Pavle Jevdokimov UNIVERZALNA PRIRODA MONASKE DUHOVNOSTI   Otac Georgije Florovski podseca da se "cesto zaboravlja uslovna priroda monastva." Sveti Jovan Zlatousti je rekao da su manastiri "neophodni zato sto svet nije hriscanski. Da se on obrati, potreba za monaskim osamljivanjem ce nestati."1 No istorija nije opravdala nadu svetog Jovana. Monastvo ce sigurno zadrzati svoje posebno svedocenje sve do kraja sveta. Medjutim, krsteni svet je dovoljno hriscanski da cuje monasku poruku i da je prihvati na svoj nacin. Sav problem je u tome. U proslosti, mucenistvo je preneto na ustanovu monastva, tako da danas, kako se cini, monastvo zahteva odredjenu prihvacenost u opstem svestenstvu* svih vernika. Svedocenje hriscanske vere u okviru savremenog sveta cini neophodnim sveopsti poziv pounutranjenog monastva. Proslost nam nudi dva resenja. Prvo, monasko, zagovara potpuno odvajanje od drustva koje zivi prema "stihijama sveta" i od njegovih ekonomskih, politickih i drustvenih problema. To je "bekstvo u pustinju" i kasnije samostalno postojanje zajednica koje brinu za potrebe svojih clanova. "Monaska republika" na gori Atos je izrazit primer zajednickog, samoupravnog zivota, odvojenog od sveta i cak suprotstavljenog njemu. Savrseno je jasno da monasko resenje, posto ne moze svako da uzme udela u ovom pozivu, ostaje ograniceno. Ono nije resenje za svet u njegovoj sveukupnosti. Drugo resenje je bio pokusaj hristijanizovanja sveta bez njegovog napustanja, sa ciljem gradnje hriscanskog Grada Bozjeg. Teokratije Istoka, bas kao i Zapada, ispoljavaju ovaj napor u dvosmislenom vidu carstava i hriscanskih drzava. Porazavajuci neuspeh ovog pokusaja dokazuje da se Jevandjelje ne moze nametnuti, niti milosrdje propisati kao zakon. Postoji li trece resenje? U krajnjoj se liniji moze reci da ono treba da sustinski obuhvati druga dva, to jest da primeni njihova nacela izvan njihove spoljasnje forme. "Niste od sveta, nego vas ja izabrah od sveta." Ove reci Gospodnje upucuju na osobito poslanje: da se bude znak, upucivanje na "savrseno Drugog". Ranije se to poslanje ostvarivalo na razne nacine. Sada se, izgleda, ono pokazuje kao iznad i "pustinje" i "grada", buduci da je pozvano da prevazidje svaku formu, da bi se izrazilo svugde i pod svim okolnostima. Zapadna crkva je kanonizovala monastvo i svetovnost kao dva razlicita zivotna puta. Jedan odgovara 'savetima', a drugi 'zapovestima' Jevandjelja. Jedinstveni apsolut je narusen. Na jednoj strani je savrseno napredovanje, na drugoj slabiji polozaj zivljenja "na pola". Neke askete su nalazile opravdanje samo u tome sto on radja devstvenike i popunjava samostane. Sustinska jednorodnost u duhovnosti Istocne crkve ne poznaje razliku izmedju jevandjelskih 'saveta' i 'zapovesti', vec u potpunosti istrajava na tome da se Jevandjelje obraca svima i svugde. "Kada Hristos", kaze sv. Jovan Zlatousti, "zapoveda da idemo uskim putem, On se obraca svima nama. Monasi i mirjani moraju dosezati iste visine."2 Mi zaista mozemo videti da postoji samo jedna duhovnost za sve, bez razlike u svojim zahtevima, bilo da se radi o episkopu, monahu ili mirjaninu, a to i jeste priroda monaske duhovnosti.3 Sada to biva oblikovano od strane mirskog monastva, sto daje izrazu "mirjanin" najvece moguce duhovno i crkveno znacenje. Uistinu, prema velikim uciteljima, monasi su bili oni koji su jedino zeleli "da budu spaseni", oni koji su "ziveli prema Jevandjelju", koji su "trazili jedino potrebno" i koji su "u svemu sebe prinudjivali".4 Prilicno je jasno da ove reci tacno odredjuju stanje i svakog verujuceg mirjanina. Prepodobni Nil je smatrao da se svaki oblik monaske prakse trazi i od ljudi u svetu.5 Kako sveti Jovan Zlatoust kaze: "Oni koji zive u svetu, ako su i vencani, treba da u svemu drugom slice monasima. Grdno se varas ako mislis da se jedne stvari traze od obicnih ljudi, a druge od monaha... oni ima da poloze isti racun."6 Molitva, post, citanje Svetog Pisma i podviznistvo nalazu se svima po istom propisu. Prepodobni Teodor Studit u svom pismu vizantijskom velikasu izlozio je pravilnik monaha, i naglasio: "Nemojte misliti da ovaj spisak vazi samo za kaludjera, a da nije u potpunosti jednako i za mirjanina". Kada su Sveti Oci govorili, oni su se obracali svim clanovima Crkve, tajanstvenom Telu, bez ikakvog razlikovanja svestenstva i vernog naroda. Obracali su se "opstem svestenstvu". Razlicite teologije za episkope, svestenike, monahe i mirjane - nas savremeni pluralizam, nepoznat u vreme Otaca, njima bi bio nepojmljiv. Jevandjelje je u celosti primenljivo na svaki problem u svakoj sredini. S druge strane, veliki likovi medju monasima jasno pokazuju da su oni prevazisli svoje vlastito stanje, bas kao i svaki obrazac ili opredeljen oblik. Primer ovoga nalazimo i u svetlom liku prepodobnog Serafima Sarovskog. On nije imao sledbenike, niti je bio ucitelj bilo kakve skole. Ipak, on je ucitelj sviju, jer njegovo svedocenje u Pravoslavnoj Crkvi premasuje svaku kategoriju, stil, vrstu, odredjenje ili granicu. Njegova vaskrsnja radost nije dolazila od njegove licnosti, nego je bila odjek samog Pravoslavlja. On je obicnim jezikom govorio cudesne stvari, koje bese primio od Duha Svetoga. Nakon uzasne borbe, zasenjene tisinom koja je skrivala zivot koji ni jedan monah ne bi mogao podneti, prepodobni Serafim je napustio najkrajnji oblik otselnickog i stolpnickog zivljenja, te se vratio u svet. "Zemaljski andjeo i nebeski covek", on je prevashodio cak i samo monastvo. On vise nije bio monah koji se povukao iz sveta, niti covek koji zivi medju ljudima. Bio je oboje, i u prevashodjenju obojega bio je u sustini svedok Svetoga Duha. U svom cuvenom razgovoru sa Nikolajem Motovilovim je rekao: "Nije samo vama dato da razumete ove stvari, nego kroz vas celome svetu, da biste vi mogli biti utvrdjeni u delu Bozjem i biti od pomoci mnogima. Sto se tice toga da ste vi svetovni covek, a ja monah, o tom ne treba da mislite... Gospod trazi srca ispunjena ljubavlju prema Njemu i bliznjemu. To je presto na kojem On voli da sedi i na kojem ce se pojaviti u punoti Svoje nebeske slave. "Dete moje, daj mi svoje srce, i sve ostalo cu ja dati tebi", zato sto je u srcu covekovom Carstvo Bozje... Bog cuje molitve monaha isto kao i molitve obicnog mirjanina, pod uslovom da obadva imaju neporocnu veru, da su istinski vernici i da vole Boga iz dubine svoga srca; jer ako je vera njihova i kao zrno gorusicino, i jedan i drugi ce pomerati planine."7 Oboje, i monah i mirjanin, jesu znak i uputa na "savrseno Drugog". Sveti Tihon Zadonski je u istom duhu pisao crkvenim vlastima: "Ne zurite da umnozavate monahe. Crna riza ne spasava. Onaj ko nosi belu rizu, svetovnu odecu, a ima duh poslusnosti, smirenja i cistote, taj je nepostrizeni monah, pounutranjenog monastva".8 Monastvo, koje je bilo sasvim usredsredjeno na poslednje stvari, promenilo je nekada izgled sveta. Danas ono priziva sve, i mirjane i monahe, i ukazuje na jedan zajednicki i univerzalni poziv. To je za svakoga pitanje prilagodjavanja, licni ekvivalent monaskim obetima. Odlomak iz knjige: "Ages of the Spiritual Life: From the Desert Fathers to Our Time", Krestvud, St. Vladimir's Seminary Press, 1998.   1 "Crkva, njena priroda i zadatak", u: "Bible, Church, Tradition: An Eastern Orthodox Vielj", Belmost, Nordland, 1972, str. 57-72 2 Epist. ad Haeb., 7:4; 7:41. Adv. oppugn. vitae monast., 3:14 3 Vidi: Pourrat: La spiritualite chretienne, I, ix 4 Prepodobni Nil, Dobrotoljublje, tom I, str. 200-250 5 Epist., I, 167, 169 6 Hom. in Epist. ad Haeb., 7:41. 7 Little Russian Philokalia, tom I, Platina, St. Herman Press, 1991, str. 116-117 8 N.Gorodetzky: St. Tikhon of Zadonsk, Krestvud, St. Vladimir's Seminary Press, 1976, 48.