CITINSKA TAMNICA

(POGLAVLJA IZ KNJIGE "VIDJENO I PROZIVLJENO")

 Kada sam bio rukopolozen za jeromonaha, jos sam slobodnije nego ranije nastavio svoj rad u zatvorima. Svoje pisanje pocinjem sa citinskom tamnicom. Posle svog rukopolozenja, postao sam svestenik u toj tamnici, koja je bila posljednja tacka na putu u progonstvo i robiju.

Kako sam se zblizio sa zatvorenicima, odmah sam shvatio sta je neophodno sa moje strane: zavoleti ih izuzetnom ljubavlju. Ta ljubav mora biti nesebicna i iskrena. Bez nje je bolje i ne ulaziti u taj robijaski svet. To su povredjeni ljudi, ozlojedjeni na sve i svakoga, i da bi ih svestenik izveo iz tog stanja mora stati - stati cvrsto, na obe noge - na tlo istinske ljubavi prema njima. Tesko onome svesteniku koji stane na stranu tamnicke uprave, a ne zatvorenika.

I tako, kada sam se priblizio tim ljudima i zavoleo ih do samoodricanja, tada sam shvatio da je i meni taj svet sirom otvorio sopstvenu dusu i dao mi punu slobodu da u svako doba zagledam u najskrivenije uglove njihovog intimnog zivota. Treba znati da je taj prestupnicki svet, prema mojem licnom iskustvu nastalom iz tamnicke prakse, mnogo idealisticniji, prirodniji i cak religiozniji nego nas, slobodnih gradjana slobodnog sveta. Kroz moje ruke proslo je oko 25 hiljada ljudi koje sam ja ne jednom ispovedao, pricescivao, poucavao, ubedjivao propovedima da promene zivot i budu verni Svetom Jevandjelju.

U citinskoj tamnici sreo sam jednog suznja osudjenog na deset godina robije.

- Zavrsio sam - prica on - duhovni seminar i hteo da odem na fakultet, ali su moji roditelji bili protiv toga. Hteli su da se ozenim i sto pre primim parohiju, jer je i drugu decu u porodici trebalo podici na noge. Dugo sam se protivio roditeljima, ali na kraju sam im se pokorio. Ozenio sam se kcerkom jednog protojereja. Moja zena je bila cista, nevina golubica. Jako sam je voleo. Jednom mi je, u sali, rekla: "Ja te ne volim i ne znam kako sam posla za tebe." Shvatio sam to kao salu i oboje smo se nasmejali, bez ikakvog podozrenja jednog prema drugome. Desilo se da je u to vreme u nasoj kuci bila jedna devojcica od osam godina, kcerka naseg opstinskog pisara, koja je cula nas saljivi razgovor. Kad se vratila kuci, ispricala ga je svojoj mami, a ova svome muzu. Drugi dan sam otisao svome arhijereju da ga molim za parohiju i za dogovor o danu mog rukopolozenja za djakona. Vratim se kuci, a zene nema. Odem u vrt, nema je. Odem u crkvu, pretpostavljajuci da je tamo. I stvarno, nadjem je pokraj crkve, kako sedi na klupi u bastici s bratom naseg opstinskog pisara. Kada sam im prisao, ona se zbunila, pruzila mi je ruku, ali nije ustala i posla mi u susret. Srce je pocelo jako da mi udara. Njezine reci koje je u sali izrekla pre tri dana najednom su mi prosle kroz glavu i stale preda mnom u svoj svojoj strahoti. Za pet minuta sam je pozvao da idemo kuci. Ona je kao nerado posla sa mnom. Ja sam cekao, misleci da ce me pitati za posetu episkopu, ali ona ni reci. Eto, mislim ja, posao sam arhijereju da bih nekako uredio svoje malo gnezdo, da bih osigurao komadic hleba sebi i njoj, mozda ce biti i dece, treba ih othraniti i vaspitati, a sada predosecam nesto sto ce razoriti sav moj zivot. Bio sam tog dana vrlo tmurnog raspolozenja. Navece sam legao, ona je legla odvojeno, ne sa mnom. Meni sine u glavi da pogledam njezin ves. Kao kradljivac, tiho sam se prikrao do njezinog kreveta i na svoj uzas uverio se da je moja sumnja opravdana. Da li mozete zamisliti u kakvom sam stanju bio? Istog casa sam odjurio do kuce opstinskog pisara, preklao mu brata, njega osakatio; uzeo sam sekiru i svojoj zeni odsekao glavu, a udarao sam sve dotle dok se nije pretvorila u nekakvu krvavu smesu. Ali, s kakvim sam zadovoljstvom sve to cinio! Jos nikada nisam doziveo takvu radost kakvu sam prozivljavao kada sam ubijao svoju suprugu.

Kada sam prestao da udaram zenu, okrenuo sam se nazad i video je pokraj sebe kako kleci na kolenima, na okrvavljenom podu sobe, i moli se. Tada sam istrcao na ulicu i kao poludeo vikao da sam ubica i da sam zaklao dvoje ljudi. Uhvatili su me, osudili i eto, idem na robiju, osudjen sam na 12 godina. Znate, oce, strasan pritisak osecam na dusi i savest me progoni. Zivot mi je neprestana dusevna patnja. Ja sam skroz upropasten. Ponekad ne verujem sam sebi da sam to ucinio. Pokusavao sam da se molim, ali u dusi ovakvoga prestupnika nema ciste molitve. Biva mi uzasno tesko. Hocete li mi pomoci, oce?

- Sine moj mili, sa suzama te molim, ispovedi se, i to tako da posle ispovesti ne ostane nijedan greh jos od tvoga detinjstva. Na svojim najvecim gresima se zaustavi i detaljno ispricaj svesteniku, a svu odgovornost za grehe preuzmi licno na sebe, kao da si ih svesno ucinio. I ti ces , dragi moj, odmah osetiti od takve ispovesti veliko olaksanje. A zatim, osim takve ispovesti, ja te toplo molim da se predas srdacnoj i vatrenoj molitvi. Ucini to i ponavljaj dve sedmice, pa ces videti sta ce biti s tobom.

Zatvorenik je dao rec da ce dve sedmice neprekidno ispunjavati ono sto sam mu savetovao. Nakon pet dana pozeleo sam da ga vidim i otisao sam u tamnicu. Kada smo se sastali, upitao sam: - Dragi moj, kako se osecas?

- Dobro, lepo, ali je veoma naporno ispunjavati obecanje koje sam vam dao.

Ja sam poceo da ga ljubim, molim, zahtevam da nastavi svoj podvig, a on je pristao. Sledece nedelje tokom moje besede primetio sam da on place vise nego drugi. Bilo mi ga je zao. Zavrsila je liturgija i pozvao sam ga u oltar. Najpre se neckao da udje u oltar, smatrajuci sebe za velikoga gresnika, a kad sam ga opet pozvao, on je klanjajuci se stupio u oltar i onda silno zaplakao. Zagrlio sam ga, celivao i tesio milosrdjem Bozjim. Robijas me zagrlio oko vrata i lijuci suze govorio:

- Ah, bacuska, kako mi je postalo lepo i lako na dusi. Dozvolite mi da se u iducu nedelju ispovedim i pricestim Svetim Tajnama. I jos vas molim Sveto Jevandjelje.

Sledece nedelje taj zatvorenik se pojavio tako veseo i pun zivotne radosti da ga skoro nisam prepoznao. Na ispovesti mi je u suzama ispricao da mu se prosle noci u snu javila zena i rekla: "Ja tebi oprastam, ali te samo jedno molim, veruj i ljubi Gospoda nasega Isusa Hrista." Pricestio sam ga u oltaru zbog Bozje ljubavi za pokajane gresnike, a on je dva dana plakao od radosti i dusevnog zanosa. Posle je dostigao tako veliko postovanje medju zatvorenicima da su ga smatrali za svoga moralno uzornog prijatelja. Bio sam radostan zbog njega, gresnika koji se vratio Gospodu.

 +++ 

Ovaj, pak, zatvorenik bio je staroverac. Ranije mi se smejao i rugao, meni i onim zatvorenicima koji su me voleli i dolazili k meni na ispovest, koju sam drzao na praznike i jos dva dana u nedelji. Cesto im je govorio: "Evo, ide vas spasitelj, slusajte ga." Jednom sam ga sreo i, cini mi se, nesto upitao, a on je pljunuo, okrenuo se od mene i poceo da na moju adresu salje tako proste reci sam se veoma zastideo. No, zainteresovao sam se i odlucio da vidim sta je jace kod ovog coveka - zlo ili dobro, mrznja ili ljubav. Za nedelju-dve on se, jadnik, razboleo, a ja sam ga posetio. On se zacudio sto ja posecujem raskolnika.

- Zasto me ti, oce, posecujes, hoces da me obratis u Nikonovsku veru?

- Ne, druze moj, ja se tim poslom ne bavim. Za mene je vazno to sto si ti sin Bozji, obraz i podobije Bozje.

- Govoris istinu, oce?

- Da, govorim ti cistu istinu.

- O, Boze moj, ja robijas, propali covek, zbog svoje zlobe sam i Boga vredjao, a eto, ti kazes, oce, da sam ja sin Bozji!

Zatvorenik je sakrio lice u jastuk i kao dete zaplakao. Uzeo sam njegovu glavu u svoje ruke i poceo da ga celivam, placuci zajedno s njim.

- Mili bacuska - cule su se njegove reci, - oprosti mi Hrista radi! Ta ja sam vas sve vreme psovao da ne mozete to ni zamisliti. Ali kad ozdravim, ici cu na vase propovedi i drugima cu govoriti o vama. O, Boze moj, ja sin Bozji? Da, moze biti da cu biti kad se pokajem, a sada sam ja strasni gresnik. Da li znate, oce, da sam ja osam dusa ubio, s materom sam ziveo, sa zivotinjama se sparivao, dve sam crkve zapalio, i sa sestrom ziveo, iz jedne vase crkve sam uzeo Svete Darove i bacio psima, krao sam konje, maltretirao zene i decu - eto kakav sam ja gresnik! I sada to vama otkrio, mada nisam hteo. Na mene je silno dejstvovalo to sto ste u meni, tako velikom gresniku i poslednjem robijasu, videli coveka i sina Bozjeg . To me je tronulo do dna duse. Svi nas preziru, svi nas gledaju kao neki otpad, i mi sami se ponekad mrzimo, a eto, vi nas vidite sasvim drugacije. Da li znate, oce kako se lepo osecamo kada nas smatraju ljudima? Ah, bacuska, kad bi se svi odnosili prema nama kao vi, kad bi tako ljubili nas prestupnike kao vi, verujte, ne bi bilo zlocinaca na zemlji jer se zlo pobedjuje samo dobrom. Uzimam za primer samoga sebe. Od malena nisam ni od koga cuo lepu rec. Moj je otac bio pijanac nad pijancima, mati je zivela razvratnim zivotom. Posle oceve smrti zamenio sam ga u odnosu prema materi svojoj i tako sam nisko pao da sam gresio i sa zivotinjama. Jednom mi je bilo tako tegobno da sam u ruku uzeo konopac, ali me je prijatelj spasao od te uzasne smrti. Sretoh posle jednog naseg sveznalicu s kojim sam razgovarao o gresima i pokajanju, i on mi rece: "Kad bismo imali svestenstvo i pokajanje kao svetu tajnu, to bi pomoglo." Tako se meni javi pomisao da odem u nama najblizi manastir da se pokajem, mozda mi Bog oprosti. Za sedam dana odem u Sergijevsku pustinju. Poceo sam da se ispovedam svesteniku i s velikim poverenjem mu kazem da sam raskolnik. Kad je svestenik cuo da sam raskolnik, poceo je da me vredja, psuje, nazvao me Hristovim neprijateljem, izgubljenim covekom, itd. Ja sam zaskripao zubima i opalio ga po glavi. Oh, kako sam tada bio ogorcen! Od toga dana bio sam spreman na sve. I proslo je od tada 15 godina, a ja sve te godine ne izlazim iz ljudske krvi. Sta cu, mozda ce ovo ovde potrajati, mozda cu i nekada izaci, ali cu se opet baviti istim poslom kao i pre robije.

Zatvorenik je zacutao. Cutao sam i ja. Nakon dugog cutanja on me pogledao i upitao: - Oce, hocete li me vi ispovediti i pricestiti Svetim Tajnama?

- Kada zelis, sine moj - rekao sam, - uvek sam spreman to da ucinim.

Nesrecnik je zagnjurio glavu u jastuk i tresao se od placa. Za nekoliko dana ja sam ga ispovedio i pricestio Svetim Tajnama. Mozete li zamisliti kako je njegova dusa likovala, dusa tog bednog robijasa? Za nedelju-dve pozeleo je opet da se ispovedi i pricesti Svetim Tajnama. Kako sam bio srecan da ga vidim kako se moli u crkvi, moli u suzama.

+++

         Bio je to visok covek od 55 godina, po izgledu ruzan, no dobro gradjen, cvrst i energican. Rodom je bio iz Moskve a po struci inzenjer-tehnolog. U crkvi gotovo nikad nije bio, ali je cesto prisustvovao mojim besedama. Jednom je zazeleo da sa mnom nasamo porazgovara. Ja sam pristao.

- Oce Spiridone, sve nameravam da s vama oci u oci porazgovaram o jednoj stvari, no samoljublje me je sprecavalo da to uradim. Ipak sam popustio i odlucio da s vama otvoreno porazgovaram. Stvar je u sledecem: stekao sam naviku da kradem, i to kako! Tesko stradam zbog te navike. Iako je to tesko priznati, ipak priznajem, ali samo vama. Velika mi je strast da skidam rize i dragoceno kamenje sa svetih ikona. Zamislite da ja od te strasti nemam mira ni danju ni nocu. To me vuce u bogate hramove. Kada sam isao u treci razred gimnazije, vec tada sam obracao paznju na crkvene dragocenosti zeleci da ih imam za sebe. Kada sam bio student, radi nestasluka ili neke koristi svejedno, trgao sam crkvene ladice ili kutije za priloge. Jednom sam se uvukao u crkvu u kojoj je bila cudotvorna ikona. Prisao sam k njoj da je opljackam i kako sam pogledao u Hrista Mladenca, tako sam se skamenio na mestu. Za koji minut opet sam pruzio ruku za ikonom i opet je Bogomladenac Hristos Svojim pogledom paralizovao moju snagu. No, mislim ja, posao mi je propao. Stao sam u ugao i pomolio se Bogorodici da mi oprosti greh i pomogne mi da neopazeno izadjem iz crkve. Doslo je jutro, u 6 sati otvorili su crkvu i ja sam neprimetno izasao van. Sledeceg dana sam legao da se odmorim i zaspao sam. I sta mislite, oce Spiridone, u snu mi se javila Majka Bozja s Mladencem, kojeg sam video juce u crkvi, prisla mi i rekla: "Vise to nemoj ponavljati, dospeces u zatvor, a potom doziveti i nesto gore." Posle tih reci, skocio sam na noge, uplasio se i sasvim smeo. Pola godine nakon tog dogadjaja upoznao sam jednu gimnazijalku i radi nje sam svakako nastojao da dodjem do novca. Ali, avaj, slabo mi je to uspevalo. Tada sam resio da opljackam jednu crkvu u Moskvi. Uhvatili su me i prognali u Sibir. Iz Sibira sam pobegao, ali su me ulovili i poslali natrag. Za neko vreme opet sam pobegao i ubio jednog seoskog trgovca, uzeo njegove dokumente i pod njegovim imenom ziveo u Tiblisu deset godina. Ziveo sam dobro, nisam stedeo Bozje crkve. Ubijao sam cuvare, pljackao hramove i manastire. Ali, prst Bozji me je nasao. Osudili su me na dozivotnu robiju. Sta mislite ako se pokajem i prestanem s nedelima, hoce li mi Bog oprostiti?

- Sine moj - odgovorio sam, - Hristos je dosao na zemlju da takve spasava kao sto smo ti i ja. Nema ni jednoga svetoga, ni jednoga koji nije sagresio pred Bogom, i ni jednoga gresnika koji ne bi ucinio bar neko dobro. Covek se ne osvecuje pred Bogom kolicinom dobrih dela, nego kvalitetom svog odnosa prema Bogu i Njegovoj svetoj volji.

- Ah, bacuska, ja vec vidim duboki bezdan u samome sebi, koji osecam kao hladan grob. Sta da radim, dvadeset godina se nisam pricestio, a i bojim se da se pricestim, jer sebe smatram prevelikim gresnikom.

Dao sam mu Jevandjelje. Za dve sedmice zazeleo je da se ispovedi, dva puta se kod mene ispovedio, a zatim se pricestio Svetim Tajnama. Mesec dana posle toga, pred sam odlazak u progonstvo, moj mi je zatvorenik sa suzama u ocima rekao da je opet u snu video Majku Bozju s Mladencem, koja ga je bodrila govoreci mu: "Ako budes tako ziveo kako si sada poceo, bices spasen." Onda se ponovo ispovedio i pricestio Svetim Tajnama.

 +++

 Za vreme mojih duhovno-moralnih beseda ja sam se trudio da ubedim zatvorenike kako mi sve ljude uvazavamo kao decu Jedinoga Boga Oca, i da On ljubi i miluje i najokorelijeg zlocinca kao i velikog svetitelja. Cak je ljubav Bozja iz zalosti prema gresniku i milostivija nego prema svetima. Bog je kroz Svog Jedinorodnog Sina pokazao prema nama neizmernu ljubav i blagost, a nama preostaje da otvorimo svoje srce za Njegovu ljubav, pa cemo od viska te ljubavi uskliknuti radosno: "Gospode, da li si to Ti posetio moju mracnu, krvlju bliznjih okrvavljenu kolibu duse moje?" Cesto sam tako usred tog prestupnickog sveta trazio lik Bozji, da bi se oni odazvali na zov glasa Bozjeg. O, divno li je delo Hristovo! S koliko su ljubavi poneki hvatali i gutali reci Hristove ljubavi koje sam im upucivao! I tako, placuci gorko, prilazi mi jedan robijas okovan u lance.

- Oce, pogledaj na mene, spasi me, ja hocu Boga, Boga hocu, ozivela je moja dusa od vasih reci i ustremila se Bogu. O, Boga zelim!

- Sine moj! Ti si oziveo?

- Da, bacuska, oziveo sam i ja vas molim, dajte mi Boga, ja Boga zelim!

Robijas i njegov strazar su ostali u crkvi, drugi su otisli. Pozvao sam ga u oltar, a on je kao dete isao pokorno za mnom.

- Pre svega, mili moj, pomolimo se.

- Hajde, bacuska, da se pomolimo...

Molili smo se oko deset minuta, zatvorenik se vatreno molio. Rekao sam mu zatim da sedne.

- Moj prijatelju, radosti moja, kako sam srecan sto ti tako strasno zelis Boga, ali On samo kroz vrata pokajanja ulazi u dusu gresnika. Otvoriti ta vrata, to je u tvojoj vlasti.

- Ja cu vam najpre ispricati o sebi, a zatim se i pokajati - rekao je suzanj. - Rodom sam iz Odese, bio sam student, ali sam se propio i nisam zavrsio studij. Tri godine sam nocivao u sirotistu. Iz Odese sam otisao u Rostov. I tamo sam bio skitnica i pijanica kao i pre. Naumio sam da zivim bolje, da se materijalno obezbedim. Kada mi je bilo 26 godina, otisao sam na Kavkaz. Tamo sam sasvim posrnuo u zlocin. Osnovao sam i vodio razbojnicke druzine. Nikoga nismo stedeli. Ubrzo je pet bandi palo u ruke milicije, samo se moja grupa sakrivala u planini, u divljim predelima Kavkaza. Mi gotovo nikad nismo mirovali, nemilosredno smo prolevali krv. Ja sam licno ubijao, cak i trudne zene. Imali smo mnogo novca, raznih predmeta od zlata. O, sta sam ja cinio! Zaklao sam dva svestenika, a o nasilju nad zenama da i ne govorim".

- Sta vas je podstaklo na takva zlodela?

- Oce! Nama vladaju zverske strasti, a sredina iz koje smo potekli navodi na zlo. Ako bismo mi, prestupnici, videli i osetili da se ljudi prema nama odnose kao prema sebi slicnima, a ne kao prema zverima, verujte mi, bacuska, ne bismo bili ovakvi zlocinci. Uzmite samo krcmu, vi znate sta ona predstavlja, znate li? Krcma je istinsko ubijanje, istinsko razbojnistvo, samo pod drugom firmom. Nije li pice ucinilo od mene ovo sto jesam? Kada sam ubijao ljude, ja sam govorio: miruj, moja savesti, zar ne cini svet isto sto i ja cinim, samo se krije i zlodela pokriva zakonom i drzavnim interesima? Uzmite svetske bogove i boginje, nisu li se uzdigli iznad svih na moru ljudske krvi? Ili javne zene, bludnice, zar njih ne stvara okolina u kojoj zive? Malo im je sto za komadic hleba prodaju telo i dusu svoju tudjim strastima, nego ih svi oko njih preziru i odbacuju kao ljudsku sramotu. Kada vidis da ceo svet zivi u nasilju, a vlast i zakone predstavlja grupa ljudi okrvavljenih ruku, tada se pobunis i spreman si na sve. Tako postajes zao poput divlje zveri. Verujte mi, oce, unistio bih ceo svet, spalio ga i zgazio, nacinio od njega krvavo blato, a to blato isusio u prah i rasejao u beskonacnom svemirskom prostranstvu. Kakav je to svet? Treba ga unistiti. Osim licemerja, nasilja i podlosti nema u njemu nista. Nas hapse, zatvaraju, izoluju nas, stavljaju u okove, vesaju, osudjuju na smrt, ali nas na taj nacin ne unistavaju, vec obratno, sve nas je vise i vise. Zasto i otkud takav zivot na ovome svetu? Otuda, oce, sto su svi ljudi zaposleni u fabrici u kojoj se proizvode samo prestupnici, a fabrika jeste - ovaj svet. Kad god sretnem popove, vladike, razne sefove, ja razmisljam i mislim u sebi: eh, vi ljudi, ljudi! Kakvi ste vi nasilnici, licemeri sa vasim instinktom sposobni za zlocin, niste li vi krvnici, nasi dzelati, i dzelati nasih dusa i celog roda ljudskog? Mislite da ste pastiri Crkve Hristove, cuvari reda, zakona, pravde i prosvetitelji zabludelog sveta, a ustvari - vi ste krvnici, jos kakvi krvnici! Ja se uzasnem kad vidim kako svestenik pricescuje kaznjenika osudjenog na smrt i za dve minute nesrecnika obese. Ja tada mislim koga su obesili - kaznjenika ili Hrista? Eto sta cine predstavnici Hristove Crkve. A sef zatvora kao drzavni cinovnik zivi gospodski, na nasoj patnji i stradanju zaradjuje platu, predaje na nekoj skoli i drzi copor lovackih pasa, i kada ode odavde nakon 6-7 godina, vec je stekao pravo bogatstvo. Eto, dragi moj oce, sta nas cini prestupnicima. Kada sam, medjutim, cuo vas poziv Bogu, uverio sam se da nas vi iskreno volite i zelite nam spasenje. Pred sjajem iskrene ljubavi ni jedan zlocinac ne moze odoleti, a medju njima sam i ja. Mi smo se odazvali na vasu ljubav istim zarom. O, kad bi nas svet ljubio kao sto nas vi ljubite, verujte mi, mi bismo bili sveti ljudi. Eto sta znaci ljubav. Pred snagom ljubavi svako zlo, svi zakoni i sva sila sasvim je nemocna. Ali, recite mi, da li ce Gospod Bog oprostiti grehe moje?

- Milo moje dete, neka svi tvoji gresi budu oprosteni, ako koji ne budu oprosteni, ja ih uzimam na sebe - odgovorio sam mu.

Kaznjenik se na to bacio meni pod noge i zaplakao glasno. Ja sam plakao skupa s njim. Za tri dana nakon toga sam ga ispovedio i pricestio Svetim Tajnama. Nakon tri sedmie njega su obesili u citinskoj tamnici. Obilazio sam ga u celiji pre izvrsenja kazne nekoliko dana, bio je u samici i molio se Bogu prolevajuci gorke suze.

+++

 Sreo sam ovde jednog bivseg raskolnika koji je gotovo svaki put kad bi me sreo bio nasmesen i ljubazan; vadio je iz svoga dzepa pohabano slavensko Jevandjelje i pitao bi me sta treba ciniti da bi zadobio Carstvo Bozje, da bi ziveo po Jevandjelju. Ja sam mu uvek odgovarao: "Ako budes ljubio Boga i bliznje svoje, ostvarices Sveto Jevandjelje u sebi."

- Reci, oce, to jednostavnije, ja to slabo razumem.

- Rodjeni moj sine, ljubi Boga i coveka kao da ne zivis ti, samo jedini Bog i tvoj bliznji da zivi u tebi.

- Ja sam, oce, vec 17 godina u zatvoru, sada sam osudjen na robiju i uskoro cu tamo poci. Ja bih hteo da porazgovaram s vama, molim vas da dodjete k meni.

Nakon nedelju dana zatvorenik je s Jevandjeljem u rukama opet dosao k meni. Ja sam ga blagoslovio i on mi je saopstio da mu je nacelnik odobrio da boravi u samici, gde sam ga i posetio.

- Bacuska - rekao je, - ja nekako osecam da mi ostalo malo zivota. Ja cu vam se ispovediti i vi cete jedini znati o meni. Ovde sam cetiri godine. Iz Tjumene sam premestan sam u Krasnojarsk. Desilo se u zatvoru ubistvo, ja sam ga uzeo na sebe. Sada me kroz ovaj zatvor odvode na robiju. Znate, oce, Svevideci Bog zna kako ja volim svoju bracu zatvorenike. Svi su oni kao angeli Bozji i Hristos ce ih sigurno spasiti. Kada bude Strasni Sud, Hristos ce reci svim zatvorenicima: "Suznji Moji, stradalnici Moji, mala braco Moja, dodjite k Meni, Ja sam za vas pripremio stanove u domu Oca Mojega, oni su izgradjeni od vasih stradanja i toplih suza, zasijajte kao sunce u Carstvu Oca Nebeskog." I svi ce kaznjenici da se obraduju i vecno slave u Carstvu Jagnjeta Bozjeg.

Tada je taj covek pokrio lice svoje Jevandjeljem i zaplakao duboko dirnut.

- Kakvo je tvoje dusevno raspolozenje?

- Bacuska, ja bih sve ljubio, sve bih i svima oprastao i za sve ljude bih vecno stradao.

- Da li ti je nekada tesko u dusi?

- Ne, nikada. Kada je savest pred Bogom cista, tada se svetlost u dusi ne gasi. Sada, osim Ocenasa utorkom u sebi govorim: Gospode, Ti si moj, a ja sam Tvoj, spasi me! Ja se, oce, ne bih tebi poverio da mi nisi taknuo u srce svojim besedama. Te besede snazno uzbudjuju nasu dusu i nije cudo da vas zatvorenici vole. Oni vam spremaju i poklon - ikonu. Mi bismo svi posli za vama u vatru i u vodu. I ja sam vas zavoleo, oce. Eto, imam i jednu molbu, da me ispovedite i pricestite, ja se nisam nikada pricestio u zivotu.

Za nedelju dana opet sam dosao k njemu. Plakao je i molio da ga pricestim Svetim Tajnama. Posle toga nisam ga sreo godinu dana, da bih ga obilazeci Nercinsku robijasnicu nasao bolesnog na smrt u strasnom Algacenskom 'paklu'. Onde sam s njim bio oko dva sata u razgovoru, bio je vrlo srecan sto sam dosao. Nakon sest meseci opet sam posetio to strasno mesto. Treci dan mog boravka pozvali su me blazenom bolesniku, smrtno bolesnom. Bio je to on, radosno se podigao, prekrstio se i rekao: "Eto, i ja, oce, za malo cu otici iz ovoga sveta." Za pet minuta je morao leci, nesto je saptao, zatim pogledao gore i rekao: - Otvorila su se Nebesa, silazi k meni Bogorodica i s njome mnogo svetitelja. Da li vidis, bacuska?

- Ne, dete moje - odgovorio sam.

-Evo i Hristos, Car Slave pojavio se na oblacima i silazi k nama.    

     Kod tih reci on se podigao, a stalno je gledao na desnu stranu. Bilo mi je veoma tesko, upravo strasno.

- Gospode - kliknuo je umiruci, - hteo bih jos drugih radi da stradam na zemlji, ali neka bude kako Ti hoces, Gospode! Ovoga bacusku spasi!

Za minutu ga vise nije bilo na zemlji. Kako su robijasi plakali za njim, nikada ne mogu zaboraviti. Jos za zivota imao je tri vidjenja, o cemu mi je govorio na ispovesti. Neka mu Gospod podari i posle smrti taj dar koji je imao na zemlji, da bi nama gresnicima mogao pomagati da nosimo teski krst na zemlji.

U mojoj svestenoj sluzbi po zatvorima vrlo malo sam sreo takvih hriscana. To su posebni Bozji izabranici. Za njih nema zivota osim jedinoga Hrista. Koliko raznih muka oni podnesu i stradaju, trpljenja i nasilja, no u svemu tome osim utehe, radosti i duhovne sladosti kao da nista drugo nisu videli i doziveli.

+++

 Zatvorenica:

- Ja bih, oce, sa vama htela da porazgovaram, u cetiri oka.

- Dobro - odgovorio sam, - ako zelite, mozemo odmah razgovarati u crkvi.

- Ne, oce, ja sada ne mogu, ali ako biste dosli sutra radi mene, posle obeda, bila bih vam veoma blagodarna.

Ja sam se s tim slozio i dosao sam narednog dana u zatvor. Ona me vec cekala. Otvorili su nam crkvu, a nadzornica je ostala u paperti.

- Oce, ja mnogo stradam dusevno, mucim se do bezumlja, do ludila, sav moj zivot se izokrenuo. Ja sam vas proklinjala i psovala zbog vasih propovedi, sta ste ucinili od mene? Zasto ste mi uznemirili dusu? O, ja sam strasno gresna! Gospode, pomozi mi, olaksaj mi moje patnje i stradanje. Gde si, smrti moja? O , Gospode, spasi me gresnu.

Molio sam je da se smiri, i kada je dosla k sebi, ispricala mi je o svom zivotu.

- Roditelji su mi bili imucni ljudi, ziveli smo dobro. Bilo nas je petero dece, tri sina i dve kceri. Ja sam bila najmladja. Bog me je nadario da sam bila lepa i pametna. Jos u sestom razredu gimanzije ja sam se zarucila za studenta medicine. Dve godine smo ziveli lepo, a onda smo se razveli. On je bio ljubomoran, mada je donekle imao i pravo. Muska udvaranja brzo su me odvela na stranputicu. Kada smo se razveli, nisam bila javna prostitutka, vec sam se odala strastima na drugi nacin. Vodila sam u Moskvi hotel gde sam vrbovala maloletnice. U pocetku me je mucila savest zbog njih, a zatim sam upala u to zlo do guse, gledala sam na to kao na svoje zanimanje. O, mili bacuska, koliko me sada nesrecnih ociju gleda, a to su sve oci maloletnica, ciji me molecivi pogledi uzasavaju i pronicu mi do dna duse. Vidim oci pokojne Katje, mile Zenje, Vjere, Ljube, Sase oh, sve me gledaju prekorno i pitaju me: Sta si nam ucinila?

Tada je zaplakala. Kada se smirila, nastavila je: - Da, bacuska, kako me jos Gospod Bog trpi zbog mojih greha? Ja sam upropastila vise od dvesto nevinih maloletnica, obescastila ih, skoro 30 brakova razorila, dve djevojke sam otrovala, a jednu mucila do smrti. Sta sve nisam radila, tesko je i pomisliti. Na kraju sam se odlucila na jos jedan zlocin - da ubijem svoga ljubavnika, kako vise nijednoj ne bi pripadao. A on je bio gimnazijalac od 17 godina. Zbog njega sam bila uhapsena i zatvorena u tamnicu. Bila sam spokojna sve dok nisam u citinskom zatvoru cula vase propovedi. Od tada nemam mira i zemlja me ne drzi. Probudila se moja savest, ustale su, kao senke, sve moje izmucene djevojke, gledaju me, a pogledi su im tuzni i stradalni, tako da me neizdrzivo peku kao zazarene bodljikave zice. Mili oce, sta da radim, da bar malo olaksam dusevne patnje?

- Evo sta, golubice. Pokaj se od srca i kaj se za grehe kojih se god setis jos od svoga detinjstva i sve sto ti je na dusi moras izneti pred Boga, sve do najzadnjeg greha. Ma koliko te bilo sramota i ma koliko tesko, opet moras tako uciniti. I ako se pokazu tvoji gresi strasniji od grehova drugih, opet moras sve detaljno ispricati duhovniku, da mu sve bude jasno. To ce za tvoju dusu biti lekovito. Kao drugo, procitaj Sveto Jevandjelje dva puta, i trece, ujutro i uvece se moli: "Spasi , Gospode, mene gresnu!" Ne treba da molis mnogo, ali neka bude iz duse, a posle cemo vidjeti.

Nakon dve sedmice dosao sam k njoj. Ona se malo bolje osecala, radila ja kako sam joj savetovao, ispovedila se, ali jos je nisam pricestio, zato da bi malo ucvrstila svoje duhovno stanje. Zenska dusa nije tako duboka kao muskarceva. Ja sam nastojao da je ucvrstim u saznanju grehova koje je pocinila. Doneo sam joj Jevandjelje i trazio da ga procita dva puta i da se moli Bogu. Drugi put sam je zatekao mirnu, ali joj je dusa jos patila. U nedelju sam, posebno radi nje, citao Jevandjelje o bludnici koja je oprala Hristove noge suzama. Odrzao sam besedu na jevandjeljsku temu o sveoprastajucoj Hristovoj ljubavi, s velikim uspehom, uz Bozju pomoc. Svi su plakali, plakala je i ona. Trazio sam zatim da na kraju Sv. Liturgije svi kleknemo i obrativsi se ikoni Hrista Spasitelja rekao sam: Gospode, medju ovim zatvorenicima je ista takva bludnica koja je prodavala svoju dusu i telo, i gresila je dok nije upoznala Tebe, Koji ljubis i spasavas sve gresnike. I ona, evo, lezi pred Tvojim nogama i s vrucim suzama umoljava Te da joj oprostis. Gospode, pogledaj i na ove zatvorenike, i oni liju svoje suze na Tvoje nevidljive noge, budi nam milostiv, otvori Svoja sveta usta koja sve prastaju i kazi im svima: "Ceda Moja, oprastaju vam se gresi vasi zato sto Me tako ljubite." Svi su plakali, a nesrecna zatvorenica je lezala kao bez svesti. Nakon tri dana sreli smo se opet, opet je plakala i rekla mi da otkako cita Sveto Jevandjelje, oseca da tezi Bogu i pokajanju. Nakon mesec dana, kad sam se vratio u mesto, nasao sam je snuzdenu, mislila je da se necu vratiti. Sutradan sam je opet ispovedio i pricestio Svetim Tajnama. Taj dan bio joj je prvi srecni dan u zivotu, veoma se radovala i govorila mi je: "Jos u zivotu nisam dozivela takav dan."

 +++

 Jedan je zatvorenik bio vrlo lep i inteligentan. Njegova nesreca je bila - kleptomanija.

- Ne mogu, ne mogu da zivim - govorio je, - a da ne ukradem. Bilo je dana kada sam, kao dete, neutesno plakao. Sta da radim? Obilazio sam doktore, ali sve je beskorisno. Sta da radim?

- Da li se molite Bogu? - pitao sam ga.

- Ne, vec deset godina nisam bio u crkvi, nisam se ispovedio ni pricestio, nisam se molio.

- Mili moj, zamolite nacelnika zatvora da vam na neko vreme dodeli samicu, ja cu dolaziti svaki dan i zajedno cemo se moliti.

- Meni je nekako neprijatno da ga za to molim, nece me razumeti, nego ismejati.

- Zasto bi vas ismejao? Pa zatvor ja popravna ustanova.

Razumeo sam ga i shvatio njegov lazni stid, pa sam mu predlozio drugo: - No, dobro, onda mozete uci k meni u oltar dok ja sluzim, stanite u ugao i molite se.

Tako je i bilo. Nakon tri bogosluzenja ispovedio sam ga i pricestio Svetim Tajnama. Nakon pet dana opet sam video, dosao je k meni u crkvu. Samo sto sam prisao Sv. Prestolu, on mi se nasao kraj nogu na podu. Sa suzama mi je zahvaljivao lezeci na podu. Bilo mu je lako pri dusi, kao da se kamen svalio s njega. Bio sam radostan zbog njega. Kada je ustao, video sam njegovo prekrasno lice, kao u andjela, obliveno suzama.

+++

Ovaj zatvorenik o kojem cu sada pricati pripadao je jednoj ruskoj sekti. Dolazio je na sve moje duhovno-moralne besede i posecivao sve sluzbe Bozje. Njemu se svidjalo kada sam robijasima govorio da usaglase svoj zivot sa jevandjelskim ucenjem i kada sam govorio:

- Zatvorenici mili, gledajte kako je Hristos radi nasega spasenja izvrsavao sve ljudske zakone, jedino ne greh, da bi time pokazao koliko nas ljubi. Ako je Zakonodavac u zemaljskom zivotu tako unizio Sebe, kao Bog se ovaplotio u nasu ljudsku prirodu, ali bez greha, ziveo bednim ljudskom zivotom, da li smo onda mi, zbog te Njegove bezgranicne ljubavi, duzni napustiti roditelje, zenu, decu i sva ljudska blaga i svoj vlastiti nacin zivota i zivot sam da bismo bili sa Hristom? Braco moja, pozivam vas da utopite sve svoje muke i stradanja u ljubavi za Hrista. Hrista radi moguce je odreci se svega, cak i samoga sebe. On je nasa uteha, nase vaskrsenje, u Njemu mozemo naci sebe.

Te reci su dirnule ovoga zatvorenika, clana neke sekte, i on me je zamolio da mu dodjem u samicu. Obradovao se kad sam dosao, zamolio me je da sednem s njime na pod. Izvadio je iz svoga prljavog dzepa Jevandjelje i dao mi da procitam iz cetvrte glave po Jovanu 24. stih: "Bog je Duh i koji mu se mole, u Duhu i Istini treba da se mole."

- Sine moj mili - odgovorio sam, - to znaci da hriscanski zivot mora biti duhovan, slican zivotu Hrista Boga, bez lazi i obmana i bez sablazni, po primeru Jedinorodnog Sina Bozjeg Hrista, koji i jeste u pravom smislu reci puna Istina. Kada bismo takvim bozanstvenim zivotom ziveli, tada bismo ziveli u istini i usinovili se Bogu. Istina nasa je neprestano usinovljenje sebe Bogu.

Pogledao sam zatvorenika, suze su mu kapale na Jevandjelje.

- Dragi bacuska - rekao je kroz suze, - zasto nam tako ne govore svestenici? Kad bi nam oni pravilno protumacili Sveto Jevandjelje, nas bi se zivot promenio. Mnogo puta sam gledao i slusao vas odnos prema zatvorenicima, i uvek sam se zadivio. Vi ne pravite razliku medju ljudima bili oni zatvorenici ili cuvari, vi sve jednako postujete. Bio neko Rus, Burjanin, Kinez, musliman, raskolnik, pravoslavni, luteran, Jevrejin, katolik, svi vas rado slusaju i s vama razgovaraju, jer su vam svi jednaki i prema svima se bratski odnosite, kao prema rodjenom. To nas raduje. A sada mi odgovorite ono sto vas budem pitao.

- Pitajte...

- Recite mi, Hrista radi, je li gresno ratovati?

- Da, rat je gresan.

- Da li je gresno suditi drugome?

- Da, po Hristovom ucenju, hriscanin treba da se cuva sudjenja.

- A razvod?

- Niti razvod nije potreban hriscanima, tako nas uci Hristos Spasitelj nas.

- A dr