|
dom, koji gradi gospod
-Oce Ignjatije, ove godine vas manastir slavi 620 godina od osnivanja. Sta za manastir
predstavlja taj datum? Koji je smisao tog dogadjaja? - Ove godine se navrsava 620 godina
Kulikovske bitke. A nas manastir je zivi ocevidac te bitke. Pre 620 godina Dmitrij Donskoj je sa svojim prijateljem Dmitrijem Bobrokom – Voljincem dao zavet, da ce oni,
ukoliko se odnese pobeda u Kulikovskoj bitki, izgraditi manastir na zemlji Bobroka – Voljinca. Pobeda je odnesena i oni su izgradili manastir. Secanje na taj dogadjaj je
narocito aktuelno danas, kada se ljudi obracaju Predsedniku sa zahtevom da se ukine proslava Kulinovske bitke i pseudoistoricari tvrde, da te bitke nije ni bilo. Prica se
da je to izmislio neko iz porodice Romanovih. Ali manastir postoji! On je potvrda nase istorije, istorije ruskog naroda. I mi s velikom radoscu danas slavimo taj znacajan
datum. Administracija Kolomenskog regiona na celu sa Nikolajem Mihajlovicem Otjasovim je pronasla sredstva za rad na obnovi manastira. Ove godine su omalterisali i okrecili spolja Crkvu Rodjenja Presvete Bogorodice, okrecili kupolu Teodorovske Crkve, napravili puteve. Opravlja se krov i fasada nastojateljeve zgrade. Veoma smo srecni sto imamo takvog nastojatelja. Kako kaze mitropolit Juvenalij, Gospod nam je poslao takvog coveka, za koga se treba moliti, kako ne bi propala njegova zelja da pomaze obnovu kolomenskih Crkava. Zato zahvaljujemo administraciji Kolomenskog regiona, a takodje i Efanovu A.N., predsedniku Horosovskog Seoskog saveta, za pomoc, koju nam pruzaju, i nadamo se da ce ta pomoc biti neprekidna. - U zivotu manastira je pre revolucije bilo perioda, kada je on zatvaran? - Pre revolucije manastir nije nikada zatvaran. Bilo je perioda u istoriji, kada se u 18
veku, bobrenevska bratija ujedinila sa starogolutvinskom, i na taj nacin je oformljen jedan kompleks – Bobrenevo – Golutvinski manastir. Posle revolucije manastir je
bio u potpunosti razoren i opustosen, a 30-ih godina je sa celokupnom zemljom bio predat mesnom Sergejevskom sovhozu. Za 50 godina eksploatacije, manastir je potpuno propao
– nijedna zgrada nije ocuvana. U Crkvama su drzana mineralna djubriva, i razlicite poljoprivredne alatke. 90-ih godina je kao i mnogi drugi manastiri bio predat Crkvi.
Zajednica Crkve Svih Svetih na Sokolu, na celu sa staresinom Borisom Sergejevicem Kudinkinim, je pocela da obnavlja manastir. Oni su veoma mnogo uradili. Radova tih
razmera, koji su izvodjeni za vreme Borisa Sergejevica, nije bilo do danasnjeg dana. Ali danas, zahvaljujuci nasim pomocnicima, prvi put su ponovo zapoceti restauracioni
radovi krupnih razmera. - Oce Ignjatije – vi ste nastojatelj tog manastira tri godine. Recite nesto o sebi. - Rodio sam se u tradicionalnoj pravoslavnoj porodici, i koliko se secam oduvek sam bio u
Crkvi. Kada sam upisao Moskovski medicinski fakultet, poceo sam da razmisljam o smislu zivota, o ljudskoj smrti. Poceo sam da odlazim u Troice-Sergejevu Lavru. Tamo sam
sreo mnogo poznanika, medju kojima je bio i poznati duhovnik arhimandrit Kiril (Pavlov). Nekoliko godina me je on rukovodio. Jednom me je otac Kiril upitao da li citam
Bibliju? «Ja – odgovaram – ne samo da je ne citam – nego je ja nikad nisam drzao u rukama i nikada je nisam video». Tada, pocetkom sedamdesetih, je bilo takvo
vreme, da se Sveto Pismo nije moglo kupiti nizakakve pare i ne samo sto je bilo zabranjeno citati ga, vec se nije smelo drzati ni u rukama. On mi je poklonio tu Bibliju kao
svoj Blagoslov, i do danas ja volim njegov poklon i brizljivo cuvam. Tada je bilo veoma tesko doci do oca Kirila posto je on bio veoma poznat starac u celoj Rusiji. On je
jos uvek ziv. Gospod ga cuva, i svi se mole za njega. U toku svog zivota sam imao jos jednog duhovnog rukovodioca. To je majka Tatjana Vorobjeva. Ona je manje poznata, ali je meni veoma draga i bliska. Rodila se u Moskvi u blagocestivoj pravoslavnoj porodici. Gospod ju je u 30-oj godini posetio sa veoma teskom bolescu – obe noge su joj se paralizovale. Ali ona nije pocela da ropce, vec je s radoscu primila to iskusenje i blagodarila Bogu za sve. Za njenu ljubav Gospod ju je nagradio velikim darovima. Dobila je dar prozorljivosti, cudotvorstva i isceljivanja. Zivela je blizu Nikoljske Crkve u selu Nikolo-ArhangelskoBalasihinskog regiona. Pricescivala se svaki dan. Kod nje su dolazile hiljade ljudi, moleci za pomoc, i ona je svima pomagala. Majka Tatjana nije nikoga odbijala, niti zavaravala – ona se jednostavno molila. Ona me je rukovodila 25 godina. Duhovno mi je veoma mnogo pomagala. Sedamdesetih godina je bilo veoma tesko upisati seminariju – imali smo svega tri seminarije. Tim pre sto sam ja imao vise obrazovanje, pa je za takve bilo jos teze da upisu seminariju. Tada smo, pred odlazak u Piter, sluzili moleban u Crkvi. Nije bilo nikoga. Sve je bilo zatvoreno. I kada je svestenik rekao: «Blagosloven Bog», Carska Vrata su se otvorila, zavesa se podigla, i majka Tatjana je rekla»Vidis Gospod te blagosilja – idi». I eto tako, s njenim Blagoslovom, ja polako i idem. Upisao sam Petrogradsku seminariju, a zatim Moskovsku duhovnu akademiju, a odatle su me poslali da studiram u inostranstvu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u gradu Presne, u Cehoslovackoj. Tamo sam zamonasen. Posle zavrsenih studija branio sam magistarsku disertaciju i dobio naucni stepen magistra bogoslovije. Potom, posle postdiplomskih studija na MDA, mitropolit Juvenalij me je odredio za nadgledanje Crkve Balasihinskog regiona. Tu sam se preselio pre tri godine. Kada su me odredili za taj manastir, ja sam sve radio po Blagoslovu. I mislim da sve sto trenutno vidite: izgradnja, popravke, obnavljanje zivota u manastiru – sve se to desava zahvaljujuci molitvama majke Tatjane. Tri godine nismo imali ni kopejku. A sada se izvode tako krupni radovi. Njena poslednja zelja je bila da poseti taj manastir. Ali se na putu upokojila. Sahranili su je u Ivanovskoj oblasti, u manastiru, gde je neposredno pre svoje smrti primila shimu sa imenom Antonina. Kod nas se sada nalaze kolica, u kojima je majka Antonina provela poslednjih 50 godina svog zivota. - Vi ste morali da spojite profesiju lekara i svestenicku sluzbu? - U pocetku, kada sam studirao u seminariji, mnogo ljudi mi se obracalo za pomoc. Ali se sada mnogo vise bavim duhovnim pitanjima i ne radim kao lekar. U danasnje vreme su se pojavili novi preparati, nove metode lecenja. Ponekad prosto konsultujem ljude, odgovaram na neka pitanja. Danas je ljudima krajnje potrebna duhovna pomoc. Ali cesto nemaju kome da se obrate. - Zasto tako mislite? Pa danas u Crkvi ima mnogo svestenika. - Jedno morate da razumete – svestenicki put je veoma dug. To je trnovit put. Treba sve proci u zivotu, sve sam iskusiti, imati duhovno rukovodstvo. Meni je, dozvolite da tako kazem, Gospod poslao takva dva rukovodioca – kao dva krila koja me podrzavaju. Ti ljudi su mi pomagali, rukovodili i ja se na osnovu svog iskustva trudim da pomognem ljudima, vise na duhovnom nego na telesnom planu. Danas u Crkvi ima mnogo svestenika, ali se vecina njih ne bavi pastirskim radom – staranjem za duse, vec pitanjima izgradnje Crkava i nabavke sredstava. I ja moram da se bavim time. A svestenik je pre svega sluzitelj u oltaru. On treba da se moli i za sebe i za druge. Trenutno je u toku jedan novi, poseban period u zivotu Crkve. A potom, posle nas, ljudi ga ocenjuju. Danas mi gradimo, dobijamo sredstva: novac, gradjevinski materijal, trazimo radnike. I time se uglavnom bavi vecina svestenika. - Ispricajte nam o zivotu vaseg manastira. Koliko ima trenutno zitelja u njemu? Kakav je dnevni
raspored? Koja poslusanja imaju bratija? - U manastiru zivi svega 10 zitelja: iguman, jeromonah Pimen, inok Mihail, ostali su – radnici i iskusenici.
U manastiru se ustaje u pola sest. Ako se ne sluzi Liturgija, odmah se pocinje sa jutarnjim pravilom. Posle toga svi odlaze na poslusanja u trpezariju, staklenike,
povrtnjake, Crkve. U jedanaest sati je rucak. Posle rucka bratija nastavljaju da rade na svojim poslusanjima. U sest sati uvece je obicno vecera, posle koje je slobodno
vreme do osam casova. A zatim pocinje vecernje pravilo i odlazak na spavanje. Danas glavne radove na obnovi izvode
kvalifikovani radnici, a ranije smo sve morali da radimo sami. Mi nismo - Prica se da se kod vas nalazi cudotvorna ikona Majke Bozije. - Da, kod nas se nalazi Teodorovska ikona Majke Bozije, koja je nekim nasim vernicama pomogla pri porodjaju. - S kakvim se teskocama vi kao nastojatelj manastira suocavate? Kakve sve probleme imate? - Cesto nam dolaze ljudi, koji ne traze Boga, ne idu k Bogu, a resavaju svoje zivotne probleme. To su ljudi koji nemaju svoje mesto boravka, ni posao. Kada oni dolaze u manastir, oni zele da im se obezbedi krov nad glavom, svakodnevni obrok, i da ih neko odeva i obuva. Ali nas manastir ima strog tipik. Mi ne smemo ni da pijemo ni da pusimo cak ni so ne upotrebljavamo. I onda kada od takvih ljudi trazis da urade ovo ili ono poslusanje, da vode odredjen nacin zivota, oni ne izdrze vec odlaze. Desava se da mi ponekad molimo coveka da ide. Poslusnici prosecno ostaju dva – tri meseca. - U nasem razgovoru ste govorili o tome kako danas ima mnogo problema u duhovnom zivotu ljudi. Kakvi su to problemi, po Vasem
misljenju? - Na zalost, danas su masovni raspadi porodice. I to se ne odnosi samo na mlade. Cak i ljudi koji su proziveli 20-30 godina zajedno se razilaze, razvode. To je velika tragedija i za njih i za nase drustvo. Uzrok tome je – egoizam. Mnogi stupaju u brak, prave svadbe, trose ogroman novac na njih, a zatim govore: deca nam nisu potrebna, jos je rano, to je velika briga. Cesto se mogu sresti porodicni ljudi koji uopste nemaju dece. Ljudi ne smatraju da oni imaju obavezu prema nekome: zena ne zeli da se podcinjava muzu, niti muz – zeni. A potom, ako jedan od supruznika ne cini ustupke onom drugom, odmah postoji povod za razvod braka. Mnogi se zene i udaju po dva, tri ili cak cetiri puta, ali na kraju krajeva ostaju sami, nikom potrebni. Ljudi su izgubili cilj u zivotu, trude se radi kratkotrajnih zadovoljstava, i gomilaju novac do koga dolaze na sve nacine. I zato cak ima slucajeva samoubistava dece, mladica. To je strasna pojava. Pored toga, narkomanija je zahvatila sve drustvene slojeve. - Da li vam se obracaju ljudi koji imaju problema sa narkomanijom? - Kod nas je bilo nekoliko narkomana. Trudimo
se da im pomognemo koliko mozemo. Ostajali su po dva, tri meseca i bivalo im je lakse. A zatim su se opet vracali na staro. Na zalost, ne znamo kako oni sad zive – nismo
sa njima u kontaktu. Ali ja sam uvek upozaravao roditelje da je najvaznije u lecenju narkomanije – promena zivotne stedine. Od toga sto covek provede dva-tri meseca u
manastiru, malo sta moze da se promeni, ako se on ponovo vrati u istu sredinu, odakle je i dosao – istim prijateljima, bliznjima. On moze bukvalno kroz dva- tri dana
posle odlaska iz manastira ponovo da se «vrati na iglu», da uzima ove ili one narkotike. - Sta je po Vasem misljenju uzrok narkomanije?
- Ljudi hoce da pobegnu od realnog zivota, da zaborave, da uzivaju u kratkotrajnom zadovoljstvu. Ne grade svoju srecu, a idu najlaksim putem. Zasto se truditi, kad se jednim «ubodom» moze postici «blazenstvo». Narkotici su veoma skupi, i zbog toga ljudi u pocetku prodaju sve, sto imaju, a potom zbog jedne inekcije idu u kradje, teske prestupe, jer ne mogu vise da zive bez narkotika. Oni vec ne vide lepotu neba i zemlje, ne cuju pesmu ptica. Njima to nije potrebno. Njima je potrebna injekcija. Takav narkotik je danas i televizija. Televizor je zamenio razgovor muza s zenom, roditelja s decom.
- Nadamo se da ce u manastiru ziveti bratija koja nije tu radi parceta hleba, vec Hrista radi, koja ce sluziti u Slavu Boziju. Vremenom ce se obnoviti lepota i unutrasnji oblik manastira – kakav je on bio oduvek. Mozda to nece biti brzo. Ranije su se manastiri izgradjivali ne za jednu, ni za dve godine. Vec su prolazile desetine godina, vekovi. Mi optimisticki gledamo na buducnost i nadamo se da nas Majka Bozija nece ostaviti. Nas manastir je Bogorodicin, sto znaci da je igumanija Bogorodica. Ona sama svime upravlja, i sve sto mi imamo – je po Njenom Blagoslovu. A ono sto nemamo – nije potrebno za nase spasenje. Jedan od stihova Psaltira kaze: «Uzalud se trude graditelji, ako Gospod ne gradi dom». Nas manastir je jos daleko od dobrog stanja, ali je i to Volja Bozija. A manastirska bratija radi od ujutru do uvece, i od uvece do ujutru, kako bi manastir postao lepsi, bolji. Ipak najvaznija je naravno unutrasnja a ne spoljasnja lepota. I za nas je to veoma vazno». Utisci
Zamislite samo ljude, koji su vaspitavani u godinama ateizma, koji su o manastirima znali samo iz istorije i knjiga – kao o necemu skoro nepostojecem… U stvari, tako je i bilo: za 73 godine neprekidnog nastojanja da se iskoreni «opijum za narod» od mnogih manastira su ostali samo zidovi preuredjeni u razna skladista, a sto je jos gore i u manastirske Crkve. I eto, tako su se cetvoro takvih ljudi jednog prelepog dana u toku Pashalnih praznika uputili u, posle mnogo godina razaranja, oskrnavljenja i zapustenosti – obnovljen Bobrenev manastir, o kojem su dosta slusali. Prepreka na putu nam je bio pontonski most preko reke Moskve, koji vodi na stranu, kako bi Tada smo se vec priblizili zidinama starog manastira, pozvonili – manastirska vrata su bila zatvorena. Prisao
nam je inok Mihail, koga smo zamolili da nam ukratko isprica o manastiru i bratiji. Nismo ocekivali ono – sto se dalje desavalo. Brat Mihail, zraceci nekom svetlom
radoscu i neiscrpnom energijom, nam je pricao o svemu sto smo mogli i da vidimo: o nadgrobnom natpisu na grobu seljanke Marije Trefilovne od crnog mermera, koja se nalazi Mnogo toga u manastiru je s velikom ljubavlju napravila sama bratija. Pitali smo brata Mihaila, kako se on, kao bivsi nastavnik, odlucio da postane monah. On nam je na to odgovorio, da svako koga Gospod prizove da sluzi Njemu, oseca to u svojoj dusi, i ranije ili kasnije, raznim putevima covek prilazi Gospodu. On sam, na primer, je mogao da ostane da zivi u svetu, ali je u manastiru pronasao Blagodat i radost zivota, koji je Gospod uredio, sto se zaista vidi na njemu: osetili smo tu radost koju je preneo i na nas dok smo s njim razgovarali. Ali Gospod nece privesti coveka koji odlazi u manastir bezeci od svetskih problema ili s nekim koristoljubivim namerama – to bi bio najnesrecniji covek! Tako smo dobili odgovor na nase pitanje o motivima odlaska u manastir. Prisli smo Teodorovskoj ikoni Majke Bozije i zamolili inoka Mihaila da nam kaze nesto o njoj. Evo sta nam je
ispricao: na poklonjenje ikoni dolaze mnogi, narocito zene – nerotkinje ili Inok Mihail nam je takodje ispricao o mladom coveku koji je odlucio da izvrsi samoubistvo bez nekih vidljivih razloga, jer je imao sve, uopsteno «moderan rus»: veliku kucu, dobra kola, lepu zenu, zdravu decu, ali mu je dusa bila prazna – nju je trebalo necim ispuniti. I pre nego sto ce da prekrati svoj materijalno dobro obezbedjen zivot, on je limuzinom dosao u Bobrenev manastir, i odveli su ga pred Teodorovsku ikonu Djeve Marije – on je neko vreme stajao ispred nje i uzviknuo:»Sad mi je jasno sta mi je nedostajalo!» Od tada redovno posecuje manastir, a o samoubistvu vise uopste ne razmislja. Ali manastirska Blagodat ne deluje na sve pozitivno. Jednom je u manastir dosao jedan muskarac, i nije mu bilo
dobro. On je isao po Crkvi, zlobno se rugajuci i proklinjuci sve na svetu, ali nije mogao nikako da izadje dok ga nisu izneli. Nocu, kuci je legao da spava, apsolutno
zdrav, i ujutru se nije probudio. Njegova dusa, obremenjena teskim grehovima nije izdrzala manastirsku Blagodat… Zatim nam je brat Mihail iz oltara otpevao: «Hristos je vaskrsao iz mrtvih, i smrcu smrt razrusio, i onima koji su u grobovima zivot darovao» na ruskom i gruzijskom jeziku, sto je zbog akustike prazne Crkve zvucalo tako potresno – i na ostavilo na nas snazan utisak! I na kraju nam je, radosni i ljubveobilni inok Mihail, doneo pravi manastirski kvasac i dvopek, Tesko je u potpunosti preneti sva nasa osecanja i utiske pri poseti Bobrenovom manastiru, ali zelimo iskreno da vam posavetujemo da odete tamo na hodocasce, da to sve sami osetite, da se ispunite svetlom i cistom blagodatnom radoscu i pomoci u tom starom slavnom manastiru, grandioznom spomeniku pobede Ruskog naroda pod rukovodstvom Svetog blagovernog Kneza Dimitrija Jovanovica Donskog nad tatarskom Zlatnom hordom. I da osetite koliko su svetu potrebni manastiri i monasi, i da svoje potomke naucite da nikada vise ne ruse Crkve i Bozije manastire. Ja sam s veliko radoscu, po obecanju datom inoku Mihailu uradio i podario ovu stranicu bratiji, u cast 620 godina Bobrenevskog manastira – od sve duse im zelim Boziju Blagodat i dusevne snage u velikom monaskom podvigu – bratija, molite se za nas Gospodu! Igor German
|
profesionalci u
gradjevinarstvu. Ja sam lekar, otac Pimen matematicar, otac Mihail pedagog. Mi nikada nista nismo gradili. Prilikom rada nad ikonostasom oltara u Crkvi ponekad nismo znali
s koje strane da pristupimo. Nije bilo nikakvih nacrta. Sve smo radili po nadahnucu Svetim Duhom. Kada smo uradili Kazanjski oltar, odjednom se pokazalo da je on uzan i da
se ne dobijaju sva vrata u potpunosti. Neko je cak predlagao da se naprave centralna Carska Vrata i jedna bocna, posto nije bilo mesta za druga. Ali sam ja proracunao da ce
to biti nepravilno, i zato smo ih pomerili napred i oltar je dobio trapezoidni oblik.
propustao
slepove. Most se pomerio u stranu, i ogroman slep, natovaren peskom, je velicanstveno prosao. Ali se na horizontu pojavio jos jedan, a zatim jos … U jednom trenutku smo
pomislili – da li da se vratimo nazad: ali Elena Inokentjevna je dosla iz Novosibirska, njena sestra Teonila Inokentjevna – iz podmoskovskog Reutova – ne ide se svaki
dan na takvo putovanje pa smo resili da ipak sacekamo. Na kraju krajeva nase strpljenje je bilo nagradjeno: most je spusten na suprotnu obalu, a mi smo posli po sirokom
putu, koji je vodio kroz zelena polja, u posle gradske buke, neobicnoj tisini, nad glavom nam je bila – ostra (golubizna) majskog neba sa laganim oblacima, a ispred
odblesak belicastog, kao iz bajke, prelepog Bobrenovog manastira. Sve je bilo nekako uzviseno. Putem smo u
razgovoru zapoceli temu: Zasto suvremeni ljudi odlaze iz sveta u manastir? Zar se u svetu ne moze ziveti pravednickim zivotom? U redu ranije: ljudi su bili pobozni od
detinjstva, i u manastir su odlazili bezeci od svetske sujete, ali sta je sad? Malo ko od obrazovanih ljudi je od detinjstva bio vaspitavan religioznon u godinama sovjetske
vlasti. Za 11 godina slobode od bezbozne ideologije totalitarnog rezima poceli su da se obnavljaju Crkve i manastiri po celoj Rusiji, i mladi ljudi odlaze u manastire kako
bi se posvetili sluzenju Gospodu u tisini. Sta ih podstice na takvu odluku?
pored
groba jednog vlastelina – pri cemu je nadgrobni spomenik na njegovom grobu daleko skromniji – stranci ga procenjuju na $10000 i vise (cini se da su seljaci iz sela
Staro Bobrenovo bili veoma imucni – nisu bili oporezovani); o radovima bratije na uredjenju i ulepsavanju teritorije manastira i manastirskih Crkava i posle toga kako su
odvezli 500 KAMAZov djubreta (u manastir su dovozili stoku iz okolnih kolhoza); o tome kako su svojim rukama napravili ikonostas u Crkvi Hristovog Rodjenja: ta Crkva nam se
veoma svidela – napravljena je s prefinjenoscu i ukusom, iako je sve uradjeno veoma jednostavno – od drvenog furnira koji su obradjivali nekvalifikovani ljudi,
koristeci testeru i rezbarsku testericu – ali nadahnuti Svetim Duhom, sto je veoma primetno.
trudnice sa
problematicnim zdravljem, a takodje i djaci koji imaju teskoca u ucenju, kao i drugi razni ljudi, moleci se s verom pred tim Svetlim Likom, dobijajuci osetnu pomoc od
Preciste Djeve Marije, zbog cega joj sa zahvalnoscu prinose razne darove: zlatno prstenje, lancice i druge dragocene stvari, koje ukrasavaju kivot ikone: daruju ono sto
smatraju najskupljim stvarima – posle cudesnih isceljenja i utehe u nevoljama nicega im nije zao. Ikona je napravljena tipografski i nalepljena na DSP, ali to nista ne
umanjuje njena cudotvorna svojstva. Mi smo se takodje pomolili pred tom ikonom, i zaista kada stojis naspram ikone i zatvoris oci – osecas neko strujanje i u dusi postaje
svetlo i radosno: odjednom pocinjes da shvatas i verujes – da to nisu samo bajke starijih ljudi i svestenika, vec da je to – Bozija Blagodat – stvarnost, a da su
ikone – Njeni provodnici, sto se doista moze osetiti.
koji
su kao melem. Vratili smo se toliko poletni i produhovljeni da nismo ni malo sumnjali u korisnost naseg hodocasca.