda u reci je veoma hladna. Nismo mogli da krstavamo potpunim pogruzavanjem u vodu. Krstili smo ih kako smo mogli, ali se
time nije nista izgubilo od velikog i radosnog Tajinstva Krstenja, i prisajedinjenja Bozijoj Crkvi. Vrsenje
Tajne Krstenja u ovim mestima, u kojima se savuvala prirodna Bozija lepota i velicanstvenost (koja se ne moze recima opisati), je zadivljujuce, radosno i blagodatno
osecanje sluzenja Bogu. To je posebno i neponovljivo sjedinjenje prirode i Bogosluzenja. Jednom ga okusivsi, covek zeli da ga stalno nanovo dozivljava. Bog je Tvorac.
Njegova tvorevina uznosi slavu Tvorcu – “sve sto dise da slavi Gospoda”. I nase Bogosluzenje se sliva sa molitvom prirode Gospodu, i kao jedno uznose u “gornja
naselja”… Zahvaljujuci Bozijoj Milosti ne samo da
smo krstili, vec smo i one koji su to zeleli Porazgovaravsi,
krstivsi, pricestivsi i poklonivsi mestanima Sveto Jevandjelje i duhovnu literaturu, uputili smo se na najudaljenije odrediste. 20. 07. 2000 / 13. 00 - 24. 00 Brzak je
bio najtezi i najduzi u toku celog naseg putovanja. Ovde se proveravala ne samo nasa vera i zelja da se
sluzi Gospodu, vec i cisto ljudske osobine: trpljenje, izdrzljivost, hrabrost. Reka je tekla veoma krivudavim rukavcem, cas preko blatnih mesta sa prakticno stajacom vodom,
cas izmedju naslaga na liticama – ubrzavajuci, i praveci strme prelaze sa sprudovima, virovima itd.
Mesta
vise nisu bila tako divlja, vec kako ih mestani nazivaju “crna tajga”. U nju obicno sem lovaca niko ni ne dolazi. Ja sam ceo zivot proziveo pored tajge i cesto sam
boravio u njoj, ali me ovde u toku celog puta nije napustalo osecanje nekog zivotnog, misticnog straha. U svom zivotu sam video medvede, lisice, i sve ostale zivotinje koje
zive u tajgi, ali ovde …plovimo i na obali stoji zenka sumskog jelena koja je veoma plasljiva. Polako se okrece i odlazi u tajgu. Tog momenta su svi osetili strasnu
divljinu prirode koja nas je okruzivala i bez obzira na umor i na lose vreme, svi su odbijali da pravimo pauzu dok ne stignemo do naseljenih mesta. Pritom, kod sebe nismo
imali nikakvo oruzje, sem vazdusnog pistolja, koji nam je sluzio kao brzo zastrasujuce sredstvo. Mestani, nisu dugo mogli da poveruju da smo se bez oruzja uputili na takvo
putovanje. Oni sami ne idu u sumu bez oruzja. I ne radi se samo o medvedima, koji su tu, lutaju i s vremena na vreme ujedaju ljude, vec su risovi najstrasniji. Kisa je nesto najneprijatnije prilikom
splavarenja. Vreme nam nije islo na ruku. Skoro U dusi
sam se najvise i plasio kise. Ako pokisnemo ne bismo mogli dalje da plovimo – hladno je a mozemo i da se prehladimo. Misija bi mogla da se prekine zbog kise. Trudeci se
da to ne pokazujem, neprekidno sam se u sebi molio, kako bi nas Gospod spasao od kise. Kroz neko vreme sam primetio da se za to ne molim samo ja, vec i svi nasi misionari.
Ne znam, zbog molitve ili prosto po Svojoj velikoj Milosti, Gospod nas je izbavio od ovih obilnih kisa. One su bile cas ispred, cas iza nas. Plovili
smo vec nekoliko casova, i prema karti trebalo je da se priblizavamo naseljenim mestima. Ali oko nas je bila samo mracna tajga. Tako je proslo jos nekoliko sati, ali nigde
nije bilo zive duse. Nebo je postajalo tamno. Bilo je hladno, glad je cinila svoje, a najtezi od svega je bio taj umor misica koji nisu navikli na ovakve uslove i koji su
nas jako boleli. Odustali smo od orijentisanja prema karti. Bilo je toliko mracno da vise nismo videli ni put, ali niko nije zeleo da stajemo. Tako smo u mraku plovili jos
dva sata. Situacija je postajala ocajna. To je ocito
povezano sa ljudskom psihologijom, ali upravo u trenutku kada su nas napustile i fizicke i psihicke snage iz mraka smo culi lavez pasa. Ne
znam odakle smo smogli snage da vesalmo. Do naselja je
trebalo veslati jos oko sat vremena. Potom se pokazalo, da reka zaobilazi naselje, i tek skoro pored samog usca prolazi pored njega. Ulogorili
smo se, iako vec nismo osecali svoja tela od umora. U tajgi je bilo odredjeno dezurstvo celu noc po rasporedu, pored vatre – treba stititi logor od zveri i ljudi. A ovde
cak nisam smeo to ni da pomenem – svi su spavali kao mrtvi. 21. 07. 2000 - JUTRO Ujutru,
posle uobicajenih molitvi, dorucka i prikupljanja stvari, nasi misionari su posli u naselje koje se zove Ustje. Po
sibirskim shvatanjima ono je bilo veoma staro – vec 400 godina. Osnovali su ga kozaci, osvajajuci Sibir, na putu ka Bajkalu. Mestani se sa velikim postovanjem odnose
prema istoriji svoga naselja, sto uopste nije svojstveno Sibircima. Braca
su prakticno u svakom domu odrzali besede. U naselju zivi samo 70 ljudi. Nema nikakvih preduzeca, niti posla. Zive samo od pravog domacinstva. To je lov i ribolov, kao i
povrtarstvo. Slava Bogu, zveri i riba ovde ima dovoljno. Iako se mestani naravno zale:”eto ranije je bilo…”. Ali po nasim merilima, ribe ovde ima veoma mnogo. Na
primer, ispricacu kako oni love krkuse – sitnu ribu za pirog (vrsta kolaca – prim.prev) i kao mamac za krupniju ribu. Za lov koriste gvozdenog crva u obliku kvadrata sa
mrezicom, na koju je zavareno sedamdeset udica. Na te udice se stavljaju crvi, i mrezica se spusta u vodu – od 1 do 5 minuta. Izvlaci se i skida se 70 riba. Tako da oni
za sat-dva ulove citave dzakove riba. Cuvaju je takodje na razlicite nacine. U reci, na toku se stavi veliki sanduk i pritisne se nekim teretom. U njega se pustaju ribice.
I kada za to imaju potrebu, zarone i donesu svezu ribu. Cak stavise ona se tako odrzi celu zimu. Zimi prosto ociste led i izvuku koliko im je potrebno. Eto kako love. Zivotinja
ovde ima veoma mnogo. Nama dugo nisu mogli da poveruju da smo putovali bez oruzja. Oni to ne mogu da zamisle – u tajgi bez oruzja! Mi smo za njih prakticno bili
samoubice, kojima se posrecilo da ostanu zivi. Nije stvar samo u medvedima kojih ovde ima veoma mnogo, pri cemu se desava da i napadaju ljude. Opasaniji su, kako su nam
objasnili, risovi. Medvedi mogu da napadnu u jesen ili u prolece ili ako je zivotinja ranjena, a ris moze da napadne uvek i od njega je nemoguce spasti se. Mestani ubijaju
medvede, divlje koze, divljac itd. S tacke gledista “civilizovanog” coveka oni zive veoma siromasno – cak sami prave udice za ribolov- ne kupuju ih. Ali s druge
strane oni zive u ekoloski cistoj sredini, hrane se prirodnom hranom, takvom koja se ne moze dobiti ni u svakom skupom restoranu. Tako da je to pitanje kome se vise
posrecilo s mestom stanovanja… 21. 07. 2000 / 13. 00 LJUDMILA Krstenje je vrseno na obali reke Usolke. Tu su
dosli svi koji su zeleli da prime Svetu Tajnu Krstenja, pa samim tim i stare bake, koje su zelele da cuju rec pastira i pomole se zajedno sa svima. Posle prvih reci
molitve, na obali je pocelo da se desava nesto cudno. Iz sela je jurnulo krdo svinja i uputilo se upravo na mesto na kome se vrsilo Krstenje. Dosli su i konji i psi, i
uopste skupile su se sve zivotinje iz sela, ispustajuci glasne zvuke. Braca su pokusala da ih oteraju sa mesta Krstenja. To je bilo tesko narocito sa velikim bikom, koji
bode i koga se boje svi mestani. Zivotinje su sa velikim naporom oterane tek pred kraj Krstenja. Mestani nisu shvatali sta se desilo sa njihovim gazdama, posto one nikad
ranije nisu dosle na to mesto. Mi takodje nismo pokusavali da razresimo zagonetku tajnog smisla svega sto se desilo, iako je naravno njegova veza sa Tajnom Krstenja bila
ocigledna. Posle Krstenja, lica ljudi su sijala. Svetleli su dobrotom, ljubavlju i srecom.
Nikad ranije Ovde se cak stavise, desio jos jedan zanimljiv slucaj. Kada su nasa braca u
pocetku misije otisla u naselje, raspitivali su se:Da li vam je dolazio pravoslavni svestenik? Mestani odgovaraju: bio je. Da li je krstavao? Krstavao je – odgovaraju.
Braca su se zadivila – tako daleko, u takvoj pustosi, a izgleda kao da je sve u redu – i svestenik dolazi i krstava ljude. A zatim pitaju: a kada je to bilo? – Jos za
vreme Staljina. Prolazio je ovuda, vracajuci se iz izgnanstva u postavljenom kaputu sa torbom. Tada je sve krstio. A oni koji su se rodili posle toga nisu krsteni…
Posle
Krstenja otac Danilo je poklanjao hriscanima Sveta Jevandjelja, molitvenike, decije hriscanske knjizice, Svetootacku literaturu. Na obali se vodi ziv razgovor, ljudi
postavljaju pitanja i s velikom paznjom slusaju svestenika. Posle toga svi ljudi su se razisli, a mi camcem plovimo rekom prema nasem logoru, kako bi posle rucka krenuli
dalje. Za
vreme jela smo razmenjivali utiske o tim velelepnim, prosto bajkovitim mestima, o naselju i njegovim ziteljima, koji su se krstili. Radujemo se mogucnosti koju nam je
darovao Gospod da posluzimo tim ljudima. Kako zelimo da ostanemo ovde! Nas razgovor prekidaju neki ljudi za koje se ne zna odakle su dosli. Mi smo se zadivili njihovom
uctivoj pojavi iz sume, nedaleko od koje gori nasa vatra, posto se naselje nalazi na drugoj obali reke. U jednom od njih sam prepoznao Aleksandra, koji je danas postao
hriscanin i sa njim su bila dva druga coveka – stariji muskarac i mladic, koji su kako se kasnije pokazalo bili na kosidbi tako da mladic nije mogao da se krsti zajedno
sa svima. Pregazili su reku nizvodno, kako bi zamolili za sluzenje Tajinstva za tog mladica Alekseja, cija je sestra bila krstena ujutru. Otac
Danilo se oblaci u bogosluzbene odezde i pristupa, posle razgovora sa mladicem vrsenju te velike Tajne Krstenja. Brat Vladimir pomaze ocu u tome, a ja snimam sluzbu. Prvi
put u toku nase misije sluzba se sluzi za jednog coveka. Taj mladic vec ima neko predznanje o Bogu, o veri, od svoje bake. Kako smo se obradovali njegovom stremljenju ka
Bogu. Bez obzira na sve probleme koje je preziveo, Aleksej se sad radja za Carstvo Bozije u Tajni Krstenja. Pored vatre se cuju razgovori – to se
novokrsteni Aleksandar, koji je dosao zajedno sa Pocinje da duva suprotan vetar tako da zbog loseg vremena necemo moci da
plovimo dalje, zato sto pri ulasku u reku Taseva vetar moze da preusmeri splav suprotno od recnog toka. Ali tada nas sutra ujutru ceka veoma naporan i dug prelazak do
najblizeg naselja (Cistjaki) bez usputnih pauza. Aleksandar nam predlaze da deo puta do same reke Taseva predjemo danas, prevlaceci splav duz obale, i da odmorimo na mestu
nesto dalje nizvodno. On je dobro poznavao ta mesta i predlozio nam da postane nas vodic. Mi smo to i prihvatili.
Nocevamo
na obalu reke Taseva, dok braca razgorevaju vatru, a ja i sestra Irina skupljamo sumske jagode. Za to mesto nam je takodje rekao Aleksandar. A za veceru smo uzivali u
pravoj ribljoj corbi od stuke, koju smo ulovili u reci. Nocu dezuramo naizmenicno. 22. 07. 2000 / Ljudmila Plovimo po reci Taseva. Ugledali smo navigacioni
znak i plovimo samim rukavcem. Proleteo je galeb, hteli smo da ga nahranimo ali nismo imali hleba pri ruci – sve stvari su zapakovane i nalaze se pod najlonom, da se ne
daj Boze ne bi pokvasile. Obalom setaju krave – znaci selo nije daleko. Nas danasnji dan je poceo u pet ujutru. Za pola
sedam je bilo zakazano jos jedno Krstenje. Dva mladica su juce radila pa nisu mogla da se krste zajedno sa ostalima. Oni su kasno uvece dosli kod nas i zamolili oca da ih
krsti. Uvece je vec bilo kasno, a ujutru smo mi vec otisli. Zato smo Krstenje zakazali ovako rano. Rano ujutru, na maglovitoj obali je izvrseno Krstenje. Otac je sluzio za jednog
coveka. Njegovo ime je bilo Vladimir. To je bio veoma visok ozbiljan covek. Nas je zadivio njegov odnos prema Krstenju. Sluzbu je pratio sa velikom paznjom. Osecalo se da
odluka da bude Hristov vojnik nije donesena ovog trenutka, vec je dusa to zelela dugo vreme (a da sama mozda toga nije bila ni svesna). I Sluzba je bila nekako svecana.
Reci molitve su zvucale nekako posebno. Odgovori novokrstenog su bili jasni. Njegovo “AMIN” je zvucalo odlucno i cvrsto. Na obali su bila samo cetiri coveka – otac Danilo, covek koji se krstio, ja
–dezurna, i Trenutno
plovimo rekom Tasevom, veslajuci ujednaceno. Misici su nam se odmorili na pauzi u toku noci, ali se jos uvek oseca bol. Odahnuli smo dusom, i opet nam je interesantno da
posmatramo i uzivamo u predivnoj, divljoj, netaknutoj sibirskoj prirodi. Samo da nije komaraca… 22. 07. 2000 / 15. 40 Nikoljsk Obisli
smo sest kuca u naselju. U njima smo zatekli uglavnom decu i starije ljude. Odrasli su na kosidbi. U Nikoljsku necemo nikoga krstiti jer nema onih koji to zele. Malo smo
porazgovarali s mestanima i kupili mleko. Ljudi su u ovom mestu drugaciji nego oni u Ustju. Njihov odnos prema veri je hladan – nepoverljivi su, podozrivi. Pocinje pravo
misionarenje. Plovimo dalje. Braca se odmaraju, sestre veslaju, a otac Danilo peva. 22. 07. 2000 / 17. 17 Cistjaki - Ljudmila Naselje broji oko 100 ljudi. Krstenje je zakazano za 19.00, kako bi bilo
dovoljno Jedna
porodica sebe naziva neverujucom. Njeni clanovi govore o lenjinovom vremenu, i pocinju glasno nesto da dokazuju… odlazimo od njih moleci se:”Pomozi im Gospode”. Krstenje protice s iskusenjima. U pocetku se skupila jedna grupa mladih ljudi sa ne
preterano blagocestivim ciljevima. Bez prestankja su kruzili oko nas na motociklima. Krstenje je prekinuto. Otac razmatra situaciju. Moze da se desi da moramo i da
napustimo ovo mesto. Ali na kraju su dosle cetiri porodice. Otac pocinje da besedi, da prica o veri i da objasnjava kakva je uloga Krstenja u ljudskom zivotu. U jednoj
porodici su svi nekrsteni. Otac, koji je doveo decu na krsetnje, saslusavsi svestenikovu propoved, i sam resava da se krsti i udje u red krstenih. Pre svake molitve, otac
objasnjava sta znaci svako svestenodejstvo. Omladina
nas posmatra sa strme obale. Izgleda im je interesantan susret sa nama? Mozda ce se nesto promeniti i u njihovim zivotima? Novokrsteni
odlaze, kako nam se cini veoma zadovoljni i s malim poklonima – Posle
krstenja su nam prisle bake, raspitujuci se o veri, o molitvama. Njima takodje poklanjamo molitvenike i knjige. 22. 07. 2000 / 21. 00 – Ljudmila Iako smo veoma umorni, uputili smo se ka sledecem naselju – Prvomajsku. Na vodi susrecemo motorne camce, koji prave velike talase koji nisu mnogo opasni za nas. Na obalama nas okruzuje velicanstvena tajga. Pocinju strme obale – nasu paznju privlaci veliko kamenje koje strci iz vode. Na kraju smo ugledali ostrvo na kojem smo planirali da se ulogorimo. Reka svake godine menja oblik obala. Prema recima oca Danila, pre godinu dana, ostrvo, prema kojem plovimo se sprudom spojilo sa levom obalom. Te godine je vec postojao recni rukavac. Prilaz ostrvu je bio toliko peskovit, da smo morali da sidjemo sa splava i vucemo ga po suvom skoro dvesta metara. Ostrvo u sumraku izgleda kao svetla tacka u tamnoj tajgi. Na
ostrvu nema drva. Skupili smo tek toliko da mozemo da skuvamo caj. Nismo uspeli da skuvamo veceru. Opet prelazimo na suvu hranu. Potpuno bez snage, ne ogrejavsi se pored
vatre, legli smo da spavamo posle vecernjih molitvi Bogu. Nismo cak organizovali ni dezurstva. Otac ih je ukinuo zbog sveopsteg umora. No bilo kako bilo, Vladimir ce ustati
u pet ujutru, i prekontrolisati sve u logoru to jest u to vreme ribari obilaze svoje mreze,i mogu iz radoznalosti da svrate, pa zbog toga treba da budemo oprezni. 23. 07. 2000 / 10. 00 – Ljudmila Posle molitve i doruckovanja riblje corbe,
odlucili smo da malo odmorimo na ostrvu. Na horizontu su se odjednom pojavili tmurni oblaci. Otac je oglasio zbor. Moramo brzo da krenemo kako bi pre kise stigli do
Prvomajska. Oprosti nam gostoprimljivo ostrvo – mozda te sledece godine vec nece ni biti. 23. 07. 2000 / 18. 00 – Ljudmila Dosli smo do Prvomajska. Reka je ovde siroka.
Visoki greben izviruje iz vode pre pristanista. Dubina se ovde odista ne moze “premeriti”. Nekoliko mladih ljudi su na motornom camcu poceli da kruze oko naseg splava.
Napravili su se talasi koji su nama smetali. Mladi huligani. Mi se molimo kako bi otisli. Pristaniste
se izmenilo za poslednjih godinu dana, kad smo ovde bili. Ima mnogo manje brodova i brzih motornih camaca. Prvomajsk je bilo prvo naselje od koga je pocelo nase misionarsko
putovanje prosle godine. Tada Gospod nije blagoslovio krstavanje mesnih zitelja. Tada smo samo porazgovarali sa njima i poklonili im knjige, pa tako i jednu veliku kutiju
knjiga za seosku biblioteku. Naselje je relativno novo – novi ljudi jos dolaze. Mesna kancelarija takodje ni danas nije nesto posebno. Ali su ljudi gluvi za veru. Pricaju
da u naselju vec dve godine zivi baptisticki misionar i da kod njega dolazi troje do petoro ljudi. I to za dve godine. A mi smo samo u prolazu… sta ce biti ove godine?
Hoce li nas primiti? Ja i brat Oleg idemo u naselje.
Razgovaramo s mestanima i kacimo obavestenja o Obisli smo skoro celo naselje i okacili sva obavestenja. Dolazimo do
pristanista gde je otac razgovarao sa nekim zenama o Pravoslavlju. Suprug jedne zene je staroobrednik. Ona zeli da se krsti, ali mora da bira – Pravoslavlje ili
staroobrednistvo – zeli da ucini izbor svesno pa zbog toga i razgovara sa ocem.
Odlucili
smo da odmorimo na suprotnoj obali. Prosle godine smo pravili pauzu pored tog naselja. Nocu nas je grupa pijanih mladica gadjala iz oruzja. Slava Bogu, niko nije nastradao.
Ali nismo zeleli vise da rizikujemo. I
uopste, u tim pustim mestima pored naselja je nekada bilo mnogo zona…bolje da budemo oprezni. Ljudi su ovde surovi. Omladina ima samo jednu zabavu – diskoteka subotom i
nedeljom koja se uvek isto zavrsava –sa pijankom, vikom i pucnjavom. Najblizi milicioner je na udaljenosti od 40km i do njega je moguce doci samo rekom. Mislim da
Evropljani tako nesto ne bi mogli ni da zamisle – tajga je zakon, a medved – javni tuzilac, kaze lokalna poslovica. 24. 07. 2000 / 5. 30 - Ljudmila Dezuramo na “psecem dezurstvu”. Ona se zove tako, posto u to vreme –od
tri do sest Ujutru smo posle dorucka i kratkog zbora otplovili na suprotnu obalu. Krstenje
je zakazano za 11 casova. Ujutru je celo nebo bilo prekriveno oblacima, ali se trenutno vreme poboljsava, a lagan povetarac raznosi oblake. Niko nije dosao u zakazano
vreme. Zar niko od zitelja naselja nema zelju da se krsti? Zar ce sve da se zavrsi isto kao i pri prvoj poseti ovom naselju? Zar se u srcima tih ljudi nece razgoreti Ljubav
prema Bogu?
Ova
moja razmisljanja je prekinuo brat Oleg. Po njegovom misljenju ljudi prosto nisu nasli mesto gde ce se vrsiti Krstenje, posto se u naselju nalazi jedan velik teren duz
obale. Zato je Oleg blagoslovio da se ide u naselje, a ja i Irina smo otisle na obalu. Odjednom, odnegde s visine su se proneli glasovi. Olegova pretpostavka se potvrdila
kao tacna, i na obalu je dosla grupa ljudi, koji su se uputili pravo k nama. Oni su, videci svestenika u praznicnoj odezdi, okruzili ga sa svih strana. Pocinje beseda pre
Krstenja. Otac
Danilo se trudi da odgovori na sva pitanja. Deca radoznalo, a odrasli s paznjom slusaju propoved. I odista to je poslednji stepenik, kada nestaju poslednje sumnje, kada
covek konacno vrsi izbor po kojem putu zeli da ide: sa Bogom ili bez Njega. Pojavljuje se brat Oleg i nekoliko ljudi s njim, koji nisu mogli da nadju mesto Krstenja. Sluzba
se vrsi na visokom ravnom kamenu, koji se kao specijalno nalazi na obali i kao I Krstenje
je zavrseno, i otac Danilo vrsi Svetu Tajnu Pricesti. Mi se pridruzujemo ocevim cestitkama novim clanovima Crkve. Svakome od njih se izdaje Krstenica, poklanja Jevandjelje
i molitvenik, ikone za molitvu kod kuce. Iz razgovora se saznaje koja im je literatura potrebna, ali posto su to uglavnom deca onda im se daje decja hriscanska literatura. 24. 07. 2000 / 16.00 – Jeromonah Danilo Odlazimo odmah posle Krstenja. Pred nama je dug
put od Prvomajska do usca Taseja. Tok je ovde slab, pa moramo da veslamo. Reka je siroka, lepa, s visokom levom obalom, posumljenom borovinom i jelama. Niska desna obala je
mestimicno posumljena – na njoj su poljane sa visokom travom. Sto smo blize uscu to je suma gusca, a reka sira. Moramo
sve vreme da veslamo, sto je veoma zamorno. Kada smo plovili po Usolki, naisli smo kroz dva tri kilometra na plicak, preko koga je trebalo preveslati jos brze, kako bi se
moglo upravljati splavom, a onda je nastupilo nekoliko minuta blazenstva, kada je recni tok nosio splav, a ja izdao komandu:”svi neka suse vesla”. Ovde na Tasevu se
kaze ako su vesla podignuta cini se kao da se splav ne krece. Da
bismo sacuvali snagu brace za brzu i opasnu Angaru, izdajem komandu da samo sestre veslaju. One cute i veslaju, iako se vidi da su i one umorne. Ali sta da se radi, pred
nama je usce Taseja i Angare – najopasnije mesto ukoliko izuzmemo brzake. Sirina Angare je prema karti na tom mestu – 8km! Okolna lepota je neobicna. Cisto plavo
nebo i jarko, zarko sunce. Ako smo ranije imali Jedemo na splavu. Hrana nam je
veoma oskudna – kasa s hlebom i preostali caj iz plasticne boce. Sta da radimo, ne smemo da pristajemo, jer treba mnogo mesta da prodjemo.
Bilo nam je neshvatljivo kako su se nasred Taseja skupljali komarci i musice.
“Propisno” su nas izujedali. U toku celog putovanja smo imali problema sa musicama. Ono sto nas spasava je sto ih na vodi ima mnogo manje. Manje znaci –ne ceo roj,
vec dve-tri stotine. U sumi se oko coveka skuplja oblak tih insekata koji sisu krv, i okruzuju ga sa svih strana. Raduje nas jedna stvar – sredstvo za komarce koje
koristimo u satoru – spirala, takodje izgleda deluje i protiv musica. I tako smo uspeli da odspavamo. A napolju – cas kisa, cas sunce, cas ujutru, cas uvece, cas preko
dana – uglavnom ne mozemo da zivimo od komaraca i musica. Nikakve kreme – a mi smo ih poneli jedno 10 vrsta - nam ne pomazu. Provereno na sopstvenoj kpozi… Na
uscu Taseja, na samoj sredini reke, se nalazi neobicno lepo malo, kameno ostrvo. Otplovicemo do njega da bismo predahnuli i nesto pojeli. Ostrvo je zaista predivno. Ima i
pescanih sprudova – a kamenje “strci” iz vode. Neko kamenje pod vodom obrazuje nesto slicno plitkom bazenu, u kojem plivaju hiljade sitnih ribica. Zeleli bismo ovde
negde da odmorimo i lovimo ribu. Ali ne smemo da ostajemo ovde – treba da plovimo dalje po Angari, jer necemo uspeti do Nedelje da dodjemo u Strelku. 25. 07. 2000 / Ljudmila Nocevali
smo na ostrvu obraslom zbunjem. Bilo je mnogo komaraca. U satoru se oseca osetan pad temperature u toku noci. Sve
se vise oseca da je kraj leta. Ujutru smo otplovili dalje, sve dok ponovo ne naidjemo na ostvro sa pescanim pojasom. Kako samo mastamo o tome da posle ovako napornog
putovanja malo odahnemo na nekom “carobnom” ostrvu. Otac Danilo je izdao naredjenje da se vesla prema ostvru. On vise od svih shvata da je za nase dalje splavarenje
neophodno da se odmorimo i skupimo snagu. Tako je onda i najbolje da se uradi – da se jedan dan ostane na pescanom sprudu ostrva Elovo (kako je naznaceno na karti). Uspeli smo da odmorimo svega pola dana na suncu. Kako je cudesno lezati na, od
angarskog sunca vrucem pesku, slusati kako sume talasi na obali, udisati svez recni vazduh, i uzivati u lepoti ovog, Bogom stvorenog, kuta Sibirske prirode. Ali nije bilo tako jednostavno doci do ostrva. Ono je na prilazu od nekoliko
stotina Ostrvo
zadivljuje svojom lepotom i prakticno odsustvom komaraca u pescanom pojasu. Ali zato ovde zive krupne zivotinje, o cemu govore mnogobrojni tragovi nedaleko od sume jela.
Postaje pomalo zastrasujuce. Ali mi odista necemo biti dugo – samo od rucka pa do sutra ujutru. Danasnja
trpeza se razlikuje od prethodnih – sestra Irina je pripremila rakove koje smo ulovili u reci, a da bi jelo bio malo raznovrsnije, pekli smo i ribu na zaru. Zahvaljivali
smo Gospodu za tako cudesan dan koji nam je poslao. 26. 07. 2000 / Ljudmila
Nocu je padala jaka kisa, sto je za nas bilo potpuno neocekivano. Nebo je bilo crno, Kisa
je omela nase dalje putovanje. Pred nama je bio jos jedan brzak do Kulakova. S naseg ostrva cak mozemo da vidimo i nekoliko kuca na kraju naselja. Ali trenutno nista nije u
nasoj moci zbog kise. Sve vreme sedimo u satoru. Ne mozemo da
izadjemo napolje jer lije “kao iz kabla”. Lezimo
i citamo Poslanice Apostola Pavla Rimljanima. Slusamo objasnjenja oca Danila. U razgovoru o zakonu, veri i Blagodati vreme zaista prolazi neprimetno. U trenucima kada kisa
stane, braca zure da nadju cak i sirova drva, kako bi u tom kratkom vremenskim periodu uspeli da razgore vatru i spreme nesto za jelo. Tako je prosao ceo dan i jos jedna noc. Zbog kise ne mozemo da plovimo dalje pa
cak ni da napustimo sator. Fizicki umor je zamenio psihicki. Oko nas su divlja, pusta mesta i surova mracna tajga. Nisko, crno nebo nad reklo bi se beskrajnom rekom…mali
sator izgleda cudan i nezasticen u tom okruzenju. Osecaj opasnosti je podsvesno prisutan kod svih i uznemirava nas. S vremena na vreme zapadamo u ocajanje. Gospode pomiluj
i pomozi! 27. 07. 2000/ Jeromonah Danilo Ujutru kisa vise nije padala, iako je nebo bilo
tmurno. Svi su bili zacudjeni odakle jos uvek imaju snage i poceli su radosno da skupljaju drva i spremaju dorucak. Jos uvek ne smemo da otplovimo – jak suprotan vetar
stvara visoke talase, tako da bi splav prakticno plovio unazad. Cekamo i skupljamo stvari. Svi su veoma umorni zbog loseg vremena. Mastamo o toploj kuci, suvoj
postelji…odnosi u grupi su sve slozeniji. Bojim se da neko ne upadne u iskusenje. Na slici: tragovi koje smo ugledali ujutru pored satora – jedan od Cekamo, cekamo…Vreme se ne poboljsava.
vec nam je propao plan za dva dana i mozda necemo uspeti da stignemo do Strelke do nedelje. Automobil nas nece cekati. A pored toga
imamo i dosta stvari: sator, splav, ruksake. Mozda nas ne prime ni u putnicki autobus. Prosle godine smo nekako uspeli da se vratimo – ako se ovde budemo jos zadrzali
onda ce povratak kuci biti veoma slozen. Negde
oko dva sata vetar je malo oslabio. Odlucili smo da otplovimo. Brzo smo ukrcali stvari na splav i krenuli. Stvari su na splavu prekrivene najlonom, a mi sedimo na
otvorenom. Hladno je. Talasi su bili veoma mali dok smo bili u blizini ostrva. A kada smo se otisnuli dalje, bili su zaista veliki. Nisam
shvatao da nas je ostrvo stitilo od vetra, a ovde na otvorenom smo potpuno Ne
znam kako je drugima, ali je meni veoma strasno. Od svih ljudi u posadi, samo ja shvatam koliko je opasno nase danasnje putovanje, jer sam ranije plovio ovuda. Ostali mi
veruju. Molim se u sebi, i trudim se da ne pokazujem koliko je sve opasno, ohrabrujuci posadu. Posle
jednog velikog talasa, Volodja odjednom kaze:-A mi smo se bojali talasa od malih motornih camaca, a ovi talasi su kao na moru za vreme bure…Svi su se nasmejali i napetost
se smanjila. Plovidba je postala sigurnija. Odlucili
smo da presecemo rukavac i poceli veoma snazno da veslamo. Nije vise bilo toliko strasno. Talasi su bili veliki, ali smo ih uspesno savladali. Dobra sovjetska vojna tehnika
– splav PSN! Na putu prema Kulakovu, od reke nas je pritesnio brod sa dugim splavom od brvana. Morali smo da
pristanemo u neprohodnom mestu. Napravili smo osmatracnicu na obali. Ucinjene stete u toku ekspedicije su bile sledece: nakvasili smo nekoliko ruksaka, ja sam izgubio
obucu, a skoro svi su bili mokri u donjem delu tela. Odlican rezultat je postignut, ako se uzme u obzir, da smo na takvom brzaku rizikovali svoje zivote. 27. 07. 2000 / 16. 00 – Jeromonah Danilo Ulogorili smo se pored naselja Kulakovo. Posto smo
se osusili i nesto pojeli, braca i sestre su posli da kace obavestenja i razgovaraju sa ljudima. Ja i brat Vladimir cuvamo logor. Celo nebo je prekriveno oblacima. Vladimir
kaze:”Oce, kako cemo krstiti ljude po ovakvom vremenu? Ko ce od njih doci na obalu i imati hrabrosti da udje u vodu?” Ja sam razmislivsi, odgovorio:”A ti se Volodja
pomoli da nam Gospod daruje lepo vreme”. Vidim, Volodja se primirio, i molio se potpuno se povukavsi u sebe. I
odjednom se desilo cudo po povratku nasih misionara – vreme se popravilo, vetar je prestao, a iza oblaka se pomaljalo sunce. Pricaju da dok su isli po naselju i
razgovarali – neko je skinuo obavestenje sa prodavnice – glavnog informacionog mesta u naselju. Kazu da ovde ima mnogo pristalica “Jehovinih svedoka”. Vladimir je
rukom napisao obavestenje na listu papira i otisao ponovo da ga okaci. Braca i sestre su se danas mnogo trudili oko misije. Sutra je moj red. Naselje
je veliko i po sibirskim merilima veoma staro. Ako je i bilo svestenika onda je to samo pre sovjetske
vlasti. Postoji nekoliko porodica koje sebe nazivaju pravoslavnim. Ljudi su uglavnom starosedeoci sto je lepo. Za dva dana koliko smo tamo proveli nije doslo ni do jednog
konflikta ili incidenta. Dok
smo pili caj, obalom se kretalo vise od 10 ljudi. Sta je to? Prilaze blize, pa cemo saznati. Pokazalo se da je dan posle nas Angarom splavarila grupa dece na celu sa
Genadijem Ivanovicem – nasim glavnim pomocnikom i instruktorom za sve tehnicke detalje misije. Genadij
Ivanovic vec 15 godina radi sa decom koju kod nas nazivaju “problematicnom”. To su deca iz mnogoclanih, siromasnih i razvedenih porodica, umno zaostala deca i ona koju
nazivaju “huliganima”. Metoda vasptavanja decijih dusa je boravak u prirodi, i ekskurzije. Oni takodje plove sa gornjeg toka reke. Ili tacnije – hodaju posto je
nemoguce ploviti zbog vetra i talasa, pa moraju da idu obalom i vuku splav kanapom. Na jednom splavu ih ima 15 – cetvoro odraslih i jedanaestoro dece, uzrasta od 7 do 15
godina. Sopstveni
problemi se cine nepodnosljivi samo dotle dok ne uvidis nevolje nekog drugog coveka. Deca su iscrpljena od nepogode mnogo vise nego mi. Organizovali smo zajednicko pijenje
caja. Posto je Genadij Ivanovic dobio veoma malo novca za putovanje od regionalne uprave, mi smo castili. Nedeljne rezerve biskvita i kase su bile dovoljne za dve porcije
svakome. Delimo namirnice i dogovaramo se o zajednickim delatnostima. Zamolili su nas da krstimo nekoliko
dece. Ali je najvaznije da im pomognemo da nadju camac kako bi mogli da stignu do Strelke. Ulogorili su se u naselju vise nizvodno. 28. 08. 2000 / 10. 45 Jeromonah Danilo Dan je bio lep. Sunce jos nije izaslo. Nad rekom je ravan oblak. Stojim na
obali, i vec Krstenje
je pocelo u 10.45 i zavrsilo se oko sedam sati. I to bez ikakvih prekida, pauza cak ni da se popije voda. Tako nesto jos nisam nikada ranije doziveo. Osam puta sam sluzio
Svetu Tajnu Krstenja. A ljudi su neprekidno pristizali. Svojevremeno
nisam shvatao kako je to knez Vladimir krstio kijevljane – skoro ceo grad. Pa kako? Ni ja ne proveravam ni ne ispitujem veru…Da nije mozda malo preterano. Misionareci prosle godine po Angari, ja
sam s ocem Pavlom Cistjakovim krstio skoro sto ljudi u naselju Novoangarsk. Meni je to bilo prvo takvo masovno Krstenje. Unutar Nas
cetvoro smo radili sve – razgovarali, krstili, poklanjali knjige, svecano urucivali Krstenice, poklone itd. Nismo uspevali ni da zavrsimo Krstenje jedne grupe, a vec se
pojavljivala druga. I to su sve uglavnom bila deca. Na
zalost nismo mogli da ostanemo u naselju do nedelje. Drugim danima mnogi odrasli uglavnom nisu u naselju – ili su na poslu u sumi ili na reci. Nadamo se da i njih Gospod
nece ostaviti bez duhovnog rukovodjenja. Za
vreme Krstenja nije bilo nikakvih incidenata iako smo se toga najvise bojali znajuci za surovu narav lokalnih stanovnika, i za to da u naselju aktivno deluju veoma
radikalne sekte. Slucajno sam primetio da pored nas neprekidno dezura milicioner. Kazu da su ih lokalne vlasti rasporedile radi odrzavanja reda. Uopsteno, odnos lokalnih
vlasti prema nama je bio dobar. Prvo pricescivanje ljudi u tom naselju je bilo predivno, iako smo ih
pricescivali Vec
smo poceli da se spremamo za polazak kada su nam prisla desetorica decaka i zamolili da ih krstimo.
Porazgovarali smo sa njima, pricali im o veri, saznali nesto o njihovom zivotu i odsluzili Tajnu Krstenja. Medju krstenim je bio i jedan nas stari poznanik. Jos na
prethodnom putovanju u Novoangarsku, upoznali smo se sa maldicem Pasom. On tada iz nekog razloga nije primio Krstenje. I eto prosla je godina dana i sreli smo se ponovo s
njim u Kulakovu, gde je bio u gostima kod tetke. On ne samo da je molio da on bude krsten, vec se potrudio i da nam pomogne, propovedajuci medju bliznjima, i dovevsi na
Krstenje ne samo svoje rodjake, vec i drugove. 28. 08. 2000 / 21. 00 – Jeromonah Danilo Krstenje je zavrseno oko sedam sati uvece. Umor sam osetio tek kad sam se vratio
u logor – bukvalno nisam mogao da stojim na nogama. Mestani su nas pozvali da nocimo u jednoj kuci, koja je specijalno bila pripremljena za nas. Mi smo taj predlog radosno prihvatili, izbegavsi jos jednu napornu noc na kisi. Braca su nase stvari natovarli na taljige, koje su nam poslali neki domacini, i prevezli ih u naselje. Prilazio sam turistima i pozivao ih da noce s nama, ali su oni to odbili. Nalozili smo pec u kuci, razvukli lezaljke po podu i odmah zaspali. 29. 08. 2000 / Ujutru Cele noci je padala jaka kisa. Posto smo nocili u kuci, izbegli smo dodatno mucenje. A deca koja su bila na odmoru nisu mogla da spavaju celu noc. Nije bilo dovoljno najlona za sve satore, i vecina njih je pokisla. Voda je kapljala sa strana satora samo malo slabije nego na ulici. Ujutru, kad smo se susreli s njima, razmatrali smo dalje planove. Genadij Ivanovic je odlucno govorio da ne smemo da plovimo dalje: suprotan vetar, veliki talasi. Lose vreme ne pruza mogucnost za odmor i susenje odece, tako da mozemo ozbiljno da se prehladimo. Kad smo stigli,
ja sam zajedno sa Genadijem Ivanovicem isao u obalski ured, da molim za mali camac, za prebacivanje dece do naselja Siroki-Lug, odakle ona mogu da se autobusom vrate kuci.
Uprava nas je izbegavala, a zatim kada smo ipak nekoga nasli odbili su pomoc. Na nasu srecu sreli smo se s upravnikom svih sumskih industrijskih gazdinstava u Donjem
Priangarju. Gospod nas je uputio pravo na njega. On je izado naredjenje da se deca hitno prebace camcem do Sirokog Luga. Ali nasi problemi time nisu zavrseni. Glavni
upravnik je otisao, a lokalni nas i dalje izbegava. Mi ga ponovo nalazimo, ali on ponovo kategoricki odbija da nam pomogne. Genadij Ivanovic je uznemiren: to je prvi put za
15 godina da neko odbija da pomogne deci. Ne mozemo da plovimo, a nemamo dovoljno novca kako bismo platili putnicki brod. Pokusavamo da nadjemo brz camac, ali je to
nemoguce. Misionarstvo
nam nesto ne ide. Svi su u iskusenjima. Neko ne moze ni da se uzdrzi. Dolazi do “bune na brodu”. Deo posade zahteva da posle Kulakova prekine misiju i vrati se kuci.
Naporno je i tesko i moralno i fizicki. Ono sto ja licno zelim je da plovimo dalje, ali je to nemoguce. Ne isplati se ploviti dalje ukoliko nas bude manje od petoro, a ne
smemo nikoga da prisiljavamo na to. Eto, kao sto Apostol Pavle kaze:”spreci nas satana”. Ujutru
smo odlucili da plovimo brodom. Skupili smo sav preostali novac iz rezerve – i bilo je dovoljno i za nas i da platimo za decu. Prevozimo stvari prema obali. Genadij
Ivanovic je vec tamo. Cekamo brod, i usput pokusavamo da iznajmimo camac, jer bi to bilo znacajno jeftinije. Konacno
uplovljava “Zarja”. Uvek prisutan problem turista je sto je putnicki brod pun putnika a i nas ima dvadeset. Dogovaramo se sa kapetanom da nas poveze posto je shvatio
bezizlaznost nase situacije. Tako smo otplovili do naselja Strelka na uscu reke Angare. Mi smo ovde sisli, rastajuci se od Genadija Ivanovica i dece koji su nastavili da
plove dalje. Oni ce vec danas biti kuci, a mi treba jos malo da se pomucimo. Ploveci
brodom po Angari i posmatrajuci naselja, ja sam silno zalio sto nismo uspeli da splavarimo, i misionarimo u tim mestima. Trenutno u strelkovskom hramu nema svestenika.
Znaci i ta naselja u okolini niko ne rukovodi. U mnogima od njih, koja su nastala u sovjetsko vreme pored zatvorskih logora
ili lezista korisnih ruda, ne samo da nijednom nije bilo svestenika, vec ni prosto verujuceg coveka. 29. 07. 2000 / Vece Vernici se skupljaju u hramu. Po dolasku se posle
nekog vremena pokazalo, da su se clanovi grupe razisli na razne strane i nasavsi zgodno mesto – spavali. Ja sam razgovarao sa staresinom hrama, sta i kako cemo sluziti.
Pokazalo se da necemo moci da sluzimo Liturgiju, posto su pevaci iz hora ostali bez glasa. Sluzili smo dva Akatista: hramovni –posvecen
Svetim Apostolima Petru i Pavlu, i zahvalni “Slava Bogu za sve”. U toku tog Akatista Gospod je posetio moju gresima obremenjenu dusu. Na trenutak sam osetio sladost i
radost Bozanstvene Ljubavi. Kako sam zeleo da se vratim u dane kada sam prvi put poverovao u Gospoda, u vreme kada me je Gospod prizvao i bio sa mnom. Gospode! Kako nas
gresi i sujeta odvajaju od Tebe. Reci –“ali imam protiv tebe to sto si ostavio svoju prvu ljubav” – se zaista odnose na mene. Trenuci Bozije blizine ciste i
rasterecuju dusu obremenjenu gresima. Samo radi tih trenutaka je bili vredno ploviti tako daleko, i podneti sve teskoce i nevolje. Slava Tebi Gospode, Slava Tebi! 30. 07. 2000 / Jeromonah Danilo Ujutru sam sluzio vodoosveceni moleban, parastos i
ispovedao one koji su to zeleli. Za godinu dana odsustva svestenika u parohiji, pojavili su se ljudi koji su zeleli da prime Sveto Krstenje. Krstio sam dve grupe ljudi,
prvi put ne na reci, vec u krstionici. Krstilo se 9 ljudi. Sluzbi je prisustvovalo mnogo vernika, mada nisu bili svi, jer nismo imali mogucnosti da ih sve obavestimo. Sve je bilo gotovo do rucka. Za stolom je ostalo oko desetoro vernika. Kao i
uvek ima Ne
mogu da zamislim kako oni mogu tako da zive – jedna sestra ima troje dece, zivi bez muza, a plata
meteorologa je samo 500 rubalja. U Krasnojarski ljudi dobijaju, dve – dve i po hiljade pa se opet zale da ne mogu da prezive. A ovde su jos deca – treba kupiti odecu… Rano
ujutru je stigao nas vodic Valerij. Znaci, danas cemo uspeti da dodjemo do kuce. Niko u to ne veruje – cini se kao da celu vecnost nismo bili kuci. U cetiri sata smo se
uputili iz Strelke u Krasnojarsk. Poslednja fotografija pored hrama sa vernicima i zatim punom parom kuci! 30. 07. 2000 / 22. 00. Putovanje
autobusom iz Strelke do Krasnojarska se veoma oduzilo,
iako kazu da se povratak kuci uvek cini mnogo brzim. Sa svakim kilometrom smo, priblizavajuci se kuci, osecali da nestaje nervna napetost, koja je bila prisutna tokom cele
misije, i nadvladava nas osecaj velikog umora. Neko je spavao, neko posmatrao kroz prozor. Nije se puno razgovaralo. U povratku, posebno na kraju putovanja, kod svih se
pojavljuje samo jedna misao:”Zasto mi je sve ovo bilo potrebno! Mogao sam da sedim kuci i citam knjige… Sta me je dovelo ovde!” I tako sa svakim kilometrom koji nas
priblizava kuci, zajedno sa umorom, javlja se i potajna zelja da se vratimo u ova mesta i posetimo ponovo te ljude, sa kojima smo se oprostili. Lose se odmah zaboravlja, a
dobro, kojeg je bilo mnogo se pamti i cuva u sebi. Ono nas podstice da svake godine ponovo uzmemo Bibliju, Krst i veslo, i plovimo po rekama Priangarja, po beskrajnim
sibirskim prostorima, ispunjavajuci Boziju zapovest: “Idite, i naucite sve narode krsteci ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha”. P. S. Misija
ne predstavlja samo broj mesta koje smo posetili, ili broj ljudi koje smo krstili. To je i ono sto se desilo posle putovanja nama samima – misionarima. Brat Vladimir je
rukopolozen za djakona. Brat Oleg se sudeci po svemu priprema da oformi porodicu. Sestra Ljudmila je polozila maturske ispite na poljoprivrednom fakultetu i upisala
postdiplomske studije. Sestra Irina je pronasla mir s Gospodom i iskusnog rukovodioca u duhovnom zivotu. Meni je Gospod darovao duhovne darove korisne za moje spasenje.
Odredjen je svestenik za naselje Strelka, i ako on ucini dovoljno napora, onda ce veci broj naselja na uscu Angare dobiti neprekidno duhovno rukovodstvo. Ali
i svi nasi opet zele da idu na Angaru. Iako bi se i ja sam zarekao da vise necu splavariti zbog godina, bolesti… vreme je da nadjemo neki camac za misiju. Ali to zavisi
od “dubine dzepa”, jer nam ga niko nece pokloniti. A dusa trazi i ne moze vise bez takvih misionarskih putovanja. |
ljudi zajedno sa vodicem. 
kojom bi trebalo da splavarimo.
Reka je na tom mestu pitoma – u njoj se mogu videti puno cvornovatih panjeva. Kako da plovimo njom? Zar treba sve da nosimo na sebi – opremu, namirnice, licne stvari?
Ali petoro ljudi ne mogu sami sve to da ponesu. A okolo su takva divlja mesta, da se postavlja pitanje: sta da radimo? Zar da se vratimo u Krasnojarsk i uputimo na neku
drugu marsrutu?
siroka svega cetiri metra. Okolo je potpuno divlja tajga – deluje zastrasujuce. Poslednji pogled na
automobil … I sta nas ceka za recnom okukom? Zaista strasno – ukoliko nam se nesto desi niko nam ne moze pomoci. Ljudi nema u blizini. Camci plove po reci samo na
prolece. Mozemo da se uzdamo samo u Boga. Gospode, uzdamo se u Tvoju Milost!
nisam verovao svojim ocima – tek kasnije na pauzi se pokazalo da je to naslaga kamenog uglja. Mislim: “Cudno, zasto mestani ne loze peci sa ugljem?” a zatim sam se
setio da ovde uopste nema zitelja.
brvnare, zakucani prozori… put je, kao sto se vidi na fotografiji- nedovoljno
dobar, i njim se tesko, ali ipak moze putovati automobilom. A seoski putevi su neprohodni pa smo morali da pesacimo. 
zene – da porazgovaraju i progovore o veri. Gospode! Kakve otvorene, proste duse! One smatraju veru u Boga kao
nesto neophodno, a ne kao nasi, gradski zitelji, kojima obavezno treba dokazivati da ima Boga.
pricestili. Na moju veliku zalost, u ovim misijama nije moguce sluziti
Liturgiju, posto u uslovima velike vlaznosti nije moguce ocuvati prosfore. Ali kako ljudima ne bismo uskratili Svetu pricest, mi smo ih pricescivali onako kako se
pricescuju bolesnici – Predjeosvecenim Darovima. Neka nam Gospod oprosti. Vecina tih ljudi verovatno ne moze nigde da putuje
sve vreme je padala sitna kisa. A ponekad su se nadvijali crni oblaci i
dolazilo je do provale oblaka. Na splavu je nemoguce sakriti se od kise. Najlon, kojim smo pokusali da prekrijemo splav otklanja vetar, pa je nemoguce biti pod njim. Da
pristanemo negde na obali, ili da sacekamo negde da prestane, nije moguce, jer lije neprestano, tako da bismo mogli i nedelju dana da presedimo na istom mestu. Nastavili
smo da plovimo: odozgo voda, odozdo voda, a i sedimo na mokrom. Samo u najtezim trenucima smo odlucivali da sedimo na obali.
Naselje
je blizu!
ja nisam videla tako srecne ljude.
ostalim ljudima, raspituje o veri. Oni dugo razgovaraju sa bratom Olegom o
hriscanskom zivotu, o slobodi i spasenju, koje coveku daruje Gospod.
Aleksandar, koji je ostao s nama celu noc jer mu se tako svidelo sa nama. A svi ostali su spavali u satorima
posle napornih nocnih dezurstava.
vremena za razgovor sa mestanima. Delimo se na dve grupe. Obilazimo naselje. Docekuju nas radosno – doduse ne bas
svi – neki pokazuju nerazumevanje. Ziveli su toboze bez Boga sve vreme – zbog cega sad da se krste? Pokusavamo ponesto da im objasnimo, pricamo im o veri, o Bogu, o
snazi Krstenja. Odlazimo, ostavljajuci ih zamisljene, a sami se molimo da bi ih Gospod urazumio.
Jevandjeljem, molitvenicima, knjigama. Najmladjoj
devojcici otac poklanja knjigu o Svetoj Kseniji Peterburskoj – ocu se veoma svideo njen zreo, ozbiljan odnos prema Tajinstvu.
Krstenju. Narod se pokazuje dobronamernim. Na putu smo susreli muskarca sa
detetom. Pricamo mu o nasoj misiji. On zeli da dodje sa svojim detetom da se krsti. Pomozi Gospode!
ujutru cak i psi spavaju. Vec se oseca veliki umor. Nema dovoljno ljudi, pa je tesko podeliti dezurstva. Delimo
ih na po petoro ljudi tako da svako nocu ne spava po tri sata. Cini se da to nije mnogo, ali ako je dan naporan, onda uvece svi “spadnu s nogu”. Svaki dan smo
neispvani, a mnogo veslamo. Cini se da nemamo vise snage za najudaljenije mesto…
da ceka svoj cas. Ja kao i ranije prepisujem
imena krstenih, kako bi zatim ispisali Krstenice. Sestra Irina fotografise Sluzbu, a brat Oleg cuva splav i opremu od “nepozeljnih gostiju”. Sluzba protice polako, a
svestenik podrobno objasnjava sta znaci svako svestenodejstvo. Novokrsteni sa usrdnom paznjom slusaju Jevandjelje. Mozda su to prve reci Blage Vesti koje su ljudi iz tog
udaljenog naselja culi iz usta svestenika.
problema sa kisom i hladnocom, onda nista manje problema nemamo sa suncem.
Svima su lica izgorela. Iskoristili smo skoro celu tubu kreme, ali uzalud. Veoma je toplo, ali ne smemo da obucemo laganiju odecu – koza brzo gori. 
metara okruzeno nanosima peska, tako da je dubina vode samo do kolena pa je nemoguce veslati. Morali smo da vucemo
splav po suvom sve do obale.
nisko.
Oblaci su prolazili nad zemljom velikom brzinom. Vetar je u naletima duvao veoma jako, nanoseci kisu na sator, tako da smo se bojali da ne skine mrezu
Dobro je sto smo, nauceni losim iskustvom, uvece obavili sator najlonskom
mrezom, tako da je u njemu relativno suvo. Samo se postepeno navlazio materijal od koga je sator napravljen, tako da je levi kraj poplavljen. Brat Volodja je celu noc
proveo u bari vode, ali je cutao i nista nam nije rekao da nas ne bi uznemiravao. Zatim smo to i sami uvideli.
nezasticeni. Ne smemo da plovimo pored ostrva -
sam u odezdi. Doslo je desetoro dece sa uciteljicom. Kod njih leti na raspustu rade s decom pri skoli. Mole
nas za Krstenje. Pitam da li roditelji znaju za tu odluku. Kazu: da, ali roditelji ne mogu da dodju, posto rade, a mnogi su u sumi. Razgovaram s njima, a sam mislim: eto i
to je mali plod nase misije, koji cemo ostaviti u ovom naselju. Ali nije bilo samo to. Dolazilo je jos puno ljudi. Trebalo bi mnogo prostora da se opise citav dan, i opet
ne bi bilo dovoljno mesta. Ispricacu samo u kratkim crtama.
sebe
sam sve prezivljavao, kako ne bih narusio zapovest:”ne bacajte bisere pred svinje”. A ako dodje neko ko nije spreman? Ali kada je pocelo samo Krstenje, vise nije bilo
nikakvih sumnja u ispravnost nase delatnosti. Gospod nam je dao osecaj i vidjenje da nam dolaze samo oni koje je On prizvao. Razgovarali smo sa mnogima u raznim naseljima.
Daleko od toga da su svi s kojima smo razgovarali, dolazili na Krstenje. S druge strane, dolazili su da se krste i oni ljudi koje mi cak pre toga nismo ni videli. Tada se
prvi put pojavio osecaj Bozijeg priziva. Drugacije to i ne bih mogao da nazovem. Tada sam shvatio i knjaza Vladimira i Kijevljane, koji su se masovno krstavali. To se
posebno videlo po Genadiju Ivanovicu koji se tada krstio u Angari. Ceo put pre krstenja je odbijao cak i da razgovara o duhovnim temama, pa je tim pre odbijao Krstenje,
objasnjavajuci da sam treba svesno da odluci. 
Predjeosvecenim Darovima, bez Liturgije – osecaj uzvisenog duhovnog raspolozenja i Bozije Tajne nas nije
napustao u trenutku prvog pricescivanja novih hriscana. Gospod je gradio Svoju Crkvu u tom naselju – i izgradio ju je u ljudskim dusama koje je On izabrao.
mnogo pitanja o duhovnom zivotu. Kako ovi ljudi tesko zive materijalno, a kako su duhovno cisti! Ja sam pre osam
godina ucestvovao u otvaranju ove parohije. Tada sam jos bio poslusnik i uglavnom sam drzao besede. Bilo mi je veoma drago da su se oni secali toga.