Djakon Andrej Kuarjev Duhovne
kopije Nekim ljudima, koji su proveli u pravoslavnoj
veri nekoliko godina, se desavaju fizioloske promene: njihovi misici
lica koji pokrecu uglove usni nagore polagano atrofiraju. Sila teze zajedno sa neprekidnim secanjem na svoje
grehe i o prolaznosti zivota produzava te uglove nadole. Osmehivati se postaje tesko i retko. Hram nije mesto za smeh! To je istina. Ali
hram i Crkva nisu jedno te isto.
I to sto je nedolicno u hramu, se pokazuje za crkvenog coveka
sasvim dopustivo izvan njegovih zidova. Evo i doticne tipografije, smatram, niko nece
citati ( deklamovati, razglasavati) u hramu.
Biseri oca Jovana ne zauzimaju mesta Jevandjelja od Jovana.
Zbog cega se ne osmehivati izvan hrama?
Zalost ne treba smatrati vidljivom osobinom pravoslavnog
hriscanina. Naprotiv,
kako se bolesnik poznaje po boji lica, tako covek sa strastima
izoblicava od tuge ( Prepodobni Serafim Sarovski). A volja Bozija se moze poznati po sledecem znaku: ako
posle molitve, posle ozbiljnih raumisljanja ne osecate teret,tugu,
gnusanje prema stvarima, a osecate se lagano, s osmehom, s lakocom srca
razmisljate o predlozenoj vam stvari, to je vidljiv znak, da to nije
protiv Bozije volje – poveravao se o svom eksperimentu osmeha
Svetitelj Nikolaj Japanski. Taj, koji koji ovo ne shvata, jednostavno
zdravo rizikuje. U
manastiru americkog jeromonaha Serafima (Rouza), jedan poslusnik je
zakljucio na osnovu procitanih im duhovnih knjiga, da su monasi ozbiljni
ljudi i da im ne prilici da se smeju.
On se trudio da se ponasa saglasno tome.
Za ruckom, kada je nastojatelj (otac German), pricao interesantne
slucajeve, on je sedeo, oborenih ociju, a na licu nije bilo ni trunke
osmeha. Upitali su ga
u cemu je stvar, a on je dogovorio: «To ne prilici duhovnom zivotu. Ovo
je manastir!» Ali avaj, njegova izgradjena
tuzna duhovnost se za njega pokazala prekomernim teretom.
Na kraju krajeva, slomljen, napusto je manastir, a zatim i
hriscanstvo. A vec u nase vreme u jednom od moskovskih
manastira iguman je primetio, da se kod mladih i prekomerno revnosnih
poslusnika pojavljuju znaci duhovne bolesti: oni su se sve obracali
njemu za blaboslov za citanje literature o skoncentrisanosti na
neprekidnu molitvu (isihazme).
Kada su sledeceg puta poslusnici zatrazili od njega savet o
sozercanju nematreijalnog sveta, otac iguman, se setio da je na dan
njegovog dolaska – slikarka mu donela knjigu, izdatu sa njenim
pratecim crtezima. Knjiga
je bila o Vini-Puu. I
nju je otac arhimandrit uzeo sa svog stola i obavezao mlade 'misticare'
da je citaju. Na
njihov zacudjujuce pitanje, do kada da je citaju, je sledio odgovor: «Do
lova na Slonopotama. Do toga treba u potpunosti stici».
Kroz nekoliko dana deca su postala takva, kako i dolikuje
njihovom uzrastu, skinuvsi sa sebe masku prevremenog starcestva. Uopsteno, pre obozenja, treba pokusati
biti covek (sm.biser 22). O
pokusaju preskakanja upravo te stepenice svmc. Irinej Lionski (II
vek)video je greh prvih ljudi: nisu postali jos ljudi a hteli su biti
bogovi. Osmeh u crkvenoj sredini je umesan prosto zato
sto je Crkva – sredina ljudi.
Ljudi imaju razlicite predstave o tome sta je ostroumno a sta ne,
sta je dostojno smeha, a sta ne.
Ali to je spor o ukusima, a ne o dogmatima. Iskreno govoreci ja ne shvatam kako je otac
Jovan skupio sve te price. Ali
pored slovesne rude, koju je otac Jovan probrao, postoje i pravi komadi
prirodnog metala. Neki
od njih su jednostavno genijalni.
To su biseri – 7,18,27,34,53.
Talentovani – 2,13,22,29,50, a 39 i 40 su jednostavno dobri. Zavrsavam – inace cu poceti da ih citiram ( na predavanjima ja to i radim, i svaki put uvidjam da cak reklo bi se, nepopravljivo- brbljive brade pocinju da se podizu navise ka sijajucim ocima). A vi - citajte. I budite kao golubovi: zrnca pozobajte, kamencice ostavljajte i na autora ne kukajte. Svet Crkve je svet ljudi. I otac Jovan nam to napominje.
|