Jeromonah Danilo (Gridcenko)

Da li je lako biti monah…

Sveti Teofan Zatvornik je prevodeci Dobrotoljublje na ruski jezik preskocio iz njega “Rec monasima Indije” Svetog Jovana Karpatijskog. Pretpostavlja se da to nije uradio slucajno. Ta “Rec…” je upucena podviznicima koji obremenjeni iskusenjima padaju duhom, gledajuci dobrodeteljni i ocito srecan zivot mirjana i vec sumnjajuci u pravilnost izabranog monaskog puta, tezinu monaskog zivota, njegovu unutrasnju i spoljasnju neuredjenost, “muku, grizu savesti, nevolju, smucenje, ponizenost” (Rec monasima Indije, p.3), smatrajuci mirjane bogougodnijim. Istina, tako i jeste u stvari, ali da bi se to prihvatilo bez stete po dusu, monah ne samo da treba da bude podviznik, vec treba da postigne odredjeni stepen smirenja. Cini se, da Sveti Teofan nije uocio duzno smirenje medju svojim savremenicima monasima, kao sto uostalom nije znao ni za veliki broj onih koji se podvizavaju.

Postoje tri razumna razloga za izbor monaskog puta. O njima pise prepodobni Jovan Lestvicnik, a to su: ljubav prema Bogu, zelja za Carstvom Nebeskim i iskrena zelja za pokajanjem. Ukoliko toga nema u samom pocetku, onda je sve ostalo po pravilu samo parodija monaskog zivota. Tim pre on postaje farsa, ukoliko se onaj koji dolazi u manastir rukovodi samo neskromnom zeljom da ne bude “kao ostali ljudi” (Lk.18, 11).

Takvo je nase stresno, napeto vreme, da dusevni porivi, prelepi ili prelesni, ili potpuno iskreni, postaju ono sto menja ljudski zivot u samoj osnovi. Sve postaje moda, pa samim tim i monastvo. Ali moda brzo i prolazi. Klobuk i mantija mogu da se obuku tako brzo, kao sto su se nekad oblacile popularne u svoje vreme klosirane pantalone i neukusne cizme. Ako covek koji nema naviku da leti, zeleci da zadivi svoje prijatelje, seda za volan aviona, onda je malo verovatno da ce srecno sleteti na aerodrom. Malo je verovatno da ce monaski postrig doneti nesto dobro, ukoliko u tome ima cak i najmanje zrno sujete. Dobro je ukoliko se pored nesrecnog letaca nadje iskusni pilot, a pored monaha pocetnika – iskusni duhovni ucitelj. Jos pre pola veka Sveti Ignjatije (Brjancaninov) je pisao, da takvih ucitelja danas skoro i nema.

Zaista, zivimo u tesko vreme. Tesko je u istoriji covecanstva setiti se tolikog moralnog pada, kakvo je moguce primetiti u poslednjih nekoliko desetina godina. I tako iz tog gresnog sveta ljudi odlaze u manastir: ne padaju s Meseca, ali ne dolaze ni iz porodica utvrdjenih u Pravoslavlju (takav slucaj je redak) – dolaze duhovno i fizicki obogaljeni narkoticima, okultizmom, sverasprostranjenim razvratom. Dolaze kao u bolnicu. Ali i od bolnice nema mnogo koristi, ukoliko u njoj nema lekara, pa sami bolesnici treba istovremeno da budu i bolnicari. Monastvo je – narocit put – pre izuzetak, nego pravilo. Ne sme se ici u manastir samo zbog toga sto je bolje ici nekuda. Bezumna zamisao je ako neko ne zavrsi ni srednju skolu, a pokusava da studira fakultet. Ali upravo takvim tikvanima-studentima su slicni oni koji nisu uspeli ni da se ocrkove, a vec su obukli monasku odezdu, ni sami ne shvatajuci sta zele da nadju u monastvu. Nije slucajno da se sastav mnogih manastira – i muskih i zenskih, koji su otvoreni pre nekih deset godina – promenio skoro potpuno. Stvar je u tome, sto je zaista tesko biti monah: neprijatelj ljudskog roda se velikom zestinom usmerava cak i na lenje monahe, i sa divljenjem posmatras na one koji istrajavaju do kraja, i sve cesce pocinjes da mislis da je to moguce samo narocitom Bozijom Miloscu. Jedan poznati lavrski arhimadrit, predavac Moskovske Duhovne akademije, ispitujuci vanredne studente, cesto postavlja pitanje o vremenu njihovog boravka u monastvu i svestenstvu, i saznavsi da je to vreme – znatno, narocito se raduje i daje ocenu skoro nista i ne ispitujuci. O tezini stvari moze da sudi samo onaj koji ispituje. Ako covek dodje u manastir i pocne na neki nacin da se podvizava, tada i pocinje to o cemu pise Sveti Jovan Karpatijski:”tuga velika, uninije, uzdisanje, muka, suze”.(Rec monasima Indije, p.3). Desava se, medjutim, i drugo: nezenjeni i neudati ljudi u rasama prosto jedu, piju, spavaju, ponegde putuju, rade i odmaraju se, ili nesto suprotno: manastir postaje slican sovjetskom logoru koji reglamentira (prihvata kao pravilo – prim.prev.) sve sto se moze usvojiti. Ranije, u vreme komunistickih gonjenja, kada su manastiri zatvarani, monastvo se pojavilo u svetu. Danas se javlja drugi fenomen: mirjani u monastvu. Dobro je jos ukoliko slab podviznik priznaje svoju nemoc. Gore je kada mladi jeromonah pocinje sebe da smatra starcem samo zbog toga sto su na tom mestu gde se on nasao ziveli duhonosni starci.

Sta se sve moze videti u savremenim manastirima! Nekoliko stotina ponovo otvorenih manastira se pune prakticno nicim – nekim amorfnim, jos sasvim nedavno ateistickim nastrojenim intelektualcima i bivsim kriminalcima, magovima, rezervnim vojnim licima i jucerasnjim djacima, studentima, seminaristima i Bog zna jos kim… I ako su ranije, u starim manastirima, smireni podviznici cinili cuda – sad u savremenim – jednostavno zacudjuju druge. Popularne stvari su na primer, proracunavanje kraja sveta, borba sa identifikacionim brojem, novim pasosima i slicnim dokumentima. I dobro je jos ukoliko se sve zavrsava na unutrasnjim sredjivanjima; cesce se javlja nesto necuveno, sto smucuje ne samo celu okolinu, vec i ljude koji izdaleka dolaze u manastir radi svojih duhovnih potreba, a ne steta. Spremni su da u lik svetih uvrste cak i Staljina, i to sve iz jednog razloga: da se pokaze da smo i mi patrioti i da nesto znamo i o svetosti. U nesmirenim dusama je epidemija prelesti kao – epidemija gripa. Sve se prevrce naglavacke: nekada su manastiri bili oslonci Pravoslavlja, a danas moramo da govorimo o tome da oni neretko postaju rasadnici raskolnickih nastrojenja.

U zavisnosti od nahodjenja moguce je potpuno odustati od duhovnog zivota i manastir pretvoriti u neko uzorno domacinstvo; i to se i desava kada njime upravlja nastojatelj koji je ranije bio sovjetski rukovodilac ili novi ruski biznismen.

Sve je u savremenom monaskom zivotu nekako maglovito i nejasno. Zna se da se treba moliti, ziveti po “svetim Ocima”, ali kada covek koji je nedavno prisao Crkvi pocinje to da ostvaruje u praksi, desava se da se zivot pretvara u neku neprekidnu zbrku, u istinsku samosvrsishodnost, narocito ako je taj covek – savremeni poluintelektualac, koji je navikao da veruje svom misljenju. Uopste, veoma je tesko smiriti se, sto znaci da je tesko biti monah, jer monastvo pre svega i jeste zivot u smirenju. Ako monah siri svoju mantiju po uzoru na rastvaranje farisejskih riza, to onda nije monastvo, vec nesto njemu sasvim suprotno. Ne zelimo da takvo monastvo uopste i postoji, no ne zelimo ni nesto drugo: da manastiri uopste vise ne postoje. Ruska istorija vec poznaje proces njhovog razaranja, i to je istovremeno bio i proces razaranja narodnog zivota. Zelimo da manastiri postanu drugaciji, bolji, ili idealno receno: da postanu djubrivo koje ce nahraniti pupoljak, i na kome ce na kraju izrasti prekrasni duhovni cvetovi.

Usotalom, to ne moze da se desi iz veoma prostog razloga: vreme ide unapred, a ne unazad, i ne moze se zaustaviti nikakvim neprihvatanjem identifikacionog broja. Ali iz ovoga moze da sledi da treba sedeti skrstenih ruku. Na kraju krajeva, svako je prizvan da spasava svoju dusu, cemu   upravo treba da teze i svi manastiri, cak i oni isti kao sadasnji, koji zu zelimo da verujemo bolji nego nikakvi…

“Kada se govori o necem velkom, onda je dovoljno to zeleti”, - glasi stara mudrost. Coveku je svojstveno da tezi boljem. i monah, kao i hriscanin treba po potrebi da se rukovodi tim duhovnim instiktom, koji ga je u svoje vreme priveo Crkvi i koji ga do danas drzi u njoj. Na kraju krajeva, Bog nas je preodredio ne za gnev, nego za spasenje kroz Gospoda naseg Isusa Hrista, Koji je umro za nas, da bismo mi, bili budni ili spavali, ziveli zajedno s Njim (1 Tes.5, 9, 10).

Gospod nas zaista spasava i zar nije to jedino sto sto je potrebno – ne smetati Mu u tome ne samo lenjoscu, vec i svojom groznicavom revnoscu, jer je to skoro uvek isto sto i glupost. Gresni covek je – toliko izopaceno i nesavrseno bice, da prakticno ne moze nista da uradi, a da ne napravi gresku.

Vazno je to shvatiti i smrivati se. Savremenom neofitu, cak i ako njegovu glavu krasi klobuk, nije uopste obavezan da to primeni na sve i svja – jer to po pravilu dovodi do najtuznijih rezultata. Za pocetak bi trebalo navesti poredak u sopstvenoj dusi, pri cemu ako se ne tezi miru, a ono treba teziti barem dusevnom zatisju, sto je i bez reci – najbolja propoved.

Danas zanjemo plodove svoje brzopletosti. Ljudi, koji su prvi put procitali Jevandjelje pre nekoliko godina, i koji se jos nisu potpuno ocrkvenili, izjavljuju da mogu da resavaju pitanja koja se ticu crkvenog zivota, tako lako i bez odgovornosti, kao sto su i navikli da resavaju bilo kakva pitanja. I gde danas da se nadje takav odvodni kanal, u koji moze da se slije taj potok histerije, pecinske neobrazovanosti, a takodje i javnih provokacija?

Kako se spasti u haosu savremenog zivota ako cak i unutar Crkve nema saglasnosti? Na to pitanje nema drugog odgovora sem onog koji je Gospod dao Svojim ucenicima: ono sto je nemoguce ljudima – moguce je Bogu (Lk.18, 2).

Prevod: Ra. M.