Neprolazna hrišćanska merila

Uloga Crkve je da preobražava svet, čineći ga ljudskijim, kaže dekan Bogoslovskog fakulteta SPC

Iako ni za koga nije sporno da su koreni savremene evropske civilizacije, njena duhovnost i kultura, nastali na hrišćanskim temeljima, izvesno je da zagovornicima buduće "Evrope koja će imati dušu" neće biti lako - ako im to uopšte i pođe za rukom - da one koji odlučuju o ustrojstvu evropske zajednice ubede da hrišćanskim temeljima daju pravni okvir. Toj - koliko bitnoj, toliko delikatnoj i provokativnoj - temi bila je posvećena i upravo održana dvodnevna međunarodna konferencija na temu "Hrišćanstvo i evropske integracije", koju su pripremili Hrišćanski kulturni centar i beogradska kancelarija nemačke Fondacije Konrad Adenauer. Trudeći se - i uspevši - da njihov dijalog ne bude još jedan u nizu akademskih razgovora na istu temu, učesnici eminentnog skupa postavili su mnoga pitanja, ali i ponudili odgovore.

Jedan od njih, dekan Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu profesor dr Vladan Perišić, ponudivši odgovor na pitanje da li je Evropi potrebno hrišćanstvo, upozorio je da su "hrišćanski kriterijumi isuviše visoki za svaku državu, pa tako i za Evropu. Ali, ako ona u svoje temelje ugradi makar težnju za njima ili, barem, ne bude onemogućavala one koji slobodno žele da se njima rukovode onda će za Evropu još uvek biti nade. Jer, ako u njoj ostane hrišćanstva makar koliko soli u jelu, ona neće potpuno obljutaviti i neće sasvim izgubiti ljudski lik", rekao je dr Perišić.

Da li je hrišćanstvo - i zbog čega - potrebno Evropi?

"Pokušajmo da zamislimo Evropu bez hrišćanstva. Odstranimo iz nje sve što je hrišćansko i zagledajmo se u ostatke poezije i književnosti, arhitekture i slikarstva, muzike i filosofije, u sveukupnost evropske kulture i civilizacije. Videćemo samo dve stvari : surovo varvarstvo ili nadmeno samoljublje, ili mešavinu jednog i drugog" - kaže otac Vladan Perišić, podsećajući da su "današnji narodi Evrope u stvari hristijanizovane horde koje su, provalivši na prostore koje danas nazivamo Evropom, razorili Zapadno rimsko carstvo porušivši i spalivši sve pred sobom". To su, kaže, "moderni evropski istoričari eufemistično nazvali velikom seobom naroda kao da se radilo o naučnoj ekskurziji, a ne o besprimernim zverstvima kojima je tadašnje svetsko carstvo udavljeno u potocima krvi".

Tvrdeći da je - tek kad je postalo hrišćansko - evropsko društvo postalo humanije i savršenije, dr Perišić kaže da to ne znači da je hrišćanska Evropa zemaljski ideal kome težimo, a još manje društvo kojim smo zadovoljni. Jer, kaže, dokle god traje ljudska istorija dotle će "knez od ovoga sveta" ispisivati istoriju ljudskih nedela i sramote.

Ima li nade za hrišćanske vrednosti, hoće li opstati u svetu moći i patnji?

Upozoravajući da hrišćanstvo postoji samo kao Crkva, profesor Perišić tvrdi da "nije Evropa merilo hrišćanstva, već je Crkva kriterijum Evrope, kojoj hrišćanstvo nije potrebno da bi znala kako da živi, već zašto da živi". Evropske vrednosti opstaće samo ako budu utemeljene na smislu koji životu nudi hrišćanstvo, mada suština postojanja u obesmišljenom svetu nije nešto što se lagodno nasleđuje, nego se "mukotrpno otima iz čeljusti besmisla", kaže Perišić, podsećajući da je čitava dosadašnja evropska istorija dokaz večnog traganja za smislom života.

Kakva je uloga Crkve u oplemenjivanju (nije li to devarvarizacija?) savremenog i budućeg sveta?

"Crkva se ne sme udvarati ovome svetu, to jest Evropi ili Americi kao simbolima ovozemaljske moći. I to ne samo zbog očuvanja svog dostojanstva, nego zbog očuvanja dostojanstva samoga sveta. Na Evropi ostaje da odluči da li će i u kojoj meri slušati onoga ko je ne veliča, nego je po potrebi opominje ili kritikuje. Ako smogne snage da motive takve kritike, koje joj Crkva povremeno mora upućivati, pronađe ne u mržnji, nego u ljubavi i brizi o njoj, Evropa će naći snage da prigrli hrišćansku Crkvu, isto kao što je i Crkva prihvatila Evropu kao svoj ovozemaljski dom. Uostalom, da bi je spasila, to jest očuvala za večnost, Crkva mora Evropu neprestano preobražavati, čineći je sve ljudskijom. U tome, kad je odnos prema društvu u pitanju, i jeste njen najuzvišeniji zadatak", kaže dekan Bogoslovskog fakulteta SPC.

Kakva bi trebalo da bude uloga pravoslavlja u budućoj ujedinjenoj Evropi?

"Ne može jedinstvena Evropa prihvatiti hrišćanstvo, a odbaciti pravoslavlje. Činiti to, bio bi izraz najdubljeg licemerja. I šta je Balkan ako nije Evropa? Zašto ga odbacivati? Ako je razlog navodna opasnost po stabilnost Evrope, onda treba podsetiti da ni inkvizicija, ni totalitarizam, ni fašizam, ni komunizam, ni nacizam, ni gasne komore, ni atomske bombe, ni hemijsko oružje, ni terorizam nisu pronalasci pravoslavnog Balkana, nego upravo takozvane Zapadne Evrope. I ako je ponešto od toga uvezeno ili nametnuto Balkanu, za to svakako ne može biti odgovorno pravoslavno hrišćanstvo", kategoričan je dr Perišić. Dodaje da "ni pravoslavlje ne može Evropi postavljati uslove pod kojima bi se eventualno udostojilo da bude njen sastavni deo, kada te uslove ne ispunjavaju ni zemlje u kojima pravoslavlje vekovima obitava".

Ako je, kaže, pravoslavlje tek s vremena na vreme uspevalo da države u kojima istorijski postoji učini malo humanijim, zašto bi sa Evropom bilo drukčije?

Mirjana Kuburović

Politika, 12.februar 2003. godine