O CITANJU SVETOG PISMA I SVETIH OTACA Da bismo citali Sveto Pismo i svete Oce, moramo najpre da imamo istu veru kao sveti Oci. Zato je istinski pocetak svega upoznavanje sa osnovnim hriscanskim ucenjima, onim sto i daje snagu i jednomislenost svim Ocima. No, spasenje sa kojim se upoznamo i u koje poverujemo mora se razviti, osecati, imati u sebi, jer je bez toga vera mrtva. Kako to uciniti? Sledeci svetim Ocima! Jedini put spasenja je sledjenje savetima svetih Otaca. Treba znati da Oci svesno grade jedan na drugom. Njihovo je stvaralastvo u tome sto oni ucenja svojih prethodnika primenjuju na sebi i svom vremenu, te istinu nepromenjeno prosledjuju dalje - istinu koju i mi moramo primeniti na sebi. Istinsko pravoslavno obrazovanje se danas odvija u manastirima sa duhom svetosti i iskusnim starcima, parohijama na celu kojih je svestenik koji ne odobrava grehe svoje pastve, vec je stalno bodri na visi duhovni zivot, te u bogoslovijama starog kova sa uciteljima koji svoju veru zive, sto je sve danas veoma retko. Glavno zanimanje novoobracenog hriscanina, kao i iskusenika u keliji, treba da bude proucavanje Evandjelja. Sveto Pismo cuva se na za to narocito odredjenom mestu u nasem obitavalistu, a i noseci ga prema njemu se moramo odnositi sa postovanjem. Citanju treba da prethodi skrusena molitva, puna vere i ljubavi prema Hristu, da nam Gospod otvori duhovne oci i ispuni srce blagodacu, da osetimo i shvatimo istinu i zivot napisanih reci. Drevni hriscanski obicaj je da se pre uzimanja Knjige ruke operu, te da zene za vreme citanja imaju pokrivenu glavu, a muskarci otkrivenu. Sveti Oci preporucuju citanje u osami, stojeci ili klececi. Ono treba da bude uporno, i da se cita sto je moguce vise, tako da nam se um, kako kazu, kupa u Svetom Pismu. Pocinje se postojanim ucenjem zapovesti datih u Matejevom i Lukinom Evandjelju. Otvarajuci Sveto Evandjelje, budi svestan da ces po odnosu prema njemu biti sudjen, da ce to odrediti tvoj vecni udeo. Njime ces saznati kakva je Bozja volja i koliko si udaljen od nje. Ucenje zapovesti je neodvojivo od njihovog izvrsavanja. Izvrsavanjem evandjelskih zapovesti i ostali delovi Pisma postaju lakse razumljivi. Sveto Pismo nije tek knjiga, vec zivot, i mozemo ga pojmiti jedino ako ga zivimo. Cini da bi razumeo! Sa Pismom uporedjuj i ocenjuj ne samo svoje postupke, vec i misli i zelje. Tako se stice trezvenost. Uzmi jednu vrlinu i neka njeno ispunjavanje bude tvoja glavna dnevna duznost. Kad ti ona predje u naviku, osvajanje svake sledece vrline ce biti lakse i lakse, sve do poslednje. Ugledajmo se na Presvetu Bogorodicu, Koja rece: "Neka mi bude po rijeci tvojoj" (Lk. 1, 38), Koja "cuvase sve rijeci ove i slagase ih u srcu svojemu" (Lk. 2, 19), i Koja i nama zapoveda: "Sto god vam rece ucinite" (Jn. 2, 5). U Pismu je opisano poreklo, smisao i svrsetak svega i svakoga. Posto je ono sveta istorija celog sveta, osobito Naroda Bozjeg - Crkve, i istorija ovaplocenog Boga Slova, i zbirka brojnih zitija, posto mu je svaki delic povezan sa nasim zivotom, ono nam nikada ne moze dosaditi. Dok ga citamo, sam Hristos govori svakome pojedinom od nas, a citanjem se mi molimo i pricamo sa Njim. Citanje Pisma usredsredjuje nas rastreseni um i, ako se trudimo na ociscenju od strasti, daruje znanje o Bogu. Sve sto nedostaje nasoj dusi i duhu, kao i odgovor na svako moguce pitanje, nalazi se u Pismu, a ako ga ne mozemo naci, pribegnimo pomoci Otaca. U Pismu nema nista nevazno, svaka rec je vecna istina, pa se ono prvi put obicno procita brzo, a zatim sve sporije i sporije. Svaka procitana rec je seme baceno u nasu dusu, i ono neprimetno i polagano prelazi u prirodu duse, cisteci nas, osvecujuci i preporadjajuci. Jer, svaka rec Pisma je rec Bozja i ima moc da leci i telesna i duhovna obolenja. Sve od apostolskog doba pa do ovih nasih poslednjih vremena, Sveto Pismo je sluzilo i sluzi kao oruzje za izoblicavanje laznih ucenja i kao cuvar prave vere. Poucavati druge Pismu i tumaciti ga pre no sto steknemo ociscenje nije dozvoljeno, jer bismo tako govorili bez Duha, sami od sebe, te ispali mudri u svojim ocima, podlezuci kletvi iz Pisma (Is. 5, 21; Pric. 26, 12). Svojevoljno razumevanje bozanske Knjige prati postanak svake jeresi. Postoje izvesni demoni koji nam, dok smo jos pocetnici, tumace Sveto Pismo. To najvise vole da cine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su ucili svetske nauke, da bi ih, varajuci ih malo po malo, bacili u jeres i bogohulstvo. To bogoslovlje, bolje reci bogoborstvo, prepoznacemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj necistoj radosti koja se u tim trenucima javlja. Zato je obavezno i citanje tumacenja od svetih Otaca, prvenstveno blazenog Teofilakta ili beseda svetog Jovana Zlatousta, cime se izbegavaju nasa olaka objasnjenja. Jedino onima koji dostignu duhovno savrsenstvo Gospod otkriva duhovni smisao Bozje reci. Otacka tumacenja i uopste sve njihove spise narocito mrze jeretici svih vremena: spisi Otaca otkrivaju pravi smisao Svetog Pisma, koji bi neprijatelji istine hteli da unakaze radi utvrdjivanja svojih umovanja. Jeresonacelnik Evtihije je, zeleci da razdvoji nerazdvojivo, na jednom saboru lukavo rekao: "Sveto Pismo treba vise postovati nego Oce." Pravoslavna Crkva, naprotiv, uci svoja ceda da se u svemu povinuju otackim uputstvima, zadrzavajuci ih od gorde svojevoljnosti i drskosti prema reci Bozjoj, te samim tim dokazuje svoje duboko postovanje prema Svetom Pismu. Pratimo kako su povezana citanja iz Starog i Novog zaveta na sluzbama Bozjim, koristimo pravoslavne unakrsne napomene koje povezuju razlicite delove Svetog Pisma, gledajmo na svakoj stranici Hrista. Ipak, budimo svesni da nikada necemo moci sve razumeti i prodreti u sve dubine bozanstvene Reci. Srazmerno cistoti duse, javlja joj se Bog, otkrivajuci joj Bozju rec, koja je za plotske oci prikrivena neprozirnom zavesom ljudske reci. Dok su zapadni naucnici, nadahnuti duhom prelesti, iseckali Pismo na komadice, pravoslavni Knjigu posmatraju kao nerazdeljivu celinu. Dok prvima vise nista nije jasno i sve im postavke bivaju ubrzo oborene, drugima Bog sve potrebno razjasnjava i potvrdjuje ih u veri. Mi citamo uvek u zajednistvu sa svim clanovima Tela Hristovog, po svim krajevima sveta i kroz sva pokolenja. Ziveci po Pismu, bice nam lako i da pamtimo njegove stihove, koji inace tesko ostaju u srcu. Ucenje Pisma naizust je beskorisno i stetno ako to nije propraceno zivotom po njemu. U duhovni zivot i borbu postepeno ulazimo, po osnovnim savetima sv. Teofana Zatvornika, sv. Ignjatija Brjancanjinova ili sv. Tihona Zadonskog, kao nama vremenski najblizih i najrazumljivijih, a i stoga sto se kod njih mogu naci iscrpni odgovori na najrazlicitija pitanja. Posle ovakvog utvrdjivanja mozemo poceti i sa citanjem otackih saveta za teze podvige, svetih ave Doroteja, Teodora Studitskog, ave Varsanufija i Jovana Proroka (pocev od 216. odgovora), Jovana Lestvicnika, Jefrema Sirina i Jovana Kasijana. Tek posle izvesnog vremena moze se preci i na dublje duhovne knjige - Dobrotoljublje, egipatski (skitski) Otacnik, dela svetog Simeona Novog Bogoslova. Nije dovoljno procitati samo jednu ili dve knjige: ta, i pcela ne skuplja med sa jednog ili dva cveta, vec sa mnogih. Tako jedan otac poucava veri i pravilnom misljenju, a drugi poslusnosti, smirenju i trpeljivosti, jedan samounizavanju i ljubavi prema Bogu i bliznjem, a drugi tihovanju i molitvi. Mada svi pravoslavni borci, bilo kaludjeri ili mirjani, pocetnici ili iskusni, vode jedan te isti duhovni zivot, ipak nisu ni sve podviznicke knjige za svakoga - jedni su saveti za otselnike, drugi za monahe u opstezicu, treci za mirjane; jedni su za pocetnike, drugi za vestake. Vrlo je vazno i znati da upraznjavanje umno-srdacne molitve postaje moguce jedino u uslovima monaskog poslusanja, sa iskusnim duhovnim rukovodjom! Oci su priznavali monasko poslusanje za narociti dar Svetoga Duha, koji brzo dovodi do svetosti. Poslusanje mogu izvrsiti jedino oni ljudi koji od Boga prime taj dar odozgo. No podvig punog poslusanja kod iskusnog duhovnog nastavnika (koji vidi u dusu) nije dat nasem vremenu, cak ni u manastirima. Osam vekova posle Rozdestva Hristova, crkveni sveti pisci su poceli da se zale na nestajanje duhovnih rukovodja i na pojavljivanje mnostva laznih ucitelja. Sto je vise vremena prolazilo od javljanja na zemlji Bozanstvene Svetlosti, to se povecavao nedostatak istinitih nastavnika, povecavalo se obilje laznih ucitelja. Oci su vec tada zapovedili da se zbog nedostatka nastavnika obratimo ka citanju otackih spisa. Ali, sta uopste znaci monaska vrlina poslusanja? Ona je priznanje da je ljudski razum pao, a zatim i njegovo odbacivanje silom vere. Mada je duhonosnih rukovodja gotovo svugde nestalo, sustina poslusanja ostaje! Nama su, kako kazu svi pozniji sveti Oci, za rukovodjenje dati Sveto Pismo i otacki spisi. Rukovodjenje tim spisima tece mnogo sporije i slabije; na tom putu je vise spoticanja: knjiga napisana na hartiji ne moze zameniti zivu knjigu coveka. Na nasem putu je od koristi i savet bliznjih koji se i sami rukovode spisima Otaca. Nas danasnji podvig je povezan sa mucenistvom slicnim Lotovom mucenju u Sodomu: i mi se mucimo odasvud okruzeni umovima koji su pogazili vernost Istini i stupili u bludnu vezu sa lazju, koji su se zarazili mrznjom protiv bogonadahnutih spisa, naoruzavsi se na njih hulom, klevetom i paklenim osmejkom. Svako pitanje Oci resavaju. Ali, moramo im pristupati sa strahom Bozjim i smernoscu, kao Uciteljima - da bismo od njih ucili, posto su oni sve ono sto mi nismo. Zato se moramo osloboditi samovolje te biti krajnje podozrivi prema svojoj ispraznoj i svetovnoj mudrosti. U svakom trenutku moramo biti svesni da je Ocima otkrio istinu sam Bog, te da mi nismo tu da ih sudimo, niti da ih ocenjujemo merilima koja vaze za ogrehovljene ljude. Cesto ono sto se kod njih cini kao nepostenost, samoljublje, nasilnost ili ludost jesu tajni putevi Duha Bozjeg, koji se iskazu kao najuzvisenije postenje, najistancanije covekoljublje i najdublja premudrost. Mi niposto ne smemo usvajati tek golo znanje - uciti podatke, vec prvenstveno od Otaca uciti kako da pobedjujemo strasti, jer ovo vodi spasenju, a prethodno pogubljenju. "Znanje nadima!" (1. Kor. 8, 1) Sticanje pukog znanja lisava coveka blagih plodova: smernosti, poboznosti, krotosti, straha Bozjeg. Sledstveno, citanje dogmatskih knjiga za pocetnike nije dobro, posto one um uzvisuju, tako da se prvo moraju citati zitija i saveti Otaca, koji um unizavaju. Briga za spasenje sopstvene duse ucinice nas izvanredno pazljivim: naterace nas da i najprostije tacke godinama razmatramo, ulazeci tako u njihovu srz. Ova pazljivost nedostaje savremenim izucavaocima Otaca. Sveti Oci ne dovode svoga citatelja u zagrljaje ljubavi ni na visine vidjenja - dovode ga do razmatranja svoga greha, svoga pada, do ispovedanja Iskupitelja, do placa nad sobom pred milosrdjem Sazdatelja. Oni nas najpre uce kako da obuzdamo necista stremljenja naseg tela, da ga ucinimo lakim, sposobnim za duhovnu delatnost; potom se obracaju ka umu, ispravljaju njegov nacin misljenja, njegov razum, cisteci ga od misli koje smo usvojili po nasem padu, zamenjujuci ih mislima obnovljene prirode covecje, zivo izobrazene u Evandjelju. S ispravljenjem uma sveti Oci se brinu o ispravljenju srca, izmeni njegovih navika i oseta. Ocistiti srce je teze nego ocistiti um: um, ubedivsi se u pravednost novog misljenja, lako odbacuje staro, lako usvaja sebi novo; no zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osecanje drugim osecanjem, osecanjem suprotnim - to je trud, to je naporan i otegnut rad, to je borba velika. Zestinu te borbe Oci izrazavaju ovako: daj krv i primi duh! Uistinu je neophodno znati sta da mislimo i osecamo prema pojmu umne molitve, bozanskog vidjenja, obozenja i drugih duhovnih stanja na koja nailazimo citajuci o zivotima svetih. Medjutim, nerazumna je i neispunjiva zelja da i mi odmah postignemo takva stanja. Mi zitija svetih citamo da bismo uvideli sopstvenu duboku nemoc i ogrehovljenost, te se tako smirivali. To je najniza stepenica na kojoj moramo poceti. Iz prekorevanja sebe zbog udaljenosti od istinske svetosti, u srcu se radja mir i spokoj. Treba stalno sebi da ponavljamo: "O kakvoj svetosti citam, i cak i druge tome ucim, a sam nista ne postizem i ne napredujem." To je zdrav podstrek na poboljsanje zivota, no nezdrava je pomisao da i mi moramo isto smesta zadobiti i ciniti. Mi promislom Bozjim nemamo vrline odmah na pocetku. Bozansko sazercanje i obozenje jeste cilj podviznistva, dok je delanje, duhovna borba - put. Upravo o tom putu govori najveca vecina otackih spisa, a ne o konacnom cilju. I to samo nam govori da treba biti strpljiv i lagano, postepeno napredovati. Neprijatelj spasenja nas nagovara da vrline trazimo pre vremena, da ih ne bismo mogli dobiti kada bi doslo pravo vreme. Tako se kod pocetnika koji cita svome stanju neprimerene knjige - o najuzvisenijem i najstrozem zivljenju, desava da usled tastine u masti stvara sliku savrsenog zivota, punog najodvaznijih podviga. Zeli, naime, nagovaranjem lukavoga, da brzo postigne uzvisen zivot bez prethodnog temeljitog proucavanja i ispunjavanja evandjelskih zapovesti. Necastivi mu namerno ne postavlja nikakve zamke, da bi ga uljuljkao u laznoj bezbednosti, a i samo sladostrasce proizvodi u srcu lazne utehe i naslade. Neumerene prohteve obicno prati i izuzetna kriticnost prema svemu sto ne odgovara visokim merilima koje pocetnik sam postavlja po uzoru na ono sto procita u svetiteljskim knjigama. On neprestano negoduje u srcu, ako je iskusenik zbog nepravilnosti u manastiru i slabosti svoga duhovnog rukovodje, a ako je obracenik zbog propusta u svojoj parohiji i svestenikovih mana. Pocetnicka revnost nije uravnotezena placem srca, iskustvom teskoca duhovne borbe i smirenjem koje uz njih dolazi, ako je borba ispravna. Neko vreme pocetnik uspeva da odrzi svoja visoka merila, a potom sledi dubok pad i otreznjenje, kao i saputanja lukavoga, koji je sve i ispleo, da je ovaj neiskusni borac nedostojan i dobar jedino za smrt ili grehovni nacin zivota. Neumereno revnosne pocetnike, dakle, djavo vara brzom slikom savrsenstva, ali druge sputava konopcima predjasnjeg, grehovnog zivota. Vec na samom pocetku udara na njih svom svojom silom, da bi ovi tako odustali od pravog puta. Tek ako se dokaze nepokolebljivost njihove odluke, on se povlaci. Nazalost, danas nepomenik ne mora ni previse da se trudi - visokoumne pocetnike ubedjuje da je njihov nacin zivota sasvim u redu. Mnogi danasnji obracenici hoce da spoje duhovnost sa ugodnoscu, sa samozadovoljnim zivotom, nastojeci sve o veri odmah da shvate svojim umovima zamracenim savremenim obrazovanjem. I oni koji poucavaju veru treba da znaju da u svetovnom raspolozenju, gde nema straha Bozjeg, ma kakva stvar da se kaze nece prodreti do dubine duse i proizvesti duboko osecanje vere i posvecivanje njoj. Umovanje o veri u takvim okolnostima prikladno je nazvano "teologija sa cigaretom", "teologija uz casu vina", "bogoslovlje na pun zeludac". Nepoznavanje placa srca, istinske duhovne borbe, i jeste uzrok danasnje lakoumnosti i plitkosti u proucavanju svetih Otaca. Najpre treba izaci iz svetovnog raspolozenja i duha, tacno uvidjajuci kakav je i sta je, posto je nemoguce mesati sveto i svetovno, svetlost i tamu. Bezimo od uobicajenog nacina zivota, od sujete, samougadjanja, prilagodjavanja sredini, povrsnosti, neozbiljnosti. Ne ucinimo li tako, ili ce nam sveti Oci biti tudji, ili cemo njihovo ucenje prepravljati da ga prilagodimo sebi. Mi ne smemo iz otackih spisa izabirati ono sto nam se svidja i odbacivati ili zaboravljati ono sto nam ne odgovara, iz ma kakvog razloga (danas su najcesci ekumenska ljubav i "delomicna zastarelost" Otaca), jer tako postajemo jeretici (doslovno: izbiraci, od grc. aireo - "uzimam, izabiram"). Jos jedna stvar je od izuzetne vaznosti, a za nju danas malo ko mari. Citanje jeretickih knjiga te obracanje i najmanje paznje na jereticko ucenje je tezak greh protiv vere, greh uma koji boluje od gordosti i zatim odbacuje breme poslusanja Crkvi, uma koji trazi bezumnu i grehovnu slobodu. Sveti Oci su zapovedili da se istinskim duhovnim nastavnikom smatra samo onaj koji u svemu sledi ucenju crkvenih Otaca i njihovim spisima posvedocava i zapecacuje svoje ucenje. Dodatni razlog nerazumevanja Otaca je i lose poznavanje drevnih jezika i tadasnje retorike, nacina izrazavanja. Ostar prekor nekog Oca uzima se kao osudjivanje; podsmesljivo kazivanje za nesto doslovno; upozorenje za gnusanje; knjizevno preterivanje kao nesto prirodno receno ili pak potcenjivanje. Zakljucak o celoj licnosti nekog Oca brzopleto se izvodi dosta puta iz jednog njegovog pisma, iz nejasnog odlomka nekog istoricara ili letopisca. Samo neka od dostignuca savremene nauke su, na primer, da je vecinu spisa sv. Makarija Velikog napisao mesalijanski jeretik, da je pseudo-Dionisije (zapravo ucenik onog apostola koji se uzdigao do u trece nebo: sv. Pavla) bio proracunat falsifikator knjiga i monofizitski jeretik; da je dubokoumno i savrseno pravoslavno zitije prepodobnog Varlaama i Joasafa, koje je sacinio sv. Jovan Damaskin, prepricana budisticka pripovest; da sv. Dimitrije Velikomucenik nije bio vojvoda solunski, vec djakon iz Sremske Mitrovice; da sveti papa Markelin uopste nije bio mucenik; da je Grigorije, duhovni sin prepodobnog Vasilija Novog, koji je pisao o vazdusnim mitarstvima i vidjenju Strasnog Suda, zapravo neko blizak bogumilima, a da prepodobni Vasilije Novi nije ni postojao. Potkrepljujuci ove svoje "pronalaske" izucavaoci nude sasvim nemocne dokaze, kojim najcesce razotkrivaju nepremostivu udaljenost od svetlosti pravoslavnog ucenja. Time naucnici dokazuju kako su sposobni za samostalno misljenje i proslavljanje svoga imena. Sto se tice citanja Slova Bozjeg, psalama, zitija i drugih tekstova u hramu, evo i za to nekoliko otackih saveta: ctec treba da stoji pravo, sa rukama spustenim pored tela, i da cita razumljivo, razgovetno. Citati treba prosto, sa strahopostovanjem, u jednom tonu, uzviseno, bez izliva sopstvenih cuvstava kroz prelivanje i izvijanje glasa. Zelja da se onima koji stoje u hramu predoce sopstvena cuvstva znak je nadmenosti i gordosti. Ne treba preko mere i nedolicno vikati, u tastom zanosu. Naprotiv, citati treba glasom prirodnim, bez otezanja koje opterecuje sluh i svest, da bi nasa zrtva Bogu bila blagoprijatna, da ne bi ispalo da Bogu prinosimo samo plod usana (Jev. 13, 15), dok plod uma i srca prinosimo sopstvenoj tastini, pri cemu i plod usana Bog odbacuje kao necistu zrtvu.   priredio: A.   Ovaj tekst je sastavljen iz pouka: sv. Jovana Zlatousta, prep. Jefrema Sirina, prep. Makarija Velikog, prep. Jovana Kasijana, prep.Jovana Lestvicnika, prep. Grigorija Sinaita, prep. Pajsija Velickovskog, sv. Nikodima Svetogorca, sv. Ignjatija Kavkaskog, sv. Teofana Zatvornika, prep. Nikona Optinskog, sv. vladike Nikolaja Zicko-Ohridskog, prep. Justina elijskog, oca Serafima Platinskog blazenog spomena, episkopa dioklejskog Kalista, te arhiepiskopa etnanskog Hrizostoma