Untitled Document

Arhimandrit Sofronije

O DUHOVNICKOJ SLUZBI

(iz zapisa svetogorskog duhovnika)

Iznenadjujuci i neshvatljivi Promisao Boziji postavio me je u situaciju u kojoj sam tokom niza godina posmatrao duhovni zivot mnogih podviznika Svete Gore. Neki od njih su bili spremni da mi otkriju ono sto, verovatno, nisu saopstavali drugima. Odusevljavao me pogled na Bozije izabranike, skrivene iza svoje smirene spoljasnosti. Ponekad ni oni sami, zasticeni Bogom, nisu shvatali koliko bogat blagoslov pociva na njima. Bilo im je dano da pre svega u samima sebi vide nedostatke; ponekad u takvom stepenu da se nisu usudjivali ni pomisliti da Bog pociva u njima i oni u Njemu. Neki od njih su bili udostojeni posmatranja Netvarne Svetlosti, ali nisu prepoznali taj dogadjaj, delimicno zato sto su im slabo bila poznata dela svetih otaca gde se opisuje ovaj vid blagodati. Neznanje ih je cuvalo od moguce tastine. Sledeci predanja pravoslavnog duhovnistva, ni ja im nisam objasnjavao sta im to u stvari salje Gospod. Da bi se pomoglo podvizniku, sa njime treba govoriti tako da se smiruju um i srce, jer ce bez toga pred buducim napredovanjem iznici prepreka. Imao sam na umu kako je starac Anatolije, na Starom Rusiku, rekao Siluanu, tada jos mladom iskuseniku: "Kada si sada ovakav, kakav li ces tek biti u starosti". Ovim recima, starac Anatolije je gurnuo Siluana u plamen takvih iskusenja, iz kojih je ovaj, istina, izasao kao pobednik, ali skupo plativsi pobedu u dugogodisnjoj borbi. Snaga bogovidjenja koja mu je bila dana nadjacala je dinamizam neprijateljskih napada, pa je iz ove izuzetne duhovne bitke on izasao obogacen kao retko ko u dugoj istoriji Crkve, ostavivsi nam za pouku svoju besedu o razlikovanju asketskog smirenja od "neopisivog Hristovog smirenja". Gordost cini jezgro duhovnog pada, preko nje ljudi postaju slicni demonima. Bogu je svojstvena smirena ljubav u cijem plamenu nastaje iskupljenje palih i njihovo uvodjenje u Carstvo Nebeskog Oca.

Duhovnik je duzan da oseca ritam unutrasnjeg sveta svakog od ljudi koji mu se obracaju. Sa tim ciljem on se moli da Duh Boziji njime rukovodi i da mu daje reci neophodne u svakom posebnom slucaju.

Duhovnicko sluzenje je i strasno i privlacno; bolno, ali inspirativno. Duhovnik je "saradnik Boga" (up. 1. Kor. 3, 9). On je pozvan na najvise stvaralastvo; nista se sa tim ne moze uporediti, on stvara bogove za vecnost u netvarnoj Svetlosti. U svemu, naravno, on sledi primer Hrista (Jn. 13, 15). Evo njegovog ucenja: "Zaista, zaista vam kazem: Sin ne moze nista ciniti sam od Sebe, nego sto vidi da Otac cini; jer sto On cini, to isto cini i Sin; jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje sto sam cini; i pokazace mu veca dela od ovih da se vi cudite. Jer kao sto Otac podize mrtve i ozivljava, tako i Sin koje hoce ozivljava" (Jn. 5, 19-21).

Nije lako naci odgovarajuce reci da bi se slusaocu saopstila duhovna stanja. Neophodno je da i sam duhovnik, u svom licnom iskustvu, ako je iole moguce, upozna svu skalu duhovnih stanja o kojima se kasnije usudjuje da drugima govori. U "Besedi pastiru" sveti Jovan Sinajski ("Lestvica") govori sledece: "Duhovni upravljac je onaj ko je od Boga, kroz sopstvene podvige, dobio takvu duhovnu snagu da... dusu u nevolji moze izbaviti iz samog bezdana... Istinski ucitelj je onaj ko je neposredno od Boga primio knjigu duhovnog razuma, ispisanog u umu Bozijim prstom, to jest delovanjem ozarenja, i kome nisu potrebne druge knjige... Ne prilici uciteljima da sire pouke koje su izvukli iz drugih spisa... Uceci nize od sebe, on sam se u pocetku uci Odozgo... Jer zemaljsko se ne moze isceliti zemaljskim".

Upravo takve pouke sam dobio i ja, stupajuci na podvig duhovnickog sluzenja. Ustvari, tu se podrazumeva radjanje reci od strane Boga, u srcu, dejstvom molitve. Jednom je neko prepodobnog Serafima Sarovskog nazvao prozorljivim. On je, medjutim, odgovorio da on to uopste nije, ali da se on moli za vreme razgovora sa covekom, te prvu misao koja se pod dejstvom molitve pojavi u srcu postuje kao Bogom danu.

Svestenik koji ljudima koji su dosli kod njega sa nadom da jasno cuju volju Boziju daje uputstvo koje polazi iz njegovog sopstvenog rasudjivanja (i koje moze da bude i nebogougodno), moze dovesti do toga da oni podju pogresnim putem i pretrpe stetu. Prepodobni Serafim je rekao da su bivale i greske kada je "govorio oslanjajuci se na sopstveni um". A blazeni Siluan je, u jednom razgovoru na ovu temu, dodao da "greske" mogu biti beznacajne, ali mogu biti i veoma vazne; i on sam je postradao u pocetku svog monaskog zivota.

Svestan da sam veoma daleko od potrebnog savrsenstva, ja sam dugo i sa bolom u srcu umoljavao Gospoda da mi ne dopusti da gresim, da me drzi na putevima prave Njegove volje i da mi ukazuje na reci koje ce biti korisne braci. Za vreme besede sa covekom, ja sam se trudio da drzim "sluh" svoga uma u srcu, kako bih ulovio Boziju misao, a cesto i reci koje treba reci.

Sledovanje ovom svetom principu pravoslavne tradicije u praksi susrece neverovatne teskoce. Obrazovani ljudi se cvrsto drze drugog nacela: sopstvenog razuma. Svaka rec je za njih jednostavna ljudska rec, podlozna kritickom razmatranju. Za njih bi sledovanje bez rasudjivanja recima duhovnika bilo ravno bezumlju. Ono sto vidi i razume duhovni covek uopste ne prihvata dusevni covek, jer zivi u sasvim drugom planu (up. 1. Kor. 2, 10 i 13). Susrecuci se sa ljudima koji se rukovode svojim sopstvenim impulsima i koji se odvracaju od reci sto im je svestenik dao nakon molitve, ja sam odustajao od toga da molim Boga da takvom coveku otkrije Svoju svetu i svesavrsenu volju. Na taj nacin ih nisam stavljao u situaciju borbe protiv Boga; govorio sam im samo svoje misljenje, doduse potkrepljeno navodjenjem dela svetih otaca ili Svetog Pisma, ali sam ih ostavljao slobodne od bogoborastva. Davao sam im mogucnost da bez greha odbace moj savet kao ljudski. Naravno, sve je to jako daleko od onoga sto trazimo u svetim tajnama Crkve.

U nase vreme masovnog odstupanja od hriscanstva, svestenicko sluzenje postaje sve teze i teze. U svom stremljenju da ljude izvadi iz pakla sazdanog njihovim protivrecnim strastima, svestenik se neprestano susrece sa smrcu koja ih je oborila. I samo osecanje vremena poprima cudan karakter: ili je vreme mucno otegnuto, ili nestaje kao da ne postoji, buduci da nema osmisljenih trazenja.

Ljudi se ne mogu razumeti. Oni su ili slepi i "ne znaju sta rade", ili pate od duhovnog ili intelektualnog daltonizma. Cesto stvari vide i u dijametralno suprotnom osvetlenju, slicno fotografskom negativu. Pri tom postaje sasvim nemoguce saznati sta je istinska realnost necijeg zivota. U takvoj situaciji nema vise mesta ni za kakve reci. Covek i sam pokret svete ljubavi dozivljava kao nesto neprijateljsko; trpeljivo smirenje mu izgleda kao licemerje; zelja da mu se pomogne - kao sredstvo sitnog interesa. Pri tome je karakteristicno da sam duh hriscanskog neprotivljenja zlu izaziva kod takvih ljudi neumerenu drskost; oni vredjaju svestenike sasvim nezasluzeno bolno; pripisuju im takve namere o kojima ovi nisu ni pomisljali; nemilosrdno ponizavajuci, oni ih optuzuju za gordost; celokupnim svojim stavom cine da je prisustvo svestenika nemoguce, a istovremeno ga osudjuju za izbegavanje kontakta. I tako u nedogled.

Blagosiljam Boga koji nam je otkrio prirodu ove pojave. Gospod nas je upozorio svojom recju, naucio nas svojim primerom. I da nije tako, bilo bi nemoguce ne postati zrtva potpunog ocajanja. Jedan episkop, koji se sa zarom bio predao sluzenju ljudima u nevolji, koji je mnoge spasao od unutrasnjih i spoljasnjih katastrofa, pisao mi je jednom prilikom: "Poceo sam da se plasim ljubavi". Mnogo kasnije, ovako sam razumeo njegove reci: ljudi kojima je on pomagao vezivali su se za njega i u pocetku mu bili korisni u njegovom sluzenju; ali kasnije, stekavsi poverenje, postavsi neophodni, uzurpirali su njegovu slobodu, postavljajuci prepreke svuda gde se on predavao novodoslima. U vreme kada sam od njega dobio to pismo, ja jos nisam shvatao strasni smisao tih reci. On mi se otkrio, pa i sada se cesto setim tih paradoksalnih reci: "Poceo sam da se plasim ljubavi".

Ali, zajedno sa tim, postaje vidan i drugi aspekt naseg sluzenja. Prema svesteniku se ljudi odnose onako kako se odnose prema Bogu: odbacuju ga sa izuzetnom lakocom, kao nesto nepotrebno, uvereni da ce, cim im bude potreban, moci da Ga pozovu, da On nece odbiti da dodje. Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine.

Posle mog odlaska sa Svete Gore u Francusku, sreo sam se sa ljudima od kakvih sam se odvikao za 22 godine mog tamosnjeg zivota, posebno za vreme poslednjeg perioda, kada sam bio duhovnik nekoliko stotina monaha koji su provodili razlicite vidove asketskog svetogorskog zivota. Ne krijem da sam bio potpuno "dezorijentisan". Psihologija monaha, njihovo trpljenje i uzdrzanost, toliko su prevazilazili sve sto sam susretao u Evropi, da prosto vise nisam nalazio ni reci, ni spoljasnje forme opstenja sa ljudima. To sto monasi primaju sa zahvalnoscu, u Evropi je ucveljivalo sagovornike. Mnogi su me odbacili, smatrajuci me nenormalno surovim. Smatrali su da sam izopacio jevandjelski duh ljubavi. A ja sam primao takve reakcije shvatajuci da "norme" asketa monaha i norme ljudi sa zapadnom kulturom nemaju niceg zajednickog. Nema sumnje, "najnenormalniji", kako za ljude iz doba "velikog inkvizitora", tako i za nase savremenike, bio bi Hristos. Ko je u stanju da slusa Hrista; tim pre, ko je u stanju da krene za Njim? To sto su monasi postizali decenijama placa, savremeni ljudi misle da dobiju za kratko vreme, ponekad za nekoliko casova "prijatnog bogoslovskog razgovora". Rec Hristova, svaka Njegova rec, dosla je u svet Odozgo; ona spada u sferu drugih dimenzija i moze se usvojiti samo putem duge molitve i uz mnogo placa. Bez tog uslova ona ce ostati zauvek nerazumljiva, ma kako ljudi bili "obrazovani", cak i bogoslovski. Neko mi je rekao: "Kad zivis pod teretom nerazumljivog, gusis se". Da, svi mi neizbezno trpimo poraz kada iz sve snage nastojimo da razumemo rec Hrista. Sam Gospod je rekao: "I ko padne na ovaj kamen, razbice se; a na koga on padne, satrce ga" (Mt. 21, 44). Susrecuci se sa ovim svojstvom reci Hristove, mi postepeno shvatamo da ona pred nama otkriva vecne sfere bespocetnog Duha. Posle toga, sve sto se u nama suprotstavlja reci Hristovoj mi dozivljavamo kao prisustvo smrti. Mi, dakle, prebivamo u stanju duboke razdvojenosti: sa jedne strane je blagodarnost koja slatkim nozem otvara nase srce; sa druge je nepodnosljiv stid zbog samih sebe, a takodje i uzas zbog udaljenosti cilja.

Svakom hriscaninu je neophodno postojano usmerenje ka Svetlosti Hrista i odlucnost da pretrpi sve posledice koje ga u zemaljskim granicama mogu sustici zbog takvog usmerenja. Tek u tom slucaju mi mozemo dostici razumevanje jevandjelskih reci; i to se desava bez mogucnosti "kontrole", jer se tu radi o neopisivom realnom prebivanju Boga u nama.

U svakoj drugoj oblasti ljudske kulture moze se pratiti "progres", ali u nasem zivotu - ne. Cesto Duh Sveti odstupa od nas zbog ovakvih ili onakvih pokreta naseg srca ili nasih misli. Ali, moguce je da budemo napusteni i zato sto Duh vidi kako smo uspokojeni i zadovoljni vec dobijenim ili dostignutim. Tada On odstupa kako bi nam pokazao da smo jos daleko od toga kakvi treba da budemo...

Jednom monahu poslovi vezani za duhovnistvo ne padaju nimalo lako. Sa jedne strane, njemu licno je korisno kada ljudi o njemu imaju negativno misljenje, jer mu to pomaze da se smiruje. Iz povredjenog srca uzdize se ka Bogu priljeznija molitva. Lakse mu je da Bogu uputi vapaje za spasenje celoga sveta buduci da i sam zivi u nevoljama koje su zajednicke velikom broju ljudi na zemlji. Sa druge strane, ako vec nosi sluzbu duhovnog oca i nastavnika, onda svaka losa rec o njemu pobudjuje nepoverenje kod lica koja imaju potrebu za poukom, utehom i podrskom. NJegova tuga postaje dvostruka: najpre zbog sebe samog, jer zivi nedostojno svog zvanja, a zatim i zbog stete koja se nanosi celoj Crkvi, citavom covecanstvu, buduci da se rusi autoritet svestenosluzitelja. Neposlusanje duhovnim ocima je jednako odbijanju reci samog Hrista. ("Onaj ko vas prima, mene prima, a ko vas odbacuje, mene odbacuje").

Veoma je vazno da medju svestenicima i episkopima vlada najiskrenije medjusobno postovanje; da se prekinu medjusobna sumnjicenja i optuzivanja, borba za vlast, zavist prema onima koji nas prevazilaze svojim darovima. Cak i ako postoje neki nedostaci kod ovog ili onog sluzitelja Crkve (a ko je od ljudi savrsen?), bolje je kad se ljudi podsticu da imaju poverenja prema onim svestenicima sa kojima prakticno najlakse mogu da imaju veze, usled geografskog polozaja ili zbog nekih drugih okolnosti. Ovo poverenje hriscana prema svestenosluziteljima bice za njih izvor nadahnuca da zaista kazu pravu rec svojoj pastvi. Mi i iz reci samog Gospoda znamo da na "Mojsijevom sedistu" cesto sede nedostojni ljudi, ali je uprkos tome Hristos govorio narodu da slusa svoje pastire, da ispunjava ono sto oni traze, ne podrazavajuci njihov nacin zivota ili njihova dela.

Kad imam posla sa bolesnima, moja paznja je najpre usmerena na njihovo duhovno stanje: znaju li oni Boga i nadaju li se u Njegovu pomoc? Stradanja, bolovi, pa cak i zivotne katastrofe izmicu u drugi plan. Uzrok ljudske patnje se ne sme zanemariti, ma koliko beznacajan izgledao. Cesto, cak i suvise cesto, izvoriste briga i nevolja biva neutoljiva zudnja za grehovnim strastima. Pa i u takvim slucajevima duhovnik misli samo o jednom: kako isceliti coveka. Kod ljudi koji su iscrpljeni bedom i naporima i mali povod moze izazvati veliki bol. Molitva duhovnika je usmerena na dubinu bolesti. Saucestvovanje u svakom ljudskom bolu prirodno izaziva molitvu u dusi duhovnog oca. Ono sto je karakteristicno za sluzitelja Hristovog jeste pogled usmeren ka pocetnom krivcu svih nevolja i mucnih svetskih sudbina. U njegovom srcu se sabiraju muke celog sveta i on se tuzna srca moli za sve i o svima.

Na Svetoj Gori ja sam se znatno lakse susretao sa bolesnim monasima, nego sto je to bilo posle dolaska u Evropu sa ljudima koji zive u svetu. Prvi (monasi) unutrasnje su okrenuti Bogu, i sve se odmah prevodilo na duhovni plan. U Evropi, medjutim, preovladjuju psihicke napetosti; sledstveno, duhovnik je, da bi ljudima pomogao, primoran da svoje saucestvovanje pokaze u istom planu. Pored uzglavlja takvih bolesnika desavalo se da se u njihove patnje ukljucim i duhom, i dusom, pa cak i telesno, tako sto se i moje telo molilo za njih. Desavalo se retko (ali se ipak desavalo) da je Bog primao moje molitve i ispunjavao ono za sta sam se kod Njega zalagao. Ostalo mi je nejasno zbog cega se ponekad uz manju napregnutost moje molitve tok bolesti menjao u povoljnom pravcu, dok bi neki drugi put, uz mnogo intenzivniju molitvu, stanje bolesnika ostalo vidno nepromenjeno.

Primetio sam sledece: promena koja nastupa u dusi za vreme molitve za nekoga, te osecaj spokojstva i radosti mesto brige u srcu, uvek su znacili da je molitva uslisena, a bolesniku darovano iscelenje.

Ja nisam trazio dar isceljivanja telesnih bolesti. Prilikom molitve za bolesnike sve sam ostavljao Bozjoj volji - On zna sta je svakome od nas neophodno za njegovo spasenje. Nisam sasvim uveren da je takva orijentacija, to jest izbegavanje licnog delovanja i uticaja, prouzrokovalo besplodnost mojih molitava. Nikako nisam zeleo da postanem "cudotvorac", sama pomisao na takvo sta me je skoro plasila. Pa ipak, uprkos svemu tome, bivalo je da molitva ostane bez rezultata, a vernik rastuzen - i ja sam pomisljao kako je svestenosluziteljima neophodno svedocanstvo od Boga o tome da On slusa njihove molitve i ispunjava njihove prozbe. Veca pomoc onima koji je traze preko svestenika kod mnogih bi ucvrstila veru u Crkvu. Jer, i sam Gospod se molio Ocu: "Oce... proslavi Sina svoga, da i Sin tvoj proslavi tebe" (Jn. 17, 1).

Pri molitvi za zive najcesce se desi da nase srce dozivi promenu od tuge za radost. ali nesto slicno se zbiva i prilikom molitve za umrle, cak i ako su umrli zaista davno. Izuzetan dogadjaj - susreti na ziv nacin, u duhu, lica koja ranije nismo poznavali, i koja su davno umrla. Takvo opstenje sa onostranim svetom je posebno svojstveno molitvi svetima. Desava se, medjutim, premda retko, da i pri molitvi za umrle, poznate i nepoznate, srce dobija vest o njihovom trenutnom stanju, povoljnom ili teskom. Nepatvoreno sjedinjenje u Svetom Duhu sa dusama ljudi koji su nedavno ili pre mnogo vekova otisli sa ovoga sveta svedoci o njihovoj licnoj vecnosti u nasem Bogu. Nasa ljubav se susrece sa ljubavlju onih koji nasem umu za vreme molitve "predaju neki duhovni dar za nase utvrdjenje" (up. Rim. 1, 11-12).

Ljudi su zavoleli tamu u kojoj je smrt, i odbacuju Svetlost koja je zivot, kako privremeni, tako i vecni. Ako duhovnik ima srce koje ljubi narod Boziji, onda mu se dusa ispunjava dubokim saosecanjem kad god mu se desi da ne moze predati svetlost-zivot. Ne jednom sam svoju paznju zadrzavao na neobicnom aspektu duhovnog sluzenja koji u praksi prati duhovnika sve vreme njegovog duhovnog podviga: smrt dejstvuje u nama, a zivot u vama - pisao je apostol Pavle Korincanima (2. Kor. 4, 12). Vise od toga: zato sto nose svetlost zivota, sluzitelji Hrista su omrznuti od strane mnogih, kao sto je pre nas bio omrznut sam Gospod. "Ako vas mrzi svet, znajte da je mene omrznuo pre vas... Opominjite se reci koju vam ja rekoh: nije sluga veci od gospodara svoga. Ako mene gonise, i vas ce goniti; ako moju rec odrzase, i vasu ce odrzati" (Jn. 15, 18-20).

Duhovnik se pri susretu sa licima koja mu govore o svojim vidjenjima brine pre svega da tacno prepozna izvor vidjenja: da li je zaista dato Odozgo, ili je porodjeno nadrazenom fantazijom, ili je, pak, posledica uticaja neprijateljskih duhova. Zadatak je veoma tezak, a u svakom slucaju izuzetno odgovoran. Ako ono sto je dato od Boga mi pripisemo vrazijoj sili, u opasnosti smo da napravimo hulu na Duha Svetoga (up. Mt. 12, 28-31). I obrnuto: ako dejstvo demona priznamo kao Bozansko, navescemo onoga koji se ispoveda na poklonjenje demonima. Otuda je svim duhovnicima bez izuzetka neophodna stalna i usrdna molitva uopste, i u svakom posebnom slucaju, da ih sam Gospod izbavi od gresaka u sudjenjima.

Kada duhovniku nije jasna situacija, onda mu na raspolaganju ostaje "psiholoski zahvat": da ispovedniku predlozi oprez prema svakoj vrsti neobicnih pojava. Ako je vidjenje zaista bilo od Boga, u dusi ispovednika ce preovladati smirenje i on ce bez protivljenja prihvatiti savet da bude trezven. U suprotnom slucaju moguca je negativna reakcija i teznja da se dokaze kako je vidjenje od Boga i ni od koga drugog. Upravo tada ima osnove da u to sumnjamo. Naravno, ovakav metod je samo palijativ i ne treba ga lakomisleno koristiti. Iskustvo je pokazalo da onaj koji iskusava svoga brata prouzrokuje zalost i ogorcenje.

Ko se mnogo i usrdno moli, cesto dozivljava duboke promene svog stanja: od gorke patnje ka dubokoj radosti; od ocajanja ka sagledavanju i zivoj nadi; od dugog placa ka slatkom miru, i tome slicno. Usled mnogih i dugih molitava, kao posledica pazljivog uzdrzavanja u svemu - izostravaju se cula: dusa postaje slicna najosetljivijem slusnom aparatu koji istancano reaguje na jedva uhvatljive zvuke, pa cak i na necujne pokrete vazduha. A kada nas duh po stotinu i vise puta dozivi cas uspone, cas padove, onda se i jedno i drugo tako duboko usvaja i postaje deo duse, da ona izgleda da neprestano u sebi nosi i nebo i pakao. Moguce je da ce se mnogima ovo pokazati paradoksalnim, ali je u sustini to znak ljubavi koja raste i sazreva; napredovanja u upodobljavanju Hristu. Evo kako apostol Pavle pise o sebi: "Ko slabi, a da ja ne oslabim? Ko se sablaznjava, a ja da ne gorim" (za njega) (2. Kor. 11, 29). A Rimljanima je zapovedao: "Radujte se sa radosnima i placite sa onima koji placu" (Rim. 12, 15). Prema pastirskom principu otaca - niko ne treba da zapoveda svojoj pastvi ono sto najpre sam nije iskusio i uradio. Ne mislim da ce apostol Pavle u tome biti manje strog nego oci. Obracanja ljudi kojima je potrebna pomoc pastira u teskim duhovnim iskusenjima ne mogu biti regulisana propisima ili organizovana proizvoljno; nemoguce je odrediti jedne sate za prijem onih koji tuguju, a neke druge za prijem onih koji se raduju. Otuda sledi da svaki pastir, u svakom trenutku, treba da je u stanju da place sa onima koji placu, i da se raduje sa onima koji se raduju... da malaksava sa zahvacenima ocajanjem i da uzdize u veri one koji su se sablaznili. Ali i ovde, kao i u citavom zivotu, prvi primer je sam Gospod. Iz jevandjelske istorije, posebno iz Njegovih poslednjih dana i casova, vidimo da je On istovremeno ziveo za nas nedostiznu punotu kako patnje, tako i trijumfa; i smrt i od Njega neodvojivu Bozanstvenu slavu: ...Znate da ce kroz dva dana biti Pasha, i sin Coveciji ce biti predat da se razapne, ...od sada necu piti ovoga roda vinogradskoga do onog dana kada cu piti sa vama NOVOGA U CARSTVU OCA MOGA... Boze moj, Boze moj, zasto si me ostavio?... Zaista ti kazem, DANAS E© BITI SA MNOM U RAJU... a znoj njegov bese kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju... Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine... Zalosna je dusa moja do smrti... Jesi li ti Hristos, Sin Boziji? Rece mu Isus: Ti kaza. Ali ja vam kazem: od sada cete videti Sina Covecijega gde sedi s desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim.

I sa nama, ako zaista ispunjavamo reci Hristove, ponovice se sve sto je On doziveo, doduse sa manjom snagom. Neistraziva je dubina Hristovih patnji. Ukljucujuci se u njih, mi sticemo mogucnost da razumemo uzvisenost Bozijeg zamisla o nama i da steknemo savrsenu ljubav. Patnje koje su za nas zemaljski "sastav" ubitacne, posle nase smrti vise nece imati tu osobinu: one vise nece moci da naude novom zivotu koji nam je izobilno darovan u neotudjivo nasledstvo. Ljudski duh zadrzava sposobnost da sazaljeva sve koji su liseni slave Bozije - sposobnost istinskog sapatnistva - ali ce to biti samo raznoliki izrazi sveobuhvatne ljubavi: smrt nece imati vlast nad spasenima u Hristu. Ovde, na zemlji, duhovne muke nas ponekad dovode do praga smrti; ali cesto, kao odgovor na molitvu, na nas nailazi blagodatna sila i potpuno uspostavlja razruseno, ponekad cak i sa jos vecom zivotnom energijom u nama. Kada bismo bili sposobni da makar i u maloj meri proniknemo u bezmernu tugu Bozije Matere pod krstom, bilo bi nam jasno da bez podrske Odozgo zemaljsko telo ne bi moglo podneti nista slicno. Ali, ljubav Svetog Duha, koja je na njoj pocivala od dana Blagovesti, savladala je smrtnu tugu: ona je ostala ziva, i videla Vaskrslog Sina kako se uznosi na nebo, a videla je i silazak Ocem poslanog Duha na novorodjenu Crkvu.

Svi koji su upoznati sa istorijom Crkve znaju sa kavim su naporom kroz sve vekove bili trazeni izrazi njene dogmaticke svesti, bilo o Bogu, bilo o samoj sebi; izrazi koji bi izbegli razlicita zastranjivanja koja deformisu duhovni zivot kako njenih clanova svakog posebno, tako i njenog bica u celini.

Nama je svojstveno uverenje, koje potice iz vekovnog iskustva, da je svakom clanu Crkve otvoren put ka najsavrsenijim stepenima poznanja Boga, kako na nebu tako i na zemlji. I to nezavisno od drustvenog porekla ili polozaja u jerarhiji. Uzmimo kao primer relativno bliske nasem vremenu Serafima Sarovskog i starca Siluana, mitropolita Filareta Moskovskog i Jovana Kronstatskog. Mogli bismo se vratiti i ka samim pocecima nase Crkve - ka apostolima, koji su bili siromasni ribari. Dovoljno je vec i to. Kad ne bi bilo tako, morali bismo da postavimo svaki ulazak u Bozanske sfere u zavisnost od ljudske skole. Gospod je samim Sobom pokazao da Bog Otac cesto biva blizi "malim" i unesrecenim ljudima: "Vratise se pak Sedamdesetorica ucenika sa radoscu govoreci: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje. a on im rece: Videh satanu gde pade sa neba kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vraziju, i nista vam nece nauditi. Ali se tome ne radujte sto vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte sto su imena vasa napisana na nebesima. U taj cas obradova se duhom Isus i rece: Hvalim te, Oce, Gospode neba i zemlje, sto si ovo sakrio od mudrih i razboritih, a otkrio bezazlenima. Da, Oce, jer je tako bila volja tvoja" (Lk. 10, 17-22). "I cudjahu se Judejci govoreci: Kako ovaj zna knjige, a nije se ucio? Tada im odgovori Isus i rece: Moja nauka nije moja, nego Onoga koji me je poslao. Ako hoce ko volju njegovu da tvori, poznace da li je ova nauka od Boga, ili ja sam od sebe govorim" (Jn. 7, 15-17).

Ljudska nauka daje nam instrumente kojima mozemo izraziti iskustvo, ali, bez sadejstva blagodati, ona nije u stanju da saopsti istinski spasonosno znanje. Poznanje Boga je zivotno, a ne apstraktno-intelektualno. Hiljade i hiljade profesionalnih bogoslova sticu visokoskolske diplome, ali u sustini ostaju duboke naznalice u oblasti Duha. A to se desava zato sto ne zive saglasno Hristovim zapovestima, usled cega se lisavaju bogopoznanja. Bog je LJubav. A ova se ljubav stice strahom Bozijim i takvim pokajanjem koje i kosti lomi: "I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dusu ne mogu ubiti, nego se vise bojte onoga koji moze i dusu i telo pogubiti u paklu" (Mt. 10, 28). Po tvrdjenju otaca nase Crkve, dok se ne prodje kroz oganj straha Bozijeg, bozanska ljubav se ne moze useliti u dusu. Ova ljubav obuhvata svu tvorevinu; ona sjedinjuje sa Svemogucim Vladarom, Bogom Ljubavi; ona je Svetlost, ona je dragocenost koja se ni sa cime ne moze porediti. Strasno je dusi da izgubi ovaj biser. Priroda straha Bozijeg je neopisiva, kao i sve u nasem Bogu. Moze se govoriti o "cvoru" duhovnog stanja coveka: vera u Hrista je pocetak Ljubavi, ali je to jos uvek Svetlost pred zoru. Ova vera u nama budi duboko pokajanje, kao i strah da se ne izgubi steceno blago, to jest Bog. Kroz molitveni plac pokajanja nase bice se cisti, i tada se radja nada. Nada, kao visi stepen ljubavi prema Bogu, pojacava strah da se ne desi da budemo nedostojni vecnog prebivanja sa Njim. Prilikom svakog uzdizanja naseg duha ka vecoj ljubavi neizbezno najpre prolazimo kroz umnozeni strah. A kada velika Ljubav Hristova dodirne nase srce i um, u plamenu svete ljubavi nas duh obuhvata celu tvorevinu u dubokom sapatnistvu ljubavi, i osecanje prelaska u Boziju vecnost se namece sa neodoljivom snagom. Ovaj dogadjaj je veci od svih drugih dogadjaja u istoriji naseg sveta: sjedinjuju se Bog i covek.

(...) U cemu se sastoji trud duhovnika? U brizljivom radu sa svakim covekom, kako bi mu pomogao da udje u predele mira Hristovog; kako bi doprineo unutrasnjem preporodu i preobrazaju ljudi, blagodacu Svetog Duha; kako bi malodusne ohrabrio na podvig zivota prema zapovestima Gospodnjim. Ukratko, njegov trud je duhovno obrazovanje svih i svakoga. "Obrazovanje" dolazi od reci obraz. Jedan srpski episkop (vladika Nikolaj Velimirovic) veoma je lepo pisao na ovu temu: kakav ili ciji obraz se gradi u savremenoj skoli? Koja od skola zna da je covek stvoren po obrazu bespocetnog Boga? A On se pojavio na zemlji i pokazao coveku , i mi sada znamo da se istinsko obrazovanje sastoji u tome da se u potomcima Adama obnovi obraz Hrista koji je unisten prilikom pada.

Duhovnik u svom sluzenju uvek mora da se moli za ljude, kako bliske, tako i udaljene. U toj molitvi on pronice u, za njega, drukciji zivot. Moleci se za one koji prebivaju u ocajanju usled nepremostivih teskoca u borbi za opstanak, on oseca nemir, zabrinutost za njihovu sudbinu. Moleci se za bolesne, on oseca njihov dusevni strah od smrti. Moleci se za ljude koji zive u paklu (strasti), on sam dozivljava adska stradanja. Sve ovo on zivi unutar sebe, kao sopstvenu muku. Ali u stvarnosti to nije on; on samo prima i nosi tegobe drugih lica. U prvom trenutku on sam ne shvata sta se to desava; on je u nedoumici, jer je ponovo, pa cak i vise nego ranije, postao meta napada strasti, od kojih mnoge ranije nije ni znao. Tek kasnije on saznaje da je bio uveden u borbu za zivot drugih, da je njegova molitva usla u duhovnu stvarnost onih za koje je bila prinosena Bogu. Duhovnik je zahvacen disanjem smrti koja navaljuje na ljudski rod. I licna i liturgijska molitva njegova poprima kosmicke dimenzije. Borba za zivot onih koje mu je poverio Promisao Svevisnjeg ponekad ne traje dugo, tek nekoliko reci iz srca ka Bogu ljubavi, ali ima slucajeva dugog odmeravanja snaga. Dajuci svoj zivot, duhovnik i sebe samog zivi kao jos neoslobodjenog od strasti; on se za druge moli kao za samog sebe, jer se njihov zivot slio sa njegovim. On se kaje za sebe i za druge. On moli za oprostaj "svima nama". Njegovo pokajanje postaje pokajanje celog sveta, za sve ljude. U pokretu njegovog duha sastoji se upodobljenje Hristu, koji je na sebe uzeo grehe sveta. Teska je ta molitva: trazeni rezultat se nikada ne vidi. Svet u celini sa zlobom odbacuje ovu molitvu.

Evo vec mnogo godina kako se trudim da ljudima koji mi se obracaju ukazem da bi trebalo da prihvataju iskusenja koja ih sustizu, ne samo u granicama njihovog individualnog postojanja, nego i kao otkrivenje o tome kako zivi i kako je zivelo hiljadama godina citavo covecanstvo. Svako dozivljavanje, kako radosti, tako i bola, za nas moze postati nova spoznaja, neophodna za nase spasenje. Kada kroz nas same dozivljavamo ceo svet, celokupnu istoriju covecanstva, raskida se zatvoreni krug nase "individualnosti" i mi izlazimo u prostranstvo "ipostasne" forme postojanja, postajuci pobednici nad smrcu, ucesnici u Bozanskoj besmrtnosti.

Svi se mi moramo mnogo moliti kako bismo kroz toplu i dugogodisnju molitvu, posebno onu pokajnicku, preobrazili svoju palu prirodu toliko da postane sposobna da usvoji Bespocetnu Istinu koja joj se otvara. I to treba da se desi pre nego sto napustimo ovaj svet. Hristos, koji nam je ovu Istinu javio u nasoj ploti, privlaci nas k Sebi i poziva da idemo za Njim. Nas veciti boravak s Njime u nepokolebljivom Carstvu zavisi od naseg odgovora na ovaj poziv. Ogromnost zadatka koji je pred nama ispunjava nase srce i um strahom. To je strah ljubavi, jer se moze pokazati da smo sasvim nedostojni Boga; strah od bolnog podviga, takodje, jer "Carstvo nebesko podviznici zadobijaju" (Mt. 11, 12). Ova je neopisiva borba. Onome ko je pobedjen zlom gordoscu ili niskim strastima preti "tama najkrajnja" (up. Mt. 8, 12; 13, 41-43). A sa druge strane: "Onome ko pobedi dacu da sedi sa mnom na prestolu mome, kao i ja sto pobedih i sedoh sa Ocem mojim na prestolu njegovom. Ko ima uho neka cuje sta Duh govori..." (Otk. 3, 21-22).

Predstoji nam grandiozna bitka, ali posebne vrste, sveta bitka, koja ne lici na bratoubilacke ratove koji ispunjavaju istoriju naseg sveta od vremena prvog ubistva, kada je Kain ubio svog brata Avelja. Svima nama zajednicki i jedini pravi neprijatelj jeste nasa smrtnost. Mi moramo da se stradalnicki borimo protiv smrti koja je u nama, i to pocev od samih sebe. Gospodnje Jevandjelje pripada drugom planu, visem, nadsvetskom; nista u njemu nije po coveku, niti od coveka (up. Gal. 1, 11-12). Prestup je umanjivati njegove vecne dimenzije, jer ono tada gubi privlacnu snagu, pa cak i smisao. Naravno, zapovesti Hrista: Ljubite neprijatelje svoje... budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski - prevazilaze nas razum i nasu snagu. Ali, Hristos se javio u nasoj ploti da pokaze ovo savrsenstvo: "On je pobedio svet". Znaci da i nama moze biti dana pobeda, onda kada smo sa Njim. O Svojoj reci Hristos je rekao da je seme: "Seme je rec Bozija" (LK. 8, 11). Neka ona u nama bude kao seme ne od ovoga sveta; posle smrti, kada se nadje u uslovima koji su joj svojstveni, rec ce dati plod neprolazan.

Iz zbirke clanaka Arhimandrita Sofronija "O molitvi", Manastir Hilandar, 1995.