Razgovor sa preosvecenim episkopom Atanasijem (Jevticem)   HRISTOS JE MERILO ZA CRKVU   - Vladiko, interesuje nas citanje tropara treceg casa na Bozanskoj liturgiji za vreme Evharistijskog kanona. Mi znamo da u raznim Crkvama postoje razlicite tradicije. Da li se tropar treceg casa za vreme Bozanske liturgije cita u Srpskoj crkvi? - Tropari treceg casa postoje u Srpskoj crkvi. U svojoj eparhiji, dok sam bio glavni episkop, nisam ga citao, a sta sada radi novi episkop - ne znam. Ja ga ne citam. Ovaj tropar je ukljucen u XVI veku. Ja ga ponekad izgovaram kada ga citaju drugi episkopi, ali to nije sustina stvari. Uglavnom ga citam kao posebnu molitvu, ako bih tako mogao da kazem. Recimo, za vreme molitve na Velikom vhodu na Heruvimskoj, cita se 50. psalam, ali to nigde ne pise, jednostavno je takva praksa. Ili pak, triput citanje: "Boze, milostiv budi meni gresnome!", ovoga takodje nema u sluzebniku. Cuo sam od o. Georgija Florovskog, o. Aleksandra Smemana, da su po osvecenju Darova u sebi govorili: "Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista da bude proklet, maran ata!" To je iz ranohriscanske liturgije, uzeto od apostola Pavla na kraju Prve poslanice Korincanima (16, 22), (Gal. 1,8.9.). Tako je i otac Jovan Kronstatski dopunjavao svoje molitve za vreme liturgije. Ali, sada, da bi se izbegle nesuglasice, dobro bi bilo da postoji saborno resenje u vezi s tim. Nije dobro sto se toga pridrzavaju samo Sloveni. Za to nas je pitao hilandarski iguman otac Nikanor - poznato je da su monasi sa Atosa veoma strogi sto se tice redosleda, i kada su videli kako se u srpskom ili ruskom manastiru cita molitva treceg casa, to im se nikako nije dopalo. Pitali su: "Zar vi ne znate istoriju svega toga?" Otac Kiprijan Kern je jasno pisao da su to uveli protiv izbacivanja epiklezisa (zazivanje Duha Svetoga, nap. prev.) u Rimskoj crkvi. Mislim da ne gresim na tom planu. Ja nisam samovoljan, ali takve stvari su sasvim ocigledne. Kada sam bio glavni episkop i video da tropar treceg casa vecina mojih svestenika cita, nisam ih dirao - neka citaju ako su navikli. Bio sam svedok kada je nas patrijarh Pavle za to pitao Svjatjejseg Aleksija, a on je odgovorio: "Ne", i nas Patrijarh to uvazava. - Kakav je Vas stav prema katehizaciji pre krstenja? Kako je reseno pitanje katehizacije u Srpskoj crkvi? - U Srpskoj crkvi, nazalost, stanje je po tom pitanju prilicno haoticno. Kod nas se vrlo malo pribegava katehizaciji (poucavanju kandidata za krstenje, nap. prev.) - to nije dobro. U ovom trenutku jedva da je moguce uspostaviti ceo taj redosled katehumena: onih koji se kaju, koji su tek malo u veri, itd. To je, naravno, bila dobra praksa. Jasno je da postoji zelja da se to uspostavi, ali, tesko da je to moguce. Veoma je vazno privuci coveka kako bi on usao u zivot Crkve i dalje nastavio svoju katehizaciju, koja se u mnogim slucajevima i ne zavrsava krstenjem. Kod sv. Kirila Jerusalimskog o tome se jasno govori. Ja sam sluzio u Atini, u Ruskoj crkvi. Ispocetka su dolazili mladi - Rusa je bilo malo, uglavnom Grci. I pojavio se veliki problem: sta reci mladom coveku? "Ne idi u bioskop, ne idi u pozoriste, ne idi tu i tu", ja to nisam govorio, pokusao sam da uradim tako da se kod mladog coveka pojavi velika potreba za hriscanskim zivotom, a pravac podviga Sam Gospod ce mu pokazati. Ako sedis pored televizora i gledas emisiju, u takvoj situaciji je nemoguce biti u molitvi. Ako hoces da se molis - sam iskljuci televizor. A ako ti ja kazem: "Ne gledaj televizor, ne gledaj neprilicne snimke...", na taj nacin necu postici mnogo. Da bi covek ozbiljno poceo da zivi crkvenim zivotom, a zatim da ga tako i nastavi, neophodno je da se uvede katehizacija. S jedne strane, lako i brzo krstiti nekoga moze da bude opasno. Ipak je bolje postupiti po primeru svetih Otaca, koji su govorili o tome da je bolje krstiti decaka nego ga pustiti Saracenima ili nekim drugim antihriscanima. Bolje je krstiti, jer je takvo vreme: moze da pogine, moze da umre. Nas zivot je uvek u Bozjim rukama, ali, recimo, u Grckoj nesrecnim slucajem pogine veliki broj ljudi. Ne mislim samo na automobilske nesrece, vec i na druge slucajeve. Uopste, ne treba suvise odlagati krstenje, ali, potrebno je ici i uskim putem, mudrim, carskim. Medjutim, mi smo skloni da idemo ili u jednu ili u drugu krajnost. Potrebno je i jedno i drugo uvazavati - i prvo treba raditi, i drugo ne ostavljati. Posebno je vazno biti pronicljiv u razgovoru sa covekom - mora da se shvati stanje njegove duse, njegovo raspolozenje, kako bi se, uz Bozju pomoc, njemu moglo pomoci. Bez toga je opasno formalno resenje problema. Desavalo se da su se neki od zapadnih hriscana krstili i postali pravoslavni, a onda su, videvsi zastoj u Crkvi, otisli. To se desava - i zbog demonskog kusanja, i zbog nedostatka naseg rada, kao i pastirskog staranja. Naravno, u mnogim situacijama kod nas - sudeci po svemu, i kod vas - dogadja se da na brzinu krstimo coveka bez prethodne katehizacije i pripreme, a i bez dalje brige o njemu. U pastirskom radu treba vernog coveka priblizavati Hristu. Kod Srba, po mom misljenju, situacija je mnogo losija. Postoji problem sa svestenicima, koji rade rutinski, po inerciji; kako je rekao Gospod, rade kao "najamnici" (Jn. 10, 12,13). Kod Rusa, verovatno, taj problem nije tako veliki. Ponekad se desava da svestenik sluzi gotovo samo zbog toga da bi izdrzavao svoju porodicu. Kaze: "Ja imam porodicu, sada moj sin treba da ide u skolu, povecajte mi parohiju, moj sin mora da uci..." Ako tako postavi problem, to znaci da je za njega sluzenje Crkvi - samo obezbedjivanje novca, da bi izdrzavao svoju porodicu. I to se desava. Uopste uzev, za veliki broj novokrstenih nekako ispadne kao da su bas oni, koji su nedavno prisli Crkvi, na neki nacin privilegovani, dok su hriscani koji su svoj krst nosili i za vreme komunizma ponekad cak i povredjeni zbog novokrstenih. Posebnu odgovornost snosimo i mi, ali to je i njihova slabost - kao kod starijeg sina kada se vratio bludni sin. Tako da postoji i ta strana problema. Na tom planu nas uvek ceka veliki posao. - Vladiko, Vi ste studirali i predavali na bogoslovskim fakultetima u raznim zemljama. Gde se, po Vasem misljenju, odrzavaju najkvalitetnija predavanja i u kojoj zamlji je najvisi stepen bogoslovke nauke? - Ja sam studirao u Srbiji, u Grckoj. Na Halki sam bio samo pet meseci - tu je izbio problem, Turci su hteli da zatvore Halku, tako da je u odnosu na Halku tesko bilo sta reci. U celini, obrazovanje u Konstantinopolju bilo je po uzoru na ruske akademije. Priznatije bogoslovije tu nije bilo. U Grckoj su skole drzavne, medjutim, teolozi su veoma dobri. Istina, postoji i suparnistvo medju teolozima. U celini, zivot je dinamican, teologija tamo postoji, ali nije uvek akademska - ponekad je cak bolje u skolama. Teologija je tamo u velikom usponu, snaznom, ali i tu postoji mnogo opasnosti i slozenosti. Na Atosu ima mnogo obrazovanih ljudi. U svetogorskim manastirima: Filoteju, Simonopetri, Grigorijatu, Vatopedu, Ivironu (gde ima po 50-80 monaha) ljudi su vec prilicno obrazovani, medju njima ima i teologa, u ostalim manastirima takodje... Neki pisu, neki pocinju. U celini, takav razvoj je prisutan svuda i siri se. Mitropolit Jovan Pergamski (Ziziulas) mi je rekao da u Rusiji postoje mladi teolozi koji ce za deset godina sve nas da prevazidju. Deset godina je proslo, ja nisam video da su prevazisli konkretno njega - to je bilo njegovo smirenje; on je veoma dobar teolog, poseduje sirinu, dinamican, veoma dobro poznaje Oce, ali sve vreme trazi dijalog sa savremenom misionarskom organizacijom... On je, takodje, dobar filosof, njemu to ide, on je odlican ucenik Florovskog, ja mu verujem, iako se ne slazem u svemu sa njim. Takvi teolozi su, naravno, potrebni; to je veliki covek. U patristici, otvoreno cu reci, on je napravio korak vise od Florovskog. Evo, on je ovako govorio - nikada se ne sme reci da postoji pravac kojim neko upravlja, zato sto je to uvek otkrovenje Duha Svetoga. Ima u Francuskoj mladih teologa, kao naprimer, Francuz Zan Klod Larse. Za godinu-dve, postace srpski svestenik, on je u Srpskoj crkvi. Izdao je odlicne knjige. Zatim, vladika Kalist je veoma dobar, veliki teolog. U Americi je, posle poznatih otaca - Florovskog, Smemana, Mejendorfa, teologija malo oslabila. Tamo ih je malo. Svetosergijevski institut takodje je oslabio, ali sta da se radi? Kako Florovski kaze: "U istoriji Crkve postoje i usponi i padovi." Postoje pravoslavni hriscani koji misle da, eto, dolazi era Pravoslavlja, da ce Sveta Sofija biti nasa, pravoslavna, itd. Nije li to malo utopisticko razmisljanje, ali to ne znaci da mi ne treba da radimo. U Ruskoj crkvi ja vidim uspon, zato sam, izmedju ostalog, i doputovao, ne samo zbog vase ljubavi, vec i zbog toga da bih malo video, malo osetio. U Ruskoj crkvi postoji zivi zivot. Ako to ponekad i bude prividno, ipak je tu zivot. Medjutim, postoje nasledjeni problemi, a i novi - pa, demon nas nece ostaviti na miru! Evo sta cu Vam reci o teoloskom obrazovanju. Gde je bolje? Svuda. Po mom misljenju, Grcka i Rusija trenutno se nalaze na prvom mestu. Srbi nesto rade, naravno, za sada sa vladikom Amfilohijem. Ima tu i mladih, ali - videcemo. Na Zapadu je razlicito. Posebno je vazno da se vratimo tradiciji svetih Otaca. Vama je mnogo lakse, kod Vas su mnogi sveti Oci prevedeni, vi svete Oce citate na ruskom prevodu. Srbi to nemaju. Ja sam poceo da citam svete Oce na ruskom prevodu. Malo, vrlo malo smo toga imali. Sada je vec dosta prevedeno i idemo dalje. Da li je bez svetih Otaca moguce obnavljanje teologije? Medjutim, ne treba da se ogranicavamo samo na citanje. Ne znaci da je dobar poznavalac i teolog onaj ko je citao mnogo knjiga... Nama je neophodna Bozja blagodat i zivot. Sveti Grigorije Palama molio se Svetoj Bogorodici - on je bio los ucenik kada je ucio. A molio se ovako: "Prosvetli moju tamu!", i molitva mu je uslisena i postao je veliki bogoslov. Daj, Boze, i vama da mozete da ucite, ali uvek sa duhovnim zivotom. Kako je govorio mitropolit Filaret, zivot sve vreme svedoci, tako da ce Bog dati prema srcu, smirenju, trudu, borbi, prema podvigu. To se ne daje odmah, ne treba tako brzo... U skolama, na akademijama, u vecini slucajeva treba da se zavrsi godina. Potrebno je da se daju ispiti, potrebno je znati ono sto je na programu. Ali, program se nikada ne ispuni, a ako se cak i ispuni - da li je to rezultat? Neophodno je obrazovanje. Covecji zivot je takav da moras da budes oprezan, trudoljubiv, potreban je podvig. U celini, nista se ne daje tek tako, jednostavno. Slava Bogu! Kako su govorili sveti Oci: "Naivne Adame Gospod vise ne prima u raj." Potrebno je da se podnese veliki podvig. Ali, teologija je potrebna, dragi moji, ne zaboravite, teologija je neophodna. Ali, kakva teologija, svakako ne apstraktna, tako sto bi neko samo knjige citao pa postao mudrac. Sveti Maksim govori o tome sta znaci teologija. Bog je rekao Adamu: obradjuj zemlju i hrani se hlebom sa zemlje. To je nase bice - dusa i telo. To je nasa zemlja. Radi za sebe, obradjuj za sebe, da bi jeo hleb nasusni - tako kaze sveti Maksim. - Vladiko, nasa Crkva upozorava na ono sto se kod nas zove licni broj poreskog obveznika, a kod vas socijalni broj, itd. Mi znamo da je kod Grka bilo slicnih problema. - Ja sam razgovarao sa grckim strucnjacima. Nikakvih tajni u tim brojevima nema i nikakvog demonizma. Do toga se moze doci tako sto je potrebno da se izbaci celokupna tehnika, kompjuteri, i sve ostalo. U Grckoj je bio postavljen problem da se u pasosima i licnim kartama navede pripadnost Pravoslavlju kao religiji. U ovom trenutku ta prica nije zavrsena. Licni brojevi - to je nesto sasvim drugo. Mi moramo da stitimo licnu slobodu covecje svesti. Treba istinski stititi slobodu coveka, kako unutrasnju tako i spoljasnju. Naravno, potrebna je i garancija licnog zivota coveka. Ne sme sve da se iznosi na dlanu, ne sme se mesati u porodicni zivot kao sto je radila CK (sovjetska tajna policija, nap. prev.). To, verovatno, u Americi radi CIA, mesa se direktno u privatni zivot ljudi. To je isto kao kada bismo mi, hriscani, otkrivali grehe jedni drugima i iznosili ih u javnost. U Evropi postoji tendencija, i uopste, u slabom coveku postoji tendencija ka tome. Neophodno je da se Crkva, koliko god moze, sa tim izbori. Ako posmatramo realno stvari, da li Crkva moze da izbegne obavezna pravila i norme masovne registracije? Mislim da to nije nasa stvar. U Grckoj su i oni, nema ih bas mnogo, koji su poceli da govore da je to broj antihrista - 666, i da ce ovaj broj svima biti utisnut. Znaci, to ce pecat antihrista da bude na nama... Ali, ja mislim da su to besmislice. Zar bi nas demon na taj nacin sablaznjavao - preko kompjutera, preko brojeva? To je suvise primitivno. Medjutim, nama moze da se desi jos gora stvar - sto dublje i jace gubimo osecanja, demonu sire otvaramo vrata. On moze dublje da deluje. Eto, recimo, odobrava se sve sto se radi s Bin Ladenom. I Bus nas vodi ka toj smesnoj suprotnosti: ili s Amerikom ili s Bin Ladenom. A ja necu ni sa Bin Ladenom, ni sa Amerikom! Neka me ostave! Nije mi ni do njih, ni do Bin Ladena! Kazu: "A, pa vi ste za terorizam." Ja nisam za terorizam. Ali, zar su u Avganistanu samo teroristi, ti koji pate i ginu od najuzasnijih americkih bombi? To, ustvari, strada jadni narod. Zasto strada narod u Iraku? Samo zbog Sadama. Strada ceo narod. A sta to Amerikanci imaju sa irackim narodom? Moramo da budemo oprezni, moramo da budemo pazljivi, no treba otvorenih ociju posmatrati zivot, moramo prema svemu da se odnosimo realisticno. Ako sutra pocnu da me kontrolisu - ja necu moci da otputujem, naprimer, u Svedsku ili neku zemlju, pa sta? Oni mogu da uvedu medjunarodni policijski sistem, preko Sengenskog sporazuma mogu da kontrolisu ulazak i izlazak, mogu da kazu da je, naprimer, ruski Patrijarh opasan i da mu narede da se vrati. U Grckoj je Crkva postavila pitanje da se u pasose unese rec "pravoslavni". Crkva je sakupila tri miliona potpisa da bi dobila u pasosima oznaku o pravoslavnoj verospovesti, a drzava je to ignorisala. A vidite, to je polovina stanovnistva koje ima pravo glasa! Tu se nalaze ljudi, kojima su platili iz inostranstva, kako bi se pokazalo da su Grci nepravoslavni. Mnogi ljudi u Pravoslavlju imaju sklonost ka tome da lako naprave raskol medju sobom. Ali, ne vode racuna o tome da se tako gubi saborni duh, da Duh Sveti tada ne silazi na razjedinjen narod. On silazi kod svih, ali nemoguce je razdeliti Sveti Duh, i nemoguce ga je "privatizovati". Na Atonskoj gori postoje ziloti. Oni su na manastiru napisali: "Pravoslavlje ili smrt!" To je na crnoj zastavi i - "Pravoslavlje ili smrt!" Zasto to? I cak su doneli benzin da, ako ih neko silom bude terao, zapale manastir. To su fanatici - to nije vera. Ali, njih je malo, i to nije karakteristicno za Atos. Ima mnogo svetih otaca na Atosu, ima ljudi koji zive pravi duhovni zivot, to je zivi zivot. Nemoguce je zivot tako pojednostaviti da sve bude bez problema i bez sablaznjavanja. "Tesko svijetu od sablazni", tako je rekao Spasitelj (Mt. 18, 7) i u istoriji je to tako. Ali, ne treba se bojati sablazni, "jer je potrebno da dodju sablazni; ali tesko onom covjeku kroz koga dolazi sablazan" (Mt.18, 7), kao i onom koji je podrzava, sablaznjavajuci druge. Velika odgovornost za to uvek postoji, medjutim, nikada ne treba da se namece svoje merilo, da neko odredjuje sebe kao meru, kao kanon. Secam se da su mi pricali kako su se starice u Petrogradu ljutile na mitropolita Nikodima. I nista, Nikodim je bio onakav kakav je bio. On nije merilo za Crkvu, kao sto sada nisam merilo ja, ili neko drugi. Hristos je merilo za Crkvu. Ne treba da se plasimo, ali treba da strazimo da se dusa ne sablaznjava - eto u cemu je problem! Ja nisam protiv zilota. Bog je svedok. I te diplomate koje se bave crkvenom politikom, ili pak svetskom, i uopste ljudi od velikog znacaja, zaboravljaju da je njihova revnost kao hriscana takodje potrebna. Telo Crkve se uvek stitilo svojim vernicima, medjutim, na celu vernika su uvek bili njihovi pastiri. Pastiri su svestenici, vladike, gde je najvaznija sopstvena crkvena organizacija. Kanon Crkve - takodje je svetinja. Medjutim, ako se odredi ikonomija, ako je nesto potrebno da se uradi iz nuzde, pa i kada se prestupi kanon, to je iskljucivo radi spasenja ljudi, a ne samo da bi se krsili kanoni... Ne treba ih se drzati slepo, formalisticki. Svaki kanon - da li treba uvek da bude dogma? Vidite sta se desilo sa Grcima, postovaocima starog stila, jadni - hteli su posto-poto da sacuvaju stari stil, ali tada se dogodilo veliko zlo - vec su se podelili na pet delova. Nije dobro sto je promenjen stil, ali nema u kalendaru dogme. Jerusalimska patrijarsija, Ruska patrijarsija, Srpska, Sinajska, Atonska, cuvaju kalendar, i sta... Otac Justin, moj duhovni otac, bio je takav covek da je za svaku rec kanona bio spreman da umre, ali cak i u to vreme, da bi se spasila makar i jedna dusa, morao se zrtvovati ma koji kanon... To je sloboda Otaca. Postoji akrivija Crkve, postoji ikonomija, ali, to odredjuje Duh Sveti i On ima konacnu rec - kao Utesitelj Crkve. Kada je potrebna ikonomija (snishodjenje, nap. prev.), a kada akrivija (strogo drzanje kanona)? U Crkvi ne sme da se negira ni jedno ni drugo. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaze da je u Crkvi mnogo darova, ali pravi znak za svakoga je onaj kada jedan znak priznaje drugi. Naprimer, ja volim molitvu, ti volis milostinju, onaj je aktivista, onaj propovednik, drugi stampa knjige, onaj je bogoslov, a ovaj je obican radnik, jedan vise voli bogosluzenje, drugi vise voli humanitarnu delatnost - sve su to darovi Duha Svetoga, sve je to potrebno Crkvi. Ali odreci se jednoga i reci - eto, ja sam tako dobar molitvenik, ja revnujem, a on je bezbrizan, nezainteresovan... Ima li takvih? U Crkvi ima svakakvih. To je kao njiva Gospodnja na kojoj nisu samo psenica i letina. Gospod nece odmah da je ocisti. U II i III veku u Crkvi se pojavio pokret pod nazivom montanisti. Mnogo zla su nanosili Crkvi. Tertulijan je bio veliki teolog, kasnije je presao montanistima. Svetogorci kazu: postoje ziloti - to je dobro, a postoje "zuroti" - to su oni koji su sasvim otisli... Postojali su i katari. Oni su govorili: "Mi smo - cisti!" Grigorije Bogoslov kaze da su oni dozvoljavali pokajanje samo na kraju zivota. Bilo je i drugih, raznih... U Crkvi su bili razni pokreti, i danas je veliki pritisak, ali ja se toga ne plasim. Po mom misljenju, to je normalno. Ima nekih episkopa koji kazu: "Evo, kod nas je dosao zilot s Atosa i uznemirava narod!" Pa, neka. Ko hoce da ga slusa, neka ga slusa. Ja cu o tome da pricam, a ko hoce da cuje, on ce da cuje. A taj zilot je otisao sa Atosa da bi spasio druge, a ne, prvenstveno, da spasi sebe. Prvo sto je uradio - to je njegova neposlusnost. Neki ziloti s Atosa su se cak ponovo krstili, kao da nisu krsteni. To je takvo nepoznavanje Crkve, sabornosti Crkve... Neophodno je da se sacuva sabornost sa svima, sa svima Svetima, a pre svega u svom srcu, zatim u svojoj kuci, u svojoj parohiji, svom manastiru, svojoj eparhiji, svojoj Crkvi, u celom svetu. Sabornost Pravoslavlja - to znaci slusati misljenje svih Otaca, ne samo asketa - pa makar oni bili i sveti, ne samo mucenika. Moze se reci: "Budimo svi mucenici!" A sta ce biti sa slabima koji to ne mogu da izdrze? To je takodje sablazan. Ili, hajde da narodu samo propovedamo Sveto Pismo. A sta je Sveto Pismo? Protestanti su od njega napravili idola, pa se formiralo vise od 300 sekti. Ali Sveto Pismo nije krivo za to. - Kako da se borimo kada nas napusta revnost posle nekoliko godina monastva? - Jedna iskusna monahinja mi je jednom rekla: "Brate, seti se svojih prvih dana i uvek se tamo vracaj." Ili, kako su Oci govorili: ti jos nisi postavio nacelo za svoje spasenje. Zato je potrebno da se ponovo, i ponovo vracas u svom zivotu. Pre svega molitvom i iskrenim samoprekorom bez kompleksa. Rusi imaju sklonost ka sopstvenom mucenju, prosto sami sebi nametnu teret na dusu - to je jasno prikazao Dostojevski. To nije dobro. Ponekad je potrebno sebi oprostiti, rekao je neko od Rusa, potrebno je ponekad oprostiti svojoj dusi. Uvek se setite reci Jovana Bogoslova: "Deco moja, ako vas vase srce upozorava, ili vam sudi, znajte da je Bog visi od vaseg srca." Nas kriterijum nije nase srce, nije nasa savest. To je Bog, i molite se Bogu: "Gospode, udji u mene!", iskreno, duboko, i Bog ce pomoci. Ali, ako On ocekuje vase trpljenje, onda treba trpeti - trpi, kozace, postaces ataman! Trpljenje je potrebno. "Trpeci spoznao sam Gospoda", to je rekao prorok Ilija ."Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje" (Lk. 21, 19). Trpljenje je strasna snaga, moc. Potrebno je Gospoda cekati, nadu ne gubiti. Otac Justin je rekao: "Biti sa Gospodom uzdahom, suzom, zeljom, uzdisati srcem." I ako toga ima, znaci, i Duh Sveti je u nama. On nas nikada nece ostaviti. Slava Bogu, Njemu, Duhu Svetome! Nikada ne dozvolite sebi da tastina i beznadje budu u istoj ravni sa verom i nadom. Nikakav greh, nikakva situacija ne moze da se meri sa Bozanskom miloscu i Bozanskom ljubavlju. Kada su setni i tuzni, Srbi kazu: "Udri brigu na veselje", sto znaci - sve to odbaci i budi raspolozen. To jedna poslovica u srpskoj literaturi. - Vladiko, kako Vi iz strane zemlje, u ovom trenutku, vidite procese koji se dogadjaju u Ruskoj crkvi? - Ja, istinu govoreci, ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da znam pravu istinu o Rusiji; ja nisam puno putovao, ali ruski narod poznajem odavno, a i Ruse u inostranstvu. Sluzio sam u Ruskoj crkvi u Atini, zatim u Parizu cetiri godine. Sa velikim interesovanjem uvek citam vase casopise i tako dobijam informacije. Kod nas dolaze ruski gradjani i mi dolazimo kod vas. Mislim, da se Ruska crkva odavno vec nalazi u obnavljajucem zivotnom pulsu. To je pravo hriscansko delovanje - lik Bozji se obnavlja u nama, obnavlja se vera; "da se obnavljate duhom uma svojega", kaze apostol Pavle (Ef. 4, 23). To nije "obnavljanje" koje prelazi u jeres. To je ozivljavanje o kome Apostol kaze: "Duha ne gasite!" (1. Sol. 5, 19). Duh gori, ali treba jace da razgori, moramo da ga ozivimo. To je obnavljanje zivota, obnavljanje uma. "I da se obnovite duhom uma svojega", kaze apostol Pavle (Ef. 4, 23). Ruski narod je, posle stradanja, zahvaljujuci mucenicima, koji se pred Bogom mole za nas, dobio snagu - prezivelo je Pravoslavlje. Na Zapadu se s podsmehom govorilo: "Ma kakva je to Ruska crkva, samo se babe tamo mole!" A neko je odgovorio: "Da, ako su u Rusiji crkve 50 godina pune, pa iako su u njima samo babe, to ipak nesto znaci." Ali, nisu to bile samo babe - to je bio zivi zivot. Ruska crkva je mnogo postradala - toliko miliona mucenika... Vladika Kalist u svojoj divnoj knjizi je rekao: "Ruska Crkva je u XX veku dala vise mucenika nego u svim proteklim vekovima." Zahvaljujuci tim mucenicima i podviznicima, Ruska crkva nija samo prezivela, vec je pocela i da se obnavlja. I, naravno, u tako teskom periodu pritisaka, desavaju se razne sablazni i pad morala nacije - nemoguce je da toga ne bude. U Crkvi su uvek zivi ljudi. Kakav je bio IV vek, zatim ikonoborstvo, zatim spor o isihazmu, i tako u svakom periodu! Pa ipak je danas kraj ne samo veka, vec milenijuma. Pocinje novi period, a izazovi u svetu su ozbiljni... Mi u Crkvu sa sobom unosimo mnoge svoje probleme. Ali, ne treba da ih se plasimo. Ni u kom slucaju ne smemo da dozvolimo razdore i razlicite kritike unutar Crkve, zatim samovolju - kada neko zeli sebe da proglasi jedinim zastitnikom Pravoslavlja. Ocit primer je nacin na koji deluje Avakum ili neki drugi fanatici. U ovom trenutku postoji pokret: toboze antihrist, kraj sveta itd. To su fanatici, to su ljudi koji nisu dovoljno u veri i plase se, a onda taj svoj strah preobraze u nekakvu samozastitu i surogat duhovnog zivota. Naravno, treba da se brinemo, ali tu brigu da pretvorimo u molitvu pred Bogom: "Gospode, Ti si Spasitelj Crkve!" Zato je On i postradao. Moramo da imamo duboku veru, ali ta vera ne moze da se javi odozgo ili spolja, ona mora da bude izrazena nasom molitvom, nasim smirenjem, nasim unutrasnjim raspecem, nasom borbom! Kod nas se trenutno vode neprekidne diskusije o tome - koliko je neophodno da se sazove sabor poput sabora odrzanog 1917-1918. godine, gde bi prisustvovali predstavnici mirjana, svestenika, episkopa... Ja cu otvoreno da kazem: sabor iz 1917. godine nije sabor koji bi mogao da bude uzor saboru Pravoslavlja. On je odigrao pozitivnu ulogu - osnovao je Patrijarsije, ali ne sme se u ime demokratije razarati Hristova struktura Crkve. U Crkvi je Hristokratija, ne demokratije i ne monarhija... Hristos vlada, Hristos je u svakom verniku, Hristos je - prvi medju vernicima, Hristos je djakon, Hristos je svestenik, Hristos je episkop, Hristos je "sve u svemu" (1 Kor. 15, 28.); i svako od nas nosi Hrista, i Hristos je u svima nama, ali red u Telu Crkve je onakav kakvim ga je dao Bog, a ne mi. Na svim dosadasnjim saborima, mirjani, monasi, svestenici pravo na svoje opredeljenje nisu imali. Ko je citao dokumenta sa sabora, on to zna. Vasilije Veliki je o tome rekao: "Episkopi odredjuju, a narod prihvata ili ne prihvata." U istoriji Crkve desavalo se da su na Vaseljenskim i drugim saborima prisustvovali monasi i jos po neko, ali ipak blagodat i mesto, sluzenje i vlast koje imaju episkopi nikako ne mogu da se izjednace s narodom. Episkop nije kler - on u sebi objedinjuje Crkvu, ali ako on ne odrazava celovitost Crkve, u tom slucaju njemu neko mora da pomogne postoje drugi episkopi, postoji narod. Neka cak bude i pritisaka i napada, samo da nema razdvajanja i razaranja. Dogadja se da Crkva ne prihvata sve odredbe sabora; znaci postoji posebno tradicionalno pravo, ili praksa, recepcije sabora. Ukoliko je to neophodno, dogadja se da sabor moze ponovo da razmotri svoje odredbe. I nije sramota pronaci drugacije resenje. Eto, to je pravo pravoslavno Predanje. Znaci, ulogu imaju svi, ali mirjani nikada, cak ni carevi na saborima, nisu nista odlucivali. "Odlucujem" i "slazem se" - eto sta znaci pravo episkopa. A ostali, mozda su se samo potpisivali, ali nikada nisu odlucivali. Oni su imali samo savetodavni glas. Mogli su da se sloze, da dostave svoju saglasnost, ali to nije odlucujuci izbor. Naravno, ako zelite, moze da se odrzi sabor. Medjutim, bolje je prvo dobro razmisliti: da se ne desi da u uslovima danasnjeg zivljenja mnogi ne budu spremni za ovakav sabor? Moze da se dogodi da oni koji lepo izlazu, koji su glasniji, nacitaniji, samo zbog toga ostvare neki svoj cilj. Sveti Irinej govori o tome da ne um, ne znanje, ni drugo nesto nece pobediti - pobedjuje samo Duh Sveti. Naravno, Duh Sveti ce pobediti onako kako je pobedjivao uvek u istoriji, u okviru toga - i u Ruskoj crkvi. Po mom misljenju, jos nije vreme za takve sabore. Za vreme rata mi smo predlagali da se odrzi crkveno-narodni sabor da bismo ogranicili vlast Milosevica, ali to nije uspelo. Ta gospoda intelektualci, pisci, takvi su cuvari nacionalne ideje da medju sobom nisu hteli ni da saradjuju. Svaki od njih je imao sopstveni plan nacionalnog spasenja: jedni su bili za kralja, drugi za nesto drugo, ali nista od toga nije uradjeno. Sada se nas kralj vratio, ali za to jos nije pravo vreme. Daj, Boze, da se to dogodi, to ne moze da bude lose. Tada moze da bude samo stabilnija situacija, jer, vlade se menjaju, partije odlaze, dolaze nove. Ja uvek svima savetujem i molim se da zivimo trezvenije, sa vise strpljenja, da vodimo pravi zivot, zivot Crkve. Hvala Vam jos jednom. Ja osecam da Duh Sveti radi Svoj posao. Ne moramo mi da Mu pomazemo - On nama pomaze onoliko koliko se otvorimo prema Njemu. I moramo da shvatimo da ipak samo Gospod rukovodi Svojom Crkvom. Nas Patrijarh uvek govori da moramo da budemo "Bozji saradnici" (up. 1. Kor. 3, 9). Bog je nasao nas, ako bude boljih, naci ce bolje. I naci ce bolje! Daj, Boze! "Slava Bogu, ja nisam nepogresiv", kaze nas Patrijarh. I kaze: "Napisi to papi. Ja nisam nepogresiv. I slava Bogu sto ja nisam nepogresiv." Eto, to je pravoslavni covek.   prevod s ruskog: Tankosava Damjanovic   (pitanja episkopu Atanasiju postavljali su studenti i profesori Sretenjske vise pravoslavne skole) Razgovor je, u skracenom obliku i sa redakcijskim naslovom, preuzet sa veb-stranice www.pravoslavie.ru