VASKRSENJE DUHOVNO UMRLIH   Hristovo vaskrsenje, i nedelja kao dan vaskrsenja, nije prosto praznik i dan sa posebnim nazivom. To je osobiti dan, dan koji nas podseca da nam je neophodno da postignemo svoje licno vaskrenje iz mrtvih. Hristos nije vaskrsao radi sebe samog, vaskrsao je radi nas. Mi treba da vaskrsnemo iz mrtvih. Naravno, nas vaskrsava iz mrtvih Gospod nas Isus Hristos, ali ne bez naseg ucesca. Bez nas, naseg raspolozenja, bez n a s e g s l o b o d n o g p r i s t an k a, Gospod nas nece vaskrsnuti. Mi, stvoreni po Njegovoj slici i prilici, obdareni slobodnom voljom, treba da ucestvujemo svesno, bolje receno, na stvaralacki nacin, u svom vaskrsenju iz mrtvih. Da bismo stvaralacki u tome ucestvovali, treba pre svega da saznamo taj svoj stvaralacki dar. Bog je tvorac, i covek je takodje tvorac. Bogomrsci govore da hriscani unizavaju stvaralacko nacelo u coveku, a to ne odgovara stvarnosti - hriscanstvo upravo razvija stvaralacko nacelo u coveku. Covek se razlikuje od Boga po tome sto Bog stvara iz nicega, sto sve stvara iz nistavila, a covek to nije u stanju. Covek stvara od onog materijala koji mu je Bog dao. Slika i prilika u coveku upravo svedoci o tom stvaralackom nacelu. Postati slican Bogu, to ne znaci liciti na Boga na neki spoljasnji nacin jer mi spoljasnji lik i ne vidimo! To znaci razvijati u sebi duhovna svojstva. "Budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski". Postoji jos jedna crkvena izreka: "Bog je postao covek da bi covek postao Bog". Bogomrsci izvrcu tu izreku i pojam i govore da je covek sam bog, i da drugog boga i nema. Covek u stvari jeste Bog, ali s a m o o n d a ako postoji Bog. Eto do kakve visine uzdize Bog coveka! Nego spustimo se sa te vrtoglave visine i pogledajmo na sebe same, ko smo mi u stvari? Jos uvek smo mi gresnici, nemocni ljudi, smrtnici, hrana za crve... Ali to ne sme da ostane tako, mi treba da vaskrsnemo. Sest dana radi i zavrsi u tom vremenu sve poslove svoje, a sedmi dan (u Starom zavetu subota, u Novom zavetu nedelja - vaskrsni dan) posveti Gospodu Bogu svojemu. Mi obicno taj Gospodnji dan posvecujemo svojim zadovoljstvima: pijemo, jedemo, zabavljamo se... Medjutim, taj dan nije dat za zabavu, nego za najuzviseniji stvaralacki podvig - za vaskrsavanje iz mrtvih. Jer, ma sta mi radili, treba uvek da imamo na umu da medju nama treba da caruju pravda i cestitost; a ako budemo ziveli pravedno i cestito, mi time p r i p r e m a m o svoje vaskrsenje iz mrtvih. Vaskrsni nedeljni dan treba da se time odlikuje - ako su ti drugi dani u sedmici bili posveceni materijalnim brigama, nedelja treba da bude posvecena duhovnim stvarima. Ako nista drugo, a ono treba bar nedeljnim ucestvovanjem na bogosluzenju osvetiti svoj trud. Obratimo sada paznju na sredstva koja nam Crkva nudi za ostvarenje naseg vaskrsenja. Na prvom mestu, ona nam nudi ucestvovanje u vaskrsnom (nedeljnom) bogosluzenju, i bogosluzenju uopste. a to ucestvovanje treba da bude s v e s n o i s t v a r a l a c k o. Sta to znaci? Svesno - to znaci da nasa molitva treba da bude takva da bi mogla vaskrsavati nase duse. Zato se treba moliti pazljivo, pobozno, ponirati u svaku rec bogosluzenja. Posle svake sluzbe proverimo sebe: da li smo pratili, da li smo razumeli sluzbu, ili smo s a m o s l u s a l i pevanje, razgledali oko sebe, mislili o necem sasvim desetom? Verovatno, desilo se ovo drugo. Telesno smo u hramu, a duhom ko zna gde. Od toga upravo treba poceti. Molitva je nase vaskrsenje iz mrtvih. Ako si danas bio rasejan na molitvi, ti nisi ispunio svoju dusu silom vaskrsenja. A nju treba vaskrsnuti. Koliko se, medjutim, treba truditi nad dusom da bi ona vaskrsla iz mrtvih! Racunajmo da smo danasnji dan izgubili, ali neka on bar bude po tome dobitak sto cemo dati sebi obecanje: sledeci put, ako nas Bog udostoji da dodjemo na sluzbu Bozju, bicemo sabrani, molicemo se kao sto treba. A da bismo se molili kako treba, neophodno je da r a z u m e m o sluzbu. Mnogi od nas ne razumeju sluzbu. Da bismo je mogli razumeti, treba pre svega da pronicemo u nju svojim umom, treba da budemo sabrani. Ali sve nam je tu nerazumljivo. No, gle, svakome je jasno da se treba moliti za sebe i za druge, i to ne samo za telesno nego i za duhovno zdravlje. Jer smo u nase vreme svi mi duhovno bolesni. Bolesni smo mi licno, bolesni su oni koji su oko nas. Otuda toliko poroka medju nama. Zato kad se peva "Gospode pomiluj!" - "Smiluj nam se, Gospode!" - unesimo u te reci molitvu da nam Gospod pomogne da se izbavimo od svih nasih proroka. Molitva biva i onda dobra kada dolazimo u hram sa dobrim duhovnim raspolozenjem. Kakvim? Sa raspolozenjem da idemo da se Bogu molimo, a ne da se zabavljamo. Molitva je dah zivota, kaze sv. Jovan Zlatousti. Treba se truditi i na tome da nasa porodica postane d o m a c a c r k v a. Ako nasa porodica bude domaca crkva, onda ce i nas dolazak u hram biti pravi dolazak u crkvu. Crkva u kuci i crkva u hramu! - eto sta je i u cemu se sastoji normalno stanje za jednog hriscanina. Neko ce mi reci: ti si idealista, pun maste. O kakvoj domacoj crkvi moze sada biti govora kad je i to vec dosta da se u porodici nadje barem jedan koji veruje; svi ostali su neverujuci, nezainteresovani... Pa ipak: treba da postoji domaca crkva! Ispricacu vam jedan slucaj, o kome svedoci jedan savremeni pisac. On se prvo nalazio u zatvoru, pa je oteran u progonstvo. Medju prognanima se nalazio jedan vernik, pravi. U pocetku, naravno, medju njima je bilo prepirki, neslaganja, svaki se drzao svog misljenja. Na kraju su se dotakli onoga sto je najglavnije: da li postoji zivot na drugom svetu, da li postoji vaskrsenje iz mrtvih? I posle dve godine, blagodareci usrdju samo jednog vernika, postali su verujuci i svi ostali. Pricam vam dogadjaj koji nije izmisljen i koji se nije dogodio u neka stara vremena, nego u nase dane. Tako, dakle, ako i u porodici bude bar jedan verujuci, ali p r a v i, moze se kazati: proci ce neko vreme i svi ce postati verujuci. Neko ce mi opet prigovoriti: verujuce ljude ismevaju, smatraju ih glupim i zaostalim. Nije pravi vernik onaj koji se boji ismevanja. Pravi vernik treba da zna reci Apostola: "Sve mogu u Gospodu, koji mi snagu daje". Samo treba poceti. Sta vi radite? Molite se da vas Bog urazumi? To je dobro, ali nije dovoljno. Molitva je izuzetno vazna, ali kakvi su vasi ostali postupci? Ako se samo molite, a u isto vreme se svadjate, zavidite, psujete, na zlo uzvracate zlom, vi ne popravljate porodicu, nego je jos vise kvarite. Hriscanin treba da se prema svima ponasa sa ljubavlju, sa dobrotom. Decu treba vaspitavati u hriscanskom duhu, narocito ce deca osetiti vase hriscansko raspolozenje. Mozda njima i ne treba nista govoriti, s a m o s e t r e b a h r i s c a n - s k i v l a d a t i. I sve ce biti dobro, osobito za decu, jer je njihova jos neiskvarena dusa veoma prijemciva za dobro. Verovatno je malo onih koji znaju molitvu koju su ostvarili optinski starci. Optinski starci, to je osobita blagodatna pojava u zivotu pravoslavne Rusije. Mozda u Rusiji i postoje do danas verujuce duse zato sto su postojali optinski starci. Starci, to ne znaci biti star po godinama, nego oznacava duhovno mudrog coveka. Kao sto je poznato, najveci ruski pisci isli su kod optinskih staraca da od njih traze savet. Na primer, Dostojevski, filosof Vladimir Solovjev, Homjakov, Kirjejevski, cak Gogolj. Gogolj je napisao i izuzetno tumacenje Liturgije, sa kojim bi trebalo svi da se upoznaju. Evo kakvu su nam molitvu ostavili ti optinski starci. Treba obratiti paznju na svaku njenu rec, u njoj se skriva duhovno iskustvo. "Gospode, daj da mirno primim sve sto mi donese danasnji dan, i da se potpuno predam Tvojoj svetoj volji. Upucuj me i pomazi svakog casa u toku ovoga dana. Bilo kakve vesti da dobijem, nauci me da ih primim mirno i sa cvrstim uverenjem da sve biva po Tvojoj svetoj volji. Upravljaj mojim mislima i osecanjima u svim delima i recima. Ne dopusti da u nepredvidjenim slucajevima zaboravim da sve dolazi od Tebe. Nauci me da se pravilno i razumno odnosim prema svim clanovima moje porodice i svim bliznjima, i da nikoga ne razgnevim i ne ozalostim. Gospode, daj mi snage da podnesem zamor danasnjeg dana i sve sto se u toku dana dogodi. Upravljaj mojom voljom i nauci me da se molim, da verujem i da se nadam, da trpim, prastam i volim. Amin." Cudesna molitva. Kakvu hrabrost, kakvu mudrost useljava ona u nasu dusu, uverenost i predanost volji Bozjoj! I tako, sredstvo za nase vaskrsenje danasnjeg dana neka bude molitva. Ali uz to treba svaki dan da citamo Sveto Jevandjelje i Zitija (zivotopise) svetih. To je isto tako izuzetno vazno sredstvo. Citamo, na primer, odlomak iz Jevandjelja po Marku (16, 9-20) u kome se govori o tome kako se Hristos posle Svog vaskrsenja javio Mariji Magdaleni, pa kada je ona ispricala onima koji su plakali i ridali da je videla Gospoda, nisu joj poverovali. Oni koji placu i ridaju mogu naci utehu samo u Hristovom vaskrsenju, medjutim, oni nemaju vere. Oni koji placu i ridaju, to smo mi. Gle, sve nas ceka smrt, pa i sada trpimo tolike nevolje, i izgledalo bi da samo treba verovati, jer jedinu utehu nam moze dati Hristovo vaskrsenje. Medjutim, mi ne verujemo. Toboze, to nije realno. Zaboga, veruju samo starci i starice, i bolesne zene. Pa ipak, to je jedina prava uteha, a ne ono za sta se mi hvatamo. Ako postoji vecnost, vecni zivot, samo ce se tada prekratiti svake suze. Zemaljsko ustrojstvo ne prekracuje suze, ono ih moze samo na neko vreme prigusiti. Svi oni koji placu i ridaju treba da se, da bi se utesili, brinu za svoju veru u vaskrsenje Hristovo - tu jedinu utehu i jedini s m i s a o zivota. Na zalost, ljudi ne veruju. Hristos se javio dvojici putnika, pa ni njima nisu poverovali. Posle toga se javio Svojim ucenicima i prekoreo ih za njihovo neverovanje i tvrdokorno srce. I posle svega sto se zbilo, Hristos je rekao: "Ko poveruje i krsti se, bice spasen, a ko ne poveruje, bice osudjen!" Evo, u tome je konacno resenje. Gospod je sve uradio: vaskrsao iz mrtvih, javljao se ljudima. Dovoljno da bi poverovali. A sada: ko ne poveruje, bice osudjen. Neverovanje, ako bismo hteli slikovito da se izrazimo, to je sudjenje coveku, tacnije, to je njegova osuda na smrt. I da bismo se od te presude oslobodili, treba verovati. Vera je opravdanje coveka, ona je oslobodjenje od straha - straha od smrti. U Matejevom Jevandjelju (6, 22-23) govori se o tome da treba da imamo svetiljku: "Svetiljka tela je oko. Zato, ako ti oko bude cisto, sve telo tvoje ce biti svetlo. Ako oko tvoje bude zlo, sve telo ce ti biti tamno." Oko, to je nasa vera, svetlost kojom se mi rukovodimo u zivotu. I ako je ta svetlost, koja je u nama, tama, kakva ce tek onda biti tama! Vera je svetlost, ona treba da bude rukovodja; neverovanje je tama, tama ne moze biti rukovodja, jer ce nam sve biti mracno, ceo zivot. To se i desava pred nasim ocima. Uz to treba jos i ovo proveriti: da li je vera koju imamo zaista prava svetlost? Jer ljudi cesto govore da veruju a zive kao neverujuci, zive dvostrukim zivotom. Hteli bi, kao sto se kaze, da sede na dve stolice. Odmah da kazem: to je nemoguce. Jer je receno u Jevandjelju: "Ne mozete sluziti dva gospodara". Ne moze se biti verujuci, a ziveti kao neverujuci. Sluzenje dvojici gospodara vodi nas u corsokak, zapetljacemo se, jer na kraju krajeva, jednoga cemo voleti, a drugoga mrzeti. Ranije ili docnije, vera koja nema dobrih dela postaje neverovanje. Ne mozete sluziti Bogu i mamonu - bogatstvu, djavolu. Vera znaci sluzenje Bogu, pa ako budemo delima sluzili neverovanju, u nasoj dusi ce se zacariti haos, nastupice tama. Cesto smo nedosledni u svojoj veri zato sto nas more svakakve brige. No verujuci treba da se pouzdaju i da polazu nadu u Boga. On se brine o svemu, pa ce se i za nas pobrinuti. Ali to ce biti ako budemo trazili Carstvo Bozje i pravdu Njegovu. Jer ako prestanemo i da se brinemo o zemaljskim stvarima i da trazimo Carstvo Bozje, necemo nista postici. U slucaju kada covek iste Carstvo Bozje i pravdu Njegovu, Bog ga nece ostaviti u zemaljskim nuzdama. Kao sto kaze narod: Bog daje dan, Bog daje i hranu. Mi ne dajemo sami sebi dan, on dolazi od Boga, tako ce i hrana doci od Boga. Ako budemo pazljivo pratili zbivanja u zivotu, primeticemo da oni koji se samo o hlebu brinu ni hleba nikad nemaju dovoljno, niti bilo cega drugog. Jer, receno je u Svetom pismu: "Ne zivi covek samo o hlebu". Dosta je svakome danu njegovih briga. Zato, pomolimo se zapocnimo sa Bogom dan. Upravo m o l i t v o m treba uvek zapocinjati dan, onda cemo svega imati. Ustani sa postelje, prekrsti se, prizovi Boga u pomoc, pa idi na svoj posao. Onda ce se nas rad i trud pretvoriti u trazenje Carstva Bozjeg, On ce nam i hranu obezbediti. Onda nece biti ovakve prazne besmislene zurbe, sa kojom se sada susrecemo na svakom koraku. Jurimo, trudimo se, padamo od iznemoglosti, a rezultat svega toga?!... Eto jevandjelskog sredstva za nase vaskrsavanje iz mrtvih. A sada navedimo jedan primer iz Zitija svetih. Uzmimo primer svetog mucenika Julijana Tarsanina i dvojice brace, prepodobnih Julija i Julijana. Julijan Tarsanin se rodio u mnogobozackoj porodici i ziveo je u III-IV. veku. Otac mu je bio mnogobozac, a majka hriscanka. Kada je otac umro, majka je krstila sina, vaspitala ga u hriscanskoj poboznosti. To je bilo za vladavine Dioklecijana, koji je silno gonio hriscane; gonjenju je podvrgnut i Julijan. Citavu godinu dana su ga vodili po raznim gradovima i podvrgavali raznim mukama, on je, medjutim, ostao nepokolebiv i cvrst. Tada je njegova majka upotrebila malo lukavstvo: da bi joj dozvolili da bude sa sinom, rekla im je da ce ga ubediti da prinese zrtvu idolima. U stvari, ona je sina krepila da bude veran Hristu. I kada su ponovo njenog sina stavili na muke, ona je ispovedila i svoju veru. Oboje su bili podvrgnuti mucenickoj smrti. Dva brata Julije i Julijan su ziveli nesto docnije, kada je hriscanstvo postalo priznata religija, ali je mnogobostvo jos uvek bilo jako. Braca su resila da sazidaju hram, kako bi Hristovom svetloscu prosvetljavali narod. Uspeli su da sazidaju stotinu hramova. Ovi svetitelji su neka vrsta uzora za nas i za nase vreme. Obicno u nasim porodicama ne veruju svi, ima u njima i neverujucih - pagana. Drustvo veru odbacuje. Zato, kao sto je ova majka krepila svoga sina, tako i mi treba da krepimo jedan drugoga u veri. To isto vazi i za hramove. Treba svi da se brinemo o hramovima koji postoje, da pomazemo da se poruseni hramovi obnove, da prilozimo svoj dar da se podignu novi hramovi, te kule-svetilje vere i ljubavi, pravde i istine. I to ce biti sredstvo i put naseg cudesnog vaskrsavanja iz mrtvih. Koristimo sva ova sredstva; sve sto radimo, radimo tako kako bi nase duse vaskrsavale iz mrtvih, kako bi se svi koji su oko nas probudili da traze Carstvo Bozje i pravdu Njegovu. Jer bez toga je sve sto se radi - prah i pepeo, i nista. Trazenje Carstva Bozjeg i pravde Njegove, briga o nasem svakidasnjem vaskrsavanju iz mrtvih, silom Hristovog vaskrsenja, i silom naseg truda i podviga, ima samo jedan smisao i cilj: sticanje vecnog zivota i vecne radosti. o. D. D.