“Gospod ce sve urediti”
Nas dopisnik se upravo vratio sa putovanja na Koljsko poluostrvo. Pricu o pravoslavnom zivotu na Krajnjem Severu pocinje intervjuem sa episkopom Murmanskim i Moncegorskim SIMONOM.
- Vladika, vasa eparhija postoji vec sedam godina i za razliku od drugih eparhija u vasoj je formiran samo jedan manastir – Trifono-Pecengski. Vi ne zurite sa otvaranjem novih manastira. O cemu se zapravo tu radi?
- Manastir je nesto veoma ozbiljno i zelimo sve da ostvarimo na 
delu, a ne samo na papiru - u eparhijskom izvestaju. Sta je u stvari pravi manastir? U obitelji moze da ostane samo jedan istinski monah i manastir ce ziveti. Kod nas na Severu je bio jedan takav primer – otac Akakije, koji je veoma poznat u Finskoj, u Novo-Valaamskom manastiru. On je svojevremeno presao iz Trifono-Pecengskog manastira (tamo je bio poslednji monah, kada je sovjetska vlast zatvorila manastir) na Novom Valaamu. I on je dugo vreme posle revolucije, ziveci sam u tim krajevima, ostao istinski monah. Bio je sam, ali je manastir ziveo.
O njemu se sada u narodu pricaju legende. Otac je doziveo 107 godina i jednom su u Finskoj pravili neki statisticki izvestaj o stanovnistvu. U to vreme su se vec pojavili racunari. I evo racunar izbacuje sledece podatke o monahu: on smatra da ljudi ne zive toliko dugo. Program je izracunao da je ocu Akakiju svega sedam godina. Ministarstvo obrazovanja se veoma zabrinulo: zbog cega on ne ide u skolu? Naravno da nam je vazno da ima mnogo monaha, ali je trenutno vaznije da to budu istinski monasi i to za ceo zivot, a ne samo za jedan dan kako danas cesto biva.
- Da li je moguce obnoviti taj duh istinskog monastva danas, kada je izgubljena naslednost?
- Pri sadasnjem stanju stvari nemoguce je sve odmah ostvariti. Kod nas na primer u Trifono-Pecengskom manastiru je najpre bio pozvan jedan, a zatim drugi iguman, ali su se oni pokazali neodgovarajucim. Zrno monastva zivi kao i zrno nase vere. I bez obzira koliko to izgledalo tesko, ali klice pocinju i kod nas da se pojavljuju. Ima dobrih monaha kod nas. Mozda oni nisu toliko eksponirani ili nemaju dovoljno obrazovanja, ali za monastvo to nije ono sto je najvaznije. Sve u svoje vreme. Najpre zrnce, a zatim klica, stablo, drvo i konacno plod. Imamo rasadu – a ostalo je u Bozijim rukama.
- Vladika, poznato je da se u vasoj eparhiji vec vise godina radi sa bolesnima od alkoholizma, narkomanije i SPID-a. Vi pokusavate da sprecite pojavu tih poroka na Koljskoj zemlji ili je to vec borba sa rasprostranjenim bolestima?
- Mi smo poceli 2001 godine da pomazemo ljudima koji stradaju od alkoholizma i narkomanije. Vec tada smo shvatili da je to dugotrajan i naporan rad i da treba raditi promisljeno, postepeno. Savremene metode borbe, koje koriste razlicite svetske organizacije i delimicno, nase regionalne drzavne ustanove, odeljenja regionalne administracije, se ne mogu smatrati efikasnim. Ovde se sve svodi na jednokratne omladinske poduhvate – “maratone”, koji se s vremena na vreme organizuju u jednom, a potom u drugom gradu. Narkomanija i alkoholizam su – teske duhovne bolesti, i ljudska dusa se moze izleciti samo duhovnim sredstvima, samo u Crkvi.
Najpre smo naravno poceli da ispitujemo iskustvo, koje su imali svestenici Peterburga, Mosve, i drugih gradova i manastira. Odlucili smo da za osnovu uzmemo program “12 koraka”. Cilj tog programa je potpuno odvikavanje coveka od raznoraznih narkotika i alkohola, kao i promena njegovog odnosa sa okolinom i duhovno napredovanje. U opsteprihavecnom programu, koji je jos pedesetih godina razradjen u Americi, samo se letimicno pominje religija i neki teoloski zakoni. Bilo je neophodno pribliziti sve to realnom zivotu i mi smo razradili sopstveni program, koji smo ostvarili na osnovu narkoloske klinike “Melem”. Svestenici nase eparhije su poceli da rade sa pacijentima na klinici, upoznavajuci ih sa osnovama pravoslavnog hriscanstva, i pomazuci ljudima da se duhovno rode. Nedavno je u klinickoj zgradi osvecena domaca Crkva posvecena sv.Luki (Vojno-Jasencki). Tamo se pocelo sa sluzenjem molebana i Akatista pred ikonom Majke Bozije “Casa koja se ne ispija” za narkomane, pacijente klinike i za sve ostale ljude bolesne od narkomanije i alkoholizma.
- Recite nam koliko na sirenje narkomanije utice prigranicni polozaj Murmanske oblasti? Narkomanija se u skandinavskim zemljama pojavila ranije nego u Rusiji.
- Nase Koljsko poluostrvo vema lici na flasicu. Kandalaksa je – taj grlic, i kroz njega nije lako preneti narkotike. Ne, stranci nisu uzrok. Svi ti poroci s kojima se borimo na nasoj klinici nisu spoljasnjeg, vec unutrasnjeg karaktera. I ako govorimo o necijem uticaju, onda kod nas, u Rusiji, postoje nasi “stranci” – televizija i neke novine, koje omladini uporno predlazu stran, nemoralan nacin zivota.
- Vladika, vratimo se na tragediju sa “Kurskom”. Trenutno su u Vidjajevu izgradjena dva hrama, i naselje se potpuno promenilo: nesto je obnovljeno, a nesto izgradjeno. Ali da li se promenila unutrasnja atmosfera? Kao i ranije, u Vidjajevu su parohijani najvise zene, kao i zaposleni muskarci. Recite nam, da li je pomorskom oficiru tesko da se obrati Bogu?
- Vojnici su specificni – oni su usmereni na direktne obaveze, koje moraju bezuslovno da ispunjavaju. To coveka ogranicava. Ali mi se nismo ni nadali da ce se hram u Vidjajevu odmah naputi, posto ga izgradimo. Dovoljno je to da je hram otvoren i ako samo i jedan covek svrati da se pomoli – to je vec dobro. Znaci, tom coveku je Bog potreban. A u Crkvi molitva tece. Molitva za one koji su na moru, na dezurstvu, za one koji nisu mogli da dodju. Dobro je vec i to da covek vidi Crkvu u svom naselju iako cak ni ne dolazi u nju. Sta da se radi – posao je posao.
Kod nas trenutno nisu jasno definisani medjusobni odnosi Crkve i Oruzanih snaga. Ali ako ja dodjem u neku jedinicu onda se uvek vode neki veoma ozbiljni razgovori o nasem zivotu i veri. Ljudi razmisljaju i zanimaju ih razliciti aspekti zemaljskog zivota. I evo sta me raduje: tako duboke misli i razmisljanja se ne mogu razviti u sektama. Nasi pravoslavni koreni se vide na ljudima.
Po tom pitanju se ne treba primoravati. Ako samo jedan covek iz porodice posecuje Crkvu, to je vec veoma dobro. Znaci, Bog preko njega deluje na celu porodicu. U takvoj atmosferi, koja je trenutno prisutna u Vidjajevu, cini mi se da je potrebna upravo takva, skrivena vera u Boga. Pred nama je trenutno zadatak da spoznamo sustinu i dubinu svoje rodjene religije – Pravoslavlja. I treba da budemo svesni te situacije, te tragedije koja se desila.
- Spomenuli ste sektase. Kakva je situacija u pogledu sekti? Jos nedavno su u Murmansku mogli da se vide listici sa pozivom za dolazak u njihove organizacije.
- Vec nema te “misionarske” aktivnosti, koja je postojala pre dve-tri godine. Ali to ne znaci da na Murmanu nema sekti – oni neprimetno rade svoj posao. Ranije su oni nastupali agresivno, sebe su smatrali duhovnim rukovodiocima, i cinilo im se kako sada kazu da je kod njih sve “razumljivo”. Ali trebalo je otici kod Vladimira Mihajlovica Kisenka, koji je rukovodio odeljenjem za registraciju religioznih zajednica, i mnogo toga je zaustavljeno. Mene su tada krivili da podsticem neprijateljstvo medju religijama, bilo je “otvorenih pisama”, kampanja protiv mene je bila jako i vesto izrezirana. Sada je to, slava Bogu, ipak umanjeno iako nerazumevanje i dalje postoji. Dimitrije Sevcuk – covek iz gradske administracije mi je rekao: “Zasto sekte?! Mi nemamo sekte! Ako su se registrovali, to je vec religija”. Eto kakva je smutnja u ljudskim glavama.
- Ti misionari-sektasi imaju naravno neku svoju logiku.
- Na Zapadu su mnogi ubedjeni u to da Rusiju treba spasavati – od posledica boljsevizma, od ateizma itd. Za tu svrhu se onda izdvaja novac, skupljaju se dobrovoljni prilozi. Neko nas “spasava” potpuno iskreno. To je prva kategorija misionara. Dalje, u njihovoj sredini se neizbezno pojavljuju oni koji zele na tome da zarade. To je druga kategorija. Treca grupa su – misionari – diverzanti. Oni se svesno useljavaju u zemlju i prikrivajuci se pod maskom religije, ostvaruju svoje dalekosezne planove u oblasti politike i ekonomije. I za njih u Rusiji naravno postoji pogodno tle, jer kod nas ima mnogo ateisticki nastrojenih ljudi. I kada takvi ljudi pocnu da razmisljaju o duhovnim stvarima, tada ih docekuju “misionari”, koji rade svoj posao. A posto su nasi ljudi siroki, i svemu se predaju celom dusom, onda ih nije tesko zavarati.
Ti ljudi, koji tragaju za duhovnim stvarima su – zlatni fond nase zemlje. Mi ne treba da ih ponizavamo, i odbijamo od Crkve. Mi treba da budemo spremni da ih prihvatimo. Ako su oni dospeli u sektu, to znaci da smo ih mi necim odbili od sebe, i da nismo nasli u sebi snage i ljubavi da ih prihvatimo takvim, kakvi su nam dolazili. Ne verujem u to da ruski covek moze odmah da ode u sketu. On nekako polako, preko svojih poznanika, pokusava da sazna moze li naci utehu u Pravoslavnoj Crkvi. I ako je odbacen (a to dusu boli), onda ga prihvataju razni “misionari”.
- Da li vasa eparhija saradjuje sa ustanovama svetskog obrazovanja?
- Sa skolama nemamo neke medjusobne odnose. Stvar je u tome da su sektasi sproveli svoje u tim krajevima jos pre nego sto je i bila formirana nasa eparhija. Delovali su medju inteligencijom, i uciteljima tako da mi sada nailazimo na otpor. Bilo je izjava od strane Komiteta za obrazovanje da “Pravoslavlje necemo uvesti u nase skole”. Ili spremni smo da ga “pustimo”, ali za novac. Mi po njihovoj logici treba da zakupljujemo sale i da na toj osnovi fakultativno predajemo Boziji Zakon.
Nazalost, uopsteno govoreci moram da konstatujem: nasa inteligencija se ulenjila. Ne zele da rade na sebi, zele luksuz, izobilje i pritom se zavaravaju. To nam veoma smeta, ali mi radimo svoj posao. U nasoj eparhiji je formiran omladinski centar, i razvija se skautski pokret. Omladina ne sme da ostane na ulici.
- U Murmansku trenutno postoje cetiri Crkve. U idealnoj situaciji, koliko Crkava bi trebalo taj grad da ima?
- Gopsod nam po potrebi daje toliko koliko treba. Nedavno je osvecena Crkva Spasitelj-na-vodi, i nismo primetili da je u
drugim Crkvama bilo manje naroda. To govori o tome da su se pojavili ljudi kojima je bila potrebna bas ta Crkva. Gospod ce urediti sve ukoliko se pojavi potreba za otvaranje novih Bozijih domova, a u gradu postoje zajednice.
- Svestenicima koji sluze po seoskim parohijama je teze nego onima u gradskim. Tamo su i stanovnici siromasniji, i naroda ima veoma malo.
- Ne treba se uzdati u broj stanovnika, vec u Boga. Nije jos bilo slucaja da je svestenik negde na selu stradao zbog siromastva. Nase duhovnistvo ne strada zbog materijalnog, vec zbog duhovnog siromastva. Nedovoljno obrazovanje, malo zivotnog iskustva, nedostatak navika i onda od cega svestenik da zapocne svoju pastirsku delatnost. Zbog cega se to desava? Nevolja je u tome kada se mirjani koji postaju svestenici orijentisu na materijalno: zele da imaju automobil, izobilje, nesto slicno… Mi na to nismo prizvani. Sluzi Bogu – i, ponavljam, On ce sve urediti i dace ti onoliko koliko ti je zaista potrebno.
Razgovor vodio I.Vjazovski