Razgovor o. Dusana Kolundzica, protojereja-stavrofora, sa arhimandritom o. Gavrilom za list Srednjoevropske eparhije "Crkva"   PRESVETA BOGORODICA POMAZE SVAKOME...   Manastir Lepavina se nalazi kod istoimenog sela u Hrvatskoj, nedaleko od Koprivnice, opstina Sokolovac. Ime je dobio po sumi oko njega, koja se zove Lipa, i gradine u njoj, koja se zove Vina. Crkva je posvecena Vavedenju Presvete Bogorodice. Manastir je po predanju osnovan 1550. godine. U 17. i 18. veku lepavinski monasi su odrzavali zive veze sa Rusijom, odakle su dobijali pomoc i milostinju. Godine 1701. dosao je u tako tesku situaciju da su morali prodavati manastirske knjige. Kad je austrijski car Karlo VI dao manastir Marcu unijatima, za pravoslavne Srbe Varazdinskog generalata osnovao je novo vladicanstvo, sa sedistem u manastiru Lepavini. Za lepavinskog vladiku postavwen je Simeon Filipovic, cija je rezidencija bila u Severinu, kod Bjelovara. Godine 1693. boravio je u Lepavini ovde neko vreme i patrijarh srpski Arsenije III. Carnojevic. Sadasnja manastirska crkva sagradjena je 1745., a visoki zvonik dozidan je 1770. godine. U toku 2. svetskog rata manastir je pretrpeo teska razaranja, kako hram tako i konaci. Silom Bozjom, najvece blago manastira Lepavine, cudotvorna ikona Presvete Bogorodice, sacuvana je ispod cigle i suta. Dugo se nije znalo gde se nalazi, a pronadjena je u Zagrebu i 1969. vracena u manastir. Konak je obnovljen uz pomoc nemackih crkvenih organizacija iz ©tutgarta. Dolaskom u manastir oca Gavrila Hilandarca celokupno zdanje je obnovljeno, a molitve ispred cudotvorne ikone ispunile su ne samo ovaj hram, vec i mnogobrojne duse sirom sveta. To je i razlog sto smo za sagovornika za nas list "Crkva" izabrali i medju nama dobro poznatog oca Gavrila. Ur: Oce Gavrilo, Vi ste u manastiru Lepavini vec vise od deceniju i po. Skoro isto toliko vremena ste proveli u najvecoj srpskoj svetinji, manastiru Hilandaru. Da li biste za nase citaoce mogli da napravite jedan osvrt na ta dva boravista. - Hilandar je duhovno ognjiste celog srpskog naroda koje nam vec osam vekova svetli i zagreva nas, a Lepavina je oganj prenesen sa tog ognjista pre 450 godina. Lepavinski manastir je osnovao Hilandarac, pustinjak Jefrem (Vukodabovic), Hilandarci su ga tokom njegove istorije nekoliko puta i obnavljali. Oba hrama, i hilandarski i lepavinski, posveceni su Vavedenju Presvete Bogorodice. U Hilandaru sam bio od svoje 23. do 36. godine, to je zivotno doba kada monah duhovno sazreva, stice duhovnu snagu. Kada sam kao mlad monah otisao u Hilandar, to je bilo sa namerom da tamo ostanem do kraja zivota. Ali, promisao Bozji me je doveo u Lepavinu. Jedan ruski duhovnik, nas savremenik, rekao je: "Svi mi odlazimo na Svetu Goru da ostanemo, ali Bozji promisao hoce da se neki vrate. Neki na njoj zavrse osnovnu skolu, neki srednju, neki univerzitet, pa se onda vrate da sire svetogorsku duhovnost". Taj duh Svete Gore odnosili su u pravoslavne zemlje mnogi svetitelji, sv. Antonije Pecerski se podvizavao kod manastira Esfigmena, pa sv. Pajsije Velickovski... I nas verni svetosavski narod dise tim duhom jer su se putem Sv. Save i mnogi hilandarski igumani i monasi vratili sa Svete Gore da bi posle kao patrijarsi, episkopi ili duhovnici vodili nasu Crkvu. Sve duhovno znanje koje sam stekao je svetogorsko i hilandarsko. Kad ste tamo, dovoljno je samo da slusate taj govor, svetootacki i podviznicki, govor o molitvi, o spasenju duse... Odlazio sam i u druge manastire, da slusam pouke iskusnih duhovnika. "Prakticna nastava" su bili susreti sa starcem Pajsijem, ocem Serafimom na Karuljama, ocem Lukom u manastiru Filoteju, starcem Kirilom u Belojezerskoj keliji, gde sam proveo godinu dana. I nasi srpski duhovnici su bili puni svetootackog predanja, starac Nikanor, moj duhovnik, pa starac Mojsije, Sava... Zahvalan sam Bogu sto sam bio u Hilandaru u njihovo vreme. Tamo su dolazili i ugledni knjizevnici, akademici, i od njih je moglo mnogo da se nauci. Pravi duhovni univerzitet... Na mene je narocito uticao otac prota Mateja Matejic, knjizevnik i profesor na Kolumbus univerzitetu, koji je cesto dolazio u Hilandar. On me je poucio izdavackom poslu, inspirisao za casopis, dao mi mnoge savete. Eto, sve sto sam stekao i preneo u Lepavinu je iz Hilandara. Kao kad se drvo presadi iz vocnjaka. Kad sam dosao, Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan mi je rekao: "Hilandarac je osnovao ovaj manastir, doslo je vreme da Hilandarac obnovi monaski zivot u njemu". Gospod me je udostojio da Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj sluzim vec 16 godina, dao mi je dobro i poslusno bratstvo, dao mi je slovesno stado da o njemu brinem, dao mi je i duhovna ceda kod vas u dijaspori, ali ja cu do kraja zivota ostati Hilandarac i Svetogorac. Ur: Kako je tekla obnova manastira Lepavine i ko su bili najzasluzniji "zaduzbinari"? - Za obnovu manastira najzasluzniji je Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit G. Jovan, on je ubrzo nakon svog dolaska na Eparhiju zagrebacko-ljubljansku organizovao obnovu manastira. Postavljen je bakarni krov na crkvu, u cemu je sa blagoslovom preosvecenog vladike Vasilija, koji je nekad kao iskusenik proveo pet godina u manastiru Lepavini, pomoc dala i Eparhija zvornicko-tuzlanska. Takodje, pocela je obnova istocnog dela konaka i gospodarskih zgrada. Mitropolit je ulozio i mnogo truda da bi odobrovoljio moguce ktitore i priloznike. Razgovarao je sa njima, pricao im je o znacaju manastira, o cudotvornoj ikoni.... Njegove reci su poseban utisak ostavile na sestru Ursulu, protestantsku monahinju. Ona je i pre susreta sa Mitropolitom cula za Lepavinu, jer je njen manastir u Pomerolu, u Francuskoj, pre toga posetila profesorica Branka Pribic iz Zagreba. Kada su sestra Ursula i igumanija tog manastira dosle u Jugoslaviju, bile su i kod Mitropolita, u to vreme vikarnog episkopa lepavinskog. Izrazile su zelju da posete nas manastir, i kada su stigle videle su zasto je Mitropolit tada bio zalostan. Manastir se nalazio u veoma losem stanju; na starom, tada jedinom delu konaka visio je znak opasnosti. Zavod za urbanizam iz Koprivnice je to postavio jer je zgrada svaki cas mogla da se urusi. Kad je to videla, sestra Ursula je hrabrila Mitropolita, rekla mu je da ce se Presveta Bogorodica pobrinuti za Svoj manastir. Na Konferenciji evropskih crkava u manastiru Zici Preosveceni vladika G. Stefan predlozio je 1982. godine da se manastir Lepavina uvrsti u program medjucrkvene pomoci, sto je i prihvaceno. Pomoc je pristizala, bila je sa zahvalnoscu prihvacena, ali nje nije bilo dovoljno za potpunu obnovu manastira. I sestra Ursula se angazovala, gde je god mogla govorila je o Lepavini, pa su uskoro Evangelski omladinski deo iz Virtenberga i vernici Evangelisticke crkve iz Stutgarta ponudili da pomognu u obnovi. Mitropolit nije zurio sa odgovorom, mislio je da ce teret obnove ipak moci da ponese nas verni narod. Na kraju, kad je video da je to jedini nacin, prihvatio je ponudjenu pomoc. Kada sam ja 1984. godine dosao u manastir, obnova vanjskog dela starog dela konaka je bila u toku, a sredstva su bila izdvojena iz eparhijskog fonda i od priloga nasih vernika. Manastir je 1986. godine dobio gradjevinsku dozvolu i odmah se pocelo sa podizanjem novog krila konaka, na mestu porusenog u 2. svetskom ratu. Tri godine zaredom je omladina iz Stutgarta dolazila u nas manastir i u tri grupe od po 30 ljudi radila na podizanju zapadnog dela konaka. Danas, hvala Bogu, u tom delu boravi veci deo bratstva, tu je i kuhinja, velika trpezarija, ali treba reci da radovi na obnovi nisu prema pocetnom planu zavrseni sasvim do kraja. Ur: Najveca svetinja manastira, cudotvorna ikona Presvete Bogorodice, bila je dugo van manastira. Kako je doslo do njenog povratka pod svodove lepavinskog hrama? - Manastir je1941. godine zapusteo, jer su monasi bili proterani, a 1943. je doziveo razaranje, kada ga je bombardovala nemacka avijacija. Na crkvu su pale tri granate, od kojih je jedna probila krov i unutra eksplodirala. Skoro sav crkveni inventar je bio unisten, pa tako i prelepi ikonostas, remek-delo ranog srpskog baroka. Ikona Presvete Bogorodice je cudom Bozjim ostala neostecena, ali se posle rata dugo o njoj nije nista znalo. Pronadjena je tek 1967. godine. Dok je nesto trazio medju zabacenim stvarima na tavanu Zagrebacke mitropolije, tadasnji nastojatelj lepavinskog manastira o. Simeon (Sakulj) ugledao je cudotvornu ikonu. Ne zna se ko ju je i kada doneo u Zagreb i ostavio gore na tavanu. Tada je bila predana na restauraciju i na Veliku Gospojinu 1969. godine vracena je u manastir. Bila je sluzena sveta arhijerejska liturgija i tom prilikom je Presveta Bogorodica velikim cudom oglasila vernom narodu Svoj povratak u svetovavedenjski hram manastira Lepavine. Za vreme citanja molitava pred cudotvornom ikonom jedan gluvonemi decak je zaspao na amvonu, a kad se probudio prisao je mami i progovorio: "Mama, mama!". Ur: Kada ste i kako otkrili da Presveta Bogorodica rado prima i uslisava molitve pred tom Njenom ikonom? - Ikona Presvete Bogorodice Lepavinske je medju najpostovanijim Bogorodicinim ikonama u nasoj Crkvi. Za njenu cudotvornu moc se odavno zna, u manastirskoj hronici su ostala zabelezena svedocanstva o isceljenjima jos iz 18. veka. I od svojih prethodnika u manastiru ja sam slusao kazivanja o cudima, tako da ne mogu da kazem da sam ja tu nesto otkrio. Presveta Bogorodica je uvek izlivala Svoju blagodatnu milost na one koji dodju da joj se pred Njenom lepavinskom ikonom obrate u nevolji. Ona je nasa Brza Pomocnica, stalno spremna da nam pomogne, da se zauzme za nas kod Sina Svoga i Boga naseg Isusa Hrista. Ali, zalosna je istina da mi Njenu pomoc nismo ni trazili. Na pocetku, kad sam dosao u manastir Lepavinu, skoro niko, osim na velike praznike, nije dolazio toj svetinji. Jedna zena iz Virovitice je redovno dolazila na molitvu za svoju bolesnu kcerku, ona je govorila kako se posle molitve njena kcer oseca bolje. U vecem broju je nas narod poceo da dolazi pred rat, i u godinama rata. Tako je to, bez nevolje nema bogomolje. I cim su vernici dosli pred Njenu ikonu u Lepavini, Presveta Bogorodica ih je majcinski pomilovala i primila pod Svoj isceljujuci pokrov. Ur: Izasla je nedavno knjiga svedocanstava o cudima pred Ikonom. Koje svedocenje je licno na Vas ostavilo najjaci utisak? - Svako ko dodje Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj da od Nje zatrazi pomoc i utehu ima svoju muku, nosi svoj krst. Tezina tog krsta poznata je samo Gospodu Bogu, i zato nijedno svedocanstvo ne moze da se izdvoji. Ja sam u manastiru da vrsim svoje poslusanje, da se Gospodu i Presvetoj Bogorodici molim za one koji dodju. Presveta Bogorodica vidi u srce svakoga ko stane pred Njenu ikonu, i ja ne smem nikoga da stavljam iznad drugoga. Ipak, jedan znak Njenog prisustva medju nama gresnima bio je posebno upecatljiv. To je cudo u Bjelovaru, 1991. godine, kojem su mnogi bili svedoci, pa i visokopreosveceni Mitropolit Jovan. Uramljena ikona Presvete Bogorodice Lepavinske je zajedno sa kandilom pocela u stanu jednog vernika da se krece u vidu krsta, a posle se iz dana u dan kretala gore-dole. Na Svetlu sredu, kad sam dosao sa dve vernice, tokom citanja akatista se osetio blagouhan miris, a u desnom donjem uglu se zarosilo miro. Bila je to velika uteha za sve pravoslavne vernike u tom kraju, ali i veliki znak, povezan sa ratnim zbivanjima i nevoljama koje su usledile. Ur: Da li je bilo i onih koji su iz manastira otisli neuteseni i razocarani? Ima li i takvih svedocenja? - Ako ih je i bilo, to meni nije poznato. Mi treba da znamo da svemilostivi Gospod, Koji zeli da se svi ljudi spasu, brine o nama i onda kad mislimo da je daleko od nas, kad nam se cini da ne cuje nase molitve. A On ih uvek cuje, samo nam ne daje uvek ono sto bismo mi zeleli. Kao sto otac ne udovoljava svakoj zelji svog deteta, jer hoce da ga sacuva od bilo kakve stete, tako i Otac nas nebeski ne ispunjava svaku nasu molitvenu zelju, jer hoce da nam duse sacuva za Svoje vecno carstvo. Zato ponekad dopusta i stradanje tela, da bi se dusa ocistila ili probudila iz grehovnog sna. A mi vidimo kratko, pa nam se cini da Gospod ne cuje... Pa i u svetovnom lecenju, oboleli ljudi odu u bolnicu, tamo ih doktori lece, pa neko izadje izlecen, ali neko ne. I niko posle ne kaze kako doktor nije hteo da izleci pacijenta. Ur: Dobijate puno zahvalnih pisama. Odgovarate li i licno isceljenima ili je dovoljno sto svedocenje objavite u manastirskom casopisu? - Sa onima koji su vezani za nasu svetinju i za mene kao duhovnika kontaktiram pretezno telefonom. Vazno je da se cuje neposredna, ziva rec, jer ponekad u razgovoru vise govori boja glasa nego same reci. Iz manastira saljemo i pisma, ali preko elektronske poste. A zahvalna pisma onih koji su dobili milost isceljenja objavljujemo zato da bi se proslavilo ime Gospodnje, i da bi se tim svedocenjima verni ukrepili, a neverni urazumili. Ur: Iz svedocenja o cudesnim isceljenjima vidimo da u manastir dolaze i inoslavni (rimokatolici, protestanti), pa cak i inoverni (muslimani). Kako oni dozivljavaju ovu svetinju Pravoslavlja? - Manastir Lepavina se nalazi u sredini u kojoj je vecinsko stanovnistvo rimokatolicke veroispovesti. Onima od njih koji dodju u nas manastir najcesce je to prvi susret sa Pravoslavnom crkvom. Zbog toga na celom manastirskom bratstvu lezi velika odgovornost, da dostojno svedocimo istinu Pravoslavlja i nasu Crkvu. Ako mi po nasoj nemoci i nismo dostojni toga pozvanja, sama Presveta Bogorodica je osvetlela Svoj svetovavedenjski lepavinski hram, pa tu svetlost vide i mnogi koji nisu pravoslavni hriscani. Zato i oni dolaze sa postovanjem prema cudotvornoj ikoni, trazeci pred njom pomoc. Po svojoj veri je i dobijaju, kao sto su je dobijali Albanci i Turci u manastirima Ostrog, Zociste, Decani, Devic, Sv. Naum... Isto tako, meni kao duhovnom licu prilaze sa poverenjem, ne opterecuje ih to sto sam pravoslavni svestenomonah. Mnogi od njih traze savet, pouku, duhovni razgovor, i ne ustrucavaju se da mi otkriju svoje probleme. Moje je da se prema svakome ko sa dobrom voljom dodje u nas manastir odnosim kao prema onome koga nam je Gospod poslao. Ur: Vi i Vase vredno bratstvo preziveli ste u manastiru i strahote poslednjeg rata. Kako ste doziveli vreme od 1991. do 1995. godine? - Strahote tog rata smo osetili, ali ne direktno. U blizini manastira nije bilo borbenih dejstava, pa nije bilo opasnosti od ratnih razaranja. I na uzburkanom moru uvek se nadje neka mirna uvalica. O. Vasilije, tada iskusenik Vojislav, i ja bili smo celo to vreme u manastiru i niko nije dosao da nam zapreti, da nam kaze kako moramo da idemo odatle. U tom pogledu nismo osetili nikakvu ugrozenost. Uzdali smo se u Presvetu Bogorodicu, nadali smo se u Njenu zastitu. Kako je rekla knjizevnica Radmila Misev, svetinja je cuvala nas, a mi smo cuvali svetinju. Ostali smo, kao i nas narod koji zivi u okolini manastira. Ur: Da li se bitno smanjio broj pravoslavnih Srba u okruzenju manastira u poslednjoj deceniji 20. veka? - U ovom poslednjem periodu nije, ali u nekim prethodnim jeste. Mnogi ni ne znaju da je taj kraj naseljen srpskim zivljem, ciji se istorijski tragovi mogu naci jos u 16. veku. U predele napustene i opustele pred Turcima dolazili su Srbi i osnivali svoja naselja. Njihove duhovne i kulturne potrebe zadovoljavala je nasa Crkva. Koliko je taj narod bio pobozan, ali i ekonomski jak, najbolje svedoce mnogi veliki i lepi hramovi podignuti uglavnom u 18., redje u 19. veku, a sacuvani do danasnjeg dana. Samo u krugu promera cetrdeset kilometara, sa centrom u Lepavini, takvih crkava ima petnaestak: u Plavsincu, Vojakovackom Osijeku, Velikom i Malom Pogancu, Dugoj Rijeci, Koprivnici, Krizevcima, Glogovcu, Javorovcu, Velikoj Mucnoj, Sirokom Selu... Nekad su Srbi tu bili mnogo brojniji nego danas. Uzmimo za primer tri parohije koje manastir Lepavina i sada opsluzuje, lepavinsku, velikopoganacku i vojakovacku. Sematizam pokazuje da je lepavinska parohija 1898. i 1936. godine imala skoro 1300 dusa, a 1997. - 448; velikopoganacka je 1898. imala skoro 2700 dusa, 1936. se broj smanjio na 2300., a 1997. godine na 700; u vojakovackoj je 1898. bilo 1555 dusa, 1932. godine skoro 1300, a 1997. svega 346. Vidi se kako je broj stanovnika opadao u ovom veku. Ur: Iz kojih krajeva najvise priticu lepavinskoj svetinji? - Priticu iz Bjelovara, Zagreba, Ljubljane, Belog Manastira, iz okolnih mesta, a u poslednje vreme sve je vise poklonika iz Srednjoevropske eparhije. Preosveceni vladika Konstantin je 1998. posetio manastir Lepavinu, a ja sam po njegovom blagoslovu ove i prosle godine bio u Eparhiji srednjoevropskoj da za vreme Casnog posta ispovedim podrucno svestenstvo. Tako su uspostavljene nase duhovne veze, putem kojih su mnogi vernici iz Nemacke, Svajcarske i Austrije dosli da se poklone Majci Bozjoj Lepavinskoj. Velik je broj i onih koji su o manastiru Lepavini saznali iz teksta u "Evropskim novostima" i feljtona objavljenog u listu za dijasporu "Vesti", posle cega su nas nazivali i trazili da se pred cudotvornom ikonom pomolimo za njih Presvetoj Bogorodici. Ur: Koje su najcesce tegobe onih koji traze pomoc od Majke Bozje? - Sva nesreca bogootudjenog, necrkvenog zivota vidljiva je pred cudotvornom ikonom, jer tu izgubljeno zdravlje najcesce traze oni sa duhovnim ili psihickim problemima, a i kod onih sa fizickim bolestima neretko se radi o psihickom uzroku. Jave se ili dodju uglavnom zato sto su culi da "i u crkvi ima neka pomoc". Kad ih pitam da li odlaze u hram Bozji, kazu: samo na Uskrs i Bozic. Iako vecinom jesu krsteni, ne poste, ne mole se, nisu ni u kakvoj duhovnoj vezi sa Crkvom. Govore mi: "Joj, oce, sve smo obisli i nema pomoci". A ja ih pitam: koga ste obisli? "Pa, vracare, vidovnjake, iscelitelje, bili smo i kod hodze". Onda ih pitam: jeste li bili kod svoga svestenika, u svojoj crkvi? "E, to nismo!" Pa na kraju i kad im kazem da moraju ici na sluzbu Bozju, pravdaju se da nemaju vremena. Nije onda ni cudo sto su naisle tolike nevolje. Sazreli su gorki plodovi zivota protivnog Bozjim zapovestima. Psihicki problemi savremenog coveka su u pravilu posledica neverovanja. Pogledajmo samo mnoge nase porodice koje zive u dijaspori. Roditelji su otisli iz otadzbine zbog boljeg zivota, u trci za zaradom su radili i dan i noc, i nedeljom i praznikom, materijalno su se obezbedili, ali njihova deca, odrasla u tudjini, jesu nesrecna u dusi, otudjena, zbunjena. Zato sto im roditelji u detinjstvu nisu preneli ono sto je najvaznije: ljubav prema Hristu. I deca onda lako primaju lazna ucenja jer ne znaju Istinu, postaju plen pogubnih sekti jer su nezasticeni blagodacu Bozjom, skrecu na stranputicu jer ne vide put spasenja. Osim toga, postoji i magija. Hteli mi o tome da pricamo ili ne, ona je tu i sve je prisutnija. Sveto Pismo i Zitija svetih, naprimer sv. Kiprijana, mogu da nas pouce o tome, kao i da nam ukazu na jedinu spasonosnu zastitu, a to je pokajnicki povratak u krilo Crkve. U knjizi koju je nas manastir objavio ima nekoliko svedocanstava o stradanju od magije. Ur: Da li je veci broj onih koji dolaze i traze "jednokratnu" pomoc ili onih koji vise puta ili cesto dolaze svetinji? - Nazalost, ipak je vise onih koji dodju jedanput i ne vrate se. Buduci da nisu, poneki cak ni krsteni, oni traze i dalje, odlaze da potraze pomoc i kod nekog bioenergeticara, "za svaki slucaj". Nemaju veru u sebi, pa misle da im treba jos nesto cega nema u Crkvi. Po neiskazivoj milosti Bozjoj i oni cesto dobijaju isceljenje, ali se retko posle toga preporadjaju za zivot u Hristu, nego se vracaju starom nacinu zivota, tako da se i njima pre ili kasnije vracaju stare bolesti. Kada je Gospod iscelio raslabljenog u Vitezdi, rekao mu je: "Eto si zdrav, idi i ne gresi vise da ti gore ne bude". Ima i onih koji redovno dolaze u crkvu, ali ne zato sto zele da zive liturgickim zivotom, nego zato da bi se zastitili od magije. A u kome se stvarno rodi vera, ko se probudi za istinu Jevandjelja, taj i dolazi na bogosluzenja, i prima Svete Tajne, i cita Sveto Pismo, i slusa svoga pastira, i cini milosrdna dela. I sve sto naidje na njega, bolest i ozdravljenje, nevolje i radost, primice u smirenju pred Bogom, ugledajuci se na pravednog Jova. Ur: U Jevandjelju citamo da se od deset izlecenih gubavaca samo jedan vratio da zahvali Hristu na izlecenju. Kakva je situacija sa isceljenima pred cudotvornom ikonom lepavinskom? - I danas, kao i onda, Gospod pita: "Gde su dakle devetorica?". Samo, i svako od nas bi trebao sam sebe da upita da li neprestano blagodari Gospodu na milosti koju nam On svakog dana salje, da li hvali Boga iz sveg glasa i sveg srca zbog bezbrojnih darova Njegovih. Ur: Vi poticete iz istocne Srbije, zivite sada u kraju gde su Srbi manjina, posecivali ste i dijasporu. Sta biste, na osnovu iskustva u Hilandaru i Lepavini, mogli poruciti Srbima u Srbiji, u Hrvatskoj i dijaspori? - Ako iznad svega i pre svega budemo stavili Hrista Boga nasega, pronaci cemo duhovno jedinstvo koje nista nece moci da razbije. Mi kao narod imamo svoj put, njime su prvi prosli nasi duhovni rodonacelnici sv. Sava i sv. Simeon Mirotocivi, samo treba da saborno podjemo za njima. Bez obzira gde ziveli, u otadzbini ili dijaspori, ako krenemo njihovim stopama stici cemo na isto mesto: pred lice Boga Zivoga. Bicemo sabrani u Crkvi, koja je opstajala i onda kad je sve drugo sto smo imali bilo propalo. Sa svetim knezom Lazarom smo na Kosovu od Gospoda dobrovoljno primili svoj krst i nosimo ga sve do danas. Mozda nam se cini da je za nas nejake pretezak, ali nam ga Gospod ne bi dao da ne mozemo da ga nosimo. Na Kosovu je opet veliko stradanje, opet je sve sruseno, samo Crkva stoji. Izranavljena je i krvari, ali stoji. Znaci, ima nade. Eto, sv. Sava je izmolio i Gospod je nasem narodu u otadzbini dao hristoljubivog predsednika, u licu g. Vojislava Kostunice. I mi u dijaspori moramo da uznosimo molitve za njega, da mu Gospod da mudrosti da vodi nas narod i snage da istraje pred svim iskusenjima. Ur: Koji je najbolji nacin da pozovemo nase vernike da posete manastir Lepavinu? Sta ih tamo ocekuje? - Ceka ih Presveta Bogorodica Lepavinska, od Koje su mnogi dobili isceljenje od bolesti i utesenje u zalosti. Za svakoga ko dodje manastirska vrata su otvorena. Ali, treba da kazemo da su manastiri mesta posvecena Bogu, da se u njima zivi po posebnim unutrasnjim pravilima. Kako pise u ukazu naseg Mitropolita, i posetioci su duzni da se pokoravaju tom poretku i da nista ne rade bez blagoslova nastojatelja. U nas manastir su tek ove godine vernici iz dijaspore poceli cesce da dolaze, pre toga je retko ko od poklonika ostajao na konaku. Iako obnovljen, manastir Lepavina je skucen sa prostorom, za goste su na raspolaganju samo dve sobe od po cetiri kreveta. Zato bi svakako trebalo unapred nazvati u manastir i najaviti svoj dolazak. Neka nas nazovu i oni koji zele da dodju a ne mogu, da bi ostavili imena za molitveno pominjanje pred cudotvornom ikonom. U molitvi prostorna udaljenost ne znaci nista, gde god mi bili Presveta Bogorodica je uz nas. Ur: Hvala Vam, oce Gavrilo, sto ste i na ovaj nacin imali vremena i dobre volje da odrzite prisnu vezu i sa nama "privremeno otsutnima iz Otadzbine". Sa radoscu Vas ocekujemo u nasoj eparhiji.