GDE SU DEVETORICA?

Od samog pocetka Svog spasiteljnog dela, Gospod nas Isus Hrist privlacio je mnostvo bolesnih ljudi, koji su se nadali da ce biti dotaknuti Njegovom cudotvornom silom isceljivanja. Sva cetiri Jevandjelja opisuju slucajeve kada su slepi progledali, sakati prohodali, gubavci se ocistili i gluvi proculi... Osim sto sluze kao manifestacije Hristovog bozanstva, ti slucajevi fizickog isceljenja sadrze vaznu pouku za Hriscane svih vremena. Ovo je istinita prica o desetorici gubavaca, koju je zabelezio sv. jevandjelist Luka.

Guba je drevna bolest. Bila je poznata jos u Egiptu, 4000 godina pre Hrista, i odatle se prosirila na Svetu Zemlju. Nakon sto su je krizari preneli u Evropu, postala je jedna od najstrasnijih posasti u istoriji medicine. Pored toga sto je bila zarazna i neizleciva, uzrokovala je izumiranje tkiva, sto je dovodilo do gubitka delova tela (prstiju, usiju, nosa, cak i celih udova, nogu ili ruku) i uzasno unakazavalo svoje zrtve. Prema svetom Luki, mnogi bejahu gubavi u Izrailju u vreme proroka Jeliseja (oko 875 pre Hrista). Koliku su vaznost Izrailjci pridavali gubi moze se suditi iz cinjenice da su cele dve glave u Knjizi levitskoj posvecene "zakonu o gubavcima". Svi koji su imali i najmanje simptome bolesti (perutanje koze, cir i upale) bili su obavezni da se jave svesteniku. Ako bi se ustanovilo da je neko oboleo od lepre, on bi bio proteran iz zajednice; njegova odeca je spaljivana, glava obnazena, morao je da pokrije usta i vice: "Necist, necist" ...Neka zivi sam, iza okola neka mu bude stan (Lev. 13, 45-46). Pogresne dijagnoze nisu bile retke, a od onoga koji se oporavio od "gube" zahtevano je da to potvrdi svestenik, koji bi obavio jednonedeljni, u tancine razradjen obred ociscenja; posle toga je izleceni ponovo bio primljen u zajednicu. Mozemo onda razumeti zasto se u Jevandjelju pridaje tolika paznja isceljenju gubavaca. Izuzevsi cudo, kakvu bi drugu nadu oni mogli imati da ce se ikad vratiti u zivot?

Dogadjaj sa desetoricom gubavaca desio se krajem Isusovog sluzenja. On je isao iz Galileje ka Jerusalimu, na putu prema Svome stradanju, kada su desetorica gubavaca, stojeci na udaljenosti, van sela, jer se ni blizu nisu smeli pribliziti zdravim ljudima, zavikali: "Isuse, Ucitelju, pomiluj nas!" Znali su da je On izlecio mnoge druge gubavce i bili su sigurni da i njih moze izleciti, samo ako uspeju da privuku Njegovu paznju. Gospod ih je primetio, ali umesto da ih dotakne i kaze: ocisti se!, kao sto je ucinio drugima (Mk. 1, 40-41), nije im dozvolio da Mu se priblize, nego ih je poslao pravo jevrejskim svestenicima. Gubavci su znali da je jedini razlog radi kojeg su morali otici svesteniku, u slucaju da su vec isceljeni - da ih svestenik primi natrag u zajednicu. Tolika je jaka bila njihova vera da nisu stali da rasudjuju ili da cekaju potvrdu svog isceljenja. Nadahnuti verom, poslusno su i bez reci krenuli kao sto im je Gospod rekao. Njihova vera je bila nagradjena: dok odlazahu, ocistise se.

Mozemo samo da zamislimo srecu koju su osetili vrativsi se u zivot; mora da su bili van sebe od radosti. Ali, nazalost, zaboravili su na Izvor te svoje radosti, na Onoga Koji je, samo trenutak ranije, bio ispred svega u njihovom umu. Tek sto se ostvario njihov najveci san, tek sto je njihova nevolja prestala, potpuno su zaboravili na svoga Dobrocinitelja. Njihovu svest najednom zaokupise druge svari.

Samo se jedan od njih, uvidevsi da je izlecen, okrenuo i iz sveg glasa poceo da proslavlja Boga; i pade pred Njega, iskazujuci Mu svoju zahvalnost. I taj bese Samarjanin (Lk. 17, 15-16).

Samarjani su bili stranci; bili su prezreni od Jevreja, koji su sebe uzvisivali kao "izabrani narod" Bozji. Evo primera kako neko ko je u odredjenom smislu smatran manje vrednim moze da se pokaze duhovno uzvisenijim. Ali ovde ima jos jedna, mnogo vaznija pouka. Na svemu zahvaljujte, jer je ovo volja Bozija (1. Sol. 5,18).

Posto se Samarjanin zahvalio, Isus se okrenuo najblizima i upitao: "Zar se ne ocistise desetorica? A gde su devetorica?"

Hristos nije izlecio gubavce da bi ih ucinio Svojim duznicima ili da bi stekao njihovu zahvalnost; On ih je iscelio iz ljubavi. Zbog cega je onda bio ozaloscen sto se samo jedan vratio da Mu se zahvali?

Gospod se neprestano brine za nase najvece dobro, da uzivamo blazenstvo vecnog zivota sa Njim, u Kojem su istinska sreca i radost. Sve do sada, Bog se koristi svakom prilikom da nas dovede u duhovnu vezu sa Sobom. Zato sto se nagonski okrecemo Bogu onda kada nam je najteze, u ocajanju, bolesti ili kakvoj drugoj neprilici, osecamo se u tim trenucima najblize zajednici sa Njim. To ne znaci da nam u patnji mora proticati ceo zivot da bismo bili blizu Bogu. Ta blizina moze da se razvije i iz osecanja duboke zahvalnosti Bogu za bezbrojna i nezasluzena dobrocinstva kojima nas On obdaruje. Propustivsi da se zahvale, devetorica gubavaca ne samo da su pokazali svoju nezahvalnost; jos gore od toga, oni su presekli svoju vezu sa Bogom koju su imali dok su osecali potrebu za Njegovom pomoci, dok su u Njemu videli jedinu nadu. Oni su bili izleceni fizicki, samo da bi se pokazali kao duhovno oboleli kada su okrenuli svoja ledja Izvoru zivota i sebicno otisli svojim putem. Samarjanin, naprotiv, kada se vratio da poda hvalu i slavu Bogu, ucvrstio je svoju vezu sa Njim i pokazao se dostojnim i duhovnog isceljenja; od deset gubavaca, samo je ovaj "stranac" ucinjen potpuno zdravim.

Mi smo brzi u zahtevima, ali smo spori u zahvalama. Ponekad cak jednostavno zaboravimo to da ucinimo, a ponekad to uzimamo zdravo za gotovo, nesvesni za koliko toga imamo da budemo zahvalni. Ucinimo sve da ucvrstimo nasu vezu sa Bogom. Nase molitve treba da ukljuce ne samo molbe i velicanje, nego i blagodarenje. Na kraju nasih vecernjih molitvi ne zaboravljajmo da se zahvalimo Bogu zato sto nam je darovao "tokom proteklog dana, miloscu Svojom, darove zivota i zdravlja" i pripisimo Njemu s blagodarnoscu sve dobro sto smo ucinili tog dana. Pamtimo da Mu se ujutro, posle ustajanja, zahvalimo za novi dan koji nam je darovao. Mi tako malo imamo toga sto mozemo prineti Gospodu za svu Njegovu dobrotu kojom nas obasipa. Ponudimo Mu barem plod nasih usana, neprestanu zahvalnost, i time ucinimo da nasa srca istinskije borave u Njemu.

svestenik Filip Blajt

prevod s engleskog: Tatjana M.

Orthodox America, br. 2, avgust 1990, svezak 10