Navršio sam bio punih 28 godina u duhovnom slepilu. Do tog vremena, na moju veliku sramotu, nisam imao nikakvih zrelih pojmova o Bogu i veri.

Godine 1922. upišem se na filozofski fakultet u Beogradu . Uskoro se moj otac razboli i braća najaviše da me više ne mogu izdržavati. Ja potražim učiteljsko mesto u selu Riljevu kod Prilepa.

Jednoga dana, pred zalazak sunca, sedeo sam u kancelariji sa starcem po imenu Kuzman Veselinović i čitao novine. Na jedanput okrenem se na stranu, i vidim moga oca ide po vazduhu s jednog ćoška sobe na drugi i nestade ga. Ja se uplaših, novine mi ispadoše iz ruke. Na to mi čiča Kuzman reče "šta to radiš". Ja mu rekoh da je moj otac prošao kroz sobu, i da li ga je on video. On mi odgovori "nemoj , učitelju, to misliti i verovati; nikakav ti otac nije dolazio, već tako ti se čini". Ja mu odgovorih da će se to sutra čuti. Od toga viđenja nisam mogao cele noći zaspati. Tek sada sam poverovao da mora imati i nevidljivi svet, i da čovek ne svršava svoj život telesnom smrću.

Jedne noći usnim san kako sam umro, izišao sam iz kuće i letim po vazduhu. Od tada sam počeo velike nesreće i iskušenja da preživljujem; ; da bolujem i telom i dušom i duhom; da se od neopisanog straha kopnim, nestajući me između živih kao retko koga na ovom svetu. - Bio sam potpuno svestan kad mi se poče javljati, s leve strane jedna crna figura u obliku čoveka. Kad se okrenem da vidim ko je to, samo spazim dako se sklanja pozadi mene. Ja okrenem pogled na drugu stranu. Od tog neobjašnjivog viđenja poče me obuzimati veliki strah.

Posle nekoliko nedelja taj me crnac poče napadati fizički, hvatajući me za glavu, za ruke i uopšte gde dohvati. Ja sam osećao njegove ruke, bile su hladne kao kamen. Usled toga mene poče spopadati još veći strah. Više je duša moja želela da se povrati sloboda i mir nego što živi čovek može ma šta poželeti. Posle nekoliko dana zlo se pogorša. Poče me crnac udarati po vratu i drmusati kao neku stvar. Ne ostavljaše me da bar mirno spavam. Potpuno sam ga razumeo kad mi šaptaše: "Ja sam đavo. Tebe je Bog predao nama da te uzmemo sa zemlje i nosimo u carstvo đavola. U našem carstvu nema spavanja, i ti ne smeš spavati. Spavanje vredi za one koji su još u rukama Božijim, a ti si naš rob". Kad sam to čuo, otpočeh kukati tako jako da su me svi smatrali za ludog. Pitaju me ukućani zašto kukam, a ja im nisam smeo kazati jer sam znao da mi niko neće verovati. Tako nisam mogao spavati po čitavih 15 dana i noći. Čim zadremam, crnac me traži i viče "ustaj, ti si zaboravio da si naš rob, i da kod nas nema spavanja." Ja skočim, sav u strahu i bunilu. Počeo sam naglo opadati i sušiti se.

Jedina su nada bili lekari. Novac sam nemilice rasipao da povratim zdravlje. Probao sam svakojake lekove; telo mi je bilo izrešetano od raznih injekcija. Neki put sam noću išao kod lekara da mi što dadne za umirenje srca. Toliko već dosadih i lekarima da mi počeše govoriti "ostavi nas na miru". Ja sam njima jedino verovao, a u živog Boga, koji daje život i zdravlje bez para, nisam verovao. Daleko je bilo od moje pameti da ko daje život taj daje i zdravlje. Tako ja ostadoh lišen svake pomoći od ljudi.

Od tako dugotrajne nesanice počeh stradati od glavobolje. Glava mi beše teška kao tuč, kao da je se sva krv usirila. Dok jednog dana pojavi se krvoliptenje na nos i na usta. Ja se poplaših kako ću bez krvi živeti. I nova vrsta straha poče mi dosađivati: od najmanjeg šušnja, od najmanjeg zvuka, ustremljivao sam svoj pogled kao životinja koja se boji da je ne uhvate. Nosili su me po susednim kućama ne bih li se umirio. Pitali su za savet razne vračare. U Bitolju me je lekar pregledao na Rentgenove zrake. Pronašao je da sam jektičav i da će me bolest skoro dovršiti.

Kad se vratih kući, imam šta da vidim: kuća beše puna demonskih zverova i aveti, zmije, vukovi, majmuni, hijene. Počeše me napadati sa svih strana. Mojim mukama ne beše kraja, a bio sam pri čistoj savesti. Toliko sam vikao i zapomagao da nisam davao mira ni susedima. Najviše su mi dosađivali noću. Pakosno su mi pretili govoreći:" Mi smo duhovi ispod neba, đavoli. Ti si naš rob. E, a ti sad veruješ da ima Boga, videći nas. Ako nema Boga, tko nas je stvorio? Ali teško tebi, dockan si počeo verovati. Više se ne nadaj da će ti se povratiti zdravlje. Bog je tebe odbacio. Kamo ti sad Kant, Darvin i dr. prirodnjaci da te uteše, pošto si im verovao da je čovek postao od amebe?Ko liči više na majmuna, mi đavoli ili Hristos? Razume se mi. A vi koji priznajete majmuna za praoca u kome nema ni razuma, ni dobra, ni vere, vi ste gotovi za Strašni Sud. Gde bude vaš otac, tamo će biti i njegova deca."

Slušajući to sve sam verovao, i video sam sebe potpuno izgubljenog. Sav ovaj svet izgledao mi je kao senka, i sve na zemlji kao prašina, pošto nikakve pomoći otuda ne mogu dobiti. U mukama počeh kleti roditelje što nisu obraćali pažnju na moje vaspitanje, što me nisu vodili u crkvu, niti mi nikada spominjali o strahu Božijem. Sve školske udžbenike cepao sam i bacao; napadao sam školsku nauku, koja nas odvaja od Boga i vodi u veliki ambis, gde nema ni mira ni istine.

Videći moji ukućani da mi lekari ništa ne pomogoše, pa ni vračari, počeše me voditi po crkvama da mi se čitaju molitve. Molitve mi ništa ne pomogoše, jer sam ja mislio u sebi "kad mi toliki lekari i lekovi ništa ne pomogoše, kako će mi pomoći sveštenik čitajući molitve". Onda me odvedoše u manastir Sv. Dimitrija kod Prilepa. I tamo mi demoni prirediše doček, skaču sa drveta na drvo; izgled im strašan. Napadali su me danju, a naročito noću. Ponekad u vidu ose pecajući me po celom telu. Uznemiren, begao sam kao lud, i svi su me smatrali za ludog.

Jednog dana moja mati i žena odvedoše me u crkvu. Pogledam na ikonostas, imam šta da vidim: sve ikone bile su oživotvorene, samo što ne govore. Tada mi dođe na pamet kako sam nekad išao u crkvu i smatrao da su sve slike mrtve. Rastuži mi se u srcu, i padoh na zemlju da tražim pomilovanje. U tom momentu priđe pozadi mene jedan atletski čovek, dohvati me za pleća i izjuri napolje. Na izlazu mi reče "Još jedanput da te ne vidim u crkvi, kad si bio u zdravom stanju nisi mario za crkvu, a sada šta ti vredi kad nisi ni za šta sposoban". Ja poverovah da me to Gospod isteruje iz svoga doma i padoh u očajanje. Na moje navaljivanje ukućani me vratiše iz manastira.

Dođem kući, puno dvorište paklenih duhova. Povikaše na mene da skočim s balkona. U nameri da uteknem od njih, ja zaista skočim sa kućevnog balkona. Kad padoh na zemlju, ne znam zbog čega, ja zauzeh stav razapetog Hrista na krstu, i tu ostadoh prosto kao prikovan za zemlju. Šest ljudi su pokušavali u tri maha da me krenu sa zemlje, ali nisu mogli. Oni su i danas živi i mogu ovo posvedočiti. Posle nekog vremena dođe moja mati i bez teškoće me podiže sa zemlje.

Posle nekog vremena povrati mi se pismenost, i mogao sam čitati. Tada mi đavoli počeše zabranjivati da se sastajem sa ljudima govoreći:" Nikome ne smeš kazivati ovo što vidiš. Mi smo čovečanstvo vezali u lance i ne damo da se spasavaju. Naterujemo narod na grehe protiv Boga i zakona. Ako ti nekome javiš da postoji nevidljivi svet i đavoli, može se neko pokajati i vratiti Bogu. Ti ćeš za to ljuto odgovarati". Ja od straha nisam smeo nikome ništa pričati. Veće su mi bile moje muke nego li muke celoga sveta. A u toliko sam bio još nesrećniji, što sam đavolima potpuno verovao. Ni na kraju mi pameti ne beše da samo Bogu treba verovati i u ono što je Bog obećao ljudima u Sv. Pismu. U gimnaziji nikakvu pažnju nisam obraćao na veronauku, te sam bio nesposoban za versko i duhovno razmišljanje. Za molitvu sam bio nesposoban, jer me je strah potpuno iscrpljivao.

Sada mi đavoli počeše objašnjavati kakve će biti moje muke na onom svetu. Prvog dana predstaviše moju sliku na zidu kao u bioskopu: Moja duša potpuno slična meni, poče žalosno da gleda. Crnci su bili sa noževima, sa velikim noktima na prstima. Počeše da mi prete "čekaj da vidiš šta će biti s tobom". Rasekoše mi kožu na vratu, odraše me i baciše mi kožu u lice, i kože nestade. Zatim počupaše mi meso, baciše ga u lice, i mesa nestade. Vidim ostade samo skelet od kostiju. Malo zatim meso se povrati na kosti, i koža ga pokri. Đavoli ponoviše njihov prvi rad, te ja gledah iznakaženo svoje obličje i svoju nakazu. Đavo mi objasni "ako se do mraka ne ubiješ, sutra će ti biti određena veća kazna. Oderi malo kože na ruci, da vidiš da li boli." Ja zaista sljuštim malo kože, i vidim boli mnogo. Pomislim kako ću stradati u večnosti, počnem očajavati. Kako da se ubijem kad sam potpuno razuman!

Trećega dana gledam sliku još gorih muka: Vezanih nogu i ruku bačen sam u vatru, oko mene igraju veštice. Ponovo mi se preti. Jednog dana pokušam da se ubijem; ukućani me spaze i oduzmu mi oružje. Jednog dana pokušam da se obesim, opet me ukućani sačuvaše. Đavoli me nauče da begam od kuće i da skočim u jedan ambis - kome se dno ne zna. Ja zaista pobegnem od kuće, no Bog milostivi urazumi moje ukućane, počnu da me traže, pođu mojim tragom i vrate kući.

Molitve crkve i parastosi koristiće mi pri izricanje kazne na Strašnom Sudu, do tada za mene nema spasa. Kad se setih da će Gospod suditi živim i mrtvim, još se više ožalostih. Sedeći jednog dana u sobi videh čudan prizor: Vidim sto; i tri sudije sa zverskim pogledom. Na stolu jedna gomila zapisnika. Pozadi mene jedan vojnik, strašan, sa šiljkom na grudima. Počeše mi suditi:" Ti sad imaš da vidiš svojim očima sve što si za vreme svoga života na zemlji činio, dobro i zlo." Počeše redom da otvaraju knjige. Svi su moji gresi bili zapisani redom, po godinama i danima. Prvo kao dete sve što sam krao, zatim kao mladić. Vidim svojim očima, zapisana svaka reč šta sam kome rđavo kazao. Kad mi sve to pokazaše, ovaj me vojnik izmlati i sve isčeze.

Jednoga dana videh, s desne strane na tri koraka od mene, ide jedna bela figura sa belim krilima. Tri puta mi se javljaše i nestajaše je. Nisam znao ko je to, ali nisam imao nikakvog straha.

Opet jednog dana kada sam sedeo na balkonu, dođe u dvorište čobanče koje je čuvalo i naše ovce. Kad iznad njegove glave vidim lebdi čovek sa raširenim krilima. Odmah se setih da sam takvu sliku video nekada u crkvi i da je predstavljala angela. Pomislih u sebi: eto, zato ljudi mogu da žive među ovim zverovima i avetima, što svaki čovek ima angela-čuvara koji lebdi nad njim i čuva ga. Posle tog viđenja koje me mnogo ohrabri, počeše đavoli da mi govore, kako je Bog prilikom mog rođenja slučajno zaboravio da mi pošalje angela-čuvara, kako su se đavoli time koristili, od malena me uzeli u svoje ruke i vaspitavali u zlu dok nisam dospeo do ovog stanja. Ja im odmah poverovah i udarih u očajanje. "pamtiš onaj dan kad pored tebe prođe ona bela figura u obliku čoveka. To je bio tvoj angeo-čuvar; zbog tvog nebogougodnog života, on je prilazio samo na nekoliko koraka do tebe".

Ja u duši razumedoh jednu strašniju stvar; Bog je bio udaljio od mene i angela hranitelja i duševni dar pomoću kojeg se misli na Boga. Ja sam i dalje ostao razumno biće, da razumevam strah i muke, a nikakvo dobro. Kad sam bio zdrav i slobodan, ja sam dobro odbacivao. Sad mi je oduzeta mogućnost da to radim, pošto sam i sam odbačen. - Opet jednog dana dođe mi novo stradanje. Osećam da u mojoj utrobi leži đavo u vidu zmije. Ja ga ne vidim fizičkim čulima, nego osećam njegovo dejstvo i imam strah kao čovek koji očima gleda zmiju. Obori me na zemlju i poče da mi vadi dušu. Prvo iz nogu, pa iz ruku, redom po telu. Kako iz kog dela izađe duša, taj se deo potpuno ukoči. Duša izlazi iz tela u vidu dima, u vidu pare, neformirana masa. Umrvi se i ukoči sve telo, sami još srce kuca. Ukućani pomisliše da sam već izdahnuo, počeše da plaču, zapališe sveću, počeše da kade tamjanom. Dok od jedanput duša koja je izlazila vrati se u sve delove tela. Ja oživim, podignem se i sednem. Svi se čude: kako ovo, sad mrtav, sad živ! Dobri tumač reče mi ovako: "Eto video si kako izlazi duša čovekova iz tela. Ti bi umro, ali onome duhu koji je vadio tvoju dušu, zmiji koja leži u tebi, nije bilo dozvoljeno da vadi život iz tvoga srca - koje je kao centar života". Da bi mi oduzeli pomisao na dobro i na spasenje, demoni počeše odmah d me izobličuju kako nisam vršio zakon, kako nisam nikad postio.

Videći moji ukućani da niti umirem niti ozdravljam, jednako plačem i kukam, nikome ne dajem mira, rešiše i na silu me odvedoše u duševnu bolnicu u Beograd. Kad me lekari počeše zapitivati šta mi je, đavoli počeše da mi prete ako šta kažem od onoga što sam u svojim mukama video:" Ako ispovediš istinu kako si video, može neki od njih poverovati, i kao učen drugome kazivati da se još ko spase. Onda kako ćeš ti odgovarati za njihovu dušu? Čime ćeš se braniti što si izdao planove našega carstva? Vidiš, mi smo danas sve prevarili pa su ljudi izabrali skroz naopaki put, i sa ovom današnjom naukom ne mogu se približiti Bogu, već samo suprotnoj strani - satani".

Slušajući te pretnje, nisam smeo lekarima ništa kazati. Ali moja braća navališe na ispričam sve tim učenim ljudima, jer smo, vele, toliki novac potrošili dok smo te ovde doveli a ti nećeš ni usta da otvoriš. Iz sažaljenja prema braći rekoh lekarima:" Gospodo, šta mi pomaže da vam govorim, kad unapred znam da mi ništa nećete verovati? -"Hoćemo, hoćemo, samo ti kaži", odgovoriše lekari. " Kad je tako, to molim proterajte ove crnce, zmije, kurjake koji stoje i prete da me napadaju". Na to oni odgovoriše "reči dobro povezane ali bez smisla; šta mu ono znači!" A meni rekoše: "Danilo, nema ništa od toga što ti misliš". -"Jest, tako je po vašem mišljenju. Ja sam znao da mi nećete verovati, pa vas molim ostavite me da oplakujem svoje muke". - Lekari posavetovaše braći da me ostave u duševnoj bolnici na posmatranju. A ja zamolih braću da me ne izlažu dvostrukim mukama, i đavolu koji me napada i ludacima koje je đavo osvojio. Takos e vratismo.

Soba gde sam provodio svoj mučni život ličila je na predsoblje pakla: Prozor sam bio zatrpao pokrivačima da ne ulazi svetlost, jer demoni kažu da je svetlost za ljude koji nisu odbačeni od Boga. Zbog iste pretnje nisam smeo ni vrata držati otključana, ni jesti hleba, ni piti vode, niti se čime pokriti pošto je bilo hladno. Ukućani su bili probušili jednu rupu više vrata, i ubacivali mi po nešto od hrane. Kad zaustim da šta pojedem, demoni mi prete da u sobi ne sme biti ljudske nečistoća - pošto je soba njihova.

Jednog dana strahujući od demona i od zmije u mojoj utrobi, drhtao sam kao lišće na drvetu. Dok čujem s desne strane glas "Danilo" . Počeh se okretati. "Ne traži me, nevidljiv sam. Ja sam angeo Božiji. Bog me je poslao da ti javim da su ti gresi oprošteni. Ozdravićeš i bićeš bolji nego do sada. A sad pozovi Gospoda Isusa Hrista u pomoć". Ja se setih kako sam slušao u školi da je se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo, pa dignem pogled u vis da ga tražim. Taj me duh uhvati za glavu i okrete na stranu. Sav sam bio ukočen. Gledajući na hrpu pocepanih udžbenika, spazim knjižicu sa natpisom "Život Gospoda Isusa Hrista", Čim pročitah te reči, ukočenosti u telu nestade.

"Danilo, uzmi ono Jevanđelje, reče angeo, jer je Gospod naš Isus Hristos ovaploćen po slovu toga Jevanđelja. U koliko je on silan, u toliko je i Njegovo Jevanđelje silno. Sad uzmi Jevanđeljei i videćeš šta će ti biti." Ja pomislih da je Gospod blizu mene u tom Jevanđelju, i pružih ruku da ga uzmem. Tada adski gadovi i aveti toliko navališe na mene, i udarcima me umrtviše. Ništa ne znam šta je bilo samnom od 7 sata po podne do 7 sati izjuta. Kad se probudih, vidim još strašnije slike i pretnje, i još se više uplaših. Dok čuh glas sa desne strane:"Danilo, uzmi Jevanđelje, ne boj se, neće sad biti muka veća od jučerašnje. Mnogo si patio, i ovo će proći". Kad to čuh ja posumnjah u sebi. Opet mi glas reče:"Danilo, uzmi Jevanđelje i ne sumnjaj".

"Danilo, Gopsod Isus Hristos poklanja ti ovaj drugi život , kojim ćeš od sada živeti. Ti si morao da umreš. I doktori su ti rekli da si u poslednjem stepenu jektike i da za tebe nema života. Ali da se uveriš da je Bog svemoguć, kažem ti da ćeš odmah ozdraviti. Bićeš telesno zdraviji nego pre. Samo pazi ovo: Ne idi ni levo ni desno od vere pravoslavne. Vera pravoslavna je jedina spasavajuća. Tu je veru sazidao Gospod Isus Hristos na kostima svetih ljudi. Nemoj da raspravljaš pitanja te vere niti o njoj da mudruješ, već bukvalno ispunjavaj šta je propisano od svetih otaca i apostola. Pismen si , pa čitaj pravila svete pravoslavne vere i doznašeć šta se traži od jednog pravoslavnog hrišćanina. Gledaj da ovaj drugi život ne bude samo za tvoju korist, već na hvalu i slavu Gospoda Isusa Hrista. Sve što si video pričaj onima sa kojima dođeš u razgovor, kako bi se i drugi ljudi obraćali Bogu, izvoru života. Ako sad ponovo okreneš živeti po starom, znaj da za tebe nema više oproštaja. Sad čitaj Jevanđelje."

Čim počeh da čitam, u isti mah mi dođe jedna struja duha, struja natprirodnog vazduha koju sam potpuno svesno osetio. Čim ta struja uđe u mene, đavo koji je mesecima ležao u meni u obliku zmije, momentalno isčezne i ne osetih na koji način. Zatim kao da se neki crni veo pocepa, oči mi se otvoriše, svanu mi dah života. Sve se oko mene promeni. Milo mi postade sunce, i priroda i svi moji ukućani. Kao da sam drugi vaskrsli Lazar. Od radosti počnem da plačem i da zahvaljujem Gospodu Isusu Hristu što me je spasao iz demonskih mreža.

Za nekoliko dana ipak nisam smeo izlaziti iz kuće. Svraćali su demoni. Ali ja odmah počnem čitati Jevanđelje na gals. Oni ne mogu da slušaju, već beže.

Mali misionar, br. 16, maj 1935. god., Bitolj