CRKVA: ŠKOLA LIKA I PODOBIJA

            Više i bolje nego ostalima , hrišćaninu su poznate dubine uma i srca čovečjega. Nalazeći se sav u sastavu toga dvoga, on svoje srce oseća kao prekrupu iz koje odzvanjaju zamasi uma kao krupe kojom on mrvi pomisli. Hrišćanin opet, jeste vrsta kovača i rastopa; pre nego što se rastop stisne, kovač ga iskiva u celinu. Zato je on u stalnoj trci s vremenom, ne bi li stigao da pomoću blagodatnog ognja, blagodatne rose ili blagodatne svetlosti bude uobličen kao rastopina u jednu umnosrdačnu celinu. Tom i takvom umetnošću savesni hrišćanin , u zajednici sa ostalima iskupljuje svoje vreme, dakle, predajući Duhu Svetom sebe ogvoždalog strasnom neosetljivošću , hrišćanin prelazi u jedno istinsko hristoljepije. Mi znamo da za hristolepotom čeznu svi, makar u ukrašavanju sebe bili neuspešni, što jest neistinito lepi. Naime i demoni posežu za svojom negdašnjom lepotom, sada pervertiranom sa ciljem da obmanu i da unakaze Božije sve i sva. Hrišćaninu pak pristoji da ište Božiju blagodat, da bi u saradnji sa Duhom Svetim Ukrasiteljem, bio namalan hristolikošću i uzveo se do savršene ljubavi.

            O svemu tome ovako je govorio božanstveni Dijadoh, episkop fotički:”

            “Sveta blagodat nam kroz krštenje daruje dva dobra, od kojih jedno beskrajno nadilazi drugo. Prvo dobro ona nam odmah daruje, jer nas obnavlja u samoj vodi i spira svu našu nečistotu greha, prosvetljujući sve crte duše koje sačinjavaju ono – po obrazu. Drugo pak dobro – krštenje, ona nam ne saopštava odjedanput, nego čeka da sa nama postigne ono – po podobiju. Kada, dakle um počne duhovno snažno da oseća ili okuša blagodat Svetoga Duha, tada treba razumeti da ona, blagodat, počinje takoreći da živopiše podobije po liku. Jer, kao što živopisci najpre pomoću boje skiciraju oblik čoveka, pa potom, dodajući boju za bojom izobražavaju izgled protottipa do samih njegovih vlasi, tako i ona-blagodat Božija kroz krštenje najpre dovede lik u ono stanje u kome se on nalazio prilikom stvaranja čoveka. Kada dakle blagodat spazi da mi o sveg srca želimo krasotu podobija, i dok pri tom nagi i spokojni stojimo u njegovoj radionici, ona vrlinu boji vrlinom i izgled duše prevodi iz slave u slavu, izobražavajući tako u njoj karakter podobija. I mada nas čulo obaveštava da se u nama obrazuje podobije – mi smo ga već pojmili iz tajne prosvećenja. Um stiče sve vrline kroz osećanje ravnomernog usavršavanja i neobjašnjivog skalda. Pa ipak on ne može steći duhovnu ljubav ukoliko nije potpuno prosvetljen Svetim Duhom. Ako, pak božanska svetlost umu još nije otkrila sve ono što sačinjava podobije, makar imao sve ostale dobrodetelji, on će ipak ostati nepričastan savršenoj ljubavi, a podobije i božansku ljubav steći će samo onda kada se bude upodobio božanskoj vrlini (pod upodobljenjem Bogu , pak podrazumevam ono što je i koliko je čoveku moguće postići pomoću Božijom). Kao što se liku i živopisu dodaje ona oja koja preovlađuje nad svim ostalim bojama da bi istakla njegovu sličnost sa prototipom sve do samog njegovog osmeha , isto tako biva i kod onih koje božanska blagodat živopiše u Božije podobije; tada se ljubavlju dopunjuje prosvećenje i tada se time pokazuje da je lik dobio krasotu punoće podobija. Osim ljubavi, nijedna druga vrlina ne može duši doneti bestrašće. Ljubav je punoća zakona (Rim.13,10). I tako, mada se naš unutrašnji čovek obnavlaj iz dana u dan hraneći se ljubavlju, ipak će se on potpuno obnoviti samo kada bude dostigao njenu punoću.”

Monah David (Perović)