NIJE SE ODREKAO HRISTA Neobicna je bila ta sluzba u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla na imanju Znamenka pokraj Peterhofa, nedaleko od Petrograda. Vojnici pogranicnog odreda "Andropov", skrstenih ruku na grudima, pricescivali su se u tom svetom hramu. Svi su bili u kamuflaznim uniformama ruske vojske i svi su blagocestivo prilazili k casi sa Svetim Pricescem. A sa djakonskih dveri oltara gledao ih je novi mucenik za Hrista, vojnik Jevgenij Rodionov, u istoj takvoj uniformi. On je mogao biti kolega i vrsnjak tih pricasnika-granicara, ali Gospod mu je odredio drugaciji put. Na njegovom nadgrobnom krstu u Podmoskovlju pise: "Ovde pociva ruski vojnik Jevgenij Rodionov. Stitio je otadzbinu i nije se odrekao Hrista. Zato ga je Bamut ubio 23. maja 1996. godine." Biografija Jevgenija Rodionova je obicna i jednostavna. Rodio se 23. maja 1977. godine. Bio je zdrav i cvrst decak. U skoli je ucio dobro, a posle devetog razreda zaposlio se u fabrici namestaja. Posao mu se dopao, pa se specijalizovao za tapetara, montiranje i rad u pilani, a i zarada je bila prilicno dobra. Kako se priseca njegova majka, zaradjivao je tri njezine plate. Zivelo se bolje. Tada, 1994. godine, Rodionovi su se preselili u dvosobni stan, a za godinu dana, kad je postao punoletan, Jevgenije je dobio poziv za vojsku... "Zenja jos nije zeleo ici u vojsku", prica njegova majka Ljuba Vasiljevna. "Ali, duznost je duznost." I on i ostali momci iz njegovog drustva dobro su znali da postoje stvari koje hoces-neces moras uciniti. I nikada nije pomislio da izbegne vojsku. Nije o tome razmisljao ni onda kada su ga uputili u Ceceniju. "Zenja, tamo je rat, a ti ni ne znas koliko je to ozbiljno. Tamo se gine, ima zarobljenih", govorila mu je majka. "Mama, niko jos nikada nije pobegao od svoje sudbine", odgovorio je Jevgenij. "Mogu izaci na cestu, pa da me udari auto. Da li bi to lakse podnela? A zarobljenistvo... Kako bude!" Dana 13. januara 1996. godine Jevgenij je prekomandovan u vojnu jedinicu 2038 Nazranskog pogranicnog odreda, a nakon mesec dana, 13. februara, mlade vojnike su poslali na dezurstvo u kontrolni punkt, 200 metara od pogranicne karaule. Taj punkt se nalazio na svercerskom putu kojim su cecenski krijumcari prevozili oruzje, municiju i roblje, tj. ruske zarobljenike. Ta strazarnica je bila obicna baraka, bez svetla, bez telefona, bez bilo kakve vatrene podrske. Ovde su prakticno nenaoruzane vojnike zarobili cecenski teroristi. Oficiri u karauli su culi svoje vojnike kad su ovi zvali u pomoc, ali nisu hteli da napuste svoje borbeno mesto. Komandu su izvestili da su vojnici dezertirali iz strazarnice... Ljuba Vasiljevna Rodionov je 16. februara dobila telegram da je njezin sin, Jevgenij Aleksandrovic Rodionov, samovoljno napustio duznost, pa komanda nju moli da poduzme ono sto je potrebno da se on vrati u vojnu jedinicu. Telegram je bio poslan kada su Ceceni vec poceli da muce zarobljenog Jevgenija. "Taj telegram sa crnom ivicom me je presekao. Nestao je moj dotadasnji zivot. Nije moj zivot bio lak, ali ovo je sada bilo toliko crno da mi je sve pre toga bila svetlost, sav moj zivot koji sam prozivela sa sinom. Bilo je strasno sto su mogli pomisliti da je dezertirao. Moga Zenju su svi znali kao vernog, odanog i doslednog coveka. I najednom stize takav telegram! Otisla sam tamo, a ovde su, kod kuce, po podrumima, sobama i dacama (vikendicama, nap. prev.) policajci trazili mog sina kao dezertera. Kad sam dosla u njegovu jedinicu, izvinuli su mi se i rekli da se u guzvi nisu snasli, da su se uzrujali i izgubili glavu. Zapravo, sve je i posle dve sedmice bilo ocevidno, jer ni sneg nije pokrio krvave tragove na putu. Videli su se tragovi borbe... Osmatrac je video kako su u tri sata pokraj barake stala kola hitne pomoci, on je cak cuo kako neko zove u pomoc. Posle toga je nastala tisina. Ali to nikoga nije uznemirilo, niko jedinici nije dao znak za uzbunu. U cetiri sata ujutro napadnutim vojnicima je dosla smena, ali vojnika tamo vise nije bilo." Ljuba Vasiljevna je presla svu Ceceniju i sigurna je da je njezin sin zarobljen zbog nemarnosti oficira. Tih oficira koji su mislili da su tamo na odmoru, jer im prva briga nije bila da vojnicima osiguraju polozaj i sacuvaju ih od neprijatelja, nego da za sebe naprave parno kupatilo. "Nakon sto je moj Zenja zarobljen, oni su poduzeli mere sigurnosti. Baraku su premestili dalje od puta, utvrdili je rovovima, na krov stavili mitraljez i osigurali vatrenu podrsku. Zasto je trebalo izgubiti cetiri vojnika da bi se postupilo po vojnim pravilima, kako su morali uciniti od prvog dana boravka tamo? Ali, ti komandiri nisu imali ni razuma ni srca, a niti odgovornosti za svoje vojnike. Mogli su pogledati kako su utvrdjene druge karaule. Ja sam ih sve obisla i videla prave utvrde, sa solidnim zaklonima od brvna, vrecama sa peskom..." Sve se moze razumeti i sve objasniti. Moze se razumeti zasto je u rat protiv cecenskih terorista trebalo slati neobucene, neuvezbane, slabo naoruzane decake. Njihovom krvlju prali su svoje nepravedno steceno bogatstvo. Moze se razumeti i cime je bilo izazvano kukavicko cutanje "otaca komandira". Tesko je ocekivati da za nistavne plate oficiri ratuju odvaznije i odgovornije. Ali, avaj! rezultati reforme u poslednjoj deceniji tako su temeljito promasili sve moralne pojmove drustvene svesti da mi sada mnogo lakse razumemo i opravdavamo one ljude koji izdaju otadzbinu ili se priklanjaju neprijatelju, nego ljude koji cuvaju svoju cast i vernost otadzbini, pa cak i kada za to zrtvuju i svoj vlastiti zivot. "On je u ropstvu bio tri i po meseca", govori Ljuba Rodionov. "Ja znam, on je cekao, nadao se da ga nece ostaviti, da ga ne mogu ostaviti, da nije moguce da se tako nesto dogodi, da ce ga osloboditi i da ce se sve to okoncati. Medjutim, dogodilo se to da on nikome nije bio potreban. Nazalost, ne samo on. Zarobljenistvo se od pamtiveka smatralo najstrasnijim dogadjajem u zivotu. Ropstvo, to je nesreca, to je ponizenje. Pokazalo se da je cecensko ropstvo nesto najstrasnije i najneljudskije, tako svirepo i surovo da goreg u svetu nema." Cecenski teroristi su od Jevgenija zahtevali da, ako zeli da ostane u zivotu, skine sa sebe krst i predje u muslimansku veru. On je odbio da skine krst, a podivljali Ceceni su mu posle dugog, tromesecnog mucenja odrubili glavu, Boze oprosti! To uzasno nedelo izvrsio je Cecenac Hoihorejev upravo kad je Jevgenij navrsio 19 godina, dakle na njegov rodjendan, 23. maja 1996. godine. Ponekad se povede razgovor o novom Hristovom muceniku, vojniku Jevgeniju, i ljudi kazu: "Zasto je zrtvovao svoj mladi zivot, sta je time dobio, sta je hteo da dokaze?" Takva pitanja svedoce o obolelim dusama u nasem drustvu, o duhovnoj pustosi medju ljudima. Istinski podvig nikad nije uzaludan i moguce je da niko u tom ratu za Rusiju nije ucinio vise nego sto je ucinio vojnik Jevgenij Rodionov. Njega je izdala moskovska vlada poslavsi neobucene mladice u rat. Njega su izdali njegovi komandanti poslavsi ga pravo u ruke cecenskih terorista. Jedino on nije izdao nikoga. On je nadvladao strah i kroz patnju pobedio ono sto je najteze pobediti. Takvu pobedu mora da izvojuje svaki covek koji zeli spasenje za svoju dusu, i svoju otadzbinu, i svoju bracu. Devetnaestogodisnji Jevgenij je prosao kroz nezamislive muke, ali se nije odrekao Pravoslavlja, vec je svoju svetu veru potvrdio mucenickom smrcu. On je dokazao da je Pravoslavlje jos zivo, da je jos i sada, posle teskih decenija svirepog ateizma i posle godina neobuzdanog demokratskog razvrata, Rusija sposobna da kao i nekad radja mucenike za Hrista, a to znaci da je nepobediva ma koliko je izdaju oni iz Kremlja (ruske vlade, nap. prev.). Osecaj opasnosti dugo nije napustao Ljubu Vasiljevnu kada joj se rodio sin Jevgenij. Zatim je to zaboravila, da bi nesreca dosla posle 19 godina. Iako je decak bio zdrav i cvrst, dugo nije prohodao. To ju je zabrinulo, i odlucila je da ga krsti. Mesec dana posle krstenja Jevgenij je prohodao. Jos onako mali imao je veliku sposobnost zapazanja. "Secam se, povela sam ga u sumu; bila je vrucina, a suma blizu. Moj sincic je stajao na sumskoj stazici, usred visoke paprati. Sakrila sam se i mislila da ce se uplasiti i poci da me trazi. Medjutim, bila je tisina. Ja provirim i zacudim se: moj decak je zaboravio da je tu negde mama, on je zadivljeno gledao paprat po kojoj su milele bubice. Sa radoscu je to promatrao. Svaku travku je pregledao i video da se razlikuju, dok ja nemam tu sposobnost da zapazam pojedinosti. Ja mogu hodati stazom i pritom trgati travu, listice, grancice, a da toga nisam ni svesna. On to nikad nije radio; govorio je: mama, treba ti svezati ruke da to ne cinis!" Uskoro je Ljuba Vasiljevna otkrila da pored cutljivosti i mirnoce njezin sin poprima i osobine cvrstog karaktera. Kad mu je bilo 11 godina, vratio se sa letnjih praznika sa krsticem o vratu. "Sta je to, Zenja?", pitala ga je majka. "To je krstic. Bio sam sa bakom u crkvi, pa sam se pre pocetka skole ispovedio i pricestio, i dobio sam krstic." "Zenja, skini to, rugace ti se!" Sin je cutao, ali krstic nije skinuo. Nije ga skinuo ni onda kada su ga mucili razjareni cecenski teroristi. U desetine hramova po raznim gradovima Rusije video sam portret Hristovog vojnika i mucenika Jevgenija. I sada, eto - ikonu s njegovim likom. Obucen u maskirnu uniformu, u prirodnoj velicini stao je vojnik-mucenik na levu stranu od Carskih dveri. Na desnoj je car-mucenik Nikolaj II. I nije slucajna ta blizina vojnika-mucenika i cara-mucenika, kao sto nije slucajna ni sam pojava ovog Hristovog novomucenika u hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Znamenki, koja je pripadala glavnokomandujucem carskom gardiru za Petrogradski vojni okrug, velikom knezu Nikolaju Nikolajevicu. Sacuvano je pismo koje je sedmogodisnjem Nikolaju Nikolajevicu poslao njegov otac, imperator Nikolaj I. Pismo glasi: "Pisem ti blagodareci Bogu svim srcem sto nas je obdario tvojim rodjenjem u najteze godine (veliki knez se rodio 27. jula 1831, kada je besnela epidemija kolere i kada su zbog nje tu i tamo izbijale bune) - za nas na utehu i predskazanje da ce doci kraj raznim nevoljama koje su nas pratile. Eto, proslo je sedam godina i ti si primio sablju, kao sto je obicaj u nasoj porodici. To je veliki dan i za nas, jer mi ovim cinom posvecujemo treceg sina da sluzi svom bratu, buducem caru, i svojoj otadzbini, i za tebe, jer si dobio prvi znak svoje buduce sluzbe. Primivsi ovu sablju i oficirsku uniformu, moras znati da od tog casa sav buduci zivot nije tvoj, vec pripada onome u cije si ime primio ova znamenja. Od sada ne smes zaboraviti da si obevezan na poslusanje i odanost, da bi bio dostojan znamenja koja si primio. Usrdno se moli Bogu i prosi Njegovu pomoc." To pismo nije samo iz drugog vremena, vec i iz druge Rusije, drugacije od ove sadasnje. Tada je prosto bila nezamisliva izdaja, koja je danas svakidasnja pojava. Gledam ikonu vojnika Jevgenija i mislim kako je pred njim nemocno ono 70-godisnje bezbostvo sovjetskog ateizma i decenija demokratskog razvrata, i kolika je njegova duhovna snaga da je mogao proci kroz sve nesrece u istoriji Svete Rusije i stati uporedo sa Carem-mucenikom. I stoje oni jedan pored drugoga, ovde usred jos neobnovljenog hrama, medju rusevinama crkve Svetih Petra i Pavla u Znamenki. U tome je znacenje: da bi nama pomogli u podizanju hramova dusa nasih, koji sve do sada leze u rusevinama. Gledao sam mlade granicare kako slusaju besedu oca Evstahija i mislio kako je na cudesan nacin ove momke pozvao nas divni mucenik za Hrista, vojnik Jevgenij...   Nikolaj Konjajev prevod: Dana B.