Dnevnik misije: Donji tok reke Angare

Jeromonah Danilo. Bog je milostiv! Zahvalnost Njemu ispunjava srce i nema tih reci koje to mogu iskazati. Toliko smo se mucili, nadali, razocaravali, bili izvan sebe i opet skrusavali i evo opet je Bozija Milost s nama. Posle pola godine trazenja sredstava i desetine sponozora – nista nije uradjeno. A sada je Bog blagoslovio ovo putovanje. Sva sredstva za putovanje su obezbedjena i to tacno onoliko, koliko je trebalo za najudaljeniju marsrutu.

Te godine smo odustali od splavarenja po obicnoj semi. Marsruta je takva, da ukoliko bismo samo veslali ne bismo ni za mesec dana uspeli da dodjemo do naseljenih mesta, a da ne govorimo o tome, da treba raditi odredjeni broj dana u svakom naselju. U tom slucaju bi trebalo da splavarimo celo leto. Izlaz je pronadjen Bozijim Promislom. Resili smo da kupimo gumeni camac i mali motor za njega, da bi konopcem prikacili splav i tim karavanom presli celu marsrutu mnogo brze. To je posebno bilo vazno zato sto smo pored hriscanske literature, odlucili da podelimo i dobrotvornu pomoc – lekove i odecu. To su bila dva velika paketa. Splav je bio preopterecen, sto je znacilo da dvoje ljudi treba premestiti u camac. Takva odluka se kasnije pokazala potpuno opravdanom. Uspeli smo da plovimo povoljnom brzinom i cak smo prosli sedam brzaka, pri cemu jedan od njih cesto prevrce i gvozdene camce. Nas camac nije mogao da prevrne, iako smo dospeli na najopasnije mesto. Tako smo po Bozijoj Milosti, zahvaljujuci pomoci dobrotvora, uspeli na najbolji nacin da resimo pitanje splava za misiju.

Drugo pitanje nismo resili tako brzo. Ne mozemo tako brzo da kupimo mini autobus od priloga. Resili smo da krenemo u misiju kao sto smo i ranije planirali – putnickim automobilom i kamionetom.

21.07.01./ 9.00 Napustanje Krasnojarska

8.30 Skup svih koji idu u misiju. Ukrcavanje. Kao i uvek, setili smo se u poslednjem trenutku da smo nesto zaboravili da kupimo. Kupujemo. Zbog toga razmatramo da ponesemo samo hleb. Neki kazu da je bolje da kupujemo po naseljima jer ce se uplesnaviti. Kupili smo samo 15 kifli. Zato smo celim putem morali, cim nam se ukazivala mogucnost, da kupujemo hleb. To se neki put pokazalo nemogucim, jer u mnogim naseljima prosto nema prodavnica, a mestani sami peku hleb.

11.00 Napustili smo Krasnojarsk. Napolju lije kisa. Zbog toga smo lose raspolozeni. Automobil i kamionet idu jedan za drugim, natovareni stvarima, lekovima, opremom, ruksacima – i u vezi su preko radiostanice. Put je dosta dobar, ali zbog uzbudjenja nismo uopste iscrpljeni – svi ocekujemo da se nesto desi. Uskoro bi trebalo da stignemo do reke.

13.00 – 16.00 Kamionet nam se pokvario u predgradju grada Kanska. Pokazalo se da se slomio generator. Dugo smo trazili rezervne delove u nepoznatom gradu, koji su se neocekivano pokvarili. Ne mozemo da ih zamenimo posto nema tih rezervnih delova u Kansku. Kazu nam da mozemo da ih nadjemo samo u Krasnojarsku. Sta da radimo? Nasa misija sada u potpunosti zavisi od tog kamioneta, jer bez njega ne mozemo sa svom tom robom tako lako da dodjemo do reke Birjuze. Da se vratimo u Krasnojarsk? Kakav nam znak salje Gospod? Da li:”zabrani im Duh Sveti govoriti rijec u Aziji” (Dela 16,6), ili:”zato htjedosmo doci k vama, i spreci nas satana” (1 Sol.2, 18). Zbunili smo se. Mestani, koji su prolazili pored su nas zacudjeno gledali. Drugom soferu – Aleksandru, pada na pamet ideja da se iskoriste dva akumulatora, po redosledu njihovog paljenja, a zatim da se ukljuce u kamionetu. Izlaz iz teske situacije je pronadjen, ali je raspolozenje na kraju pokvario kvar, i cinilo nam se da ce opet nesto odvaliti. To je neko iskusenje. Kupili smo akumulator. I eto, posle dugih casova nade i razocarenja mozemo da putujemo dalje. A kisa, koja je cini se ostala iza nas na putu iz Krasnojarska je opet pocela da pada –sitna, s prekidima, depresivna.

18.00. Stigli smo do naselja Pocet. Ono se nalazi na obali reke Birjuze i pokazuje nam se u svoj svojoj lepoti: sa ravnom levom obalom i strmim, posumljenim liticama brezuljaka, na desnoj obali. Put je bio sljunkovit - davno smo sisli s asfalta, jos u Abanu. Pocet je poslednje naselje u koje ide putnicki autobus. Dalje su naselja u tajgi, do kojih je moguce doci rekom ili neprohodnim sumskim puteljcima. Pada kisa i veoma je hladno. U takvim mestima postoji nekoliko prodavnica – kioska, u kojima se prodaju najneophodnije stvari: hleb, caj i razne sitnice. Ovdasnja prodavnica je obicno soba u nevelikoj drvenoj kuci s primitivnim dascanim stalazama i stolom, umesto tezge. Izbor robe je standardan – na policama su bez ikakvog reda poredjane razne namirnice, stvari za domacinstvo i obuca. To otprilike izgleda ovako: stoje jedno dve vrste vec uplesnavljene kobasice, a pored njih su vratasca od livenog gvozdja za domacu pec, a malo dalje neka letnja haljina bez rukava ili kaljace. Obavezno postoji nekoliko vrsta zvakacih guma – deca ih najcesce kupuju. To je u modi. Kupuju se uglavnom povodom nekog praznika, ili da se pokazu pred svojim gostima kako su bogati. Uopsteno receno “da bace prasinu u oci”. Ovde ima mnogo prodavnica, verovatno i zato sto se nedaleko nalazi jezero, koje je poznato po svojim isceliteljskim melemima. Ono se prosto receno zove – jezero “Plahino”, iako na karti nema takvog naziva za jezero. Njega niko nije istrazivao. Tamo nema nijedne organizacije, ali stotine ljudi iz celog Sibira dolaze ovde svake godine na nekoliko dana.

Najinformisaniji ljudi u malim selima su – prodavci. Ulazimo u prodavnicu da kupimo hleb i zelimo da dobijemo sto je moguce vise informacija. Tamo nema svetla. Jos jedna karakteristika svojstvena savremenoj Rusiji. Svetlo je iskljuceno zbog neplacanja. Prodaja elektricne energije je pod uticajem monopola. Ko gde hoce i kako hoce, postavlja tarife i skoro uvek nasilno dobija ono sto zeli. Rusi imaju poslovicu: “sluga je gori od gospodara”. Kad se u velikim gradovima ne pribojavaju nicega i iskljucuju struju iz raznih razloga, cak i u vojnim ustanovama, onda tek u udaljenimm mestima vlada potpuna anarhija. I nema nikakve zastite, nikakve vlasti.

U naselju naravno postoje oni koji zele da se krste, postoje siromasni, kojima je potrebna pomoc, koju mi vozimo. Ali mi nasu misiju ne mozemo da pocnemo od Poceta, jer tada ne bismo mogli da predjemo ceo put do konacnog odredista za odredjen vremenski period. Ni svesteniku ne predstavlja veliki napor da dodje ovde. Mi treba da idemo dalje – do naselja Plahino. Otprilike 30km. Cini se nista posebno – 15 minuta automobilom. Ali nije bas bilo tako. Na izlazu iz naselja Pocet zavrsava se sljunkovit put. Nadalje, je on kao razlivena, rastresita glina s dubokim trakama od tockova. Mi smo preuzeli rizik da ipak idemo.

Poslednji pogked na Birjuzu i put skrece u tajgu. Kraj je pretezno mocvaran. Put je na nekim mestima podlokan. Kilometar za kilometrom, uz zujanje motora sporo prelazimo iz jedne u drugu baru. Jedan od misionara je, ne znajuci kako da izrazi stepen neprohodnosti puta, napisao u svom dnevniku:”Bilo je mnogo prljavstine. Ona je bila mokra, a zatim dodao i blatnjava”. Neko od nas je primetio da smo 37km presli za dva sata, sto je razumljivo, jer se krecemo manje od 20km/h. Pa to i jeste put po tajgi! Tako prolazi sat za satom. Prema karti je vec davno trebalo da naidjemo na skretanje za Plahino, ali njega nema, pa nema. Cini se da smo zalutali. Idemo dalje. Posto je nemoguce skrenuti ne mozemo ni da se vracamo nazad – put je uzan, a njegovi ivicnjaci su vec u tajgi. Vece je i smrkava se. Pada sitna kisa i hladno je.

Gore ne moze biti! Prvo u baru s blatom upada nas kamionet. Ali Slava Bogu, to nije tako ozbiljno. Izvlacimo ga, potpuno se zamazavsi glinom i nakvasivsi se. Zatim je putnicki automobil upao u veliku rupu na putu. Prljava voda je svuda naokolo. Putnici cak ne mogu tako lako da izadju. Tmurno nebo i kisa pojacavaju osecaj neprijatnosti. Sami ne mozemo da izvucemo automobil. Ali se po Bozijem Promislu odnekud pojavljuje automobil koji nam ide u susret i uzetom nas izvlaci iz blata. Bog je milostiv!

Putujemo dalje. Cini se da ni suma oko nas vise nije ista. Pojavili su se borovi. I mocvara je na nekim mestima vec pescana. To znaci da smo prosli planinski prevoj i da smo na putu ka Cigasetu. Neocekivano su se pojavili zraci jarke sunceve svetlosti pred zalazak. Svi to shvataju kao znak Bozijeg Blagoslova. Raspolozenje je prvi put posle kvara kamioneta nesto bolje.

Jos jedan ili dva sata putovanja i vec skoro pred sumrak bi trebalo da budemo u naselju Cigaset. Tako, zbog toga sto smo zalutali, morali smo da putujemo ne manje od 17km po veoma napornom putu u tajgi – da prodjemo kroz dovoljno visoke planinske prevoje i dodjemo u mesto, u kome je vreme stabilnije nego u Poceti.

Cigaset se nalazi na obali reke Birjuze. Kuce su iz sedamdesetih godina, uglavnom od kamena, ali vec dovoljno stare. Postoje i starije zgrade – brvnare, koje su vec pocrnele od vremena. Kuca ima otprilike sto, a mozda i manje. Ovde je kraj puta, kraj civilizacije, prodavnica itd. Nadalje je samo pusta tajga.

Obala nije pogodna za pristajanje – strma strana se dole zavrsava uskom trakom glinenog zemljista, kojim se silazi do vode. Ako se tome jos doda veliki broj potocica usled neprestanih kisa, koji uticu u reku, onda postaje jasno da su nam se pojavili veliki problemi sa pronalazenjem mesta za logorovanje. Posmatrali smo mesta vise uzvodno od sela. Zatim smo resili da prodjemo po naselju. Prvi ljudi koje smo sreli su bila dva tamnoputa muskarca, u blatom zamazanim mornarskim kaputima i ocima u kojima se videla groznicava potreba narkomana za dozu. Oni su grubo upitali:”Je li to staklo?”. U prvom momentu nismo uopste shvatili pitanje. “Staklo” je kako se posle pokazalo, na lokalnom “slengu” nekvalitetan tehnicki spiritus, koji prodaju preduzimljivi “novi biznismeni”, naslednici kupaca – skitnica, koji su davali pice lokalnim malim narodima u XIX veku  - za votku su u bescenje dobijali krzno i sve sto se moglo kupiti. Tako sada uzimaju sve sto moze da se uzme od ovih siromasnih, osamucenih seljaka, koji su za pice spremni da daju sve. Odbivsi ih, krenuli smo dalje. Ali bez obzira na to sto je bilo kasno, u naselju je bilo zivo. Na ulicama je bilo mnogo omladine i seljaka. Vecina njih je ocito vec bila u pijanom stanju. Nekoliko ljudi je vozilo motocikle. Bez kaciga, u kosuljama razvucenim do stomaka, klatili su se cak i na motociklu. Jedan od njih je prisao nasem automobilu i odmah zatrazio svecicu za motor. Aleksandar mu je, ne ocekivajuci takav razvoj dogadjaja, dao svoju rezervnu svecicu. Seljaci su, upitavsi nas nesto – otisli, ali su se odjednom vratili. Postalo nam je jasno da bi danas nocevanje u naselju bilo ravno samoubistvu, tako da bi cak na moju pricu o nasoj misiji i o tome da smo dosli da ih krstimo, odgovorili:”mi sami krstavamo” i na sve moguce nacine bi pokusali da izraze svoju nezavisnost, narocito u odnosu na pridoslice.

Vec je skoro noc, nemamo gde da prenocimo, u naselju ne smemo da ostanemo – sta da radimo? Porazgovarao sam s decom. Oni su nam rekli da se u donjem toku reke nalazi naselje Sivera, a da dalje nema puta. A obala je ovde veoma losa. U tom momentu su nam opet prisli pijani mladici. Resili smo da se vratimo nazad i ulogorimo podalje od naselja u nekom mestu uzvodno.

Pred sam mrak smo uspeli da pronadjemo mesto za odmor. Slava Bogu, kisa je prestala da pada. Ulogorili smo se. Prevozna sredstva su pored nas, posto je nemoguce da putujemo nocu po takvom putu. Slava Bogu! Te misli su prisutne kod svih – konacno je moguce malo predahnuti i normalno nesto pojesti. Ljuda sprema veceru. Braca u mraku skupljaju polomljeno suvo granje za vatru. Provlace se u tajgi po mokroj travi, visine rasta coveka. Nema drva. Trazili smo i nasli gomilu brvana, koje je led verovatno naneo u sumu. Veceramo. Tog dana svi ne samo da su se upoznali, vec su postali rodjeni jedni drugima. Nocevamo u satoru i u automobilu i kamionetu. Organizuju se prva nocna dezurstva.

22.07.01. Ujutru je bilo veoma maglovito. Aleksandar je jos sinoc mislio da je to dim od vatre, kada nam se polako priblizavala i cini se bila iza recne okuke. Trenutno nas okruzuje gusta magla. Vidljivost je oko desetak metara, ne vise - eto koliko je magla gusta.

Kamionet i automobil su vraceni nazad u Krasnojarsk u sest sati ujutru. Pokazalo se da prazan kamionet uopste ne moze da ide po putu - jednostavno skrece u jarak uz cestu. Morali smo da ga natovarimo brvnima i cvorastim panjevima. Ali najgore od svega je to, sto su dva coveka morala da se vrate zbog automobila i kamioneta - oni moraju da pomognu, ukoliko masine upadnu u blato. Njih dvojica ce se vratiti ponovo kod nas motornim camcem. Nadamo se da ce sve biti u redu. Samo ja u srcu osecam neki nemir.

Braca su otisla. Mi prebiramo stvari, ulogoravamo se, naduvavamo splav i sve osposobljavamo. Vreme leti. Vec je dva sata posle podne - a camca jos nema. Proslo je jos dva i camca jos uvek nema. U logoru su svi napeti. Ja vec krivim sebe sto sam njima dvojici dozvolio da se vrate camcem - bez njih ne mozemo da nastavimo misiju. Setam i uzvikujem:"Sta ces da radis? Kako sve nikako ne moze da se uredi odjednom?"

U 8 sati konacno smo culi zvuk motornog camca i ugledali bracu. Oni izgledaju umorno i srecno. Eto sad smo svi na okupu. Istina, izgubili smo ceo jedan dan. I jos nam je neprijatnije zbog toga sto smo tog dana planirali krstenje u Cigasetu. Ali sta da se radi? Krsticemo ljude sutra. Braca su ispricala da su dobro stigli do dobrog puta. Presli su na camac, postavili motor i doplovili nazad. Ali nisu uocili, da se prema karti putuje mnogo krace nego rekom, posto su sve reke u tim poluplaninskim mestima veoma vijugave, a posebno Birjuza koja jos pravi i okuku - zaobilazeci planinski prevoj. Ima otprilike sto kilometara. Camac i motor su uspesno izdrzali prvu probu. Ali nismo imali dovoljno benzina i morali smo da veslamo 30-40km, a to je vremenski skoro ceo dan. Pokusali smo da kupimo benzin na putu. U naselju Tulen smo nudili seljacima nesto novca za benzin, ali se oni nisu slozili. Kazu:"Sta ce nam novac? Nama je potreban benzin da bismo mogli u nekoj hitnoj situaciji da dodjemo do Pocete. Ako ne budemo imali benzina kako cemo stici? Zasto nekog drugog ne zamolite". Vec skoro pred samim logorom, na rastojanju od oko 10km, ugledali smo mlade ljude na camcima. Oni su nam i dali pet litara benzina kako bismo doplovili do logora. Dali su nam besplatno. Ali nismo mogli lako da plovimo -benzin je bio veoma loseg kvaliteta i motor je stajao svake minute.

23.07.01. Cigaset

Ujutru smo pokupili sve svoje stvari - trebalo nam je dva sata. Spakovali smo splav takodje. Pomolili smo se kao sto je red Svetom Nikolaju Cudotvorcu i Svetom Inokentiju Irkutskom - prvom sibirskom misionaru. I posli smo za Cigaset. Splav smo prikacili za camac. Konopac je na bokovima ojacan sa dve metalne stege. Probali smo da vozimo. Tesko je islo. Splav je mnogo tezi od camca i kada camac skrece naprimer nadesno, splav je zanosio nalevo, i povukavsi kanap - okretao i camac. Tako da smo prvih par kilometara plovili neprekidno udarajuci nogama cas nadesno, cas nalevo.

U Cigasetu smo pristali na obalu. Pre svega smo se pomolili Bogu da dodju oni koje On prizove, kako ne bi ucinili greh krsteci nedostojne. Braca i Ljudmila su posli u naselje, radi beseda i objavljivanja Krstenja. Sergej i ja smo ostali da pripremimo mesto za Krstenje. U malim mestima nisu potrebni radio ili televizija radi objavljivanja nekih informacija. Sve novo sto se desava, a posebno dolazak novih neobicnih ljudi - brzo postaje poznato svim stanovnicima naselja. Bilo je na nasim putovanjima i smesnih slucajeva, kada smo misiju pocinjali s kraja naselja i rekavsi da nosimo pomoc u lekovima i odeci siromasnima i porodicama sa mnogo dece, vec na sredini naselja sretali penzionere koji su zurili prema nasem splavu, s pasosima koje su cvrsto drzali u rukama. A kada smo dolazili na drugi kraj naselja, pokazalo se da su sve kuce zatvorene jer su svi vec otisli na obalu. Na koji nacin je vest stizala pre nas - ostaje zagonetka. Tek sto smo pristali uz obalu, pored nas je pristao camac iz koga su izasli muskarac i zena. Muskarac nam je odmah prisao. Rec po rec mi smo shvatili da je on staroverac iz Sivere, i saznavsi da sam svestenik odmah je poceo da me ubedjuje da dodjem u Siveru kod njegovog dede koga svi zovu "deda Anisimu". On ce vas lepo primiti i nahraniti, morate obavezno da svratite. On je kako mi to kazemo nas "ucitelj". Ja bih vas sam odveo tamo, ali cu zakasniti na kosidbu. Zena ga je vec vukla za ruku da se vrati u camac, a on je okrecuci se prema nama, jos uvek pricao:"On je veoma pismen i bilo bi mu prijatno da porazgovara s vama. Morate obavezno da dodjete. Ja bih vas i sam poveo, ali cu zakasniti na kosdibu". Ali zena ga je konacno odvukla od nas. Dobro je da smo uspeli da mu poklonimo Jevandjelje po Luki, molitvenik i jos nekoliko knjizica. Pitanje vere za staroobrednike je veoma aktuelna i bolna tema.

Kroz dva sata je pocelo Krstenje. Ljudi su poceli da nam dolaze cim smo stigli. Razgovarali smo. Poklanjali smo im Jevandjelja i literaturu. Mnogi su nas molili za krstice, jer su neki od njih krsteni, pa su izgubili krstic, a ne mogu nigde da ga kupe. Malo ko zauvek napusta naselje. Vecina njih uglavnom ovde prozive ceo svoj zivot, samo jednom ili dvaput napustaju naselje radi skolovanja ili dobijanja pasosa itd. Odnos mestana je sada potpuno drugaciji u odnosu na to kako su nas docekali prvi put. Veoma radosno i prijatno.

Razgovaram sa mestanima. Spremam se za Krstenje. Nas mali decko Serega mi pomaze da ocistimo obalu, gde ce se vrsiti sluzba, - od zica, stakla i kamenja. Trazimo veliki kamen umesto stola, kako bi smo na njega postavili bogosluzbene predmete. Kamenja nema jer je obala glinovita. Tada su braca donela veliki trupac, koji je bolji od bilo kog stola.

Dosli su prvi ljudi na Krstenje. Bilo ih je dvanaestoro. Poceo sam da sluzim. Dolazilo ih je jos - takodje za Krstenje. Skromno su stajali po strani i cekali svoj red. Duvao je jak vetar, koji je ometao pravljenje lancica za krstice, onemogucavao ispisivanje Krstenica, dok su listovi poklonjenih knjiga sustali. Nadvijali su se oblaci, ali sunce nije prestalo da osvetljava nasu obalu, i zagreva svojom toplotom. Glasno i daleko iznad vode su se cule reci molitve. Ljudi su davali zakletvu na vernost Bogu. Prvi put se, jos nevesto, skupljali prste, osenjujuci se krsnim znakom.

Cetiri puta je vrsena Tajna Krstenja u naselju Cigaset. 39 ljudi je prisajedinjeno Crkvi. Ja sam sluzio, Valera je pevao, Ljuda i Oleg su ispisivali Krstenice i vezivali lancice za krstice. Sergej i Kiril su cuvali splav i camac. Sve je trajalo skoro 4 sata. Bili smo veoma umorni. A to je tek bila polovina nase sluzbe. Ljudi su dolazili i dolazili. Mnogi krsteni su dolazili da posmatraju Krstenje i da porazgovaraju. Trazili su krstice, knjige. Zeleli su sve da kupe ne prihvatajuci nista na poklon. A kada su uzimali knjige donosili su nam zelenis iz povrtnjaka - luk, krompir, mirodjiju - to jest ono cega su imali u izobilju. Neke grupice ljudi su promatrale izdaleka, s obale, a neke su nam bile blize. Na strmoj obali je bilo mnogo omladine, koja se mogla videti iz susednog naselja. Odatle se mogao cuti smeh i uzvici s prekidima. Osecalo se da odatle dolazi nesto negativno. To je pomalo ometalo Krstenje, ali je vise od svega psiholoski uticalo na nas, pravilo iskusenja, zbog cega smo bili veoma umorni. Nismo imali mogucnost da sprecimo huliganstvo. Bilo kakav prigovor s nase strane bi samo pojacao njihovo suprotstavljanje. U naselju nema nikakve vlasti, pa tim pre ni milicionera. Najbliza stanica je udaljena nekoliko desetina kilometara po vrletima. Najbolja zastita je bila - ne obracati na njih paznju.

Za vreme drugog Krstenja se pravo do nas, sa strme obale, spustio motocikl sa kolicima. Na njemu su bila dva skroz pijana seljaka izbezumljenih pogleda, i razdrljanih kosulja, koje su im visile do pojasa. Motocikl je dosao do onih koji su se krstili i samo sto nije zakacio nekoliko ljudi. Oni su odskocili u stranu i samo ih je to spaslo od trauma. Oleg je morao da ucini mnogo napora da bi umirio napadace i uzeo im motocikl. Prisutni mestani su poceli da nas brane i grde te pijanice. Mi smo nastavili Krstenje. Nije tako lako organizovati misiju u takvim mestima i to ne samo nama, vec i mestanima, koji da bi primili Krstenje moraju da prodju kroz poruge i osude suseljana. Cak stavise, vec posle, na pauzi, svi su strogo ukoreni. Oleg kaze:"A sta ja da radim? On mi direktno preti". Neko je odgovorio:"Trebalo je da se bacimo pod tockove, odmah bi zasluzio Carstvo Nebesko". Evo sta je dalje bilo.

Posle Tajne Krstenja je trebalo dalje raditi – razdavati siromasnima odecu i lekove. U pocetku smo to hteli da uradimo potajno, i dobivsi spiskove siromasnih u seoskim odborima, mislili smo da stvari nosimo po kucama. Time bismo izbegli situaciju da celo selo dodje po pomoc do nasih splavova i bude neprijatnosti. Nismo imali mnogo stvari i lekova – nije cak bilo dovoljno za sve samo u jednom naselju. Tako da je dobrovoljnu pomoc trebalo razdavati sto je moguce neprimetnije. Ali se to pokazalo nemoguce. U vecini naselja nema nikakve vlasti, pa cak ni seoskih odbora. A tamo gde ima seoskih odbora – bili su zatvoreni, pa nismo mogli da nadjemo nijednog nacelnika. Morali smo da uradimo sve suprotno planiranom. Sami smo trazili siromasne, i za vreme misionarenja smo pitali za njih, ljude koji su nam dolazili. Ako su naselja mala, onda se svi medjusobno znaju, pa smo mogli lako da dobijemo informaciju o ljudima kojima je potrebna pomoc. A takvih je bilo mnogo medju ziteljima u svakom naselju. Stvari nije bilo mnogo i dovoljno za tako dugu misiju. Zbog nemogucnosti razresenja novonastale situacije, razdavali smo ih direktno sa splava. Jasno je da je oko nas bila gomila ljudi. Sve je proslo bez ikakvih ekscesa samo zahvaljujuci Bozijoj Milosti.

Po dogovoru sa nasim dobrotvorima, trebalo je da zapisujemo podatke iz pasosa i adresu svakoga ko je dobio pomoc. Gore iskusenje od toga se nije moglo zamisliti. Narocito je bilo tesko sestri Ljudmili, koja je razdavala stvari i vodila dokumentaciju. Uopste, u tome su ucestvovali svi nasi misionari, posto je trebalo zapisivati i podatke iz pasosa, i traziti po koferima neophodne stvari, i zadrzavati masu, i obezbedjivati splav i camac. Vec smo bili veoma umorni, posle cetiri krstenja – a tamo se stvari tesko dobijaju –kao da su iz automobila posle svakog deljenja istovarene cigle – poceli smo da delimo lekove i odecu. Ne znam odakle nam snaga za sve to. Ja mislim da su svi izgubili pojam o vremenu. Najgore je bilo kada su se popunjavale ankete. Odgovori su standardni: porodica sa petoro clanova, u kojoj niko ne radi, sav prihod je uglavnom invalidnina jednog od clanova porodice  - sta je sto rubalja po glavi, ili prema bakinoj penziji – sto pedeset rubalja mesecno. A najogore od svega je bilo kada su stideci se prilazili ozbiljni muskarci i pitali da li mogu nesto da dobiju. Pitamo za osnovne podatke: bez posla, zivim sam, nemam nikakvog prihoda. Ili: porodica od tri clana od kojih nijedan ne radi i bez ikakvog prihoda. Drzava nezaposlenima dugo ne isplacuje novcanu pomoc, a posla nema godinama, tako da ne postoji nikakva mogucnost da se izvuku iz takvih mesta. Da bi se negde otislo treba imati novca za put i zivot tamo gde odlazis. Zivot je veoma skup. Cak i najtezi posao je veoma tesko naci – svuda je besposlica, i ako postoji potreba za radnom snagom, onda je to samo u gradovima i za tacno odredjene kvalifikacije. A kako zitelji ovih mesta mogu nesto da specijaliziraju? Zato oni mogu da budu samo nadnicari ili niskokvalifikovani radnici. Oni skoro da nemaju realne sanse da svoj zivot promene na bolje. Zato mnogi od njih zive za to da dobiju penziju i bednih petsto rubalja – koje su im kao sladak raj. Penzioneri su najbogatiji ljudi u gradu. Oni, primajuci penziju od petsto do hiljadu rubalja, izdrzavaju porodicu od po 5-7 clanova, pa cak nekad i vise. Srce nam se steze i mi, vec vise i ne osecajuci umor, radimo, umirujemo, odevamo, razjasnjavamo, razgovaramo, ispitujemo ljude dok ne “presusi” potok onih koji nam dolaze. Strasno je videti odrasle, stare ljude, koji se raduju nekoj kosulji kao cudu. I razumljivo, to nije samo zato sto im je potrebna ta kosulja, koliko zbog toga sto oni vide da neko pazi i brine o njima. Osecaj izolovanosti, cak i predodredjenosti je nesvesno prisutan u svesti ovih ljudi. I takva briga o njima je nesto sto ih izdize iz mracne zivotne predodredjenosti, nesto veoma toplo, prijatno, dobro, bez obzira na to sta im je poklonjeno – kaput ili samo par sokni.

Smrkava se i treba hitno da se putuje. Shvatajuci da to moze da se produzi do ujutru i jos dalje, osetivsi Blagoslov da je vreme da se podje, uvideo sam kako nas je Gospod oslobodio – svi ljudi koji su bili pored nas su dobili neophodne stvari, i mi smo mogli da krenemo.

Sivera.

Na dva tri kilometra uzvodno duz reke Birjuze nalazi se selo Sivera. Selo je veoma veliko, tacnije mnogo vece nego sto se nama cinilo, po onome sto smo culi u Cigasetu. Selo je staroversko. Ranije sam se sretao s njima u gradskoj Crkvi u Jenisejsku, kada sam tamo bio poslusnik. Ali su to bili susreti na nasoj teritoriji. Oni su dolazili za knige i skoro uopste nisu nista razgovarali. Bio sam i u njihovoj knjizari u Moskvi. Zanimalo me je njihovo pojanje i sluzba. Ali ovo danas je bio moj prvi kontakt s njima na njihovoj teritoriji, u njihovom drustvu, i treba reci po njihovom zakonu, posto misljenje lokalnih staroveraca ima uticaj na sve u naseljima pored reke Birjuze, i ukoliko mi ovde ne ostvarimo dobre kontakte, necemo imati uspeha ni dalje.

Pristavsi u plicaku niske obale nedaleko od sela, Oleg i ja smo posli u naselje da razgovaramo sa mestanima. Penjuci se uz strm obalski brezuljak, ja sam sve razmisljao da bas ovde treba da radimo, i ponudimo ono sto mozemo. Staroverci nas pravoslavne smatraju skoro kao crkvu antihrista. Najblazi naziv je – “sluzbena crkva”, podrazumevajuci pritom da su oni prava crkva i da zbog toga nikako ne smeju imati kontakte s nama. Oni se rukovode prema takozvanom “Casovnom sporazumu”. Jednostavno oni nemaju popove, sto predstavlja poslednju granu staroverskog raskola XVII veka. Njih nema mnogo. Niko ne zna koliko ih tacno ima. Zive na rekama - Birjuzi, Cuni, Tasevi i u dolinama Jeniseja. Naseljavaju najpustija mesta u tajgi, kako bi sto manje opstili sa drugim ljudima. Medjusobno imaju raspored kada i s kim razgovaraju. Zbog pogorsanja ekoloske situacije na Birjuzi i Tasevi, cija je posledica smanjenje broja riba, jagoda, pecuraka i tako dalje, mnogi se preseljavaju sto je moguce dalje od ljudi koji zive u dolini pritoke Jeniseja.

Njihovo ucenje je za mene jos uvek zagonetka. Tu tesko da mogu da pomognu neki recnici, knjige. Oni se veoma cuvaju od opstenja sa inovercima. Onaj ko nije “obican smrtnik” – tesko da ce biti preterano iskren s bilo kim od stranaca. A obican smrtnik ni ne zna nista, sem dve pretenzije o celom svetu – “sklapanju prstiju” i “istinitoj staroj veri”.

Znam da se ti staroverci krajnje negativno odnose prema pravoslavnom svestenstvu. Zato se veoma bojim da moze da se desi nesto lose. Omladina, koja nam se podsmevala prilikom Krstenja u Cigaseti, je vec dosla putem do tog naselja i trenutno je na motociklima i biciklima na strmoj obali. Mi smo isli pravo prema njima. Razumljivo je da ovde necemo moci da vrsimo ni krstenja niti bilo koja druga svestenodejstva. O tome cak i ne razmisljamo. Hoce li oni uzeti od nas knjige i ikone? Pitanje je, ali cemo probati. Ponudicemo im pomoc u lekovima i odeci. Tako smo odlucili.

Naselje se nalazi na strmoj obali reke, tamo gde ona menja pravac, zapljuskujuci visoko brdo na toj obali, gde se reka suzava, zuboreci sprudovima na uskoj siveri, po kojem je mesto i dobilo ime. Kuce su drvene, cvrste. Pored svake kuce ima mnogo postrojenih objekata od dasaka i brvana. Zive dobro, gledajuci po kucama i seoskim merilima.

Prilazimo masi koja stoji kod poslednjih kuca na kraju strme obale. Medju velikim brojem mladih stoji jedan prilicno visok covek. Obracam se njemu:”Gde mogu da nadjem Anisima?” Masa se prema nama odnosila veoma radoznalo i s podsmehom – svi su zacudjeno ucutali. Doslo je do sasvim neocekivanog obrta situacije – odakle ove cudne pridoslice znaju naseg Anisima? Prilaze zene, i njih pitamo. Pokazalo se da on zivi u blizini – samo dve kuce napred. Pitamo ih da li im je potrebna pomoc u odeci i lekovima? Kazu:”Mi smo bogati – imamo svega. Sve sto nam treba sami napravimo”. To je cak veoma uctivo odbijanje. Idemo do Anisima. Mestani njegovo ime izgovaraju kao Onisim. Pred nama se pojavljuje stariji covek srednjeg rasta. Na glavi ima mrezicu protiv komaraca, koja je potpuno ista kao jedna sto smo videli u krasnojarskoj prodavnici pre prolaska. Svi ostali staroverci setaju okolo kao “musica koja zeli da pojede zver”.Rekli smo mu ko smo i odakle smo. Takodje smo mu rekli uzrok naseg dolaska i zasto smo se obratili bas njemu. Seli smo na klupu ukopanu u zemlji na samoj obali. Takve klupe se nalaze pored svake kuce na obali. To je cak stavise karakteristika staroverskih naselja. Njihove kuce uvek “gledaju licem” prema reci. Tako da se prema reci nalaze samo povrtnjaci i smetlista kao i u ostalim civilizovanim naseljima. Zadivljujuci je i nacin odnosa coveka prema Bogom sazdanoj prirodi.

Besedu pocinje domacin, i kao sto je to obicaj kod njih, ona pocinje sa podrobnim prepricavanjem price o raskolu s njihovog stanovista. Prema nama su bili veoma gostoprimljivi. Veoma su se obradovali saznavsi da plovimo i vrsimo krstenja, cime se obnavlja vera u Boga. Ocito je, da se ovaj covek veoma brine za prosvecivanje i spasenje ljudi, i to ne samo svojih bliznjih. U njima se vidi iskrena vera i nacitanost. Onisim veoma dobro poznaje dela Svetih Otaca. Prica da postom porucuje knjige iz Moskve. Bio je u Trojice-Sergejevoj Lavri i kaze da mu se tamo veoma svidelo. Uznemirio se kada je saznao da nismo mogli da ostanemo u Plahinu i misionarimo tamo. “Ljudi su izgubili veru, rastuzio se – treba raditi”. Razgovor je za mene bio sasvim neobican. Ockivao sam svakidasnji razgovor sa optuzbama na nas racun. A njemu je drago zbog nas, nase misije, jer se vera ukrepljuje. Znaci njihova vera jos uvek postoji, i Duh Boziji i ovde spasava ljudske duse.

Opet raz govaramo o bolnoj temi svestenstva. Napominjem mu da su Vaseljenski patrijarsi odmah osudili – eto kakav odnos imaju svestenici prema gresima Nikona? On sve shvata, ali trista godina “svoje” vere takodje cini svoje. Donosi knjigu o Crkvenim Tajnama. Knjiga je zaista veoma dobra. Prica kako je shvatio da su Miropomazanje i Pricest veoma vazni. Prica jos kako se oni krste sami, cime cine veliki greh u odnosu na Sveto Pismo i Svete Oce, koji ne dozvoljavaju da se to radi u odsustvu svestenika. Ali miropomazanje se i ne vrsi. Pita nas da li i danas sam Patrijarh priprema miro na Veliki Cetvrtak kao i ranije? Oni se ispovedaju jedni drugima. To po Svetom Pismu i Svetim Ocima daje potvrdu legitimnosti toga. A nema ni pricesti. On se skrusava – iskreno se skrusava. Prica da je razmisljao i o “Austrijskim” i “Belokrinijskim” svestenicima. To su staroverski svestenici. Ja mu napominjem da njihovo svestenstvo nije legitimno prema prvom Apostolskom zakonu:”Episkopa rukopolazu dva episkopa”. Njihovo svestenstvo je bilo usvojeno u oba slucaja podmicivanjem episkopa, koji je sam rukopolagao druge episkope. Zato, s tacke gledista kanona, apostolsko nasledje, na kojem se zasniva pravoslavno ucenje o svestenstvu, je bilo prekrseno. Takodje mu napominjem da su vec odavno skinute kletve sa staroveraca, i oni mogu da sluze i da se krste po svojim obicajima u nasim Crkvama, posto je Patrijarh sluzio dvehiljadite po starom ustavu i pricescivao se sa straovercima. Pitam ga zasto ne sme od nasih svestenika da primi Miropomazanje i Pricest, ako moze da pritom ne menja svoju veru i ako se sluzi po starom obredu? Zasto ne smeju da primaju pravoslavne svestenike? Odgovora naravno nema. On uzdise i govori:”Imam pedeset godina i ne mogu da menjam veru otaca”. To jest ne postoje nikakvi objektivni, ni verouciteljski razlozi vec samo trista godina otkako su ocevi i dede odbijali svestenstvo “nikonijanstva” radi, i to se nikako ne sme prestupiti, jer je obicaj iznad svega.

Oprastamo se sa Onisimom i dolazimo medju straoverce medju kojima su jedan stariji covek i nekoliko mladica. Ostali odrasli su verovatno na kosidbi, a zenama nije dozvoljeno da slusaju “muske” razgovore. Dajem svoju adresu Onisimu. On moli za knjige – ali samo za one pre raskola. Tako da nisu uzimali od nas ni knjige, ni ikonice, ni lekove, ni odecu. Ne smeju. Boje se. To se oseca. Kazu da mogu da ostanu bez penzije. Njihov odgovor je – bogati smo, nista nam ne treba – a siromastvo je moguce videti svuda. Ali sta da radimo? Tako mora da bude.

Posle razgovora sa “deda” Onisimom ostaje veoma radostan i prijatan osecaj  - kao da smo se sreli sa nekim rodjacima. I razgovarajuci sa njima imas osecaj kao da si u Rusiji u XVII veku, toj Rusiji u kojoj je vera bila sastavni deo celog naroda i skoro u potpunosti nacin zivota.

Nemamo snage da plovimo dalje. Treba nam neko vreme da dodjemo sebi posle ovakvog dana – krajnje smo izmoreni. Napustili smo naselje, prolazimo siveru reke i zaustavljamo se na nocevanju na najblizem ostrvu. Nemamo vise snage.

24.07.01. /5.00

Ljudmila. Kiril i ja smo bili na “psecem dezurstvu”. Tada obavezno treba nesto raditi da se ne zaspi. Kiril pere posudje koje je ostalo posle vecere. Ja pijem jak caj. Ovo jutro takodje ne predskazuje suncan dan. A orosila je i sitna kisa. Uvukli smo se u zaklonjen objekat, koji je jednim delom naslonjen na sator, a drugim na vesla, zabodena u pesku. Tu je toplo i suvo. Najveci problem su nam jedino – komarci. Otac Danilo nam je danas dozvolio da se odmorimo i ustanemo kasnije, jer danju prolazimo recnim brzacima. Nikada tako nesto nismo radili na camcu. Braca su uznemirena. Ko zna kakvi su ti brzaci? Mozda su neprohodni za nase splavove. U tom slucaju bismo morali da prevucemo sve stvari i camce po obali na mestima gde su brzaci, a to je otprilike 4km ako ne i vise. Zato su braca i resila da se naspavaju i nakupe snagu. Ocekuje nas naporan dan.

Jeromonah Danilo. Isplovili smo. Pre brzaka se nalazi jos jedno staroversko naselje – Lugovaja. Ulazimo i u njega. Vide se kuce od brvana na visokoj obali. Vidimo i ljude pored jedne od kuca. Neki muskarci popravljaju krov. Zene sede na klupi pored kuce. Svi radoznalo posmatraju nase “ladje”. Ali oni pritom ne zele da mi primetimo njihovu radoznalost, zato sto neki od njih pokazuju ravnodusnost. Pristajemo ka obali. Bojim se da ne uplasim mestane i da ne narusim osetljiv mir svojom pojavom, u kojoj ce oni bez greske prepoznati svestenika, bez obzira sto imam jos odece na sebi. Uputio sam Olega i Valerija ka starovercima. Oni se penju strmom obalom i prilaze ljudima koji sede na klupi. I muskarci se ukljucuju u razgovor. Braca se predstavljaju:”Mi smo misija iz Krasnojarska sa pravoslavnim svestenikom”. “Vidimo” – kazu staroverci. Braca produzavaju:”Putujemo, delimo knjige, krstimo, a ako medju vama ima siromasnih ili sa mnogo dece, njima dajemo lekove i odecu”. Staroverci se smeskaju. Oni ocito vec sve znaju o nama. Neko nas je preduhitrio, i vec celo naselje zna ko ce prolaziti pored. Moze biti da su nas cak i ocekivali. Razgovor poprima slican ton onome u Siveri:”Da, mi svi imamo mnogo dece i niko od nas ne radi. Ali mi smo bogati. Nama nista ne treba. Imamo sve. Sve zaradjujemo svojim radom. Niko se ne slaze da dobije pomoc. Mi cak odbijamo i penzije a sad nam dolazite vi i nudite vasu pomoc…”Vrsta argumenata pa cak i njihova forma su veoma slicni onome sto nam je receno u Siveri. Ja sam se setio necega - potpuno je moguce da su to reci nekog od autoritativnih ucitelja staroveraca. On im je dao odgovor na pitanje kako da se odnose prema nama, a oni prosto ponavljaju njegove reci. A mozda i nije tako. Mozda prosto uobicajen mentalitet i zivotno iskustvo daju takav rezultat da takve odgovore mozemo cuti i u pogledu nekih beznacajnih stvari.

Sivera je bogato naselje. Lugovaja je siromasnije. Sto se ide dalje prema tajgi – sve je siromasnije. Tesko je shvatiti uzrok takvih razlika. Iako i tamo i ovde ljudi zive uglavnom od svog domacinstva i tajge. Trebalo bi da bude obrnuto – sto je naselje dublje u tajgi, trebalo bi da je bogatije, jer ima manje ljudi i vise prirodnih bogatstava po glavi stanovnika. Ali ocito nije tako. Staroverci u Siveri su izgleda mnogo bogatiji od obicnih zitelja susednog naselja Cigaseta. Ovde se vec to ne moze reci. Zasto je to tako? Mozda staroverci iz Sivere rade negde, naprimer u splavarskim brigadama ili u sumarstvu?

Ljudi su pritom sasvim gostoprimljivi. Pricaju nam sa zadovoljstvom o svom zivotu i o tome kako da izbegnemo brzake. Kazu da brzaci kojih se mi bojimo – “Stariji brat”, “Sestra”, “Brat” i “Mladji brat”- idu jedan za drugim – i nisu tako strasni kao brzak “Burni”. Muskarci-staroverci se smeju:”Nista zato, ne bojte se ako vas uhvate”. Nize nizvodno se nalazi naselje – Burni, koje je takodje staroveracko. Kao da smo dosli u neku pustinju! Samo staroverci svuda naokolo! Mi smo naravno znali da samo oni zive ovde, ali se pokazalo da su ta mesta veoma divlja i da samo staroverci tamo i zive"”

Brzaci, kojih smo se toliko bojali su se pojavili neocekivano. U pocetku – suzenjem recnog rukavca, povecanjem brzine recnog toka, a ubrzo zatim i velikim talasima. Jos kuci smo razmisljali o tim najtezim brzacima i proucavali ih na najdetaljnijoj karti. Ona nam je veoma pomogla. Valerij je gledajuci u nju rekao:”Iza okuke je brzak, a iza sledeceg je bila mirna voda, a zatim suzenje”. Nasi na splavu su prolazili brzak sedeci na krovu splava s veslima, kako bi u slucaju necega mogli da veslaju prema obali. Sve stvari su isprevezivali jednim kanapom , kako ne bi upale u vodu. Ja sam seo za motor, a Valera je sedeo na pramcu camca i posmatrao kamenje u vodi kako ne bi naleteli na njih. Okruzivale su nas kamene padine. Velike stene su se pomaljale iz vode u svoj svojoj lepoti i moci. Prizor je upecatljiv. Pokusali smo sve da fotografisemo, ali u tom momentu nam nije bilo do fotoaparata. Prolazeci brzake, bili smo veoma uznemireni i veoma pazljivi da se nesto neocekivano ne desi – da ne naletimo na kamen ili da se ne prevrnemo, ili da se ne pojavi neka stena, ili tako nesto. Ali camac i splav koji je bio privezan za nju su veoma lepo plovili. Prosli smo lako brzake, ali smo zbog uznemirenosti svi bili veoma napeti i uzbudjeni.

Nocevali smo na ostrvu pred Ust-Kajtimom. Na nama se moze videti da smo veoma umorni. Desava se da pocnes da dremas za kormilom camca, sto je naravno veoma opasno. Svi ostali su zaspali od umora i nenaviknutosti na takve zivotne uslove. Skoro neprekidno pada sitna kisa. Hladnoca i tmurno nebo otezavaju situaciju. Ipak svi malo treba da predahnemo.

25.07.01. Ljudmila. Probudila sam se zbog sparine u satoru. Sunce je toliko grejalo da nam se cinilo kao da se nalazimo u pravom ruskom parnom kupatilu. Bilo je pravo cudo ugledati sunce posle jucerasnjeg tamnog i oblacnog neba. Gospod nam je podario lepo vreme, za koje smo se toliko molili. Braca su ulovila nekoliko riba i usolili ih. Dok smo se spremali da jedemo imali smo prvi put mogucnost da se okupamo u Birjuzi…

Vreme se brzo promenilo. Pada kisa. Ne mozemo da plovimo. Doneta je odluka da ostanemo jos jednu noc. Na ostrvu nema drva za vatru. Braca su doplovila do starosedelacke obale Birjuze. Tamo su pronasli nekoliko suvih brvana, koje su privezali za camac i doplovili do ostrva. Oko naseg ostrva se vec cuju uzvici. Pokazalo se da je otac Danilo ispao iz camca. Svi su skocili da ga spasu, ali je on vec uspeo da zagnjuri u vodu.

Odlazak u Ust-Kajtim je planiran za rano ujutru. To je takodje starobredno naselje. Mozda ce njegovim ziteljima biti potrebna nasa pomoc u lekovima i odeci? Nase sluzenje Gospodu se nastavlja. Pokrovitelju nas – Sveti Inokentije Irkutski Cudotvorce – moli se Bogu za nas!

26.07.01. Jeromonah Danilo. Pristajemo na obalu naselja Ust-Kajtim. Na levoj obali, po toku reke Birjuze se nalazi nekoliko kuca sa dodatnim zgradama. Teren je veliki, tako da su kuce veoma udaljene jedna od druge. Odmah se vidi da ovde ima dosta zemlje. To je od civilizacije najudaljenije naselje na celom toku Birjuze. Okolo je divlja tajga. Ima 5 ili 10 porodica koje tu zive. Do njih se moze doci samo camcem. Nedaleko od naselja, na obali, smo ugledali traktor, koji je potpuno obrastao nekim grmljem. Ocito da su nekad ovde donosili drva. Sada nikoga ni ne vidimo ni ne cujemo. Porodice su veoma siromasne, i njihova situacija ne moze ni da se uporedi sa Siverom. Pored obale se nalaze cetiri motorna camca. Motori se u ovim mestima ne skidaju s camca, niti se brave na kucnim vratima zakljucavaju – domaci ne kradu, a stranaca nema. Motorni camac predstavlja zivot. Bez njega je smrt. Sve je preko reke – riba, jagode, pecurke, kosidba itd. Odvezu se camcem i u dolini pored obale se nalaze mesta sa pecurkama, jagodama, postavljaju pcelinjake. Trava se kosi samo u toj dolini jer je lakse seno prebaciti preko reke. Da, sve je preko reke. Na jednom od camaca muskarac je popravljao motor. On s vremena na vreme baci pogled na nas, sagnuvsi glavu. Mi vec znamo da to nije znak agresije ili neprijatnosti, vec bojazan od novih, stranih ljudi. Upravo smo njega s porodicom videli juce, kada se vracao camcem s kosidbe. U camcu je bilo troje dece – verovatno njegova. Prilazim mu, i pricam o nama i nudim pomoc u odeci za decu. On je samo jos nize sagnuo glavu i nesto promrmljao kao odgovor. Pokusavam da ga ubedim da mi nemamo nikakvih prikrivenih ciljeva, vec da prosto zelimo da pomognemo. Opet je nesto odricno mrmljao, spustivsi glavu jos nize. Odlazim. Sa brezuljka na kojem se nalaze kuce trce deca prema camcu – decak od osam godina I nesto mladja devojcica. Odeca na njima je stara, izbledela od pranja do svetlo sive boje – vide se i zakrpe. Devojcica je u tradicionalnoj staroverskoj haljinici. Od kuce, koji se nalazi levo od nas, su dosla dva bradata muskarca, osmehujuci se. Jedan je stariji, ocito otac i njegov odrasli sin. Oni su se sasvim drugacije ponasali prema nama. Bili su veoma zainteresovani: ko je dosao? S kojim ciljem? Takodje odbijaju bilo kakvu pomoc. Kazu da sami sve prave i jos da se “Plasljiva vrana i zbuna boji”. Zanimljivo je da ih je neko toliko naplasio, da oni ni za zivu glavu ne zele da prime bilo kakvu pomoc.

Saznavsi da sam svestenik, poceli su da me promatraju, ispituju. “Nikonijanski” svestenik prema njihovom ucenju, je nesto slicno pomocniku antihrista. I eto on stoji tu i nikoga ne “ujeda”. Ne govori nikakve anateme. Njima je ocito interesantan. Ja sam svojom pojavom razbio njihovu predstavu o stereotipu “nikonijanskih” svestenika kao neceg strasnog, zabranjenog, zlog i suprotnog njihovoj veri. Oni jos mogu da shvate pravoslavnog svestenika – ne razume toboze, posto su ga njegovi svestenici nasamarili i uveli u svoju veru. A ovaj svestenik – cas razgovara s njima, cas nudi pomoc – cini se kao normalan, jednostavan covek. To jest bio je gladan. Jedan covek je posao u ribolov , i nije se vratio ni na veceru. Ostali muskarci su tada bili u lovu. Samo su babe ostale u selu. I one su posle da ga traze. Samo sto su se malo spustile, ugledale su ga gde lezi – “izglodan”. Ostala je samo lobanja i kosti. Starice su htele da sakupe kosti, i sahrane ih po hriscanski. Tad se odjednom pojavio medved, koji je napao starice. One su pokusale da se odbrane vatrom, ali se on nije bojao – bio je toliko gladan. A zatim su pristigli muskarci i ubili ga. Eto kako je to bilo. Inace je kod nas veoma mirno.”

Posle ovih “umirujucih” prica posmatrao sam divlju mracnu tajgu – mali mravi su nam puzali po ledjima. “Treba nocevati samo na ostrvima jer ima manje sanse da se susretnemo sa “domacinom” tajge” – razmisljao sam u sebi.

Raspitujemo se za brzake i put do Taseja. “Reka je mirna- necete imati problema sa plovidbom. Osinski brzak je bezopasan, necete ga ni primetiti. Ali je Burni – veoma opasan. Tamo, malo dalje, je nase staroversko naselje. Oni su vec navikli da izvlace camce koji su se prevrnuli. Ja  sam tamo na Burnom ziveo ranije – prica mladi muskarac. Vi pokusajte da prodjete. Ali pokusajte da idete po sredini. Tamo je “ogledalo”, ali od njega treba da idete nadesno, kako ne biste upali u “cvetic”. A ako vam se i desi da upadnete u “cvetic” – ne brinite se, izvuci ce vas u naselju, primiti, dati vam da se presvucete, pomoci ce vam. Stekao sam utisak da ljudi koji zive u ovim mestima, da bi preziveli, treba da budu veliki optimisti – sto smo mi i videli kod ovih staroveraca. Treba sad da naucimo i neke osnovne izreke koje oni koriste. Bilo mi je nekako neprijatno da pitam sta je to “ogledalo” i “cvetic” – nisam zeleo da izgledam u njihovim ocima kao potpuni laik. Bilo nam je zao sto nista nismo mogli da ucinimo za njih. Odbijaju bilo kakvu pomoc, a o Krstenju, ispovesti i Pricescu da i ne govorim – za njih je to potpuno neprijateljski. Ocevi i dede su im zapovedili da s nama uopste ne razgovaraju. Tako da bez obzira na sve ono sto nemaju, oni ne zele ni mrvicu da uzmu od nas. Genadij Ivanovic, je nas instruktor-vodic koji nam priprema marsrute i pomaze nam u svemu sto se tice opreme – on je plovio po Angari kada mu je bilo 18 godina. Desavalo se da je tada zalazio i u straoverska naselja. I on je pricao da su mestani veoma gostoprimljivi – nahrane, napoje, pokazu – jedino nece vise koristiti kasiku i ciniju iz koje si ti jeo to smatraju oskvrnjenjem. I drugi ljudi su to pricali. Videli smo razne staroverce. Postoje oni koji ne prihavataju “nikonijane” ni u kom slucaju, cekaju samo da vide neku njihovu prevaru ili lukavstvo kako bi se odrekli “istinske stare vere otaca”. Takvi nas posmatraju s podozrenjem i bojazni. A postoje i oni koji su otvoreni, komunikativni, sami stupaju u razgovor, nimalo se ne bojeci za svoju veru, ili oskvrnjenja od “nikonijana”.

Oprastamo se od nasih sagovornika kao od veoma bliskih rodjaka. Tako nesto se desavalo samo u staroverskim naseljima, ali ne i u “svetskim”. Vera se oseca u coveku, i bez obzira na stotine godina koje nas dele od staroveraca, i mi i oni osecamo jedinstvo nase vere, iako su oni za nas raskolnici, a mi za njih skoro antihristi.

Za dan prelazimo oko 60km. Veoma smo umorni. Pred nama je brzak Osinovij. Na celom putu nema ostrva vec samo grebeni, a mi treba negde da se odmorimo. Nasred reke nam se, pri punom radu,pokvario motor – hladjenje nije radilo. Gasimo motor i nastavljamo da plovimo splavom. Sta da radimo? Okolo je svuda nepregledna tajga, a rekom niko ne plovi. Ja se ne razumem u takve motore, kao ni Valera. Pokusali smo da pronadjemo uzrok kvara. Nista ne mozemo da pronadjemo. Srce nam se steze. Molimo se Gospodu i nasim Pokroviteljima – Svetom Nikolaju Cudotvorcu i Svetom Inokentiju Irkutskom Cudotvorcu.

Vozimo se bez ikakvog cilja. Ali posle detaljnog pregleda osovine motora, pojavio se tanki mlaz vode –iako je bio slab - motor je proradio. Plovimo dalje, neprekidno posmatrajuci pod motor da li je i taj tanak mlaz vode nestao, od kojeg sad kao od slamke zavisi mozda i nas zivot.

Stizemo do brzaka. Njega prelazimo veoma lako, iako se reka na tom mestu veoma suzava, i brzak huci kao pravi vodopad tako da se ne moze uopste razgovarati. Ubrzo posle brzaka smo ugledali malo nanesenog peska koji nam se cini kao malo ostrvo. Tu ima dovoljno mesta da se postavi sator. Pristajemo. Ima dovoljno mesta, ali potom shvatamo da to nije ostrvo vec poluostrvo. To predskazuje da su tu mozda i veoma neprijatni “gosti” – medvedi. Moramo neprekidno da dezuramo i da budemo veoma pazljivi. Rasirili smo najlon i stavili na njega sve stvari. Splav i camac smo izvukli na obalu. Postavili smo sator. Valera je poceo da proucava motor na camcu i da trazi uzrok kvara. Pokazalo se da je za to potrebno rastaviti motor do poslednjeg srafa, a mi ne smemo toliko da rizikujemo. Odlucujemo da sve ostavimo kako i jeste. Poceli smo da secemo drva u sumi, na brezuljku. Kada smo nasekli dovoljno, otkotrljali smo ih nadole. Vatra uvek treba da bude dobra – to uplasi medveda, a i nama je toplo.

Malo smo odahnuli. Nije bilo medveda. Dezurstvo mi je tesko palo. Ustajem iako nisam dovoljno spavao. Treba uskoro da napravimo pauzu od celog dana, inace moze svasta da bude.Ljudi nisu od celika – koncentracija opada i  moze da se desi nesto neprijatno.

27.07.01. Ljudmila. Jutro je. Hladno je i mracno zahvaljujuci niskim oblacima. Otac Danilo pozuruje da se krene. Danas ce nam biti najnaporniji dan – treba preploviti vise od 50km, proci brzak Burni i jos sluziti u naselju.

Posle dorucka smo skupili sator, i splav i otplovili. Voda u Birjuzi samo sto nije crna. Obale su uske, strme. Tok je takav da se i bez motora mora kretati brzinom bicikla. Pala je sitna kisa. Valera i otac Danilo su pored motora. Svi ostali su u natkrivenom splavu. Nama je manje-vise toplo i suvo. A u camcu je hladno i mokro.

Jeromonah Danilo. Plovimo vec nekoliko sati i jos uvek je mracno i hladno. Ja sedim pored motora. Valera sedi na krmi camca, skupio se tamo, prekrio necim i tako se stiti od kise, vetra i hladnoce. Vec jadan drhti. A niko ne sme da ga zameni – nema drugih iskusnih tehnicara. Ne znam kada i gde cu se razboleti od ove hladnoce – vec kaseljem, i cini mi se da imam jaku prehladu. Moj deda Ivan je po takvom vremenu bio u rovu pod Lenjingradom. Vreme se menja. Mi naravno ne ucestvujemo u ratu, ali: zbog cega trpeti sve ovo? – znaci ipak se ratuje! – samo ne protiv tela i krvi.

Iza nas se, razbijajuci talase, krece splav. Sve rupe su zapusene i oluja moze da se izdrzi. Svi ustaju, veoma nenaviknuti na dezurstva, a i zbog specificne hrane. Zbog hladnoce i velikog fizickog rada treba unositi mnogo kalorija, a organizam nije navikao na takvu jurnjavu. Muskarci kazu da nece jesti meso iz konzerve najmanje godinu dana posle putovanja – toliko nam je vec dosadilo. Trudimo se naravno da u pogodnoj prilici jedemo raznovrsnu hranu, ali osnova hrana su nam kasa i konzervirano meso.

Ljudmila je veoma bolesna. Sigurno ima visoku temperaturu. Sta da radimo? Da je vratimo kuci? Ali bez nje ne mozemo da delimo odecu i lekove – bez nje ne mozemo da se snadjemo ni sa dokumentima. Te stvari su darovane sa sveznjem papira koje treba ispuniti – i broj pasosa, i adresa, i godina rodjenja, i clanovi porodice, dohodak porodice, i tome slicno. Time moze da se stekne utisak da mi umesto dobrotvorne pomoci, skupljamo dosijea mestana za CRU ili KGB. Ljudmili ne mozemo da dozvolimo da se vrati kuci. Sta da radimo?

Plovimo po 500m uskoj Birjuzi, koja protice izmedju strmih obala posumljenih borovima. Nebo je mracno i cini se kao da “visi” iznad samog camca. Oblaci se zadrzavaju kao zakaceni za brezuljke iza sela. Vise kao sede brade sumskih dzinova. Ljudmila mora da se vrati nazad. Znaci moramo da ubrzamo putovanje. Treba za dva dana da se prodje vecina naselja, a zatim u Prvomajsku da smestimo Ljudu na brod i otpratimo kuci. Tako je najbolje. Ali ako uvece ponovo bude imala temperaturu moracemo da prekinemo misiju i hitno je uputimo kuci.

Neocekivano i potpuno neprimetno se pojavilo usce Birjuze. Kada sam gledao kartu nikako nisam mogao da shvatim zasto na takvom mestu, gde se nalazi usce dve velike reke – nema nikakvog naselja. Nisam verovao karti. To je neuobicajeno. Prakticno sva naselja u Sibiru se nalaze na uscu neke recice. A ovo je usce velikih reka! Mora da ima neko naselje. A ako i nema mi cemo malo odmoriti na grebenu izmedju Cune i Birjuze. Ali evo kako izgleda to mesto te iz tog razloga nismo uspeli da napravimo pauzu: i Cuna i Birjuza se slivaju uskim rukavcima s visokim liticama i sumovitim brezuljcima po obalama. Greben je veoma uzan. Ja ga nisam tako zamisljao. Reke se slivaju tako pravilno, kao spojene tri cevcice – dve se spajaju po sredini, da bi se treca ulila malo dalje. Ali ovde je sve neopisivo lepo. Cak i onaj ko je sav poplaveo od zime, umoran od atrofiranosti misica i pri cemu ne bi mislio ni o cemu drugom sem o spavanju – bi se ovde probudio zbog neobicne i surove lepote. Nju nema ni svrhe pokusavati opisati. Kad bi to bilo moguce zar bi ljudi tada isli da uzivaju u zorama, zar bi putovali mnogim zemljama da bi sami videli cudo?

Na zajednickoj obali Taseja i Cune se nalaze satori. Motor je prestao da radi i mi smo plovili recnim tokom. Svi su se probudili. Valera mi pomaze oko motora. Primetili su nas na obali. Ima pet ili sest satora i jedan ili dva motorna camca. Videli smo brzi motorni camac  “KS” koji je jedno od najudobnijih prevoznih sredstava u tim mestima. Camac je nov i vidi se sveze ofarban. Satori su kineski – cvetni. Svi znaci stoprocentno ukazuju na to da se ovde odmara rukovodstvo iz Krasnojarska. Mozda su iz nekog razloga u ovoj pustinji. Ali moze biti da su prosto dosli ovde da se odmore. Mozda su morali da idu na sluzbeno putovanje u ova mesta, a oni su spojili prijatno s korisnim. Posmatraju nas iz svog logora, a mi polako, bez motora, prolazimo pored njih. Tako smo plovili vodama Birjuze, koje se zatim spajaju sa vodama Cune, da bismo uplovili u reku Tasej, koja ubrzo postaje duplo sira.

Kisa, koja je prestala da pada na uscu, je ponovo pocela da pada. Svi su se opet vratili na svoja mesta, sklanjajuci se od kise i hladnoce.Imali smo jos dosta da putujemo, a ispred nas je bio jos jedan brzak.

Recne obale su sad drugacije – leva obala je strmija. A desna, iako je visoka, ne nadvisuje se nad rekom tako kako je to bilo na Birjuzi, vec se u daljini uzdize visokim, sumovitim brezuljcima. Reka je siroka – otprilike 2km u sirinu. Tok je slab. Idemo samo sa motorom – a to je 5km/h. Motor tuzno bruji. Bez obzira na kisu i hladnocu, meni se veoma prispavalo. Uhvatim sebe u tome da u nekim trenucima prosto zsaspim i camac sam plovi. To ne bi smelo da se desava. Pokusavam na sve nacine da ne zaspim. Vec pomalo drhtim od hladnoce. Mozda mi se spava i zbog hladnoce? Ali ne – temperatura vazduha je otprilike 10 stepeni – znaci spava mi se od umora.

Reka se postepeno suzava. I u daljini se vide veliki talasi. Na jednom delu reke koji je udaljen otprilike 500-800m, po celoj sirini reke se vide talasi visoki 1m. Sad se vec moze ploviti i bez motora nizvodno – kao na motociklu. Vicem – “ustajanje”. Valera seda na pramac camca i posmatra kamenje i maticu. Nigde nismo videli “ogledala” o kojim su nam govorili staroverci. Motor bruji. Oleg iz splava nadvikuje njegovu buku kako bismo za svaki slucaj uzeli vesla u ruke. Staram se da idemo po sredini. Telo je zbog adrenalina u krvi postalo kao opruga. Glava kao kompjuter sa nevidjenom brzinom proracunava kako je najbolje proci brzak. Setio sam se svega iz navigacije, cak i onih stvari koje nikada nisam ni znao. Pojavili su se prvi talasi. Camac je odbacen uvis, prelomivsi se na grebenu i vrativsi u vodu. Ali najvaznije je da se njime i dalje moze upravljati.

Talas za talasom. Camac prolazi izmedju talasa kao decija ljuljaska. Padajuci brzo s talasa nanize, i nezadrzivo zaobilazeci procep izmedju talasa, camac se ponovo umiri na vrhu narednog talasa. Splav iza nje “poskakuje” na talasima. Posto je privezan kanapom za camac – kanap je cas zategnut, cas olabavljen. I zbog toga cas camac povuce napred, cas ga odgurne nazad i kada se to desi pre nadolazeceg talasa, onda voda zapljuskuje camac, razbijajuci se o njegov pramac i Valera koji tamo sedi, ponovo biva pokvasen od glave do nogu hladnom Tasevskom vodom.

Splav, bez obzira sto je tezak, razbija talase kao loptice cas levo, cas desno, cas uvis, cas nadole. On kao da “ulazi” u talas,i ne penjuci se na njegov vrh, razbija ga na pola, spusta se nanize – podrivajuci podnozje talasa, bivajuci potpuno preplavljen njime odozgo nadole.

Cini se da je sve u redu. Ukoliko talasi budu takvi i nadalje uspecemo da prodjemo. Talas za talasom. I cini nam se da smo vec na sredini brzaka. I odjednom je sve tu i pocelo. Potpuno neocekivano, pred samom nasim pramcem, otvorilo se to “ogledalo” na koje su nas upozoravali – glatka vodena povrsina 20-30m duzine i 15m sirine . Ta voda se sliva sa svih strana i ogromnom brzinom pada negde nadole. A na kraju tog “ogledala” sva ta voda stoji kao potpuno uspravan zid, podizuci se 2-3m uvis. Podsvesno sam se setio da mi je receno da prodjem ogledalo sdesna. Instiktivno sam okrenuo rucku motora nadesno, ali sam shvatio da necu uspeti – ucicu u brzak bocno, a to ce dovesti do bezuslovnog prevrtanja camca. Okrenuo sam rucku nalevo. Uspeo sam da uzviknem:”Gospode blagoslovi!” Brzina toka je bila takva, da nas je trenutno navukla na ogledalo, i mi smo pali nadole, zajedno s vodom, ne izravnavsi camac. Samo jedan tren i mi smo na vrhu tog zida, kojim se zavrsavalo ogledalo. Nas bi svakako prevrnuo, ali smo mi vec bili u gumenom camcu. Zbog toga je na vrhu pramac camca, jer je on bio jako pretovaren rezervnim benzinom, a jos je i Valera sedeo tamo – prelomio se, i mi smo iskocili u brzak. Ja sam se okrenuo nazad. Splav je kao iz puske odleteo na vrh tog istog talasa, ali ne ostavsi na njemu kao camac, a i zbog nategnutog kanapa, odmah je izasao iz talasa, prosavsi ga kao noz po maslacu.

Ja sam se vec tresao ne zbog hladnoce, vec zbog viska adrenalina. Postalo je vruce. Talasi vise nisu bili tako veliki. Na levoj obali se videlo naselje. Uputili smo se prema njoj.

Braca su zatim pricala kako su se oni osecali na splavu prilikom prolaska kroz brzak. Pokazalo se da me nisu culi kada sam ja pred brzakom vikao Olegu da uzme vesla. Oleg je razbudio Ljudmilu i rekao joj:”Pogledaj ova predivna mesta”. Ljudmila i Oleg su poceli da posmatraju iza zastora koji je odvajao splav od vode. Ali naravno prvi talas ih je zapljusnuo, i voda se nakupila u splavu, tako da su se ruksaci nakvasili. Kiril, koji se od toga probudio, jer ga je to bacilo uvis do krova splava, i on je udarivsi u njega glavom, ovako opisivao prolazak kroz brzak:”Lezim, i odjednom splav pocinje da se trese vise nego obicno. Zatim u-u-uh! Zatim jos u-u-uh! Zatim jos malo u-u!-u-u-uh! Sve se treslo tako da su i kante bile potpuno razbacane”.

Naselje Burni

Zitelji Burnog su nas posmatrali s obale dok smo prolazili brzak. Deca i cini nam se jedna zena. Mestanima nije prvi put da spasavaju one koji su pretrpeli “brodolom”, za koji prvo deca saznaju, posto odrasli uglavnom rade i samo ponekad pogledaju na reku. Pristali smo uz obalu – visoku i kamenu. Posto smo se Valera i ja najvise smrzli, posli smo na splav da se ogrejemo. Padala je sitna kisa. Oleg i Ljudmila su posli u naselje. Naselje je staroversko – i naravno opet nista nece uzeti od pomoci koju smo doneli. Sedimo na splavu, grejemo se i odjednom cujemo veoma cudan zvuk. Gledamo i shvatamo sta se desilo – jedno vedro je sletelo sa visoke obale duz konopca koji je zategnut izmedju kuca pored obale i malih drvenih pristanista za camce, i – upalo u vodu. Prvo smo za konopac mislili da je kabl od pumpe, koji bi trebalo da bude na dnu reke nedaleko od obale. Ali sve se pokazalo mnogo prostije. Vedro je skliznulo po konopcu i palo u vodu. I to se desilo veoma brzo posto je za vedro bio privezan dzacic sa kamenjem. Zatim su ga sporo izvukli iz vode na visoku obalu pomocu kanapa koji je bio privezan za rucku vedra. Kakva dovitljivost! Eto sta je tehnologija treceg hiljadugodista.

Ljudi su poceli da nam prilaze sto je s obzirom na to da je naselje staroversko bilo potpuno neocekivano za nas. Ljuda i Oleg se jos nisu vratili, i ja nisam znao sta da radim s tim ljudima koji su dolazili. Oni su nas odmah upitali:”Da li vi prodajete ove stvari?” Kada sam im objasnio kako i sta, shvatio sam da ce i odecu i lekove da uzmu ljudi iz naselja, ali su nam pritom rekli:”bolje da ih prodajete”. Kako cudno! Uzimali su tu dobrovoljnu pomoc, bojeci se da se nesto ne desi, a uveravati staroverce znaci reci –“uzmite sta god hocete”.

Ljudmila i Oleg su zatim ispricali, da su dosavsi u naselje bili veoma dobro primljeni u jednoj porodici sa mnogo dece. Zatim su ih odveli kod “staresine” – kod staroveraca postoji takva vlast za dva naselja. On je mlad, veoma pragmatican covek i dozvolio je svojoj braci da uzmu pomoc od nas.

Ima mnogo porodica sa puno dece – 5-7 ponekad. U jednoj porodici ima cak 12 dece. Razumljivo je da su svi zitelji nezaposleni. Istina, mnogo su bolje odeveni od zitelja drugih staroverskih naselja. Ali i to je razumljivo jer zive pored “civilizovanih” naselja, cesce odrzavaju komunikaciju sa njima, a neki od njih cak ponekad i rade. Zbog toga je njihov odnos prema “ljudima u svetu” sasvim drugaciji, pragmaticniji.

Podelili smo lekove i odecu. Ima raznih ljudi kao i svuda. Jedni zele sve i domah, drugi odbijaju i ono sto im se nudi. Muskarci su se interesovali samo za lagana letnja odela sa prugastom zastitnom sarom. Zene uglavnom zanimaju bluze, kosulje i uopste sve, zeleci pritom da sve obavezno dodirnu i premere. Jednom invalidu smo poklonili kaput. Podelili smo mnogo sokni – sto ovde naravno predstavlja veliki deficit, ako ih uopste neko nosi. Clanovi velike porodice, koji su nas prvo prihvatili i ugostili ribom, krastavcima, hlebom, zelenisem, mlekom – ne zeleci da uzmu novac – kada su dosli na obalu prakticno nista nisu uzeli, postidevsi se. A muz je rekao zeni:”Nemoj da uzimas mnogo krpa imamo ih dovoljno”. Mi smo zatim shvatili da je samo ta porodica ostala bez poklona, a bila je mnogoclana. Milostivi Boze, molim Ti se, dopuni sve ono, sto mi nerazumni nismo uspeli da uradimo!

Lekove i odecu smo delili dva sata i podelili skoro sve. Ljudi su prestali da dolaze. Dvoje –troje ljudi su medjusobno komentarisali sta se sve desavalo i gledajuci stvari, pozurili kuci da o tome ispricaju svojim bliznjima.

Spremali smo se da isplovimo – a sa obale nam mase zena s decom. Morali smo ponovo da pristanemo. Pokazalo se da je i ona saznala za razdavanje pomoci, i pozurila je prema nama ali nije stigla. To je porodica dvoje mladih ljudi. Ima ih samo troje. Svo troje su naravno nezaposleni i nemaju nikakvog prihoda. Mi se raspakujemo. Ali zena saznavsi da je za dobijanje pomoci potrebno dati podatke iz pasosa uzima decu i odlazi. Pasos i drugi dokumenti vecinu staroveraca asociraju na antihristov pecat. Ljudmila pristaje da da odecu bez podataka iz pasosa. Zena se vraca. Dolaze jos ljudi koji su zakasnili. Ja sam pokusao da deci dam bluze. To je izazvalo sasvim neocekivanu reakciju zena koje su stajale na obali:”ni u kom slucaju”. Zasto? Pokazalo se da se boje kodova – kao da je na stvarima napisan broj 666 – ne zeleci da uzmu nista sto je kodovano – jet to smatraju antihristovim pecatom i odricanjem Hrista.

Setio sam se povodom toga poznatog slucaja takozvane “inokinje” Tatjane. Ona je dobivsi Blagoslov starca iz Odeskog manastira, skupila grupu pravoslavnih vernika i ubedila ih da se presele u Sibir, kao bolje mesto za gradjenje spasenja. Preselili su se u malo mesto ispod Jenisejska. Poceli su da grade hram i u pocetku se ni po cemu nisu razlikovali od obicnih vernika. A zatim se pokazalo da se u njohovoj zajednici desava nesto cudno. Tatjana je bila najstarija i uvela je punu poslusnost. Takodje je uvela pravilo da se dnevno procita nekoliko Akatista, pri cemu je bilo moguce ne citati Crkvom ustanovljene jutarnje i vecernje molitve i Psaltir. A zatim je zapocela bespostednu borbu sa srafiranim kodovima. Licno je iz ruku oca Sergeja, koji je lezao u bolnici, otela kutiju soka, zbog toga sto je na njoj bio kod. Svojima je naredila da se hrane isklucivo hranom iz povrtnjaka, kako ne bi slucajno uzeli nesto sto je sa “pecatom antihrista”. Dalje je stvar dosla do toga, da je upala u bogohulstvo, objavisvi da se ne sme uzimati Sveto Pricesce u hramovima, zbog toga sto oni koriste kagor (vrsta vina –prim.prev.) koje na sebi ima kod. Zli duhovi su tako nesto samo cekali. Posle toga je pocela da opsti sa “andjelima”, bez cijih saveta nista nije radila. A zatim je sebe proglasila ponovnim ovaplocenjem Marije Magdaline. I dalje sve tako u tom smislu. Razumljivo je da su oni zahvaljujuci svom neposlusanju Crkvi i tom laznom ucenju, od pravoslavnih vernika postali sektasi i vise od toga – upali u bezumna ucenja o ponovnom ovaplocenju, opstenju sa “angelima” i tome slicno. Upravo zbog toga, videvsi ovde pored staroveraca i te duhovne bolesnike, poput Tatjanine sekte, veoma sam se rastuzio. Ali staroverci imaju nadu da Bog nece dozvoliti da upadnu u takvo bezumlje. Tatjana se protivila Crkvi i svom episkopu – isla je protiv njih. Staroverci lice na stado bez Pastira. Oni nemaju Episkopa, ni svestenike – pa im se zbog toga mozda moze oprostiti sto boluju od takvih bolesti. Nadam se da ce ih Bog privesti pod svodove rodjene Pravoslavne Crkve.

Zene su otisle od nas veoma zadovoljne. Narocito su im se svidele lepe, tople bluze, jarkih boja. Kao uostalom i sve zene na bilo kom kraju sveta – vole lepo da se obuku. U jednoj porodici je bila gosca – devojcica iz donjeg toka reke Jenisej. To je obicaj kod staroveraca: da leti salju decu u goste kod rodjaka. Ona se tamo niposto ne odmore. Uopste deca staroveraca su posebna tema. Vec ujutru u Burnom susreli smo jednog decaka od 7-8 godina. U razgovoru sa njim smo saznali da se upravo vratio sa kosidbe. On sam vozi camac I radi sa ostalim muskarcima. Izgledao je kao potpuno zreo muskarac, bez obzira na svoje godine. A kada smo upitali njegovu mamu – nije li tesko ziveti tako sa mnogo dece, a pritom sve mora svojim rukama da se uradi, ona je odgovorila:”Kada su deca bila mala bilo je veoma tesko, a sada su odrasli i dosta mi pomazu”. Pritom su njena deca stara od 5-8 godina.

Mozemo da navedemo jos jedan primer nacina vaspitavanja dece kod staroveraca. Ispricao nam ga je jedan poznanik. On je bio veoma daleko u tajgi. Tamo se nalazi staroversko naselje. Jednom je pozvan u goste kod njih na rucak. Seli smo za sto. Za stolom, kada jedu muskarci, i ako ima jos nekih gostiju – ne smeju da budu ni deca , ni zene. Deca nikada nisu videla “ljude iz sveta” i bila su veoma radoznala. Provirivala su iza zavese, koja je delila kucu na dva dela. Otac ih je pogledao, a ona su se uplasila i otisla. Ali decija radoznalost postaje jos veca – opet pocinju da proviruju. Otac ih je ponovo prekorno pogledao – i ona su se ponovo sakrila iza zavese. Ali ni treci put nisu izdrzala a da ne gledaju na ljude za stolom. Tada je otac lagano udario dlanom dva puta po stolu – deca su munjevito izletela na ulicu i vise se nisu priblizavala.

Nekome ovako strogo vaspitanje moze da se svidja, a nekome moze da se ne svidja. S jedne strane, deca su na taj nacin zasticena od loseg uticaja, uce se da postuju starije, i dok su jos sasvim mala uce se odgovornosti i ponasaju se tako kako se ni neki odrasli ljudi ne ponasaju.

Ali s druge strane, ta deca su lisena sopstvenog detinjstva. Kada odrastu, vecina od njih dobija kompleks nize vrednosti i straha od drugih ljudi. Taj strah od stranih ljudi smo cak primetili i kod nekih odraslih muskaraca. Potpuna disciplina u detinjstvu daje potpuno suprotan rezultat kada deca odrastu: to sto je ranije bilo zabranjeno postaje dozvoljeno i nema te sile koja ce ih zadrzati da ne cine sablazni. Nas je jos u Siveri porazio broj pijanih mladica. Nismo ulazili dublje u pitanje vaspitanja dece, ali i po tome malo sto smo videli, bilo je ocigledno da potpuna disciplinovanost u svemu ima kao posledicu nezadrzivu raspustenost u mladosti.

Naselje Burni, drugo

Nekoliko kilometara nize, niz reku, na drugoj obali nalazi se jos jedno naselje sa istim imenom – Burni. Nekada ranije je tu bio splav. Zatim se broj proplanaka smanjio, i to mesto su polako naseljavali staroverci. Danas tamo nema vise “ljudi iz sveta”. I ovde smo radili sve ono sto inace radimo i po drugim mestima. Braca i Ljudmila su prosetali po naselju i pozvali ljude na obalu. Staroverci su, saznavsi da su u drugom naselju uzeli od nas lekove i odecu i da je to dozvolio “staresina” naselja – resili da takodje uzmu stvari. Ali ne sve. Dolazili su na motociklima mladici i pitali nas:”A kako vi skupljate prste kada se krstite?” Shvativsi da je to poziv na diskusiju, na sve nacine sam se trudio da izbegnem nepotrebne sporove o veri, koji kao sto vec znamo nikuda ne vode. Ali mi to nije uspelo. Jedan broj staroveraca je odbio da uzme pomoc i vec nismo mogli da ignorisemo provokacije mladica. Jedan od njih je rekao:”Ja ne shvatam tu veru. Kako to da se ja krstim sa dva prsta, a ti sa tri!?” Ispricao sam im o saboru, o skidanju kletve, o tome da je onima koji se krste sa dva prsta dozvoljeno da se mole u pravoslavnim hramovima, da se i stara vera smatra spasonosnom, da se moze sluziti i po starom obredu, da je sam Svatjejsi Patrijarh sluzio po starom obredu dvehiljadite godine i primao Sveto Pricesce. Cini se da ih je ovo zainteresovalo. “A odecu delite samo starovercima?”- pitaju nas. Boje se da nismo dosli zbog nekih tajnih ciljeva – da im “unistimo veru”. Ne –objasnjavam, dajemo svima siromasnima, bez obzira da li su staroverci, budisti ili muslimani. “Onda daj i meni” – rece jedan od najupornijih na motociklu.

Mnogo smo jos razgovarali o veri, o svestenstvu, o pricescivanju, miropomazanju, ispovesti. U to vreme je Ljudmila s bracom delila odecu. Muskarci-staroverci pazljivo slusaju, pokusavajuci s vremena na vreme da pronadju neki argument protiv nas. “A koliko kod vas traje vecernja sluzba?” – sledi pitanje. “Shvatam – kazem, na sta mislite. Da, ne traje sest casova kao kod vas, vec dva i po, ali je to samo u parohijskim Crkvama. Manastiri imaju svoje tipike, tako da se u njima sluzi i po sest sati, a za obicne vernike je to malo krace”. Cini se da sam ga ubedio. Opet se postavlja pitanje svestenstva. Ocito da oni imaju veliku zelju za primanje Tajni. Na kraju razgovora oni kazu:”Posaljite nam jednog svestenika, a mi cemo ga poduciti da sluzi po nasem”. Eh, kad bi sve bilo tako jednostavno.

Da, ljudi su ovde veoma jednostavni. Jedan muskarac pita:”A “Veterok” necete da nam ostavite?” To jest nas motor. Nasmejavsi se odgovorili smo:”On nam je jos potreban”. Dotad su vec sve stvari bile razdeljene, i mogli smo da napustiomo to mesto. Skoro svi ljudi iz naselja su se skupili na obali. I kada smo odlazili, oni su stajali pored vode prateci nas, komentarisuci medjusobno prvi dolazak svestenika u ovo mesto od vremena kad je ono naseljeno starovercima.

Doplovili smo do ostrva pred Kirsnatevom. Malo dalje od nas, nizvodno, na obali starosedelaca se nalazio logor arheologa. Sunce je vec zalazilo iza brda. Dan je bio dug i naporan. Odlucili smo da se ulogorimo, a braca i Ljudmila su sisli u naselje radi misionarenja.

Ljudmila. Dok su braca istovarivala splav i postavljala sator, Oleg, Valera i ja smo camcem putovali u Kirsantjevo, veliko naselje koje se proteze dolinom reke. Ima svega cetiri ili pet ulica. Resili smo da za pocetak nadjemo nekoga iz uprave. Pitali smo gde se nalazi administracija. Zeleli smo da saznamo adrese najsiromasnijih zitelja kojima je potrebna pomoc. Jedan malisan na biciklu je pristao da nas dovede do tamo. Pokazalo se da je to duga jednospratna drvena zgrada s velikim katancem na vratima. Nikoga nije bilo unutra. Sta da radimo? Kako da nadjemo nekoga iz uprave? Pomislili smo da necemo uspeti. Ali lokalni “radio” vec radi, to jest vest o nasem dolasku je vec prosla naseljem. Nadacemo se i moliti, da nam Sam Gospod dovede siromasne ljude, kojima je potrebna pomoc.

Nije bilo jednostavno okaciti obavestenja o nasem dolasku. Najprometnija mesta u naseljima su – prodavnice, posta, klub. S prodavnicama smo imali problema. Neke su radile skraceno radno vreme neradnim danima, a druge su radile samo neradnim danima. Morali smo dosta da se potrudimo da okacimo obavestenja tamo gde ce ih ljudi sigurno videti. Ljudi su prilazili i citali, raspitujuci se ko smo i odakle smo. U pocetku su nas posmatrali sa podozrenjem. Mozda je to bilo i zbog logora arheologa koji se nalazio nedaleko? A kada su saznali ko smo, i da se moze primiti Krstenje – odnos se menjao – osecala se radost, zainteresovanost. Narocito su kao i obicno bila radoznala deca. Oni su kao odrasli raspravljali o neophodnosti Krstenja. Prisustvovali smo tamo zanimljivoj sceni, koja se na zalost vise ne moze sresti po nasim gradovima. Kada smo okacili obavestenja o predstojecem Krstenju, na lokalnom klubu, pored nas nije bilo nikoga. Ljudi su prolazili pored, obavljajuci svoje poslove. Ali, morali smo da se udaljimo nekoliko koraka, jer se oko obavestenja vec skupila grupa ljudi koji su ga citali i komentarisali medjusobno.

Prosetavsi kroz naselje, okacivsi obavestenja i porazgovaravsi sa mestanima, krenuli smo nazad u logor. Vec se smrakavalo i morali smo da pozurimo.

Kiril. Valera i ja smo dezurali od tri do pet ujutru. U pola noci su se iz logora arheologa culi glasovi. Oni su vikali i pevali pesme.

Negde na cetvrtini noci su nam dosli gosti – dva mladica. Ali smo ih mi ugledali tek kad su se priblizili vatri. Kada su nam prilazili ucinili su nam se tamnim, mracnim. Tako da je ruka sama krenula prema oruzju.

Probudili smo oca Danila. Pokazalo se da su gosti staroverci iz Burnog. Oni su vozili u kirsavtensku bolnicu svog bolesnog oca i sad su se vracali kuci. “Kada poznajes reku, mozes putovati i nocu” – rekao je jedan od njih, stariji po izgledu. Uvereni da smo bas mi delili pomoc u odeci u njihovom rodnom naselju Burni, oni su se zbunili:”Zasto nas niste sacekali da se vratimo sa kosidbe?” Decija prostodusnost – oni su prolazeci pored nas u cetiri sata nocu, svratili da pitaju za pomoc: meni je izgledalo da bi isto tako postupili i neki aborigeni u Novoj Gvineji. Ako ima za celo naselje, zasto ne bi bilo i za mene? Prostodusnost, je verovatno stari obicaj. I kad su me ugledali , a dosli su camcem i bili su odeveni, osecalo se nesto zajednicko – sustinsko, iskonsko. I taj osecaj decije, prvobitne naivnosti nije bio odbojan, vec naprotiv – privlacio je svojom cistotom i prostodusnoscu. Nije bilo moguce da im u to doba noci damo nesto od dobrovoljne pomoci. Da, i Ljudmila koja je zaduzena za deljenje dobrovoljne pomoci – bez koje nismo ni mogli da dodjemo do torbi – rekla nam je ujutru smejuci se, da ne bi imalo smisla da je budimo, jer nam ona ne bi poverovala, kad bi cula da je budimo u cetiri sata nocu da podeli pomoc i shvatila bi to kao veoma neumesnu salu.

Mi smo ih nahranili, ugostili cajem, malo porazgovarali s njima i oni su posli kuci. Pricali su nam, da riba i zveri vise nema puno. Svilac je unistio okolnu sumu. Pre dve tri godine je nesto preduzimano po pitanju svilaca. Organizovane su brigade. Suma je zaprasivana. Sada niko vise nista ne radi po tom pitanju. Sve je nekako zamrlo u smislu organizacije i zastite. Oni su svi nezaposleni. Posla u naselju nema. Zive od povrtnjaka, sume i reke. Bili su veoma tuzni: ne znam, mozda je to iskusenje? Zalost nije dobro osecanje. Ali njihovo srce je nekako osetljivo na to. Mozda zbog bezizlaznosti njihove situacije? A mozda nasuprot tome zbog predodredjenosti njihovog zivota, koje ce skoro potpuno nestati pod uticajem civilizacije, cime ce prestati jednostavnost njihovog zivota? Pomozi im Gospode.

28.07.01. Ljudmila. Napustili smo to mesto odmah posle ustajanja. Otac Danilo je usput spomenuo, kako su mu pricali da televizija snima jednu poznatu deciju emisiju. Emisija je kratka i traje oko 10 minuta. A snima se vec vise od dva sata. Stvar je u tome da u njoj ucestvuju deca od 5-6 godina. I samo sto se objavi tekuci broj, a neko od malenih moli da ide u toalet. Ili zanovetaju – hocu kod mame, hocu kuci. Neko od njih tiho odlazi sa scene iza kulisa itd. Poceli smo da utovarujemo splavove.

Jeromonah Danilo. Pristali smo u naselje Kirsantjevo. Naselje je veliko – prostire se duzinom od nekoliko kilometara duz obale. U naselju postoji neka proizvodnja, tacnije sumska industrijska gazdinstva. Razvijeno je sumarstvo i jos ponesto. Naselje ima i pristaniste u koje jednom dnevno pristaje mali brzi brod “Zarja” iz Prvomajska. U Krasnojarsku su na pricali da su te linije: od Sirokog-Luga do Motigina i od Prvomajska do Kirsantjeva – dotirane. One nikako ne mogu same sebe da otplate, vec i postoje samo zahvaljujuci drzavnim dotacijama. Za nas je to vec neizrecena civilizacija. Ljudmila se osecala bolje, inace smo mislili da je danas ispratimo kuci kako bi se lecila.

Obala je dovoljno ravna, ali nije jednostavno odabrati mesto za Krstenje. Mesto na samom pocetku naselja nije pogodno. Dalje pristaniste, na kojem svira glasna muzika – kazu da je tako svaki dan od ujutru do uvece. Jos dalje – trava pored obale. Pronasli smo manje-vise odgovarajuce mesto. Ljudmila i Oleg su posli u naselje. Valera kaze da necemo imati dovoljno benzina za nastavak puta. Nabavio sam novac i Valera je s Kirilom posao camcem ka pristanistu da trazi gde moze da se kupi benzin. Sergej i ja smo pripremali mesto za Krstenje. Razgovaram s ljudima koji dolaze.

Skoro odmah je doslo nekoliko ljudi. Jedan od njih se izjasnio kao ateista i poceo glasno da prica sve zbog cega on ne veruje u Boga, i da su sva cudesa ljudi jednostavno izmislili. Pridoslice slusaju. Misija dobija suprotan efekat – ljudi su dosli na Krstenje i da porazgovaraju sa svestenikom, i odjednom pocinje takva antireligiozna propaganda. Ukljucio sam se u razgovor. Uspeo sam bez problema da usmerim razgovor na zeljenu temu. Posmatrao sam strahujuci. Ljude koji su od Boga je nemoguce odvratiti takvim “lekcijama” – 70 godina su pokusavali i nista nisu uspeli.Jedna zena je ispricala da je poverovala kroz cudo, dosavsi u hram i neocekivano dobivsi priziv od Gospoda, a zatim se krstila i izmenila svoj zivot. Sad je dovela svoju cerku da krsti. Nju nikakvi razgovori nece odvojiti od Boga.

Cinilo mi se da ce se danas istovremeno krstiti barem desetoro ljudi. Ali je Gospod blagoslovio drugacije. Krstenje se toga dana vrsilo pet puta. Krstilo se 67 ljudi. I samo zamislite – svi oni su dosli sa mamom-tatom, bakom-dedom, poznanicima. S vecinom treba porazgovarati, utesiti, ohrabriti, pokloniti neku knjigu. Ja sam jedva pokretao jezik kada je Krstenje vrseno peti put.

Krstila su se uglavnom deca. Odrasli imaju mogucnost da putuju u grad, tako da su vecina od njih krsteni. Ali je mogucnost da se ode na primer u Krasnojarsk povezana i sa materijalnim sredstvima. I ovde je vecina nezaposlena. Veoma snazan utisak je na mene proizveo jedan stariji muskarac – visok, mrsav, naboran. U pocetku bi ga mozda i osudio. Mislio sam – eto jos je mlad a verovatno je naboran od votke. Kada je prisao da se krsti, pokazalo se da ima 72 godine i da je veoma krepak i jak za svoje godine. Zapamtili smo njegove reci, kada je posle Krstenja,s dubokim uzdahom i iskrenog srca, rekao: “Cekao sam vas 70 godina”.

Jedna od starijih zena, koja je dosla na trece Krstenje, mi je izazvala nedoumicu. Stara je i veoma lose obucena. Naborano, tamno lice i prljave ruke koje su mi upale u oci, sa dugim crnim krivim noktima. Licila je na takozvane “bomzej” koji spavaju do smrti. Tako nesto se ne srece. Krstio sam je, razmisljajuci u sebi, da prvi put u zivotu krstim predstavnicu tog sloja. Ali posle Krstenja su mi braca objasnila, da je to obicna starica koja je sama i slepa. Neko bi trebalo da se brine o njoj, jer sama ne moze. Veoma sam se postideo vec ustaljene navike da delim ljude po drustvenim slojevima, po nacionalnosti i po primanjima. Kod Boga nema ni Jelina ni Judeja.

Prema pravilu koje smo zaveli – deljenje odece se vrsilo samo posle Krstenja. Ni ja ni Valera vec nismo bili ni za sta. Samo smo malo pomagali Ljudi i braci, koji su poneli najveci teret iskusenja tog sluzenja. Ne znam da li je pored nas proslo mnogo ljudi. Mozda sto, mozda trista. I sa svakim je trebalo porazgovarati, utesiti ga, pokloniti knjigu, krstic, ikonicu. Tesko je reci koliko sati smo bili u naselju. Uvek kada smo sluzili, vreme kao da se zaustavljalo, ili tacnije – prestajalo da postoji. I samo posle toga – kada bismo pogledali na sat, a ono je vec sedam sati, to jest vec je vreme da se krene, a mi jos nismo otplovili.

I umor bismo pocinjali da osecamo samo tada kada bismo vec napustili obalu. Jer nismo imali snage za ono najvaznije – da se ulogorimo i obicno smo postavljali logor potpuno iscrpljeni i sanjivi.

Napustili smo naselje umorni, ali srecni. Mene je bolela glava. Za “kormilom” je sedeo Valera. Nisu doneli benzin. Zvanicno ga niko ne prodaje. Zacina izgleda ima samo u Kulakovu. Benzin kupuju jedni od drugih, ili ilegalno “ispod tezge”, u naftnoj bazi. Cak su utvrdili i lokalne tarife. Tako litar benzina u Kirsantjevu kosta 10-12 rubalja, u Masukovki 9-10, a u Prvomajsku 8-9. Mi kao stranci nismo uspeli da ga nabavimo. Plovimo nadajuci se u Boziju Milost.

Otplovivsi skoro 5km od naselja, primetili smo jedan automobil na obali reke, koji nam je signalizirao da se zaustavimo. Odmah smo poceli da se prisecamo – da li smo nesto zaboravili na obali? Pristajemo. Oprezno se iskrcavamo. Pokazalo se da je to deda jednog decaka koga smo danas krstili, koji je saznavsi za to da nam je potreban benzin pokusao da nas stigne. Poklonio nam je ceo kanister benzina – on je veoma darezljiv s obzirom na cinjenicu da ga je nemoguce kupiti u ovim mestima.

Kada smo poceli da presipamo benzin u nas kanister, poceo je strasan pljusak. Kisa je lila kao “iz kabla”. Iako smo uspeli da natkrijemo ciradu, svi smo skroz pokisli. Bez obzira na kisu masina je krenula. Nije postajala nikakva mogucnost da otplovimo i svi smo se skupili na splavu, pazljivo zatvorivsi okrugla vrata. Na splavu je bilo vlazno, ali ipak malo toplije. Vecina je od umora odmah zaspala. I cak kad je kisa prestala, nismo imali snage da primoramo sebe da ustanemo. Ali da bi predahnuli, trebalo je da doplovimo do nekog ostrva – i tako smo i uradili – doplovili smo do najblizeg. Posto nismo imali snage da trazimo pogodan teren, odmah smo postavili sator. Vecerali smo i odmah legli da spavamo, cak bez dezurstva. 

To je bio nas najlosiji odmor. Nocu je padala kisa. Postavili smo samo jedan sator i u njemu je bilo samo malo mesta. Neko je pokusao da spava napolju, ali se to nije moglo zbog kise. Svi su se prehladili. Ne mogu da zaspim od kaslja. Ljudi je opet bilo lose – imala je visoku temperaturu.

29.07.01. Morali smo da plovimo dalje bez obzira na to kako smo se osecali. Nekako smo sve skupili I otplovili. Sitna kisa I hladno vreme jos vise pogorsavaju situaciju. Oblaci su tako niski da se ponekad cini da se mogu dohvatiti rukama.

Pristali smo u naselju Ustje. Nemo je tmurno, a I kisa pada. Reka je ovde siroka. Izdaleka se vidi suprotna obala sa visokim brezuljcima. Obala je uobicajena – usko zemljiste gline pored vode i visoka obala na kojoj se vide kuce. Odmah smo shvatili danaselje nije staroversko. To naselje postoji skoro 400 godina, sto je za Sibir veoma mnogo. Zasto su zgrade postavljene tako “ruzno”, u starom smislu te reci: nerazumno i lose? Zatim sam razgovarao sa mestanima i pokazalo se da je istorija uobicajena za takva mesta.nekada davno se naselje nalazilo na suprotnoj obali. Jednom je bila veoma velika poplava I naselje je bilo preplavljeno. Bilo je to u sovjetsko vreme, kada su ta mesta donosena drva I trazene korisne rude, to jest region se smatrao perspektivnim. Zato drzava nije preselila mestane u druga mesta, vec je izgradila naselje na drugoj obali. Eto odakle potice tipican sovjetski plan gradnje u ovom naselju iz davnina.

Penjemo se uz strmu obalu. Izdaleka nas posmatraju mestani. Prosle godine smo dolazili u ovo naselje, ali sa druge strane – sa strane reke Usolka. Usolka pravi veliku okuku pored naselja, tako da su reke Tasej i Usolka potpuno jedna pored druge, a usce Usolke je daleko nize.

Ulice su siroke. Kuce su niske, drvene, vec pocrnele od vremena. Ima mnogo brvnara – ocito su dovozili brvna iz starog naselja. Ulica je obrasla travom – niko ne koristi prevoz. Pored kuca se nalaze mali vrtovi sa velikim grmovima divlje tresnje. Prilazimo prvoj kuci. Starica se pozdravlja s nama i kaze da nas je prepoznala:”Bili ste ovde prosle godine”. Pricamo joj sve i zovemo na obalu. Kaze da ne moze da ide jer joj se muz napio, i mora njega da pazi da se nesto ne desi. Raspitujemo se za naselje. Ovde zivi 30 porodica. Nema nikakvog posla. Onaj ko moze – odlazi. Ostali su uglavnom stari ljudi koji ne mogu nigde da odu.

Idemo dalje. Ulazimo u sledecu kucu. Docekuje nas jedna baka. Ona je prepoznala Ljudmilu i veoma se obradovala. Videli smo jos ljudi – svi su uglavnom veoma stari. To je najsiromasnije selo na celom nasem putu. Tesko je gledati te stare ljude. Jedan od deda je visok, mrsav, sed, pogrbljen, jedva hoda po zemlji, odeven je u staru od sunca i vremena izbledelu odecu, za koju je tesko reci sta je prethodno bila – pidzama ili kratak kaput. Zivi sam. Nema dokumenta koja su neophodna za dobijanje pomoci – kaze izgorela su – a nema snage da ih ponovo vadi. Zalosno je gledati ga. Zapusten, ostavljen od rodbine, muci se Iiovde umire sam:Gospode! Ja sam svog dedu takodje ostavio kod stranaca. Posao sam Tebi da sluzim. A mozda sam se prevario  - mozda je moje sluzenje bilo u tome da sa rodjacima obezbedim dedi pristojnu starost? Mozda sam tamo trebao da Ti sluzim?

Ti ljudi su cesto bolesni i u bolnicama pa sam osetio izolovanost tih mesta i na neki nacin neku predodredjenost. Ako se neko razboli “hitna pomoc” ne dolazi, bolnica nema. Strasno je ovde umirati. Gospode! Kako zive ovi stari ljudi?

Omladine ima veoma malo. Srecemo dva mladica, od kojih smo jednog krstili prosle godine. Setio nas se i veoma obradovao. Prosto nije zeleo da se odvoji od nas.

Ljudmila. Kako je prijatno prosetati poznatim ulicama ovog naselja. U dvema malim ulicama, pored nekoliko napustenih kuca se nalaze cvetnjaci. Da li nas se ovde secaju? Nista se nije izmenilo za tih godinu dana otkako nismo bili ovde. U povrtnjacima rade starice, a na klupama sede dede i bake. Pravi seoski zivot. Toplo nas docekuju. Tesko je preneti tu atmosferu – lepih reci, paznje, snaznih stisaka ruke, koja nas je pratila dok smo prolazili naseljem pozivajuci ljude da dodju do splava po poklone. Na obali smo delili odecu i lekove. Njihove reci zahvalnosti su nam jos uvek u secanju. Pazljivo razgledajuci lekove, ljudi prosto nisu mogli da poveruju svojim ocima, da su oni na poklon. Zahvaljivali su nam sto smo dosli u njihovo naselje, sto nismo prosli pored, a da ih ne posetimo. Zahvaljivali su za poklone, za nasu dobrotu. A mi smo zahvaljivali Bogu sto nam je pruzio mogucnost da Mu posluzimo, cineci dobro ljudima. 

Proslog puta kad smo bili u ovom naselju, krstili smo skoro sve ljude. Za vreme besede se ispostavilo da i ovog puta postoje oni koji zele da se krste – to su uglavnom bila deca koja su dosla u goste kod nekoga u naselju. Pripremali smo se za vrsenje Tajne. Nedaleko od splava je stajala grupa starih zena. Njihov glasan razgovor je privlacio paznju. Pokazalo se da jedna od starica nije krstena,a da su je druge nagovarale da se krsti. Ona je na to odgovarala:”Mnogo vredjam muza”. Prisao je otac Danilo i poceo da objasnjava snagu Krstenja, o tome kako se posle te Tajne menja celokupan covekov zivot. Zamolio je staricu da razmisli i doluci. Sve je bilo spremno za Tajnu Krstenja. Tog dana su se Crkvi prisajedinili troje dece i jedna baka. Ono sto je zacudjujuce je to da je u Ustju uvek veoma lako sluziti. Zaista su ova mesta nesto posebno. I ovog puta Krstenje je proslo u posebnom duhovnom raspolozenju, sto nas je cinilo radosnim i davalo snage da nastavimo misiju.

30.07.01. Jeromonah Danilo. Ljudi je uvece opet bilo lose – imala je temperaturu i bolela su je pluca. Moramo da je otpratimo kuci. Pored prolazi samo “Zarja” jednom dnevno, ali ona ide samo do Prvomajska i ako na nju ukrcamo Ljudmilu, docice samo do naselja. Tamo bi onda morala da noceva negde i tek ujutru da se ukrca na “Zarju”, koja bi je dovezla do Sirokog Luga, a tamo moze da se kupi autobuska karta do Krasnojarska i onda je kroz pet sati kod kuce. Nije bas preporucljivo da sama devojka noceva u nepoznatom mestu, gde nema ni hotela: svi zajedno smo resili, da danas skupimo snagu i prodjemo sva mesta po marsruti za jedan dan umesto za dva-tri. Prenocicemo, a zatim cemo je ujutru ukrcati na “Zarju” i poslati kuci. Tako nece morati sama da noceva u naselju, a mi cemo se pobrinuti o njoj.

To je bio nanaporniji dan nase misije. Zurili smo da zbog Ljudmiline bolesti sto pre dodjemo do Prvomajska, ali smo pritom resili da ne prekidamo misiju. Bog je milostiv prema nama. Do rucka se vreme prolepsalo. Motor je dobro radio. Dan koji smo isplanirali i koji je bio pun rizika je protekao Miloscu Bozijom bez ikakvih problema.

Masukovka. Prvi put smo posetili ovo naselje. Ono je veliko, i ima vaznu ulogu za okolna sela. Od Motigna – koji predstavlja rejonski centar, do naselja vodi put kroz tajgu. U naselju ima Crkva. To je veoma cudno, posto ovde nikad nije bilo svestenika, a najblizi iz Motigna dolazi sasvim retko. Ispricali su nam da je Crkvu sagradio jedan muskarac s bradom, uredio je a zatim nestao. Tako je ona i ostala za vernike, ali nema svestenika. Jedan kmet (pravoslavni vernik) je cak u naselju sproveo centralno grejanje! – u hramu. Zalili su se da svestenik retko dolazi – za poslednjih godinu dana bio je samo jednom.

Nismo sluzili u ovom naselju – posto svestenik dolazi ovde. Nasli smo staresinu hrama – staru baku kojoj smo poklonili knjige, molitvenike, krstice koje moze da poklanja u naselju. Porazgovarali smo sa njom, utesili je i ohrabrili.

Vise skoro nismo imali dobrovoljne pomoci – ostalo nam je samo za jednu porodicu. Tako da nije imalo smisla da ovde delimo stvari. Pomolili smo se i otplovili dalje. Da Ljudmila nije bila bolesna mogli smo ovde da ostanemo dva dana i da sluzimo Liturgiju. Ali ocito nismo mogli ovog puta. Dace Bog, sledeci put.

Nikoljsk. Ljudmila. Braca su obisla naselje. Razgovarali su sa jednom mnogoclanom porodicom, ciji su clanovi s paznjom slusali pricu o nasoj misiji. Odbili su da se krste. Ali su pomoc uzeli sa zadovoljstvom. Dali smo im sve sto je ostalo od odece. Tim delom smo posluzili tim ljudima. Eto sta znaci pomoci bliznjeg, a nama je to sad upravo ova neverujuca porodica – ona je za nas bila bliznji iz Jevandjeljske price. Mozda ce se jednom, ne odmah, srca tih ljudi zagrejati pod uticajem Bozije Blagodati. Spasi Gospode ljude Tvoje!

Cistjaki. Ljudmila. Prilazimo naselju po travnatom cilimu. Posle obilnih kisa on vise ne moze da se prepozna. Na putu je neprohodna glina. Da bismo ustedeli na vremenu delimo se u parove po dvoje. Tako i obilazimo naselje: Valera i ja duz obale, Oleg i Kiril u drugoj ulici. A ima samo dve ulice. Na jednoj od prvih kuca se nalazi natpis – seoska biblioteka. Valera ulazi i deli Jevandjelje, i pravoslavne knjige koje mogu da koriste svi zitelji. Razgovara sa devojkom bibliotekarkom. Ona nije krstena, ali bi zelela da primi Krstenje. Cim postoji barem jedna osoba koja zeli da se krsti to znaci da ce u naselju biti odrzana Sluzba. Idemo dalje. Ljudi se zanimaju svojim uobicajenim poslovima. Jedan muskarac tese daske za novu kucu. Slusa nas cutke s izrazom potpune ravnodusnosti na licu. Nase reci ne dopiru do njegovog srca. Gospod je rekao istinu: ”jer je odrvenilo srce ovijeh ljudi, i usima tesko cuju, i oci su svoje zatvorili da kako ne vide ocima, i usima ne cuju, i srcem ne razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim” (Mt. 13, 15). Ali ima i drugih koji slusaju nase reci i one kod njih izazivaju interesovanje, zagrevaju njihova srca. Takvih ljudi, Slava Bogu, ima mnogo vise.

Vracamo se na obalu. Pripremamo se za vrsenje Tajne Krstenja. Ljudi dolaze. Muskarac, nevelikog rasta, zivih ociju moli za neku literaturu. Izlaze nam svoju zelju da na suprotnoj obali izgradi kapelu na mestu na kojem je nekad bio hram. Narod se skuplja. Dosle su cak i cele porodice zajedno sa bakama. Dosla je i nasa poznanica – bibliotekarka. Posle Krstenja, kao i obicno, delimo poklone i malo literature za biblioteku. Slava Bogu! I u ovom kraju je nasa misija potrebna ljudima, pomazuci da se u teskim okolnostima ne ugasi plamicak vere u njihovim dusama.

Jeromonah Danilo. Dan nam je uglavnom prosao na camcu i splavu. Cak smo sve vreme jeli suvu hranu. Samo smo jednom stali da rucamo na obali i podgrejali smo konzerve. Nasi zeluci prosto vise nisu mogli da prime mesne konzerve. Moracemo u svakom naselju da se “rastrcimo” i kupujemo namirnice.

Ljudmili je u toku dana bilo bolje. Sunce poboljsava raspolozenje. Ali posla ima mnogo. Preplovili smo mnogo kilometara bez odmora. Valeru i mene bole ruke od “kormila” na camcu – moramo neprekidno da ga drzimo i od napora nam se grce misici. U Masukovsku smo razgovarali i razdelili literaturu. U Nikoljsku smo razdelili preostalu odecu mnogoclanoj porodici, koja je nazalost – daleko od vere.

U Cistjaku smo krstili 14 ljudi, mnogo smo razgovarali, misionarili. Cak sam dao i Blagoslov (a pokusao sam da ne dam) za izgradnju kapele. Poklonili smo mnogo knjiga. Morao sam cak i da ispovedam. Ljudi, koji nikada nisu videli svestenika – prilaze mu da dobiju od mene utehu za dusu. Duh Boziji ih vodi. Ali istina postoji i ono narodno, nasledno, iskonsko, sto nije moglo da se iscupa iz srca za toliko bezboznih pokolenja – nesvesno shvatanje dostojnog mesta Crkve u ljudskom zivotu. Videvsi svestenika, cak i covek koji je najudaljeniji od vere pocinje da otvara svoju dusu, da otkriva sakriveno, i da se ispoveda. On ne zna za Tajne, za razresnu molitvu, ne shvata i ne snalazi se u tome, ali se on, ja bih rekao, instinktivno ispoveda. Niko nikada takvog coveka nije ucio ispovesti, ali on zna sta treba da kaze i za sta treba da se pokaje. Tako covek i prilazi, izliva svoju dusu i postaje mu lakse. A ja postajem tuzniji, zbog toga sto je pastir duzan da ne samo jednom godisnje cisti duse svojih vernika, vec neprestano usavrsava njihov duh.

Zbog zalosti za te ljude, predlazem Valeri da primi Krst svestenstva i sluzenja u tim mestima. “Pitacemo Preosvecenog Vladiku i ako blagoslovi da li ces poci?” – pitam ga. Valera se zamislio, povukao u sebe. Sluziti u ovakvim mestima je mucenistvo. Parohija bi bila veoma siromasna. U naseljima nema proizvodnje, vernici su siromasni. Ovde moze da sluzi jedino svestenik koji je sam i koji dobija penziju od drzave. Posto ne bi bilo nikakvog novcanog prihoda. Ili covek koji moze da zivi od svog domacinstva – povrtnjaka, krava i pcela. Cini mi se da je Valera jedan od takvih. On bi ovde I bez novca ziveo I posluzio Bogu. Zasad je to samo retoricko pitanje. Svestenstvo se prima samo uz Boziji Blagoslov.

Ja sam tog dana trebalo da razresim jedan slucaj, koji se nazalost desio u ovim naseljima. Krvna osveta ovde nazalost nije iskorenjena. Ljudi se za smrt svete smrcu. Ubija se za smrt bliske osobe, cak i ako je ona bila slucajna, ili ako je taj ili neki drugi covek imao ucesca u smrti tog bliznjeg. Pritom, to nisu neka divlja plemena, vec su to nasi Rusi koji su ucili u istim nasim skolama i citali iste knjige: strasno i nerazumljivo.

Zavrsen je naporan dan naseg sluzenja. Otplovili smo i napravili pauzu na ostrvu pred Prvomajskom.

31.07.01. Ujutru smo skupili sve stvari. Ali cemo prvo da odvezemo bolesnu Ljudmilu u bolnicu u naselje Prvomajsk. Njoj je mnogo bolje, nego sto joj je bilo juce uvece. I da ne bi prekinula putovanje, ona je odlucila da pre nego sto se vrati kuci, poseti lokalne lekare. Ako ti lekari potvrde da je bolest ozbiljna, i da ima upalu pluca – onda ona mora hitno kuci u Krasnojarsk, u bolnicu. Ako joj nije nista onda ce ostati s nama.

Vracamo se sami, i vucemo splav blize naselju. Ubrzali smo nasu misiju, zbog Ljudmiline bolesti i sada smo u cudnoj situaciji. Nismo se stedeli, i ucinili smo sve napore u toku proteklih nekoliko dana samo da bi uspeli da uradimo sve pre Ljudmilinog odlaska kuci. A sad, nezavisno od toga hoce li ona ici kuci ili ne, imali smo dva slobodna dana do dolaska automobila, koji nikako i ne mogu da dodju ranije. Sve misije imaju jedan veliki problem – nedostatak vremena za splavarenje. A mi sad imamo visak dana i zbog neuobicajenosti situacije ne znam sta da radimo. Vreme je opet oblacno i prilicno hladno, a najgore od svega je sto duva jak vetar. Odlucili smo da se ulogorimo na suprotnoj obali od Prvomajska. Ali u nasoj okolini se nalazi nekoliko kuca – naselje Kondaki. Ono je skoro zamrlo, ali ovde ima cak tri stanovnika vise nego prosle godine. Ovde se preselila i naselila velika porodica sa Angare. Deca od po 6-7 godina su vec pocela da se okupljaju oko nas. A mi smo im menjali crve za ribolov.

Sporazum je bio krajnje povoljan za malisane tako da su oni za teglu kase donosili teglu crva. To im traje za 20 minuta ribolova, i mi smo ponovo morali da kupujemo redovnu turu.

Pre dve godine, u prvoj misiji po Angari, posetili smo Prvomajsk i ulogorili se nedaleko od mesta koje smo trenutno izabrali. Tada smo nocu culi pucnjavu pijane omladine, koja je dolazila posle diskoteke da se kupa u Angari. Secam se da sam tad bio veoma obazriv sto se prenelo i na ostale ucesnike misije.

Pre svega hocu da kazem, da nije bilo nekih vecih posledica, ali je ipak doslo do jednog incidenta. Kasno uvece, kada se vec smrklo, do naseg logora je camcem doplovio jedan pijani muskarac. Pokazalo se da je hteo da porazgovara s nama u vezi “zivota”. Mi smo mu uctivo objasnili da to odbijamo i zamolili ga da ode. Medjutim, on je ne slusajuci nas, pristao pored i vec pokusao da izadje iz camca. Rekao nam je da je potpuno gluv i da nista ne cuje. Tada su braca otkacili njegov camac, pokazujuci mu gestom, i govoreci da trenutno nije vreme i rekavsi mu da dodje sutra. Taj muskarac kao da je bio podmetnut. I nepristojna psovka je pala na nas racun. Pored vode se uvece sve lepo cuje – moze se cuti sapat sa druge obale, a kamoli ova psovka izgovorena na sav glas, stvarajuci krajnje glupu predstavu o vernicima, prinudivsi nas da celom naselju objasnimo ko smo mi u stvari, i kako nocu mozemo da nastradamo. Stajali smo i nismo rekli ni jednu rec.Dezurni su bili tuzni – eto sta se desilo sa dezurstvom, mozda ce opet doci neki gosti, ili ce se taj muskarac vratiti. Ali se sve smirilo.  

Ljudmila. Bolnicu sam odmah pronasla. Nalazi se u centru naselja. To je velika jednospratna siva zgrada koja nicim ne privlaci paznju. Bila sam malo uznemirena u vezi prijema. Sve je bilo neovdasnje. Unutar bolnice je tisina, a u registraturi nema nikoga. Posmatram. Sve je veoma cisto, na prozorima su cvece i bele zavese. Posto nisam videla nijednu od medicinskih sestara, odlucila sam da sama pronadjem sobu u kojoj prima terapeut, i brzo sam nasla odgovarajuca vrata. Lekar se nije nimalo zacudio kad je cuo da nisam mestanka, vec da splavarim rekom sa grupom ljudi. Cak mi je malo i pozavideo na mirisu vatre, koji se sirio od moje odece. Pregledavsi me i prepisavsi lekove, rekao je da mogu da plovim dalje rekom, to jest sumnje da imam upalu nisu opravdane. Slava Bogu!

Sve sam to ispricala braci, koji su me cekali pored obale. Oleg, Valera i ja smo krenuli u naselje, da bi okacili obavestenja, porazgovarali s mestanima o nasoj misiji i kupili malo namirnica. Rezerve hrane nam kratko traju. Ovo naselje nam je dobro poznato zahvaljujuci proslogodisnjem putovanju. Duge ulice, mnogo prodavnica  i cak postoji i jedna tabla za obavestenja, sto nismo videli ni u jednom drugom naselju. Kaceci obavestenja nailazili smo na razlicite reakcije lokalnih zitelja. Jedni su se pazljivo raspitivali za nasu misiju, a drugi su sa smeskom odlazili od obavestenja. Vreme je bilo oblacno, i duvao je hladan vetar. Mnogi su sumnjali u mogucnost Krstenja na reci. Za nas je sad najveci praznik kad imamo da jedemo lubenicu – dosadili nam je  nasa svakodnevna hrana. Kako ce se obradovati nasi u logoru!

01.08.01. Ujutru smo otkacili sidro i otplovili u naselje Prvomajsk. Dugo smo birali mesto za krstenje. Cela obala je utabana zivotinjskim tragovima, i prekrivena smecem od brodova koji sve vreme plove Tasejem. Dolazimo do obale, koja je mestimicno prekrivena pescanim nanosima, a u osnovi je kamena. To naselje se prostire duz celog toka reke Taseva i za nas je ono nesto izuzetno. Ovde se svaki put susrecemo s nekim problemima, s aktivnim nevernicima, s posledicama sektaskih propovedi i tome slicno. I evo nas ponovo ovde, ponovo sa uzbudjenjem ocekujemo ljude koji zele da prime Tajnu Krstenja, ljude, kojima je Duh Boziji otvorio srce za duhovno prosvetljenje.

Cekamo na obali. Mozda ovog puta nece biti nijednog coveka koji se odaziva na priziv svog srca? Ali sve nase sumnje su nestale sa dolaskom prvih ljudi, koji su silazili sa strme recne obale. Bilo je zadovoljstvo videti muza sa celom svojom porodicom koji su dosli da se krste. Ima i mnogo dece, ali se nisu sva krstila. Neka od njih su vec krstena i dosla su prosto da posmatraju, nesvesno privucena svojim mladim dusama ka mestu, gde se na njihove vrsnjake izlila Blagodat Bozijeg prisustva. Oleg razgovara s njima i poklanja im decije knjige.

Na poslednjem Krstenju se pojavljuje majka s decom iz naselja Kondaki. Bez obzira na lose, vetrovito vreme i velike talase, oni su doplovili sa suprotne obale, camcem na vesla, bez motora, koji nemaju zbog siromastva. Gospod ih je prizvao! Krstava se troje dece i njihova trudna mama. Bilo nam je zao sto nismo vise imali odece iz dobrovoljne pomoci – nismo imali nista da im damo. U porodici niko ne radi. Trenutno uspevaju da prezive jer skupljaju borovnicu i prodaju je skelom. Prihod je veoma mali. Cena je 150 rubalja za jednu kantu. Nije lako prodati. Treba dugo skupljati, a zatim kuci jos prebirati. Borovnica ne moze dugo da se odrzi, tako da moramo da je pojedemo za dva dana. Ja sam spremna da je pojedem odjednom, tako je ukusna i zrela.

Moramo po ovakvom vremenu da plovimo dalje do naselja Kulakovo. Tamo bi trebalo da nas cekaju automobili, koji treba da nas odvezu nazad u Krasnojarsk.Ali su to jos cela tri dana putovanja.

Poklanjamo preostale poklone, knjige, ikone. Nas splav, koji je u pocetku misije bio potpuno pretovaren, je sad sasvim prazan. To je bilo poslednje naselje na nasem nisionarskom putovanju. Isplovili smo, posle zahvalne molitve i molitve za lepo vreme, razmisljajuci sada samo o kuci.

Jeromonah Danilo. Tri puta smo sluzili Svetu Tajnu Krstenja. Krstili smo citave porodice i mnogo dece. Nesto slicno ovome nikad ranije nam se nije desilo. Naselje je novo, sovjetsko, industrijsko i ljudi koji zive ovde su dosli da bi nesto zaradili. Takvi ljudi su cesto veoma daleko od vere. Ovde takodje postoji veliki uticaj sekti, pritom “najegzoticnijih”. Dva puta smo dolazili u ovo naselje i ne smemo ni da kazemo sta nam se oba puta desilo. Cesto nismo mogli da shvatimo zasto je dolazilo do takvog protivljenja misiji. Istina i Apostol Pavle je propovedao u gradovima u kojima je imao velikih teskoca. Na primer Atina ili Listra. Ali ovog puta nas je Gospod blagoslovio. Proveli smo tamo nekoliko sati, krsteci, razgovarajuci s ljudima, deleci Jevandjelje, ikone, knjige. Oko dvadesetoro ljudi se prisajedinilo Crkvi. Mnogi u naselju su krsteni, posto odavde nije tesko doci do naseljenih mesta. Treba s ljudima porazgovarati , jer dovode i decu. Gospod je blagoslovio suncano vreme, sa ponekim oblackom. Bez obzira na jak vetar, bilo je toplo i krstenje je “odlicno” proslo. Svi su bili zadovoljni i nikoga nije napustalo uzviseno praznicno raspolozenje, kao da je Pasha ili Praznik Hristovog Rodjenja.

Ohrabrivalo nas je to da cemo uskoro biti kod kuce. Braca su veoma umorna. Za Ljudmilu da i ne govorim. Nas mali Sergej je jos posle Kirsantjeva molio da ide kuci. S vremena na vreme sve je obuzimala melanholija i svi su mi prilazili s molbom da misiju zavrsimo malo ranije, jer smo “i tako mnogo uradili”. Sad je uglavnom sve zavrseno. Treba samo da doplovimo do Kulakova.

Ali dotle treba da ocistimo splav, camac i opremu i skupimo snagu. Za to imamo cela tri dana.

Otplovili smo na usce Taseja. Angara je neizrecivo velicanstvena ali i opasna. Sirina reke na tom mestu je – 8km. Na uscu Taseja i vec na samoj Angari ima mnogo ostrva. Dugo smo trazili pogodno mesto da pristanemo. Na reci ima mnogo sprudova. Nekoliko puta smo zakacili propelerom motora za pesak i kamenje. Konacno smo pronasli pogodan pescani greben i postavili logor. Nocu – opet dezurstva – strasno su nam dosadila: kada cemo se naspavati?

02.08.01. Ljudmila. Gospod je uslisio nase molitve. Vreme je izmisljeno. Posle nedelju dana kisa, ostrvo je kako bi to deca rekla “carobno”. Kako je zdravo lezati pod angarskim suncem i setati po vrelom pesku “koji govori”: zahvaljujem Ti Gospode na Tvojoj Milosti! Ne jedemo mnogo hleba jer nam se zalihe brzo istrose. Najeli smo se borovnice. Nisam mogla ni da zamislim da je moguce jesti je kasikom. Otac je blagoslovio da se odmorimo tako da danas necemo vise nigde ici. Zar nismo to i zeleli? Ura!

  03.08.01. Jeromonah Danilo. Dan odmora je nagrada za duge kisne, hladne i naporne dane. Na kraju su svi prestali da se zale i mole da idu kuci. Sad mole da ostanu duze. Umoran sam poslednjih dana – i kasalj, i misici me bole, i prosto nemogucnost da se skoncentrisem, i napregnem. Sunce pece kao na tiganju. Svi smo izgoreli. I ribolov je bio uspesan. Uvece, za vecerom je proglasenje praznika posvecenog misionarima. Mi se salimo: “misionari plivaci”. Pripremili smo veceru od preostalih namirnica. Nije bila najbolja. Cak skoro ni hleba nema. Ali zato imamo borovnicu. Pomolili smo se. Zapevali “Mnogaja ljeta”. Svima je bila urucena znacka, na kojoj je trakama bio oznacen broj ucesca u misionarskim putovanjima po Angari, a zarezima – broj prodjenih brzaka. Da bi praznik bio sto svecaniji – upalili smo signalnu i spasilacku vatru. Obe su bile crvene boje. Radost je bila neobicna. Svi su bili zadovoljni.

04.08.01. Ljudmila. Danasnji nas zadatak je da dodjemo sto je moguce blizu naselju Kulakovo. Tu treba da prenocimo, a ujutru da ustanemo veoma rano – u pet, kako bi dosli u samo naselje i stigli pre dolaska automobila da ocistimo i osusimo camac i splav. Tako da ce danasnji dan opet biti naporan.

Jos uvek nemamo ni hleba ni namirnica. Potpuno smo se odvikli od kalendara i ne mozemo da verujemo da je danas subota – 4. avgust. Zato bi zaista trebalo da stignemo camcem u naselje. Valera kaze da nece biti dovoljno benzina. Ukrcavamo stvari na splav. Odlucujemo da veslamo. To je veoma lako na Angari – reka je veoma bistra. Ali navigacija je veoma komplikovana. Zaobilazimo ostrva, nailazimo na usca i rukavce. Kako je lepo ploviti bez buke motora. Priroda je neizrecivo lepa. Ako stavis ruku u vodu, cujes kako zubori. Cuju se i ptice. Moguce je medjusobno tiho razgovarati. Ali odjednom se cuje komanda: “vesla na vodu”, i “napred”. Pokazalo se da posto smo bili iscrpljeni i pustili da nas nosi recni tok, koji nas je odvukao od matice, a sad nam je strasno da plovimo pored ostrva sa pescanim sprudom, koje smo videli sa mesta gde smo bili ulogoreni. Deset minuta ocajnickog veslanja i skacemo u vodu malo dalje od levog spruda kuda nas je odvukao tok. Do obale ima jos sto metara. Nivo vode je ispod kolena. Obala je veoma ravna. Istovarivsi splav, morali smo da nosimo stvari veoma daleko – na razdaljinu od 200m.

Oleg, Valerij i otac Danilo su otplovili u Kulakovo. Naselje se vidi sa ostrva, ali do njega treba da putujemo motornim camcem ne manje od sat vremena.

Jeromonah Danilo. Pristajemo u pristanistu. Pokazalo se da je Oleg ovde i na svom sluzbenom putovanju – zbog svog milicijskog posla. Pricaju nam da celo naselje i okolna sela imaju samo jednog milicionera. A taj je ili na odmoru ili na sluzbenom putu. Oleg je pronasao seoski odbor i unosi potrebne pecate. Ura! Kupujemo namirnice i vracamo se u logor. Prosao je skoro ceo dan. Veceramo. Poslednje veliko kupanje u Angari i sutra ujutru treba rano da ustanemo.

05.08.01. Pet sati ujutru. Zajednicko budjenje. Cini mi se da prvi put ne moram da hrabrim sve pri pakovanju i ukrcavanju stvari. Svi zele da idu kuci i zato i sami zure. Doruckujemo, ukrcavamo se i odlazimo. Vec je osam sati ujutru. Bezmalo sat vremena smo putovali do Kulakova. Pristali smo u omiljenom nam mestu. Susimo splav i camac. Skoro svima se spava. Svi sem dezurnih su uspeli da odspavaju vise od dva-tri sata. Nismo se ni okrenuli a vec je bilo 12 sati i vreme za dolazak automobila. Njih jos nije bilo. Uznemireni smo. Kroz pola sata cemo poceti da planiramo nase dalje akcije ukoliko automobili ne dodju. Oleg je rekao da postoji minibus, u komesarijatu. Skupljamo ono nesto novca sto nam je ostalo, da bismo videli da li imamo dovoljno za njegovo iznajmljivanje do Krasnojarska. Ocito da nemamo dovoljno za Krasnojarsk, ali zelimo da stignemo do naseljenih mesta, gde prolaze putnicki autobusi. Konacno stizu nasi automobili. Dobili smo takav priliv snage da smo za dve minute dovukli splav i spakovali ga. I zatim poslednje, tradicionalno kupanje u Angari pred odlazak. I : kuci!

Svakim kilometrom nam je opadala koncentracija i umor je cinio svoje. Tek kasno uvece smo dospeli do kuce i krevet nam je bio nesto najlepse na svetu.

Ali sledeceg dana smo vec zeleli da idemo ponovo na Angaru. Jos u povratku, braca su vec planirala putovanje sledece godine. Ja sam ih zadirkivao govoreci:”Pa vec smo sve krstili”. A oni ce na to:”Kako vi to oce! A da pomazemo ljudima? A sta je sa starovercima? A siromasna deca u tajgi? Da kupimo jedan vagon kosulja i cizama i da podjemo sledece godine u tajgu da delimo”. Eto tako. Ocito cemo i sledece godine putovati Priangarjem, tim pre sto su nas ovde zavoleli i zvali da ponovo dodjemo.

Milostiv je Bog, neka im pomogne svima tamo, gde nema posla, gde novac nema tu vrednost, gde treba raditi od ujutru do uvece da bi se prezivelo i to i mlado i staro, gde je strasno biti bolestan i star. Pomozi im Gospode jer nemaju gde da se utese, nemaju Crkvu i mozda je jos dugo nece imati, jer nemaju od cega da zive a kamoli da grade Crkvu. Potreban im je neko da ih uputi, pomogne u duhovnom zivotu, a mnogima od njih je to veoma potrebno. Nemaju na koga da se oslone i uce se da se uzdaju samo u Tebe, Gospode. Pomozi im, Gospode!

Jeromonah Danilo (Nazarov),

Valerij Aleksejev, Ljudmila Sosedkina,

Kiril Isajev

  http://www.daleko.net/2001.html