Na času veronauke jedan gimnazijalac je pitao: "Zašto se ljudima događaju katastrofe, bolesti i nesreće, ako postoji Bog koji sve to reguliše?" Veroučitelj je odgovorio:"Zato što su ljudi slobodni i ako bi Bog sve regulisao, čak i da se samo dobro ljudima događa, onda bi to bilo ograničenje ljudske slobode. Bog je dao ljudima slobodu da odrede šta je dobro". Kada su, pre tri godine, prosvetne vlasti uvele dva nova izborna predmeta, versku nastavu (u narodu poznatiju kao verounauku ili katihizis) i građansko vaspitanje, podigla se velika halabuka, ali su se želje sada već iskristalisale, a ljudi i deca se rukovode prema dobrim i lošim primerima.

O iskustvima prosvetnih vlasti s verskom nastavom u Srbiji za "Glas" govori magistar Dušica Blažić. Pre nego što je postala viši savetnik ministra vera Vojislava Milovanovića, deset godina je bila savetnik ministra prosvete za engleski.
- Verska nastava pruža znanja o veri i pravilnim shvatanjima vere i na taj način učenici dolaze do razumevanja uticaja vere na društvena kretanja i kulturu. To je nešto što je korisno za obrazovni sistem u nastavi. A što se samih učenika tiče, oni kroz versku nastavu imaju dve mogućnosti, jedna je na širem planu, jer imaju mogućnost sopstvenog duhovnog razvoja i sopstvenog koncepta vrednosti i stavova o nekim fundamentalnim pitanjima koja su za njih veoma važna. Druga mogućnost je već pragmatski deo pitanja koristi verske nastave.

Veliki broj dece provodi vreme pored televizora, jako malo se govori i u kući i u školi. U školi, bar dosadašnjoj, mnogo vremena se provodilo u pisanju testova i zadataka, a verska nastava pruža mogućnost da se u školi govori. Na taj način bogate rečnik, imaju mogućnost da razmišljaju dok govore... što na drugim časovima nije slučaj.

Da se druge vaše kolege ne naljute?
- Mislim da neće, zato što oni znaju problem o kome govorim. Oni su svesni da su do sada imali vrlo obimne sadržaje koje su morali da ispune i da nisu imali dovoljno vremena da učenike usmeno propituju. Nije to bila njihova želja.

Najveći prigovor ateista je da veroučitelji pretenduju na duše...
- Vi zapravo pitate da li se kroz versku nastavu ide na stvaranje vernika ili na poznavanje vere? To pitanje treba da reše konfesije, svaka za sebe. U to pitanje Ministarstvo vera ne ulazi. Ja sam u ovom Ministarstvu od septembra i za to vreme obišla sam desetak škola u Srbiji, ali ono što sam videla i na vrlo malom uzorku, a obišla sam svih sedam verskih crkava i verskih zajednica, je da se na tim časovima govori samo o poznavanju vere.

Veroučitelji Nema nijedne škole u Beogradu ili u Srbiji u kojoj đaci ne pohađaju veronauku. Prema podacima iz 2002, ovaj izborni predmet predaje 1.308 pravoslavnih veroučitelja, 47 islamskih i 256 katoličkih. Evangeličko luteranski veronauk slovačke evangeličke crkve predaje 57 veroučitelja, hrišćansku etiku evangeličke hrišćanske crkve predaje pet veroučitelja, reformatska hrišćanska crkva ima 21 veroučitelja i veronauka judaizam- dva.

Prava mera - Deca su uznemirena brzim slikama i pokretima na TV, brzinom događaja, ali ono što sam videla na časovima verske nastave može da se poredi sa smirivanjem lopte. Deca na tim časovima vrlo pažljivo slušaju sve što se priča, a koliko razumeju, to zavisi od veroučitelja. Ako veronauka nađe tu suptilnu meru da bude zanimljiva i moderna, bez preteranog igranja i povlađivanja, onda će biti zaista dobra nastava.

Kada dođete na čas i vidite kako su učenici opušteni, kako prirodno prilaze toj nastavi kao svakom drugom predmetu, shvatite da se tu radi o sasvim normalnom pristupu, koji možda mi, koji smo opterećeni prethodnim ideologijama, ne možemo da shvatimo. Učenicima je to čas kao svaki drugi. Oni su potpuno opušteni, kad ih učitelj nešto pita, oni skoče kao kad su na času engleskog ili bilo kom drugom času, željni da odgovore.

Koji su najčešći problemi koje imaju veroučitelji u nastavi?
- Nastava može da se poredi sa glumom. Imate dobre i loše glumce, talentovane i manje talentovane. Ali neke osnovne stvari moraju da se znaju, kao što svaki glumac, dobar ili loš, kad završi akademiju, mora da zna s koje strane ulazi na pozornicu, da li će stati malo napred ili pozadi, tako i veroučitelj mora znati, recimo, kad ide prema tabli leđima okrenut, da ne treba da priča. Da ne sme da priđe jednom učeniku da ga sluša, a da okrene drugim učenicima leđa... To su neke stvari koje moraju da se nauče, a koje se ne uče na teološkim fakultetima. Upravo zato ćemo početkom februara organizovati seminar za sve veroučitelje svih sedam crkava i verskih zajednica. Ali moram da kažem da sam bila i na časovima koji su bili jako, jako dobro organizovani.

Za veroučitelje je veliko opterećenje kad rade u crkvi i u školi. To su dve različite uloge i mislim da bi te dve uloge trebalo razdvojiti u dogledno vreme. To je važno, jer će se vrlo brzo ispostaviti da ima manje veroučitelja nego što je potrebno. Vladina Komisija za veronauku bi trebalo da reši i problem koji se javlja jer učenici svake godine mogu da menjaju šta će da uče, veronauku ili građansko vaspitanje. To nije dobro ni pedagoški gledano, jer ništa ne može da se nauči za godinu dana. A i zakonom je rešeno da svi predmeti, pa i izborni, moraju da idu na cikluse koji traju tri godine.

		Za primer U okviru Komisije za versku nastavu Vlade Srbije postoje stalni dogovori između svih crkava i verskih zajednica o svim pitanjima. Međusobno se čitaju programi i svako svakom daje da pogleda udžbenike. Jedinstvo se postiže kroz multikonfesionalne dogovore, saradnju i toleranciju i taj sistem verske nastave je pravi primer za Evropsku uniju. Šta bi kod nas rekli? Oni koji vole da prigovaraju kako u "Srbiji vole da se prave Englezi", mogli bi da budu u pravu, bar što se veronauke tiče. Naime, u Engleskoj je, po Zakonu iz 1996. veronauka postala obavezan predmet. Četiri godine ranije izašao je i adresar privatnih škola u kojima je, odmah pored naziva škole i školske adrese stajala naznaka da je za školu obavezna ili poželjna i verska pripadnost.

Olga Nikolić