“Vera i rec” Festival Pravoslavnih sredstava masovnog informisanja (SMI) “Vera i rec”, odrzan u Moskvi od 16 do 18 novembra, bio je posvecen 60-ogodisnjici izdavanja “Casopisa Moskovske Patrijarsije”. Desilo se to ratne 1944-e godine kada su okolnosti prinudile Na otvaranju festivala u sali Crkvenih sabora u Hramu Hrista Spasitelja prisustvovala su dva Patrijarha – Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej II i Patrijarh Srpski Pavle. Susedstvo Predstavnika dve bratske Pravoslavne Crkve na tribinama nam je pokazivalo da zadaci koji stoje pred forumom izlaze van okvira nase Pomesne Crkve. Ti zadaci ukljucuju veci broj ljudi i imaju medjunarodni znacaj. Nije slucajno da su na forumu prisustvovale i velike delegacije Srpske, ali i Rumunske, Bugarske i Grcke Crkve… U svom izvestaju Svjatijejsi Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej II je odlucno izjavio da svetska SMI “danas tesko da daju pravu sliku savremenog crkvenog zivota... Objavljivanje materijala o crkvenim dogadjajima je cesto tendeciozno i neprijateljsko.” Odatle i zadatak koji su Predstavnici Ruske Crkve postavili pred Pravoslavnim novinarima: “Crkveni zivot treba da bude predstavljen u sredstvima masovnog informisanja u svoj svojoj punoci, pri cemu opisivanje pojedninih dogadjaja ne treba da bude samo sturo i objektivno, vec ono treba da uliva ljudima veru i nadu, i da ih uci ljubavi”. Svjatijejsi Patrijarh Aleksej II je izjavio svoju uverenost da “u veku neprijateljstva i razjedinjenosti upravo crkvena SMI mogu da daju primer novinarskog bratstva, objedinjenog jednom verom i zajednickim pozivom”. On je takodje izjavio da su Rusiji potrebne opstenacionalne Pravoslavne novine, televizijska i radio stanica, koji ne samo da bi rasvetljavali zivot Crkve, vec bi i iznosili odnos Pravoslavnih Hriscana prema opstenacionalnim i svetskim problemima”. U programskom izvestaju Mitropolita Kaluzskog i Borovksog Klimenta cula se i uznemirujuca izjava o tome da su “glavna mesta na informacionim poljima u Rusiji zauzele snage koje su neprijateljski raspolozene prema Pravoslavlju, koje odbacuju postojanje Boga i jevandjeljske zivotne norme. Ljudima se neprekidno servira negativna informacija: i realni dogadjaji, i izmisljena scenarija, koji u sebi nose notu surovosti, gramzivosti i razvrata. SMI cesto grade lazni utisak normativnosti greha”. Vladika Kliment je predlozio konkretne mere za prevazilazenje tog nemorala na televiziji i u “zutoj” stampi: “uvesti licencu (na dozvolu infomacione produkcije - A.Z.), elementarne norme morala i umetnickog ukusa, razviti u oblasti Federalne agencije stamparije kao i mehanizme masovnih komunikacija koji bi kontrolisali postovanje istih. U svom izvestaju mitropolit Kliment se zaustavio i na moralnom sadrzaju savremene reklame: “Savremena reklama doprinosi razvoju potrosacke svesti, koja je usmerena samo na materijalnu oblast bitisanja. Cesto se desava da se upravo preko reklame sire poroci, i opravdava dozvoljenost svega nemoralnog u drustvu, narocito medju omladinom”. Ali jedan od glavnih organizatora foruma se nije ogranicio samo na konstataciji ove cinjenice, vec je pozvao i na prevazilazenje ove negativne tendencije: “Reklama moze da bude i socijalna, i da pritom doprinosi sirenju nacionalno znacajnih ideja, ucvrscivanju duhovnih i morlanih vrednosti u narodu... Crkva ce se s pravom obratiti drzavi sa predlogom o doprinosu socijalne reklame u drustvenim i drzavnim SMI”. Saradnja sa svetskim SMI-a, prema misljenju Vladike Klimenta, ne bi trebalo da bude prepreka formiranju sopstvenih crkvenih informacionih stanica, koji crkvenu misiju mogu da ucine nezavisnom. Pritom, radeci na ucvrscivanju saradnje crkvenih medijskih resursa, “ne sme se gusiti stvaralacki potencijal Pravoslavnih novinara. Treba zaobici administraciju i pomagati razvoj novinarske profesije, objedinjujuci informacioni potencijal Pravoslavnog novinarstva”. Na dan otvaranja foruma u sali Sabora Hrama Hrista Spasitelja delegacija Ministarstva Inostranih Poslova Spanije je predala Patrijarhu Moskovskom i cele Rusije Alekseju II Krst sa glavne kupole Hrama Svete Sofije u Novgorodu, koji se sve ove godine nalazio u rukama stranaca. Istorija tog Krsta je zaista neobicna. Taj Krst je za vreme rata bio skinut sa kupole pomocu granate i okacen na metalnu uzad. Nemacki komandant okupiranog Novgoroda je naredio da se Krst skine i da se preda inzinjerskom korpusu spanske divizije, koji je u to vreme bio rasporedjen u Novgorodu. Spanci su odneli Krst kao trofej, koji se pedeset godina nalazio u muzeju pri Vojno-inzinjerskoj akademiji u Madridu. Prema recima ministra odbrane Spanije Hozea Bonea, taj Krst je bio veoma postovan od strane verujucih spanskih katolika. Ali kada se pojavilo pitanje njegovog prenosa u Rusiju, ta odluka je prihvacena kao jedina pravilna. Dobivsi podatke o odnosenju novgorodskog Krsta, koji je nekada ukrasavao jedan od najstarijih Pravoslavnih hramova na Ruskoj zemlji, Arhiepiskop Novgorodski i Staroruski Lev se obratio sa molbom za njegov povratak u Novgorod. A predsednik Rusije Vladimir Putin je pokrenuo to pitanje za vreme licnog susreta sa spanskim kraljem Huanom-Karlosom, dobivsi njegovu podrsku. I evo sada svi imamo mogucnost da celivamo tu svetinju, da zamolimo Boga za duhovnu mudrost, s kojom je verujuce srce uvek asociralo tajanstvenu Sofiju - Premudrost Boziju... Pri predaji Krsta sa glavne kupole novgorodske Sofije sa ruske strane su prisustvovali Ministar odbrane Sergej Ivanov i sekretar Saveta bezbednosti Igor Ivanov. Ministar odbrane Spanije je rekao da su Spanci pokrenuti iskljucivo hriscanskim osecanjima, vratili svetinju u njenu istorijsku otadzbinu. A Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej II je u svom odgovoru zahvalio spanskoj delegaciji za vracanje svetinje i uporedio taj dogadjaj sa povratkom u otadzbinu cudotvorne Tihvinske i Kazanske ikone Majke Bozije. Rekao je jos da rat nije zavrsen sve dotle dok se ne sahrani i poslednji vojnik, i dok se i poslednja svetinja ne vrati u otadzbinu... Taj dogadjaj je zazvucao kao radostan akord prvog dana rada festivala. Ova svetinja je upravo “dosla” na novinarski profesionalni forum! I po tome nije tesko uvideti dobar predznak za nase zajednicko delo - Pravoslavno novinarstvo. Ovaj festival je nazvan prvim, sto po meni nije potpuno tacno. U martu 2000 godine Pravoslavni novinari su se vec okupili u Moskvi, na Kongresu Pravoslavnih SMI. Bio sam ucesnik oba poduhvata, i evo kakva poredjenja se spontano namecu. Nas prvi susret je organizovala crkvena javnost, a danasnji - sinodalne strukture Moskovske Patrijarsije. Prvi put je bilo samo upoznavanje sa novinarima, jos ih ne smatrajuci u potpunosti “svojim” za uobicajene ogranke crkvene vlasti. Danas su Pravoslavni listici postali deo crkvenog organizma. Od prinudno trpljenih “saputnika”, ta misionarska armija je postala “regularna” Hristova vojska. Tada je ne uvek javni cilj bio ne samo da nas “pripitome”, vec i potcine, obezbedjujuci se na taj nacin od moguce negativne reakcije i nesankcionisanih inicijativa odozdo. Sa tribina se moglo cuti o jedinstvenom centru uprave pa cak i o cenzuri. Danas se govori o odgovornosti novinara, dok o cenzuri za sve vreme festivala nije bilo nikakve reci. Maksimum o kome se govorilo, je bila zelja Mitropolita Klimenta, da u redakciji budu duhovnici (naravno njihovo prisustvo nije neophodno u svakoj redakciji!). Tada su se u sali nalazili uglavnom mirski ljudi. Danas je na festivalu bilo otprilike pola ljudi sa svestenickim cinom. Mnogim SMI rukovode svestenici. I to je takodje cesto u potpunosti opravdano. Ako medjueparhijalnim SMI-a, najbolje rukovode profesionalci, - a to su po pravilu Pravoslavni mirjani, koji poseduju novinarske i filoloske diplome, - onda lokalnim eparhijalnim SMI-a najcesce rukovode ljudi u svestenickom cinu. Tamo je pozeljan visoki profesionalizam, ali nije i obavezan - mnogo je vaznija odgovornost i duhovnost. Uostalom, ima i mnogo izuzetaka od tog pravila, kako na jednoj tako i na drugoj strani. Na festivalu sam se sreo sa svojim prijateljem sa piterskog fakulteta novinarstva - i jedva sam ga prepoznao... u rasi! Sada svestenik Igor Saljnikov, diplomirani novinar, uredjuje Habarovske eparhijalne novine. A jednu po mom misljenju najbolju Pravoslavnu “rejonku” - uredjuje Boris Mihajljuk, koji je po profesiji lekar. Danasnji crkveni novinari u glavnom gradu i provinciji su svesni sopstvene realne stvaralacke snage i zele da svoje profesionalne vestine, kao i svoje zivotno i duhovno iskustvo posvete Crkvi. Mi smo danas prinudjeni da se suprotstavljamo i profesionalnim “borcima” protiv Crkve, kao i onim predstavnicima crkvenih struktura, koji jos zive u proslosti, i koji u Pravoslavnim SMI-a vide samo “potrosacku” mogucnost i smatraju ih za nesto neobavezno i naporno. U toku sva tri radna dana je vodjen neprekidan dijalog ucesnika festivala. Svi su imali mogucnost da kazu sta su zeleli. Izmedju tribine i sale nije postojala stroga granica, i na forumu su se okupili kolege, braca i sestre u Hristu. Spomenucu samo najupecatljivije izjave. Za mene licno je jedno od “otkrica” festivala pre dogadjaja u Beslanu bio malo poznat van svoje eparhije Episkop Stavropoljski i Vladikavkaski Teofan. To je jerej nove generacije (i to ne toliko po starosti, koliko po maniru opstenja i otvorenosti za dijalog). On je vodio plenarnu sednicu festivala u Centralnom Domu novinara. Cinilo mi se da su cak i svetske kolege-novinari bili zadivljeni blagodatnom lakocom opstenja predsedavajuceg. Navescu jos samo jedan primer. Poznati svestenik (u proslosti pozorisni kriticar) Vladimir Vigiljanski je svoj nastup posvetio “mracnim notama” nase profesije - vatreno govoreci o tome kako mi proigravamo informacionu bitku, da nas je malo i da smo skoro na margini... Zatim je rec uzeo Episkop Teofan. On je sa nekoliko fraza izrazio neslaganje sa prethodnim govornikom (a taj nastup nije smeo da ostane bez prigovora jer su nas slusali i svetski novinari, i ako mi sami tako ocenjujemo svoje snage, onda sta za nas treba da kaze “svet” koji je sklon da nepravilno ocenjuje duhovnu snagu Pravoslavnih). “Dajte da se ne bavimo javnim samobicevanjem!” - rekao je Vladika u zakljucku i odmah je predao mikrofon ljudima ciji nastupi nikoga nisu ostavili u nedoumici da se crkveno novinarstvo ne nalazi u krizi, vec u usponu. I bez obzira na veliki broj problema (na koje je pravedno ukazao prethodni govornik), ono je odavno i s pravom postalo mocno informaciono oruzje Crkve, koje se po svom uticaju moze uporediti samo sa malobrojnim svetskim SMI... Ali sve nas je naravno interesovao njegov pogled na tragediju u Beslanu, posto je on bio neposredni ucesnik tih dogadjaja. Evo sta sam cuo od njega: - Posle ubistva dece u Beslanu mnogi muslimani su primali Krstenje. Bivsi muslimani su pritom govorili: nama takva vera nije potrebna, jer ti ljudi koji sebe nazivaju muslimanima Poslanik Drzavne Dume Rusije Natalija Narocnicka je u svom zustrom nastupu rekla da je po njenom misljenju glavni zadatak Pravoslavnog novinarstva ne katehizacija kako je to bilo ranije, vec formiranje alternativnog informaciono-analitickog polja, na kome bi u potpunosti bio predstavljen pravoslavni pogled na svet. Iskusni novinar Pavle Guteonov je s tugom konstatovao da novinarstvo danas postaje masovna profesija, a da se novinar od drustvenog “pastira” pretvara samo u informatora. Opao je prestiz novinarskog rada, zbog cega je doslo do pada opsteg nivoa svetske stampe. Ako su ranije dobri novinari dobijali na hiljade pisama, onda se u danasnjem drustvu novinar ne smatra moralnim obrazcem. U svetskoj zurnalistici nema vise licnog pocetka, nema propovedi. I nema se mogucnosti da se bori sa tim padom. I zbog toga on sa neocekivanom nadom gleda danas upravo na Pravoslavne novinare, koji su po njegovom misljenju sposobni da obnove predjasnji autoritet novinarske profesije. Uspeh ce biti moguc samo tada kada Pravoslavni novinari pocnu moralno da ocenjuju postupke svojih heroja, kako je to bilo u najboljem sovjetskom novinarstvu. Ali ce to vec raditi sa drugih – Pravoslavnih pozicija...
On je uspeo da unese duh raskola i sablazni cak i tu gde je do njegovog dolaska sve bilo mirno i tiho. Zavrsen je forum Pravoslavnih novinara u drevnom Uspenjskom hramu Moskovskog Kremlja. Svjatijejsi Patrijarh Aleksej II je procitao zavrsnu rec festivala i blagoslovio celu „armiju” Pravoslavnih novinara zbog njihovog truda u slavu Svete Crkve. Anton Zogoljev Nikolaj Pirogov, Pravoslavni novinar, g.Volzsk: - Takve mere treba sprovoditi regularno kako je receno u zavrsnoj reci festivala. Prenosenje iskustva se danas nikako ne moze zamisliti bez koordinacije snaga... Najjace od svega mi se urezao nastup Mitropolita Smolenskog i Kaliningradskog Kirila, rukovodioca odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijarsije. On je rekao da treba da postoji koordinacioni savet koji bi pomagao uzajamnu povezanost razlicitih Pravoslavnih izdanja, ali bez ostrog pritiska odozgo. Ne treba da se naredjuje kako i o cemu da se pise. Treba da se ocuva sloboda reci Pravoslavnog novinara, sloboda iskazivanja razlicitog misljenja, - razume se u okvirima dogmatskog ucenja nase Crkve. Boris Mihajljuk, urednik novina Lipecke eparhije: - Dosao sam na ovaj forum sa jednom mislju – da upitam mocnike ovoga sveta kada ce Protojerej Aleksandar Stepanov, urednik Sankt-Peterburskog eparhijske radiostanice “Grad Petrov”: - Bavim se radio-izvestavanjem i meni je u prvom redu bila interesantna ta tema. Elektronska SMI imaju veliki uticaj na ljude i samim tim mogu da formiraju odnos ljudi prema Crkvi. Rad takvih SMI – je najvazniji opstecrkveni problem. Na festivalu sam saznao da se u nekim gradovima kao sto su Tobolsk, Niznji Novgorod – pored onih mesta koja su mi vec bila poznata, - planira otvaranje velikih Pravoslavnih radiostanica. To ce biti stanice koje ce imati svoju frekvenciju, licencu i f-m dijapazon. I ako jos pre dve godine takvih projekata nije bilo, osim crkveno-drustvenog kanala “Radonjez” i nase eparhijske radio-stanice, onda se danas primecuju promene na bolje. Pojavice se lokalne radio-stanice sa svojim posebnim karakteristikama. Mozda se gresi u tome sto regioni polazu nadu samo na lokalne resurse i ne koriste resurse Moskve i Petrograda, koji imaju kulturnu i intelektualnu tradiciju. U svakom slucaju aktivnost u toj stvari je velika, i kako mi je receno svestenici, i eparhijalni arhijereji su spremni da skupe velika sredstva za pokretanje radio-stanica u svojim eparhijama, dok se glas Pravoslavnih novinara ne cuje mnogo u drustvu. Ako sada izadjete na ulicu i upitate prve mladje prolaznike koje sretnete da li su citali neke Pravoslavne novine, ili slusali neku Pravoslavnu radio-stanicu, vecina njih ce samo slegnuti ramenima. Ali mi trenutno imamo odredjene perspektive i njih treba da koristimo. |
|---|
Staljina da pristane na privremeni “konkordat” sa Crkvom radi sto brze pobede zajednickog neprijatelja. Znacajno je napomenuti da su zaceci Pravoslavne zurnalistike u Rusiji bili upravo za vreme rata – kada se na frontovima resavala sudbina Otadzbine. I evo posle nekoliko desetina godina ovaj jubilej je okupio Pravoslavne novinare iz svih krajeva zemlje u Moskvi, u Hramu Hrista Spasitelja, gde su se odvijali najvazniji dogadjaji naseg foruma. Jubileji, i godisnjice su skoro uvek duhovne prirode jer se desavaju onda kada za to postoji potreba. U suprotnom oni ostaju neprimeceni i zaboravljeni. Evo i ovaj 60-ogodisnji jubilej izlaska na svetlost prvog broja “Casopisa Moskovske Patrijarsije” se nije slucajno desio u nase uzburkano vreme kada prema recima jednog od ucesnika festivala “informaciono polje zemlje postaje Kulikovo polje”. Ocigledno je doslo vreme da se i mi Pravoslavni novinari sretnemo u glavnom hramu u zemlji, kako bismo razmotrili svoje “cehovske” probleme. Ali ne samo to! Nas forum je bio najvazniji dogadjaj u crkveno-drustvenom zivotu cele zemlje. 
su ubijali nasu decu… Trenutno se na moju inicijativu gradi zenski manastir na veoma lepom mestu, u planinama. Ranije je tamo bio deciji sanatorijum. Ja zelim da tamo izgradim rehabilitacioni centar. Taj projekat se ostvaruje u zajednistvu sa Zagranicnom Crkvom. Posebno nas je podrzao Berlinski Arhiepiskop Marko. Procice buka, I dogadjaji u Beslanu ce se polako zaboravljati. Ali ce bol ostati! I bice potrebno nekako pomagati postradaloj deci - dati im utociste, i pomoc kako bi prezivela sav taj uzas. I rehabilitacioni centar bi bilo mesto u kome bi oni mogli da dobiju duhovnu i materijalnu podrsku. Trenutno u manastiru vec ima monahinja. Tu bi deca mogla da dodju u bilo koje vreme da se odmore i prikupe snagu. Tu nece biti razlika po veroispovesti. Naredio sam da se prihvataju sva deca pa tako i muslimanska. Jos insistiram na tome da se na mestu tragedije izgradi hram. Ali i to je malo! Treba ocuvati zidove beslanske skole i oni ce se sami pretvoriti u hram… 
prestati laz i prljavstina u nasim svetskim SMI? Kada ce biti postavljeni neki okviri koji ce ograditi ceo taj prljavi potok? Ministar kulture i masovnih komunikacija Rusije Aleksandar Sergejevic Sokolov je preduhitrujuci moja pitanja u svom interesantnom nastupu rekao i o tome da za to ne poseduje neophodne palice vlasti to jest da fakticki nema mogucnosti da se na zakonodavnom nivou postave prepreke toj moralnoj razvracenosti. Rukovodilac Federalne agencije, takodje ne moze nista da uradi po tom pitanju sto se videlo iz njegovog nastupa...Nama u sustini predlazu da se bavimo „vaspitavanjem” svetskih novinara, a ne da resavamo problem sa pravne tacke gledista. A to je tezak i dug put! Mi fakticki ostajemo kao u nekoj rezervi usred mora svih dozvoljenih stvari u svetskoj stampi i televiziji. Ali vec je dobro i to sto su na forum dosli i najvazniji rukovodioci, saslusali nas i saznali nas pogled na taj problem. Ako pre samo nekoliko godina Pravoslavnih izdanja nije bilo ni za „suplji zub”, danas vec postoji na stotine razlicitih Pravoslavnih redakcija. I to naravno raduje. Nas uticaj je vec postao veci.