ANTONIJEVO-SIJSKIJ MANASTIR:

DESET GODINA OBNOVE

Pre deset godina, 13. avgusta 1992. godine, bio je potpisan akt o predaji Sveto-Trojickog Antonijevo-Sijskog manastira Arhangelskoj eparhiji. Za to vreme manastir su posetile hiljade ljudi. Neko je u njemu boravio samo jedanput, neko dolazi neprekidno, a za neke je on postao drugi dom. Mi smo proveli u manastiru ceo dan i zabelezili na magnetofonsku traku price najrazlicitijih ljudi o znacenju Sijske sv. obitelji u njihovom zivotu. Publikacija je uredjena po hronoloskom redu, u zavisnosti od toga kad je ko prvi put dosao u manastir. Na zalost, nemoguce je u potpunosti odstampati sve sto smo culi, te su zato neki trenuci iz manastirskog zivota u minulih deset godina dati samo fragmentarno.

Nastojatelj manastira arhimandrit Trifon (Plotnikov):

Najvaznije je da se bratija povecava

Godine 1992. episkop arhangelski i murmanski Pantelejmon me je odredio za nastojatelja Antonijevo-Sijskog manastira, koji je trebalo obnoviti. Ja sam ovde doputovao 15. juna iz Republike Komi, gde sam sluzio u selu Ib. Ovde mi se mnogo svidelo i ubrzo mi je postalo jasno da sam dosao na duze vreme.

U to vreme je na podrucju manastira jos radio decji internat. Ja sam s iskusenikom Leonidom, sada je to jeromonah Leontije, on rukovodi parohijom u Holmogoru, i s udruzenim snagama dece i vaspitaca organizovao prvu subotu za ciscenje Sveto-Trojickog hrama; visina smeca je dostigla 1,5-2 metra. Dana 13. avgusta je potpisan akt o predaji manastira Arhangelske eparhije. Tada je stigla prva grupa poklonika iz Kome, medju njima su bila dva brata Cugunov, danas jeromonasi Varsanufije i Jeremija, zatim Sergej Vetoskin, danas iguman Mihail, nastojatelj manastira u Vazkurju (Republika Komi), jos jedna mirjanka, sada shimonahinja Marija, ziteljka Kiltovskog manastira.

U avgustu je u manastiru izbio veliki pozar. Izgoreli su krovovi nad Blagovestanjskim hramom i susednim zgradama. Ali, ne obaziruci se na taj zalosni dogadjaj, Svjatjejsi Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej je posetio nasu sv. obitelj. Ne zureci, obisao je manastir i pazljivo saslusao kazivanje o njegovoj istoriji.

Dana 14. oktobra smo organizovali seminar “Obnavljanje Antonijevo-Sijskog manastira i monaskog zivota u njemu”. Dosli su nam naucnici iz raznih gradova, koji su se bavili izucavanjem manastira, njegovom arhitekturom, geografijom, istorijom… Tog dana smo odsluzili prvu Sv. Liturgiju u Sergejevskom hramu. Mnogi su se ispovedili i pricestili.

Prva zima u manastiru. Vreme je bilo blago. Bilo nas je svega nekoliko. Po manastiru su trcali ne samo zecevi i lisice, vec i hermelin (velika severna lasica, nap. prev.). Takva lepota. Tisina. U parohijski hram su ljudi dosli i otisli, a manastir - to je nevelika, ali prijateljska, duhovna porodica, sto se veoma osecalo. Poceli smo svaki dan da sluzimo moleban. Zatim smo poceli da sluzimo Liturgiju, u pocetku jedanput nedeljno, a zatim i svaki dan.

Mosti prepodobnog Antonija, igumana Sijskog manastira, uvek su bile skrivene, nikada ih nisu izlagali. Raka nad mostima je bila prazna. Ali je sacuvana ploca na tom mestu. Neprekidno se desavaju cuda – neki ljudi koji se mole u raki osecaju blagouhanje. Dobijamo prema svojoj veri.

Manastirska bratija takodje dobija ono za sta se moli, i malo i veliko. Mnogo puta se cula cudesna zvonjava ili pojanje, i do osnivanja manastira, i dok je bio zatvoren, i kada je pocela obnova. Ne mali broj ljudi nam je rekao da je molitvama prepodobnog Antonija Gospod ispunjavao njihove molbe. Ne jednom su videli starca koji seta po manastiru. Kroz dve godine smo poceli da sluzimo u Blagovestenjskom hramu, on je bio vlazan, razrovan, sluzili smo kao u pescari.

Ljudi dolaze u manastir i broj poklonika se neprekidno povecava. Radosni smo sto je 1995. godine otvorena radionica za ikonopisanje. U njoj rade veoma dobri ikonopisci Sergej Jegorov i Igor Lapin. Oni slikaju ikone ne samo za manastir, vec i za Arhangelske hramove.

Najvaznije je da se bratija povecava. Najveci trud je uvek briga oko nje. Svi postrizi su nezaboravni, svaki postrig je veliki dogadjaj za sv. obitelj. Trenutno imamo 14 monaha, 10 iskusenika, 50-60 radnika.

U manastiru je velik broj radnika. Za njih, kao i za bratiju, rad u domacinstvu znaci drugu projavu duhovnog zivota. U manastirima su uvek bila dva krila - molitva i rad. Sveti Oci su se usrdno molili i pored toga radili, da bi prehranili sebe i one koji su im dolazili.

Primamo veoma mnogo ljudi. Cini se, sa svakim novim covekom bratija na sebe stavlja jos jedan krst, ali Hristove reci: “Onoga koji mi dolazi necu odbaciti” ne izlaze iz glave. Neki put vidis, covek nista ne radi u manastiru, i sav je poplaveo, ali on govori, ja vise ne mogu, moram malo da se odmorim. Ili je covek izasao na slobodu, i mora negde da se dene. Dajes sansu coveku, posmatras, nekada je iskoristi, izvuce se. Mladic dolazi i kaze: “Bacuska, da nije vas, pitanje je sta bi sad bilo sa mnom”.   On je srecan sto se nasao u ovoj sv. obitelji i tu ostao.

 

Jeromonah Varsanufije (Cugunov):

Za monaha je najvaznije - pokajanje

Radio sam na Siktivkarskom aerodromu kao tehnicar. Avgusta 1992. otac Trifon, tada jos jeromonah, prvi put je nas desetak dovezao u Sijski manastir. Ovde je bio pionirski internat. U Sergejevom hramu je bila diskoteka. Deca su igrala fudbal. Uopste, internat je ziveo po svojim pravilima. Neobicno je bilo to sto je otac Trifon krstio decu i rukovodioce pionirskog odreda u Trojicnom hramu. Kada su oni otisli, mi smo u Sergejevom hramu uklonili podijum za igru. Carske dveri su bile zatrpane ciglama, to smo takodje doveli u red. Za deset dana smo se vratili kuci. Ponovo smo posetili manastir na praznik Pokrova Majke Bozje, sluzba je bila u Sergejevskom hramu. Dosli su pevaci iz Kome. Za vreme Velikog posta sam ponovo bio ovde i docekao Pashu. A za Svetog Arhandjela Mihaila sam za uvek dosao u Sijsku oblast. U pocetku sam samo radio. Odmah su pocela iskusenja. Poceo sam da trljam rublje, ono se prilepilo za led, poceo sam da ga odvajam i - pocepao. Nisam dobijao kasu. Zatim sam upravljao farmom. Stoku nikada ranije nisam video, a bilo je osam krava, cetiri ovce, koza, jarac i dva jarica, pet konja i petlovi.

Ucio sam da muzem krave. Ruke su me bolele mesec dana, bilo mi je veoma tesko. Nas trojica smo muzli krave - stariji Roman je dosta pomagao. Prva krava Pestruska se otelila krajem januara 94. godine. Mucio sam se njom, nisam znao da li tele treba da odvojim od mame ili ne. Jedna krava se otelila, pa druga, a kako hraniti telad, sta uraditi da bi krave davale vise mleka, nista nismo znali. Morali smo da proucavamo knjige. Nije bilo dovoljno sena. Mnogo problema, ali smo sve s Bozjom pomoci razresili.

Sijskij manastir je najvazniji u mom zivotu. Za monaha je od svega najvaznije pokajanje, jer zivimo i kajemo se za svoje grehe.

 

Dmitrij Vladimirovic Zincenko:

Stotine ljudi su ovde duhovno ozdravili

Prvi put sam dosao u manastir jula 1992. godine. Upoznali smo se o. Trifonom u regionalnoj administraciji, kada sam ja bio poslanik pokrajinskog saveta. On me je i pozvao u manastir. Dolazim jedanput ili dvaput mesecno, s raznim ljudima. Od 1993. godine dovodim decu bolesnu od raka i njihove majke, da bi ovde boravili na sluzbama, ispovedali se, pricescivali, da bi prosto odahnuli u prirodi, na svezem vazduhu. Mnogi su se u manastiru krstili. Nije retkost da posle boravka u manastiru deci pocinje da biva bolje. Poznato je nekoliko slucajeva isceljenja. Desava se ponekad da odlaze s radoscu i vracaju se s osmehom, jer im Gospod i prepodobni Antonije daju veoma mnogo blagodati. Te godine je vise stotina ljudi ovde duhovno ozdravilo. Desava se da posle prvog dolaska sa mnom oni nastavljaju da i dalje dolaze. Kada sam ja dosao prvi put, video sam samo oca Trifona i jednog iskusenika, sadasnjeg oca Leontija, i malog psa meke dlake. Tih godina je manastir, kako se meni cini, postao centar duhovnog zivota ovde, na severu. Za mene je Sijski manastir kao drugi dom, a monasi kao druga porodica.  

 

Jeromonah Varlam (Duljskij):

Ovo mesto je sveto, molitveno,

 utice na dusu svakog coveka

Dosao sam ovde 1993. godine. Bila mi je 21 godina. Poceo sam da razmisljam o smislu zivota, zato sto sam zapao u bezizlazan polozaj, moje drustvo nije bilo dobro. U to vreme mi je do ruku dosao cetvrti tom “Dobrotoljublja”, tekst o manastiru sv. Teodora Studita. Procitao sam knjigu u jednom dahu, i ona je na mene ostavila snazan utisak - cini se da postoji sasvim drugaciji zivot. Pozeleo sam da vidim kako zive monasi po manastirima u nase vreme. Kada bih u Piteru ili Moskvi video monahe, dusa mi je iz nekog razloga umirala. Po molbi jednog svestenika, otisao sam u Sijskij manastir da predam poklon od njega. U pocetku sam se veoma razocarao. Jer, u “Dobrotoljublju” se opisuje sv. obitelj sa velikim brojem monaha koji zive zajedno, iza visokog zida, po strogom ustavu. A ovde nema ograde, neki bradati seljak ulazi u trikou… Definitivno sam resio da tu ne ostanem. Ali zahvaljujuci duhovnom rukovodstvu oca-nastojatelja, ovde sam pronasao utociste.

Kao i svi koji dolaze u Sijski manastir, imao sam razna poslusanja. Posle cetiri meseca otac Trifon me je odredio za svog kelejnika. Ispunjavao sam to poslusanje pet godina. Poslednje dve godine sam po odgovornosti drugi posle nastojatelja. Nije jednostavno biti posrednik izmedju nastojatelja i ostale bratije, pri tom imajuci u vidu i monahe i radnike. Na meni je i organizacija rada u sv. obitelji. Kada nastojatelj nije u manastiru, ja, po njegovom blagoslovu, ispovedam bratiju. Docekujem poklonike i goste. Ali, ja sam ne bih mogao da izadjem na kraj s tolikim brojem poklonika i radnika koji prolaze kroz nas manastir. Sve radim zajedno s bratijom, probleme resavamo zajednicki. Ipak, osnovna pitanja se resavaju samo sa ocem nastojateljem. Dosta radnika prolazi kroz manastir. Oni koji ostaju u manastiru zauvek su pojedinci. Medjutim, svaki covek boraveci u manastiru, makar kratko vreme, dobije nesto. Mesto je sveto, molitveno, utice na dusu svakog coveka. I sto vise provodi vremena u manastiru, sve vise to oseca. Nekada se ljudi vracaju po tri-cetiri puta. Ako vidimo da se pocinju menjati, primamo ih. Da nisam dosao u manastir, moj zivot bi bio mnogo bedniji, postao bih neki gubitnik. Sijski manastir mi je mnogo dao. Ovde sam pronasao veru.

 

Larisa Borisovna Tolkaceva:

Za mene, u manastiru nikada ne prestaje pashalna radost

Za mene je Sijski manastir - neprekidna pashalna radost. Prvi put sam dosla ovde 1993. godine za Pashu. Nije bilo mnogo naroda. Sluzeno je u Sergejevskom hramu. U pocetku je bila buka. Otac Trifon je prekinuo sluzbu, i nije nastavio sve dok nije nastala potpuna tisina. Sam manastir me je zadivio i iznenadio. Jos jedna nezaboravna Pasha u obitelji. Bilo nas je svega 12, svi smo se pricestili i poceli da razgovaramo za stolom. I osecalo se veliko jedinstvo medju nama, tog momenta smo zaista svi bili braca i sestre. A ove godine je samo za praznicnim stolom bilo 200 ljudi. Ovde dolazim sa svaku Pashu. Ali pashalna radost se za mene ne prekida ni za vreme drugih dolazaka u manastir. Kada je kuci sve u redu, ja s radoscu odlazim tamo. U trenucima razocaranja, zajednica mi pomaze da ne pokleknem. Takodje, u trenucima tuge ovde nalazim podrsku. Trepetni odnos prema manastiru ne prolazi godinama. Svaki put otkrijem nesto novo. Videla sam mnogo lepih mesta, ali je za moju dusu ovo najlepse - Sijska obitelj. Otac Trifon ima posebnu ulogu u zivotu cele nase porodice. On je moj duhovni otac, on je za mene zemaljski izvor snage i pomaze mom duhovnom razvoju.

 

Jeromonah Pahomije (Svacko):

Dosao sam ovde zbog spasenja duse

Rodom sam iz Donjecke oblasti. Moj deda, Ivan Kravcenko, borio se u gradjanskom, finskom, i velikom Otadzbinskom ratu. Iz poslednjeg se nije vratio. Baka Evdokija je vaspitavala pet kceri. Ona se mnogo molila i strogo postila, cak je “iskuvavala” sve posudje pre posta kako ni kap ulja u njima ne bi ostala. S Bozjom pomoci je vaspitala svu decu. Moja mama Antonina se takodje sve vreme molila. Mislim da me je Bog njenim molitvama priveo prepodobnom Antoniju. U manastir sam dosao radi spasenja duse. Dosao sam na praznik Preobrazenja Gospodnjeg, 19. avgusta 1997. godine. Posle pola godine sam postao iskusenik. Dve godine sam postavljao i popravljao peci, bio u oltaru i imao sva ostala manastirska poslusanja.

 

Monah Terentije (Tumanov):

Moja sudbina je resena za pola sata

Radio sam kao lekar-narkolog u Arhangelsku. Kada sam dosao prvi put u manastir, nisam uopste bio crkovan. Odmah me je susreo otac Varlaam, koga sam tada vozio automobilom u Arhangelsk. On me je doveo arhimandritu Trifonu. Moja sudbina je bila resena za pola sata. To je bilo u aprilu 1999. godine. Ostao sam dve nedelje. Stigao sam u grad, no vuklo me je nesto nazad, tako da nisam nocevao tamo. Dosao sam na autobusku stanicu, nije bilo karata, ali nisam odustao, cekao sam, odjednom, neocekivano, neki ljudi izlaze iz autobusa, dobijam mesto i - putujem nazad u manastir.

Rodbina, poznanici i kolege su se razlicito odnosili prema mom odlasku u manastir. Neki su bili potpuno zacudjeni, neki su me odgovarali, pravu podrsku sam dobio samo od rodjene sestre Valentine i od sestricine Ekaterine. Odluku sam odmah doneo i nisam je menjao. Dosao sam u obitelj u Strasni cetvrtak, i prva tri dana sam sve vreme provodio u hramu, uceci da se molim. Tek posle Pashe su mi odredili poslusanje. Vezivao sam metle, sekao drva, strazario, pravio kamene ploce za poplocavanje… Zatim su me odredili za mlekaru - pravio sam kravlji sir, kajmak, maslac. Takodje su mi se obracali ako je bila potrebna lekarska pomoc.   Postrizen sam u monaha 2001. godine.  

Manastir je za mene - sve. To je velika zasluga oca nastojatelja. Znam da se on uvek trudi da pomogne. Bez obzira koliko tesko pitanje mu postavljas, dobices odgovor koji ti treba. Mja se duhovna pitanja ovde potpuno resavaju. Svaki rad u Slavu Bozju je blagodatan. To shvatanje me je u manastiru jos vise ukrepilo.

 

Slikar Georgije Minin, clan Saveza slikara Rusije:

 U obitelji slikam akvarele i ukrepljujem se u veri

U manastir sam dosao iz radoznalosti, u jednoj zivotnj situaciji - pio sam. Stvar nije bila bezizlazna, ali sam zeleo da osetim manastirski zivot, zato sto je kreativnom coveku to uvek interesantno. Ja sam, kao i svi ostali, imao razna poslusanja - usoljavanje, ciscenje - ne stidim se nijednog posla.

 Otac Trifon mi je blagoslovio da slikam akvarelne pejzaze sa prirodom. Ovde postoji jedinstvo prirode i monaskog duha. Rezem drvene konjice, nase igracke na severu. Mastam da pravim drvenu skulpturu.

Sijski manastir je sve u mom zivotu. Ukrepljujem se u veri i uveravam da su moje zivotne pometnje bile besmislene, sad bih postupio sasvim drugacije.

Sve je volja Bozja. Ovde se molim, ispovedam, pricescujem.

Podvorje

Manastir ima nekoliko podvorja (prijemnih prostorija): u Emecku, Brin-Navolku, Vajmugu, Selcu. U Arhangelsku je glavna prijemna prostorija, nedaleko od nje se gradi hram, a vec postoji kapela. U Sankt-Petersburgu se takodje nalazi nase podvorje.

U selu Vajmuga je bila napustena farma severodvinske  fabrike hidromehanizacije. Godine 1996. smo doterali svoju stoku. Rukovodstvo sovhoza nam je ustupilo pasnjak. Sledece godine smo vec ostali da zimujemo. Dve godine je nekoliko ljudi zivelo u vagonetu. U njega su stala dva kreveta, hranu su pravili na natkrivenoj platformi vagoneta. Bilo je veoma tesko. Kasnije su nam predali besplatnu, bez vremenskog roka, arendu – zajednicku kucu od cetiri sobe, u kojoj je ranije bila crkveno-parohijska skola, zatim ambulanta i odeljenje za vezu. U toj zgradi je pod napukao, ima puno otvora, a peci su lose. Postepeno smo sve popravili, sada nam je tamo lepo. U jednoj od soba ce biti hram u cast svestenomucenika Vlasija, pokrovitelja stocarstva. Imamo oko 30 krava i teladi, i oko desetak konja sa zdrebadi. Veliki povrtnjak, dvadeset hektara senokosnog zemljista. Odnosi s mestanima su dobri. Donosimo im svetu vodu i pravoslavne novine. Nekoliko puta smo vrsili Tajnu. U selu Emeck su nam dali zgradu prodavnice, koju smo poceli da preuredjujemo. Zimi je bila takva situacija s grejanjem da se samo Bozjom pomocu nismo posmrzavali.

Trenutno je u prijemnoj prostoriji sadasnji hram.Svake subote nasi jeromonasi u njemu sluze Liturgiju. Seljani su veoma srecni sto se kod njih nalazi prijemna prostorija naseg manastira.

Decji dom

Sa decjim domom u Emecku saradjujemo cetiri godine. Larisa Borisovna Tolkaceva je drzala sekcije s mladjom grupom  na temu “Hriscanska etika”, a studentkinje Sveto-Tihonskog instituta Svetlana Jurevna Nikitina i Elena Vasiljevna Cuvakova su radile sa srednjom i starijom grupom. Elena Vasiljevna je pripremila proslavu praznika Rozdestva. To je bio veoma radostan dogadjaj za ceo decji dom. Mi dovodimo decu u manastir. Posto u Emecku nije bilo nase prijemne prostorije, njih smo ovde krstavali, pricescivali, ispovedali.

Trenutno sekcije u nedeljnoj skoli vodi Elena Vladimirovna Pasuk. Ali mi, kao i ranije, odlazimo u decji dom, donosimo im poklone praznicima, i oni dolaze kod nas u obitelj.

To je uopstena prica o Sveto-Trojickom Antonijevo-Sijskom manastiru, sastavljena na osnovu intervjua sa raznim ljudima. Mnogo je toga ostalo nedoreceno, ali ono glavno o cemu su govorili svi, i nastojatelj, i bratija i radnici i poklonici, jeste to da je manastir najvaznija ili jedna od najvaznijih stvari u njihovim zivotima.

 http://diocese.pomorsu.ru/vestnik/vest_75.htm