Dnevnik misionara. Hristova Svetlost za Kete

Jeromonah Arsenije (Sokolov)

15.07.1997. 22c.30min. Kroz tri sata cemo se ukrcati na brod, drzeci u rukama karte, zahtev sadasnjeg arhijereja i Blagoslov duhovnika, a takodje i ceo missionarski komplekt zajedno sa potrebnom opremom za tajgu. Nas cilj je mali narod – Keti. Mozda je to najzagonetniji narod u celom Sibiru. Njegov istorijski trag se gubi u sumracnoj sumaglici davnih godina. Postoji naucna hipoteza, prema kojoj su nasi jenisejski Keti – ni manje ni vise nego potomci Heteja, naroda koji se vise puta pominje u Bibliji, pocevsi s Knjigom Postanja. I Heteji (Heti) nisu bili nista manje nepoznati do danasnjeg vremena, kad su se desila velika arheoloska otkrica, koja su osvetlila istoriju drevnog Hetskog carstva i njegovu moc za vreme cara Hatusilija 3. Mala Azija i sever Bliskog Istoka – to su otrpilike teritorije drevne drzave, koja je zajedno sa Egiptom i Vavilonom smatrana jednom od najmocnijih u 3-2 hilj. do R.H. Potomci drevnih Heteja su nekako dospeli u Sibirske stepe, a zatim su prodrli dalje na sever, u tajgu, postavsi od nomada lovci i ribolovci. Ova hipoteza je veoma smela, s obzirom da Hete i Kete deli skoro tri hiljade istoriji neizvesnih godina. Za tu hipotezu sam cuo od sefa katedre Tomskog Univerziteta, 1991. godine. I od tad, zaintrigiran njom, nisam prestajao da se interesujem za predstavnike ovog zagonetnog naroda, ne propoustajuci nijednu informaciju o njima u novinama.

Razgovor Pastira u dalekoj tajgi: Jerej Sergej Lukasenko razgovara sa porodicom Keta

Tako da nas nije samo misionarski vec i ethografski interes podstakao da se danas uputimo na usce Podkamene Tunguske. A postojao je i treci interes – onaj, koji je nekad prinudio Gogena da napusti Pariz i zauvek ode na Tahiti. Ne radi egzotike, vec zbog gnusanja prema savremenoj civilizaciji i strasne zelje da se vidi mladost covecanstva. Gogen na Tahitiju krajem XIX veka nije zatekao raj – zakasnio je otprilike 100 godina. Hocemo li mi medju Ketima naci ako ne raj, a ono potpuniji pogled na svet, nego sto ga imamo mi, evropejci? Hocemo li naci korene ljudskog postojanja, koji su strasno uzdrmani u nasem post-hriscanskom drustvu. I tako, idemo ne samo da prosvecujemo Kete, vec i da se sami prosvetimo od njih.

Misija medju Ketima - narodima sa Severa

U mnoga mesta nase eparhije je moguce doci samo helikopterom. To se posebno odnosi na sela u kojima zive nacionalne manjine severa.

16.07. 11 sati. Na brodu “Ljermontov”. Predivna kabina drugog razreda, s velikim prozorom, koji drzimo otvorenim cak i nocu- zbog vrucine. Putnici – “severci”, ima mnogo trgovaca.

Povrsina reke je zadivljujuce glatka, samo se ponekad pojave mali talasi. Leva i desna obala se veoma razlikuju. Tako je skoro celim tokom reke. Na levoj strani je – zapadno-sibirska ravnica, a na desnoj – srednjesibirska visoravan. Jenisejski planinski lanac – je jedan od lanaca te visoravni. Jenisej deli Sibir na dva dela – na zapadni i istocni, sto se predivno vidi na geografskim kartama. Rusija se takodje geografski deli na dva priblizno jednaka dela. Pa moze biti i cela Azija.

Otac Sergej je blag, kao i uvek. Podseca, kako su nas u 2 sata nocu pratili braca i sestre i dugo mahali iz mracnog pristanista, osvetljenog samo slabom svetloscu ulicnih bandera. Oprostaj je zaista bio topao, sa molebanom na obali. U toku prvog sata putovanja ce biti kratka pauza u Jarcevu. Dovece treba da stignemo do Bora.

20 cas.30min. Kako je zdravo, izvuci se iz “zapusenih flasa” grada u ove beskrajne prostore! Izmedju Vorogova i Bora se nalaze najlepsa ostrva. Ta ostrva, te stene, sa borovim sumama.

24cas.00min. U motelu sela Bor. Bor – je zaista “Bor”: celo selo se nalazi u gustoj borovoj sumi na levoj obali Jeniseja. A na desnoj obali, tri kilometara dalje, na uscu P.Tunguski u Jenisej nalazi se istoimeno selo – Pokamena Tunguska, gde cemo se mi verovatno sutra uputiti.

Moramo da prenocimo u motelu. Svako placa po cetvrtinu sume. Ako nam ujutru bude nestalo benzina, poznanik oca Sergeja je obecao da nas doveze ne samo do P.Tunguski, vec i do Sulomaja. Videcemo sta ce se jos desavati.

U Boru zivi 17 porodica Keta (mesoviti brakovi). I poznanici oca Sergeja su jedni od njih. Na izgled su Rusi – i antropoloski i etnografski. Jezik naravno ne znaju. “Baka je znala”(po majci). Prema njima se ne sme odnositi kao prema ostalim Ketima.

17.07. 23cas. Na obali P.Tunguski, priblizno 38km od usca. Neocekivani dogadjaji. U 16.15 smo uplovili u pristaniste Bor. Povezao nas je besplatno Anatolij Tutundakov, kod koga smo ostavili deo stvari. Presavsi 7km, dosli smo na usce P.Tunguski. Selo P.Tunguska je malo – svega 20 kuca. Od njega do Sulomaja ima 75km i nema nijednog sela izmedju. Putovali smo pola sata, kad se pojavio crni oblak – istina, kisa je samo malo poprskala. Bila je prava radost putovati. Odjednom, na 35km, motor je prestao da radi. Pristali smo. Dva sata smo pokusavali da ukljucimo motor, ali bez uspeha. Odlucili smo da se Anatolij vrati splavom nazad (koji se krece 4km/h) i do ujutru bi trebalo da stigne. A mi cemo da nastavimo dalje peske. Napunili smo ruksake koliko god smo mogli (uzevsi i sudove i podrasnik oca Sergeja i skoro svu literaturu) i posli. Obala je izdaleka bila veoma lepa, a izbliza zastrasujuca: ostre stene, i samo kamen. I da je samo to. Nego tu i tamo s visokih obala oticu potoci koji ne teku samo po kamenju, vec i ispod njih. Stajes na kamen, a on pod tezinom upada u pesak i vodu. A blizu same reke se nalazi prava mocvara, u kojoj se upada u mulj do kolena. Usca nekih potoka su zarasla sasom i grmljem. Isli smo bosi, skinuvsi obucu, te po ostrom kamenju, te kroz grmlje, ponekad upadajuci u blato skoro do kolena. I sve je bilo veoma veselo. Napustili smo zatvor civilizavije, cije je poslednje obelezje bio ostavljeni camac. Sloboda i posmatranje prirode su nas radovali. I kada se iza nas odjednom cuo motor, ja sam nerado uzviknuo:”Ah, zasto se on cuje!”, a otac Sergej me je posramio rekavsi:”Ne treba tako da se govori”. I motor je prestao da radi i vise se nije cuo.

Jeromonah Arsenije (Sokolov) u misionarskoj poseti narodnosti Keto. Posle kvara camca, ide obalom reke Podkamenaja Tunguska

Krenuli smo dalje, izgubivsi iz vida nas camac. Slikali smo se, stojeci u mulju do kolena. Veselo smo se salili. I neocekivano je salama dosao kraj. Na zgusnutom obalskom pesku smo ugledali sveze tragove medveda, a kroz 50m jos nekoliko. I jos ponovo. Tragovi su kako se cinilo bili svezi. Okolo je bila sikara. Medved je ocito isao prema reci, a zatim nadole prema sikari. Mozda ih je bilo i nekoliko. Mozda je medved…na dva koraka. Strasan osecaj. Osetili smo se nezasticeni u nepoznatim uslovima, u kojim smo iznenada mogli da sretnemo “domacina”. I Gospod nam je podario veoma jaku molitvu, iz dubine. Isli smo cutke, koliko je moguce tiho, molili smo se cuteci. Na kraju smo izasli na ravnu obalu s visokim liticama. Strah nas je malo prosao. Okrenuli smo se i u daljini ugledali nesto mrko u vodi. Sta je to bilo? Brvno, koje nismo primetili ili on “domacin”?

Prosavsi jos malo (do kraja litice i obale je mala reka koja se uliva u P.Tungusku), i odjednom podignuvsi glave uvis, ugledali smo na obali malu kucu od greda, bez vrata i prozora, ali sa “burzujkom” (mala gvozdena tucana pec – prim.prev.). ali nismo nocevali u njoj, vec smo se ulogorili pod obalom: bezopasnije je. Razgoreli smo vatru od obalskih suvih grana, prokuvali vodu, popili caj, stavili vrece za spavanje i spremali se da spavamo pored vatre. Da nije bilo “Deta” pomesanog s katranom i da ga nismo blagovremeno uzeli, komarci bi nas pojeli. Crni oblaci su nam se nadvili nad glavama, bojimo se da sednemo. Tisina, zujanje komaraca, srebrna povrsina reke. Do Sulomaja ima 37km. Ne cuju se camci. Nista se ne cuje. Sta li nam donosi sutrasnji dan?

18.07. 2cas.40min. Ne spavamo. Otac Sergej je za celu noc dremnuo samo 20min i ne zeli vise da spava. Lezimo pored vatre, i s vremena na vreme dodajemo grane. Cas razgovaramo, cas cutimo, cas pokusavamo da spavamo. San ne dolazi na oci. Zaista smo se premorili. “I noc je svetla, kao i dan” (Ps.138, 12). Istok je stalno bio ruzicast, a zapad siv. I to pri oblacnosti od 5-6 stepeni. U Tunguski su veoma svetle noci.

9cas.20min. Oko 4 casa ujutru je pocela kisa i dosad ne prestaje, tako da smo morali da se prebacimo u kolibu. Nalozili smo pec, skuvali kesu supe, pojeli. Namazavsi se kremom protiv komaraca, polegali smo po podu u vrece za spavanje. Uspeli smo malo da odspavamo. U osam sati smo culi zvuk motora. Potrcao sam na obalu i davao signale. Zatim je otac Sergej dotrcao i poceo da pravi odsjaj rukom. Uzalud. Camac, koji je isao pored suprotne obale, se nije zaustavio.Kako da se tad ne setimo Robinzona Krusoa? Da li ce jos proci danas neki camac? Sedimo, cekamo, ne ide nam se po kisi u tako neprikladnoj obuci koju smo imali. Procitali smo molitve “za putnike”, za lepo vreme. Malo se razvedrilo. Na 50 metara na brezuljku, obraslim travom, se nalazila koliba, bolja od nase: sa prozorima, vratima, secijama od dasaka. Ali smo resili da ne idemo u nju kako ne bi propustili neki camac, ukoliko se pojavi. Mozda cemo uvece otici. Naokolo ima puno gvozdjurije, brvana, metalnih kaca. Vidimo grede – to je pristaniste nekih radnika neke sumarske brigade, koja ovde radi …

I tako sedimo na pola puta izmedju P.Tugunska i Sulomaja. U kolibi se cuje zavijanje vetra. Mozda ce se pojaviti camac ili ce najednom prestati kisa.

Jerej Sergej Lukasenko na obali Podkamene Tunguske u potrazi za putem na Sulomaju

“Kisa pada s malim prekidima. Camac ne nailazi. Komarci ujedaju. Vlazno je. Pre dva i po sata smo odlucili da napravimo splav. Poceli smo da slazemo brvna sa strme i od kise klizave obale. Spojili smo ih daskama, ekserima koje smo izvlacili iz zidova. Zavrsili smo naporan rad i evo nas splav stoji na obali i talasi udaraju u njegov bok. Stavili smo ruksake. Ali nazalost nismo mogli da isplovimo: suprotan jak vetar je prouzrokovao buru, I zaustavio splav na jednom mestu. Pored toga splav je bio nestabilan, lako se naginjao u stranu i potapao u vodu, tako da su nam noge do clanaka bile u vodi. I opet gorko razocarenje”.

15cas.30min. Kisa pada s malim prekidima. Nijedan camac ne nailazi. Komarci ujedaju. Vlazno je. Pre dva i po sata smo odlucili da napravimo splav. Poceli smo da nosimo drva sa strme i od kise klizave obale. Videli smo zmiju otrovnicu. Doneli smo 8 brvana. Spojili smo ih daskama, koje smo morali da uzmemo iz kucice, i ekserima koje smo izvlacili iz zidova. Oni su virili iz zidova – bilo ih je puno. Po mirisu, koji je dolazio od sece brvana, setili smo se da medju ekserima razvucemo leske i nad peci susili ribu. Eksere smo ukivali nekim metalnim predmetom koji smo nasli na sumskoj parceli za secu. Zavrsili smo naporan rad i evo nas splav stoji na obali i talasi udaraju u njegove bokove. Stavili smo rance na njega. Ali moramo da se vratimo u Bor, da zamolimo za camac ili da cekamo helikopter.

20час.00мин.Nazalost nismo mogli da isplovimo: suprotan jak vetar je prouzrokovao buru, i zaustavio splav na jednom mestu. Pored toga splav je bio nestabilan, lako se naginjao u stranu i potapao u vodu, tako da su nam noge do clanaka bile u vodi. I opet gorko razocarenje. Morali smo da nocimo. Izvukli smo rance na obalu. Ali zbog nase nepaznje oni su odozdo bili mokri. U kolibi smo videli da su se navlazili antimins i prosfore i nekoliko knjiga Jevandjelja od Jovana. Otisavsi u udaljeniju kolibu, nalozili smo pec. Postalo je toplo. Sve se osusilo. Komaraca skoro i da nije bilo. Odmor do ujutru. A sta ujutru?

Isuse Ucitelju! Spasi nas, ginemo!

Moja obuca je potpuno unistena od teskog rada u blatu i od vode. Na desnoj cipeli mi je otisao djon. Camce, odavde iz sume, ako i naidju ne mozemo da cujemo. Gore su – stanovnici tajge, i mi – misionari.

Porodica Keta pored svoje kuce. Selo Kelog

19.07. 16cas.00min. Juce smo doradjivali splav, bez obzira na kisu i vetar. Nosimo brvno. Odjednom otac Sergej vice:”Camac!” Bacili smo brvno i vidimo kako na nasu obalu pristaje camac s ribarima. Molimo da nas povezu u Sulomaju. Odgovaraju nam:”Imamo malo benzina. Mozemo da vas odvezemo samo u P.Tungusku”. Resili smo da treba ipak da se krecemo dalje. Pomogli smo im da odnesu ribarski pribor u kolibu, spremili smo se i krenuli u 22 casa. Bura je bila jaka, kakva jos nije vidjena na Jeniseju. Vetar i crni oblaci su podizali jake talase. Ali smo do P.Tunguski dosli u 23 casa to jest za 1 sat.

Posto nismo naisli ni na jedan camac do Bora, odlucili smo da potrazimo poznanike s kojima smo se upoznali jos u Boru. Galina Tutundaeva, cerka Anatolija Tutundaeva, i njen muz su nas toplo primili. Prenocivsi kod njih, ujutru smo se uputili u Bor, k cerki Valerija, Galininog muza. Oko 12 sati smo bili kod Anatolija Tutundaeva. Pokazalo se da je motor bio slomljen, pa je on dosao do Bora tek ujutru.

Odmarali smo do ponedeljka, kako bi sledece nedelje nastavili svoj pokusaj da dodjemo do Keta. Otac Sergej smatra da imamo puno problema jer to nije Bogu ugodno. Meni se cini da nas je djavo sprecavao.

20.07. 22cas.30min. Nedelja. Prethodnih dana Gospod je uredio mnogo toga ovde u Boru. Pritom, bez ikakve nase inicijative. Juce je kod Tutundaevih dosla zena koja je nas trazila. Zove se Natasa, Ukrajinka je i odnedavno je u selu. Ona je ustupila svoj stan za dom molitve i u toj zgradi nam je ustupila sobu, veoma prijatnu i cistu. Osvetili smo zgradu. Uvece je doslo nekoliko porodica. Mnogi su plakali. Bila je ispovest. I opet suze radosnice. Ujutru smo vec sluzili Liturgiju, prvu u istoriji sela. Vencali smo dva para: domace i jos druge, svi cetvoro imaju preko 40 godina. Zatim je organizovana zajednicka trpeza. Uopsteno, bilo je to radjanje Borske parohije. Ali srce zeli da dodje do Keta. U Sulomaj, u Kelog!

Kelog je skoro cisto ketsko selo, sa oko 270 ljudi, na reci Eloguj, vise od 100km od usca. A do usca ima takodje vise od 100km - usce Eloguja je iza Verhneimbatskog. Po pricama, u Kelogi se nalazi ketska skola. Ali Keti tamo zive u krajnje bednom stanju. Ima vec tri godine kako ne dobijaju skoro nikakvih donacija od drzave. A za vreme sovjetske vlasti, oni su se navikli da imaju povlastice: ako se proizvodima tradicionlanih zanata nije mogao pokriti dug za godisnji uvoz robe, onda je drzava prastala dug. Za Kelog se sada uvozi jednom godisnje brzim motornim camcima. Vazdusnih veza nema uopste (ranije je cetvrtkom leteo Mi-8), a sada samo po svestenickom pozivu dolazi brod iz Turuhanska. Tako da je doci do Keloga prakticno nemoguce. Keti u Kelogu izumiru. Imaju dva neprijatelja: alkoholizam i glad. Jedan od zitelja Bora prica: “Dolazim kod njih, i ulazim u jednu od kuca. Sedi nekoliko ljudi sa decom. Na podu – flasa alkohola i stuka. Svi pa samim tim i deca jedu stuku i piju alkohol”.

Pijanstvo – smrtna bolest narodnosti na Severu

Hoce li Keti opstati? Mnogi im predskazuju skori nestanak. Fizicko umiranje onih koji ostaju u tajgi, i asimilaciju onih koji odlaze u ruska sela i varosi. A sve je to krivica nas Rusa. Mi smo zauzeli njihovu teritoriju, mi smo ih obmanuli, opljackali. Mi, hriscanski narod, vekovima nanosimo pogibelj narodima Severa. Danas je ekonomija Severa unistena, Rusi odlaze. Mozda je to neka nada za preporod naroda Severa.

Evenkijskaja spisateljica Galina Kaptuke uzrokom opsteg odavanja naroda picu smatra neprilagodjenost organizma na alkohol predstavnika starosedelaca Severa. U njihovom organizmu nema fermenta, koji razlaze etil-alkohol. Takoda je on za njihov organizam otrov. (Sm. Zurnal “Polarna zvezda”, deo jakutske organizacije pisaca, 6, 1988).

21.07. 11cas.30min. Bili smo kod predsednika mesne administracije grada Bora – Fjodora Ivanovica. Zamolili smo ga da nam pomogne da dodjemo do Keloga. Trenutno cekamo helikopter do Verhneimbatska, da bi odatle otisli za Kelog.

18cas.00min. Nismo odleteli, i nista nismo mogli da planiramo za naredne dane. Resili smo da odemo u Turuhansk brodom, kako bismo odatle pokusali da odletimo za Kelog, ili jos negde. U Turuhansku se nalazi rejonski centar. Pre dva sata, raspitujuci se za camce do Sulomaja, imali smo dva interesantna susreta: sa staroobrednicima iz Kuzmovki i sa Ketom iz Sulomaja.

Staroobrednik, je odbio da nas poveze, iako je bio sam. Mi smo za njega verovatno “necisti”. A razgovor sa Ketom nas je narocito razveselio. I on je rekao:”Nista se ne desava slucajno”. Cini nam se da je to jedan od najinteligentnijih Keta. 1990. godine je radio u Savetu naroda Krajnjeg Severa, pri vladi. Njegovu fotografiju sam video u zurnalu “Severni prostori”. Ucio je visu partijsku skolu u Novosibirsku i istovremeno marljivo izucavao ketski jezik i kulturu. Prijatelj je sa svim najpoznatijim ketolozima. Bio je na medjunarodnim kongresima. U Rusiji se ketologija predaje u Tomsku i Peterburgu. Ima ketologa i u inostanstvu (Nemacka, Japan i dr.). Taj covek se zove Suglantaj Tiganov. I ja sam ga prepoznao! Ali avaj, on je cekao brod iz Krasnojarska, kojim je trebalo da stigne njegova zena – brod je pretovaren i bez nas. Ali bi mu bilo drago da nas vidi u Sulomaju. Po njegovim recima, kod njih postoji misionarska “keska” (protestanti) iz Bajkita. Protestanti dospevaju cak do Sulomaja. Mi se smrzavamo.Suglantaj je pricao da Keti imaju nekoliko hipoteza o poreklu naroda. Pored “hetejske” postoje jos dve originalne: “baskskaja”, po kojoj su Keti u srodstvu sa Baskima i imaju zajednicke pretke, i “juznoamericka”, koja je zasnovana na poredjenju elemenata materijalne kulture. I jos rec “hleb” na ketskom je ista kao na uzbeskom: “nan”.

23.07. 2casa nocu.Turuhansk.Trojicki manastir. 21. uvece brodom “Prof. Bliznjak” smo napustili Bor. Nije bilo mesta pa smo do ujutru putovali na palubi. U Verneimbatsku je nekoliko putnika sislo pa smo dobili mesta u kabini. Polako se razdanjivalo.

U 20cas.30min. smo stigli u Turuhansk. Odmah smo otisli u manastir. Namesnik nije bio tu – otisao je u Krasnojarsk. Toplo smo primljeni. Pomolili smo se, vecerali. Ujutru idemo na aerodrom s jerodjakonom Amvrosijem, koji se tamo bavi radiotehnikom. Ne spava nam se. Noc je svetla kao dan.

11cas.00min. Kroz sat vremena izlazi sunce u Kelogu. Helikopter je opet preopterecen. Da li ce nas povesti?

17cas.00min.Kelog. U 13 casova smo poleteli iz Turuhanska. Leteli smo pola sata a zatim smo sleteli u Verhneimbatsk. Od Verhneimbatska do Keloga ima 35 minuta, i nas Mi-8 ce u Kelogu biti u 16.00. U Kelogu smo, “glavnom gradu” Keta!

Vec u pristanistu smo se upoznali sa uciteljicom pocetnih razreda kelogske skole. Vec kroz okrugli prozorcic na brodu smo mogli da vidimo polozaj naselja. Brvnare pod skriljcima i limenim krovovima u dolini mirne reke Eloguje, sa pescanim obalama. Deca i odrasli su u gomili pritrcali helikopteru koji je sleteo – vecina njih su bili Keti. Zacudjujuce zainteresovani pogledi, veseli smeh dece. Uciteljica koja je letela sa nama, upoznaje nas na aerodromu sa predavacem ketskog jezika Valentinom Ivanovnom Bondarevom. Valnetina Ivanovna – je meleskinja – pola Ketinja, pola Ruskinja. Ona nas vodi kod direktora skole – Ukrajinke iz Ternopolja Irine Vladimirovne Kotusove (njen muz je bio Ket). Srdacno smo primljeni – posluzili su nas cajem s lukom i mirodjijom. Valentina Ivanovna nas je ostavila. Nadamo se predstojecem razgovoru sa njom. Skola je – nepotpuna srednja. Ucitelja naravno nema dovoljno. Zbog sukoba izmedju pridoslih ucitelja iz Ukrajine i mestana, Ukrajinci su bili primorani da odu. Pored toga, sama skolska zgrada je gorela. S nama su doletela cetiri radnika koji treba da opravljaju skolu.

Ucenici zajedno sa uciteljicom ketskog jezika Valentinom Ivanovnom Bondarevom

Struje (od domaceg goriva) ima samo nekoliko casova u toku dana, a od 18 casova mnogi gledaju televizor. Irina Vladimirovna je saopstila radosnu vest: ovde kod nas “nije bilo nikoga”. Pre nas u Kelogu nikad ranije nije bilo hriscanskih propovednika. Gospode ukrepi nas i blagoslovi. Mi smo prvi. Naselje Keloga broji oko 400 ljudi.

Mihail Mihailovic Irikov, unuk samana, svira na nacionalnom instrumentu – pimilju.

18cas.00min. Evo kako stvari stoje. Nemac je napisao bukvar ketskog jezika (u koautorstvu sa Ketinjom Nikolajevom). Cesi takodje dolaze, proucavaju Kete. I Japanci takodje. A mi Rusi samo znamo votku da prodajemo? Nemac, koji je napisao sadasnji ketski bukvar, se zove Henrih Kasparovic Verner, iz Taganroga. On trenutno zivi u Nemackoj.

21cas.30min. Smestili su nas u kucu pored skole. Cisto, svetlo – u potpunosti u evropskom stilu. I odmah – otreznjujuci utisak: nismo ni izasli, kad za nama idu pijana deca, naizgle u potpunosti kao Rusi, ali sebe smatraju “ketima”. I razgovaraju i ponasaju se kao gradska deca. Da li su to Keti? Posle toga su dosle Ketinje. Jedna od njih cak ima ketsko ime –Siba. Uospteno gledajuci samo stariji ljudi imaju ketska imena.

Svi pitaju samo jedno: da li cete krstiti nasu decu i unuke? A sami nisu krsteni. Veoma mucan utisak! Mi nismo samani!

24.07.14cas.00min. Stanovi Keta su veoma siromasni. Imaju dve vrste camaca: starinske “vetki” u narodu zvane “bajdarok –veci camac” i savremene, motorne.

Bili smo na groblju. Zacudjujuce je da smo primetili samo dve zvezde. Uostalom, na celom groblju su krstovi – sestokraki i cetvorokraki. Cetvorokraki su povezani belim peskirima unakrst. Na starom groblju, koje je mnogo dalje, mogu se videti nadgrobnice u vidu pritke.

Mnogo smo razgovarali sa decom. U naselju ih ima mnogo i uglavnom su - Keti. Razgovor sa jednom devojcicom smo zabelezili na diktafon. Ona je otpevala ketsku pesmu o domovini. Devojcica ima sest godina, zove se Natasa, ima plavu kosu, sive oci i pege. Pevala je dugo, tuzno. Prica se da su u davnini Keti imali svetlu kosu i svetle oci, i uopste imali su veoma izrazen evropeidni tip rase.

Posetili smo i terensku bolnicu. Poklonili smo lekove, koje su sakupili nasi jenisejski vernici. Upoznali su nas sa takozvanim “vozdom”, Mihailom Mihailovicem Irikovim, unukom samana .Njega svi u naselju zovu Miska – saman.

Bili smo i u seoskom veoma starom klubu. Na stalku se nalazi – rukom pisan clanak o kelogskim Ketima, sa jednom crno-belom razglednicom, prikacenom rajsneglom. Prema tom clanku (zidnoj novini), naselje je nastalo 1937. godine. Jednom godisnje je pocela da dolazi barka, pocelo se sa razmenom prirodnih dobara – “plodovi tajge – za votku”. Postavljeno je nekoliko kioska i prodavnica naravno sa tom istom votkom. Kao i dosad, sem slepa dolazi i helikopter.

Narociro veliki problem je nastao kada je sovjetska vlast otvorila deciji internat. Rezultat je bio vise nego tuzan: deca su zaboravljala jezik, obicaje, narodne zanate. Internat je bio rasadnik asimilacije. I izdrzavanje celog naroda drzavnim dotacijama je veoma pagubno uticalo na odnos prema domacem radu. Kao rezultat takve nasilne evrpopeizacije se sada javlja skoro potpuno nestajanje Keta, kako fizicki, tako i asimilaciono. A narod je jako dobar, veoma smiren, krotak, hriscanski.

18cas.00min. Jedan od uzroka izumiranja pravoslavnog naroda Keta je i – civilizacijska agresija od strane ruskih (sovjetskih) mnogobozaca.

22cas.00min. Odrzan je prvi razgovor sa aborigenima. Doslo je 50 ljudi, ako uzmemo u obzir i decu. Razgovor je u pocetku tekao dobro, sve dok dvojica ruskih seljaka nisu ustala i vicuci i upadajuci jedan drugom u rec, zasmejavajuci, zlobno pocela da se protive propovedi. Keti su cutali a ta dvojica su vikala. Zatim su oni otisli, a Keti su sa iskrenim interesovanjem nastavili da ucestvuju u razgovoru. Sutra u 18 casova je zakazan novi sastanak.

Posle razgovora je Valentin Pil, jedan od najsiromasnijih Keta, iskren i dobar, predlozio da se provozamao nacionalnim camcem – vetkom. Dvostruko veslo i sam camac – dolblenka podsecaju na bajdarku. Malo nestabilan, ali zato veoma brz i manevarski.

Valentina Ivanovna je u razgovoru napomenula jos jednu teritoriju Keta: njih takodje istrebljuju i u Kini (Mandzurijci pretpostavljamo?).

Broj “7” je za Kete sveti broj. “Dobar broj” kako je rekla Valentina Ivanovna. Suglantaj je govorio o sedam stupnjeva nastanka sveta – istina, on je to samo letimice napomenuo.

Valentina Ivanovna smatra da je mesanje glavni uzrok asimilacije i degradacije Keta. Deca iz mesovitih brakova po pravilu ne govore ketski jezik, i sve ketsko smatraju stranim. Ali im u pasosu stoji da su Keti radi povlastica. Na prste se mogu prebrojati cisto ketske porodice. Iako je nastava u skoli (od 1-4 rareda) na ketskom jeziku, na ketskom prica po recima Valentine Ivanovne svega 10 procenata dece. I zbog toga je ona pesimista. Ona smatra da ce narod potpuno nestati kroz deset godina.

Ket Valentin (njegovo ketsko ime je Pil, je pricao da su njegovi rodjaci sacuvali kako on kaze “idola”, zavijenog u “krpu”, koji se ne sme pokazivati. Njegov deda se pred njim krstio sto je pokusao da ucini i Valentin – Pil. Interesantno, sta to moze biti? Hristova statua mozda? Imaju i statuu Svetog Nikolaja Ugodnika.

26.07.10cas.30min. Juce smo u toku dana otisli sa Irinom Vladimirovnom u tajgu do Belog jezera. Okolo ima puno pecuraka. Tajga je veoma bogata pecurkama, orasima, i jagodama. Jezero je plitko, ali njegovo pescano dno i predivna obala opravdavaju njegov izbor za mesto krstenja. U povratku smo upalili vatru i pekli mast na stapicu.

Uvece smo razgovarali. Ucionica je bila puna, ali skoro samo deca su bila. Danas je zakazana ispovest i krstenje. Vreme je bilo pravo jesenje: hladno, duvao je vetar i promicala je kisa.

Juce nam je Valentina Ivanovna pokazala ketski bukvar i udzbenike za 2 i 3 razred. Sareni, lepi. Jos nam je pokazala i veoma retku knjigu: G.K.Verner “Uporedna fonetika jenisejskih jezika” (Taganrog, 1991.), u tirazu od svega 500 primeraka.

Valentina Ivanovna cini se nije pokusavala dalje da prevodi Jevandjelje. Ko bi jos mogao da joj pomogne? Mozda Suglantaj iz Sulomaja? Ali on je ateista; bivsi partijski sekretar. Trebalo bi da porazgovaramo sa predavacem ketskog jezika u Sulomaju, ako dodjemo dotle nekako.

Juce smo od Mihaila Mihajlovica kupili pimilj (instrument). Odmah nam je zapisao i kako se svira.

19cas.30min. Otac Sergej je krstio 30 ljudi – Keta i Rusa. Vise Keta. Ali je bila krstena samo jedna Ketka sa ketskim imenom – drugi Keti nisu imali ketska imena. Ime novokrstene Ketke je – Siba (moze se prevesti nesto kao “takmiciti se”, “prostirati se”).

Keti imaju veoma razlicita imena. Cesto daju ime posmatrajuci bebu i u zavisnosti od toga na sta ih podseca. Tako ima mnogo zoomorfnih imena.

Totemski karakter religioznih predstava se objasnjava time da Keti smatraju da su nastali od guske. Vrhovni bog (Es, “nebo”) je ljudima poslao gusku, koju su ljudi ubili. Skoro hriscanstvo?

27.07. Sluzili smo Liturgiji. Prvu u istoriji Keloga. Bilo je 12 pricasnika, bez nas. Uglavnom Keti. Sluzili smo jednostavno. Tako ocito i treba sluziti na misionarskom putovanju.

28.07. Cekamo helikopter ili camac.

29.07.18cas.40min. Verhneimbatsk. Oko 17 casova smo poleteli iz Keloga. Helikopter, koji je pripadao tjumenskim geolozima, nas je dovezao samo do Verhneimbatska, gde smo doleteli za 40 minuta, i bili prinudjeni da cekamo brod, koji dolazi tek 31-og. I tako, ukoliko se nista ne promeni bili smo prinudjeni da ta dva dana provedemo u Verhneimbatsku. Na obali su nam predlozili da “odsednemo “ u terenskoj bolnici, gde se trenutno i nalazimo u lepoj bolnickoj sobi.

Juce i danas ujutru, Valentina Ivanovna nam je pokazivala veliki broj predivnih razglednica iz istorije ketskog naroda od 20-ih do 60-ih godina. Pored toga, omogucila nam je da se upoznamo sa clancima poznatog ketologa Aleksenko, koja dozivljava svoj procvat u Peterburgu. Clanci su interesantni, posebno jedan, iz “Vesnika muzeja antropologije i etnografije” (1917.g.) pod nazivom “Domaci zastitnici kod Keta”. To je pregled fetisa, koje su Keti koristili do danasnjeg dana. Najcesce su to antropomorfne lutke, koje nemaju ruke. One se i danas nalaze u mnogim ketskim kucama, i zovu ih “aleli”. Takodje smo se upoznali i sa interesantnim esejem “Bracni odnosi kod Keta”. Nazalost nije bilo vremena za detaljnije proucavanje citata.

Ponekad “alelami” nazivaju i metalne “pomocnike samana”. Valentina Ivanovna nam je rekla da na Madujku ima jelena, kao i oko Igarke – potice od “Igorka” – tako su zvali nekog Keta koji je tamo ziveo sa porodicom pocetkom veka.

U danasnje vreme, po tvrdjenju Valentine Ivanovne, u svetu ima oko sto ketologa. Uskoro ce ih biti vise nego samih Keta…

Ozbiljno smo porazgovarali sa Valentinom Ivanovnom o neophodnosti prevoda Jevandjelja. Obecala je da ce pokusati, posle berbe jagoda. Dobro bi bilo da se za to zainteresuje Biblijsko Drustvo.

31.07. Toponim “Verhneimbatsk” (kao i “Nizneimbatsk”) – poticu od etnonima “inbak”. Inbak je jedno od tri osnovna pokolenja ketskog naroda. Tako se zovu Keti koji zive u basenu reke Eloguja. U Verhneimbatsku danas zivi pet porodica Keta. U Kelogu se obnavlja drevna praksa sahranjivanja dece – u supljem drvetu. Valentina Ivanovna nam je pokazala jedinstvenu fotografiju (iz 40-ih, 50-ih godina) – snimljen je saman, pogreben na “vozduhu”, u nekoj cauri na granama drveca. Naposletku su ih ukopavali u zemlju po recima Valentine Ivanovne.

Nacionalni camac Keta

“Pomocnici samana” su – metalne kovanjem izradjene ptice , najcesce guske. One su nekada antropomorfne – ptice-ljudi. Sudeci po fotografijama, veoma su otmene. U samanskoj atributici ima mnogo metalnih stvari. Bilo je tu i privezaka i zezla (vetrokaza), na cijim krajevima su bile izobrazene guske i metalni (gvozdje, bakar), pravoslavni cetvorokraki krstovi i samanske krune. Keti su bili metalurzi. Ali su najvise od svega preli vunu. Strele su takodje bile metalne kao i neki ribarski pribor i nozevi. Ketske nozeve su smatrali najboljim u tom delu Sibira. Keti ne znaju da se mole. Njihove improvizovane molitve su u stvari blagodarenja. Pridobivsi ih Bog im je pomogao da blagodare. I jos – blagoslove. Jedna starica blagosilja ovako devojcicu, koja joj pomaze:”Da pozivis dugo”.

Ima li onda smisla prevoditi Ketima ruske molitve- prozbe? Oni za sve blagodare, bez pitanja. Zadivljujuce!

23cas.00min. U 3 sati nocu ocekujemo brod.

1.08. Brod je prosao u 8.30 bez zaustavljanja: vozio je Omonovce ekspresno. Uzalud nismo spavali, cekajuci ga. Trenutno smo jos uvek na obali. Do sledeceg broda ima jos cetiri dana. Nije li bolje otici u Turuhansk sutra ujutru?

4.08. Vracamo se iz Turuhanska u Bor brodom “Borodin”. Trebalo bi da budemo tamo do sutra uvece.

7.08.16cas.00min. Svi pokusaji da otputujemo u Sulomaj su bili bezuspesni. Ostavsi dve noci u Boru, ocekujemo brod za Jarcevo. Sreli smo jednu porodicu iz Sulomaja: muz i zena – imaju manje od 40 godina i dvoje dece s njima. Pitali smo ih razne stvari. Ketski slabo govore, iako je muz do 8 godina govorio samo ketski. A zatim je kao i svu decu I njega zahvatio mac sovjetske asimilacije – internat u Bajkitu. Od Keta su napravili “sovkove”. Deci su delimicno zabranjivali da razgovaraju na maternjem jeziku.

19cas.40min. Na brodu “Ljermontov”. Trebalo bi da do sutra u 8 budemo u Jarcevu. Nameravamo da odemo na Sim kod juznjaka. Nedavni razgovor sa sulomajskim Ketima nam je otkrio mnogo gorkih strana njihovog zivota. Dva glavna neprijatelja “malih” severnih naroda – votka i asimilacija – su veoma pogubni za njih. Oni se nalaze na granici potpunog nestajanja. Vec su skracena i predavanja jezika u skoli. Deci maternji jezik postaje stran. Ali ne ceka li i nas Ruse nesto slicno? Hoce li i nas “veliki I jak” jezik odoleti uticaju engleskog? Nece li ruska kultura sklopiti krila pod uticajem amerikanizacije? Nije li sudbina Keta prototip i nase sudbine? Pravoslavni Keti su morali da izdrze upornu sovjetizacijuciju - apofaeza je bila breznjevsko-bromljevska teorija unistenja nacinalnih manjina i obrazovanja “nove zajednice – sovjetskog naroda”. Hocemo li i mi morati da izdrzimo talas amerikanizacije? Podsecamo se reci V.I. Bondareve: mesanje kultura veoma bolno utice upravo na male narode. Takve gorke misli je tesko zaboraviti. A kroz prozor brodske kabine se vide cudesni Vorogovski pragovi, posumljene litice. Voda, galebovi, ostrva, zaslepljujuci suncani odblesci, svez vazudh…

9.08. Jenisejsk.Nismo mogli da dodjemo do Sima. Stigli smo samo do Jarceva. Inokinija Hrisija je bila na odmoru. Ali sreca nam se osmehnula: u Jarcevu smo se sreli s direktorom administrsacije Sima – Leontijem Merzljakovim. On nam je obecao da ce nas ukrcati u MCS helikopter, koji bi trebalo da dodje izmedju 18-20 avgusta. Na tome se i zavrsilo. Vratili smo se. Juce uvece smo vec bili u Jenisejsku. Deo naseg srca je ostao daleko na severu, s krotkim malim narodom -Ketima.

Jeromonah Arsenije (Sokolov)

http://www.daleko.net/321.htm