Duhovne kopije

Nekim ljudima, koji su proveli u pravoslavnoj veri nekoliko godina, se desavaju fizioloske promene: njihovi misici lica koji pokrecu uglove usni nagore polagano atrofiraju.   Sila teze zajedno sa neprekidnim secanjem na svoje grehe i o prolaznosti zivota produzava te uglove nadole.   Osmehivati se postaje tesko i retko.   Hram nije mesto za smeh!

Evo i doticne tipografije, smatram, niko nece citati ( deklamovati, razglasavati) u hramu.   Biseri oca Jovana ne zauzimaju mesta Jevandjelja od Jovana.   Zbog cega se ne osmehivati izvan hrama?   Zalost ne treba smatrati vidljivom osobinom pravoslavnog hriscanina.   Naprotiv, kako se bolesnik poznaje po boji lica, tako covek sa strastima izoblicava od tuge ( Prepodobni Serafim Sarovski).   A volja Bozija se moze poznati po sledecem znaku: ako posle molitve, posle ozbiljnih raumisljanja ne osecate teret,tugu, gnusanje prema stvarima, a osecate se lagano, s osmehom, s lakocom srca razmisljate o predlozenoj vam stvari, to je vidljiv znak, da to nije protiv Bozije volje – poveravao se o svom eksperimentu osmeha Svetitelj Nikolaj Japanski.

Taj, koji koji ovo ne shvata, jednostavno zdravo rizikuje.   U manastiru americkog jeromonaha Serafima (Rouza), jedan poslusnik je zakljucio na osnovu procitanih im duhovnih knjiga, da su monasi ozbiljni ljudi i da im ne prilici da se smeju.   On se trudio da se ponasa saglasno tome.   Za ruckom, kada je nastojatelj (otac German), pricao interesantne slucajeve, on je sedeo, oborenih ociju, a na licu nije bilo ni trunke osmeha.   Upitali su ga u cemu je stvar, a on je dogovorio: «To ne prilici duhovnom zivotu. Ovo je manastir!»

Ali avaj, njegova izgradjena  tuzna duhovnost se za njega pokazala prekomernim teretom.   Na kraju krajeva, slomljen, napusto je manastir, a zatim i hriscanstvo.

A vec u nase vreme u jednom od moskovskih manastira iguman je primetio, da se kod mladih i prekomerno revnosnih poslusnika pojavljuju znaci duhovne bolesti: oni su se sve obracali njemu za blaboslov za citanje literature o skoncentrisanosti na neprekidnu molitvu (isihazme).   Kada su sledeceg puta poslusnici zatrazili od njega savet o sozercanju nematreijalnog sveta, otac iguman, se setio da je na dan njegovog dolaska – slikarka mu donela knjigu, izdatu sa njenim pratecim crtezima.   Knjiga je bila o Vini-Puu.   I nju je otac arhimandrit uzeo sa svog stola i obavezao mlade 'misticare' da je citaju.   Na njihov zacudjujuce pitanje, do kada da je citaju, je sledio odgovor: «Do lova na Slonopotama. Do toga treba u potpunosti stici».   Kroz nekoliko dana deca su postala takva, kako i dolikuje njihovom uzrastu, skinuvsi sa sebe masku prevremenog starcestva.

 Uopsteno, pre obozenja, treba pokusati biti covek (sm.biser 22).   O pokusaju preskakanja upravo te stepenice svmc. Irinej Lionski (II vek)video je greh prvih ljudi: nisu postali jos ljudi a hteli su biti bogovi.

Osmeh u crkvenoj sredini je umesan prosto zato sto je Crkva – sredina ljudi.   Ljudi imaju razlicite predstave o tome sta je ostroumno a sta ne, sta je dostojno smeha, a sta ne.   Ali to je spor o ukusima, a ne o dogmatima.

Iskreno govoreci ja ne shvatam kako je otac Jovan skupio sve te price.   Ali pored slovesne rude, koju je otac Jovan probrao, postoje i pravi komadi prirodnog metala.   Neki od njih su jednostavno genijalni.   To su biseri – 7,18,27,34,53.   Talentovani – 2,13,22,29,50, a 39 i 40 su jednostavno dobri.

Zavrsavam – inace cu poceti da ih citiram ( na predavanjima ja to i radim, i svaki put uvidjam da cak reklo bi se, nepopravljivo- brbljive brade pocinju da se podizu navise ka sijajucim ocima).   A vi - citajte.   I budite kao golubovi: zrnca pozobajte, kamencice ostavljajte i na autora ne kukajte.   Svet Crkve je svet ljudi.   I otac Jovan nam to napominje.

http://www.sobor.ru