Jedna od stanica na putovanju

Jedna od stanica na putovanju

“Za coveka sa severa je odmor – svetinja”. Tu uzrecicu je moguce cuti od ljudi sa Severa. Ali sta to znaci “svetinja”? Mastati cele godine o toplim, cvetnim krajevima, a zatim kada nastupi dugoocekivani odmor – lezati na nekoj juznoj plazi? To je – “svetinja”? Ali zasto se ta uzrecica ne bi protumacila u bukvalnom smislu? Jer je odmor moguce provesti putovanjem u manastir, ili poklonjenjem cudotvornoj ikoni, ili na nekom svetom izvoru. To cak ne iziskuje “dodatni” trosak i specijalno organizovanje poklonickog putovanja. Na primer, vracate se iz sanatorijuma sa juga ili od rodjaka iz sredisne oblasti. Putujete u predele naseg ruskog Severa. Zasto recimo ne biste sisli na stanici Grjazovec i poklonili se mostima Svetog Kornelija Komeljskog i Pavla Obnorskog? I onda sutradan produzili put kuci sa istom kartom i sa Blagoslovom Prepodobnih?

Obicno se ljudi sa Severa vracaju sa odmora preko Moskve. U Varkutu i Arhangelsku zeleznica prolazi vologodskom trasom. A putnika zatim ubrzo u Moskvi docekuje Trojice-Sergejeva Lavra. A zatim slede stanice: Aleksandrov (gde se nalazi aktivan Uspenjski manastir), Berendejevo (u kome se nalaze cetiri aktivna manastira u Pereslavlje-Zaleskom) i Grjazovec… Tim putem je krenuo i nas novinar.

Sta se krije iza imena

Grjazovec. Ko je smislio tako neprikladno ime? Cini se da je tu cast imala Ekaterina II. Ona je po predanju ovde izasla iz kocije, udarila sandalom o glinu i rekla:”Fuj, kakva prljavstina!” (grjaz na ruskom – prim.prev.). Sta je drugo mogla da kaze vladarka, koja je bila pokroviteljka mnogih manastira u Rusiji, o svetoj obnoro-komeljskoj zemlji?

Samo mesto (danasnji Grjazovec), gde je imperatorka izasla da “protegne noge”, je nastalo od Kornilijevskog manastira i nalazilo se u istorijskom centru takozvanog “zavoloskog” manastira. Pre mnogo vekova su ucenici prepodobnog Sergeja Radonjeskog isli ovuda prema Volgi i u neprohodnim sumama, osnivali svoje manastire iz kojih su izlazili drugi podviznici i isli jos dalje na sever. Grjazovecki rejon se geografski nalazi na raskrsnici – razvodju Volge i reka koje teku na sever (to se vidi na mapi). U XVIII veku je u tom po severnim merilima malom okrugu bilo 12 manastira.

Brzi vozovi se ne zaustavljaju u Grjazovcu, a putnicki tuda prolaze uglavnom uvece. I zato (ukoliko nameravate da putujete na jug) najbolje je sici u Vologdi, sacekati nekoliko sati i dalje nastaviti put dva-tri sata zeleznicom ili autobusom, kako bi se ujutru bilo na odredistu. Ja sam se odlucio za autobus.

Kroz prozor autobusa se mnogo toga moze videti. Upravo prolazimo znak za “Vologodski rejon” i ubrzo put preseca poznata reka Komela (ili Komjola, kako je zovu mestani). Ona nas prati neko vreme, proticuci s sleve strane pored suma a zatim nestaje negde u sumi.

U Grjazoveckom rejonu nema mnogo sela, ali ona retka imaju veoma “ukusne” nazive: Mjasnikova (mesna), Puzovo (puzo – trbuh), Pirogovo (pirog –kolac). Uostalom, i pre toga smo na putu naisli na Gribkovo (griba – pecurka), Redkino (redka – rotkva), Bragino (braga – pivo) i cak Kiskino (kiska – crevo). A evo i jednog savresno jednostavnog naziva – Sloboda. Ovde se za razliku od drugih naselja, nalazi mnogo kamenih kuca, a pored nas promice reklama “OLO porodicna fabrika “Zarja”.

Kasnije sam saznao da je to domacinstvo na prvom mestu po srednjoj kolicini namuzenog mleka u Vologodskoj oblasti – 8 litara po kravi. Radi poredjenja navodim da u proseku krava u Rusiji daje 3-3.5 litre mleka. Tajna je u tome sto su slobodcani uvezli iz Holandije golstinsku vrstu i opremili farme racunarima, uz pomoc kojih kravari spremaju posebnu porciju za svaku kravu – u zavisnosti od njene velicine i naklonosti. Nije slucajno da Grjazovecki rejon nazivaju “zitnicom” iako sami Vologzani fakticki i ne vide grjazovacko mleko. Kako su mi objasnili, kolhoz “Zarja” izlaze svoje proizvode po evropskim standardima direktno u Moskvi. Otkupne cene su u rejonu niske, a tamo se placa 6 rubalja i 93 kopejke po litru. Posle sela Pirogovo seoski pejzaz zamenjuje gradski – i mi ulazimo u sam Grjazovec.

“Neshvaceni ljudi”

Znamenitosti grada se zavrsavaju na tome, da se u njemu nikad nista nije desavalo. Evo opaske o Grjazovcu pisca S.P.Sevireva, koja datira iz XVIII veka:”Nalazi se u susnoj dolini, usred koje tece nevelika reka, ili cak rukavac, Rzavec; ima jednu glavnu ulicu u kojoj se sa obe strane nalaze kuce, i na kraju kamena Crkva Hristovog Rodjenja. I to je sve. 1892-e godine je ovde boravio novinar S.Saratov i opisao ga ovako:”Ovde nema neplacenih poreza, kao ni kradja ni ubistava, ne objavljuju se umrla lica, sporovi se skoro uopste ne vode, zivi se po Bozijem zakonu, ljudi se ne zale, ne prave intrige, vec sade krompir i seju lan”.

Medjutim, u tom tihom, provincijskom zabacenom mestu su se rodili znameniti ljudi – kao na primer slepi matematicar Mihail Aleksejevic Serebrjanov. On je oslepeo odmah posle rodjenja zbog dadiljine nepaznje, a kada je odrastao, pokazao je neobican talenat za matematiku. Dokazivao je slozene teoreme na neki svoj nerazumljivi nacin, i prvi ruski matematicar Ostrogradski se zainteresovao za njega. Samoukog genija su dovezli u Petrograd, gde su ga primili naucnici, knjizevnici, cinovnici na visokom polozaju, i svi su bili porazeni pamecu prostodusnog grjazoveckog coveka. Novojavljenoj matematickoj “zvezdi” su predskazivali sjajnu buducnost, ali posle izvesnog vremena je Mihail Aleksejevic napustio nauku i “otisao u duhovnost” ili jednostavnije receno ocrkovio se. Tako su “neshvaceni ljudi” ziveli u grjazoveckoj tisini – i slava i sveopste priznanje su za njih bili samo prazan zvuk.

“Zitelji Grjazovca su veoma pobozni”- pisao je S.Sevirev. Ukoliko se nedeljom ili praznikom zadesite u gradu u vreme svenocnog bdenija ili Liturgije, tada vam se on cini pustim ili zamrlim. To jest – svi su, mali i veliki – u Crkvi. Povrh toga… postoje kuce, u kojima se svaki dan skupljaju ljubitelji Bozije Reci, i oni koji umeju da citaju- citaju, a ostali slusaju. I po selima ima cteca Svetog Pisma. Desilo mi se da se zadesim na seoskim besedama… Na klupama pored prave ruske kolibe sede stari i mladi, zene i devojke – i glava porodice, kao neki patrijarh, za jednostavnim drvenim stolom cita debelu knjigu, uz svecu, a cesto i na mesecini. Ja sam se tad mislju prenosio u Apostolsko vreme i mislio:”Nije li takva bila i Crkva prvih Hriscana?”

A zatim su nastale promene. Njih su najbolje opisivale grjazovecke kratke pesmice – narodna enciklopedija XX veka. Revolucija:”Sedi dragi na doksatu gledajuci revoluciju. Proklamaciju cita – nista ne shvata.Slom:”Imam lose cizme, to mi je Lenjin poklonio. Za vreme cara Nikolaja sam isao u lakovanim”. Gradjanski rat:”Zavolela sam dezertera – tugujem za njim. Crvena armija u selo – dezerteri u poljanu”. A evo i jedne strasne o religiji:”Zavolela sam komsomolca, sve ikone sam isekla, Bogu se nisam molila”.

To je bilo neprirodno stanje, ali je narod bio isti kao i pre. Cak se i u tom sramno-lukavom zanru, kao sto je ta kratka pesmica, ogledala ziva ruska dusa:”Ja idem, a ti ne osecas, visoka je planina. Ja te volim, a ti ne verujes”.

Cim sam stigao u Grjazovec vodio sam nezaboravan razgovor o ruskom narodu, njegovoj tradiciji i istini o njemu.

Slike iz zivota

Prvo sam, izasavsi na autobuskoj stanici, pogledao na tabli kako da dodjem do sela Ramenje. Tamo sluzi jedan od najstarijih svestenika Vologodske eparhije – protojerej Aleksej Brilenkov. Covek, koji je zavrsio Duhovnu akademiju, i koji je dugo godina vodio komisiju za kanonizaciju novomucenika, i napisao mnogo istrazivackih clanaka – o njihovom krsnom putu, kao i istoriju Grjazovecke zemlje. S namerom da putujem u Ramenje, resio sam da odem i na zeleznicku stanicu, i saznam red voznje voza za Moskvu. Idem, i nije bilo ni dva kvartala do stanice, kada sam u kociji ugledao starijeg coveka u rasi, sa skufijom na glavi. Zatrazio sam Blagoslov. I to je odista bio taj svestenik. Blagoslovivsi me, upitao me je:”Ko si brate, i odakle dolazis?” I rekao sam mu prezime – i odmah sam dobio “grdnju”…

Jos u Vologdi su me poznanici upozorili, da je otac Aleksej strog pa tako nije stedeo ni mene. I desilo se tako da je prvi covek s kojim sam progovorio u Grjazovecu bio bas on!

- Znam, znam vas, citao sam… - namrstio se svestenik. Zasto kvarite ruski narod?

- Kako mislite? – procedio sam.

- Vi ste pisali o Ferapontovom manastiru?

- Da.

- Tamo opisujete kako neki muskarac vatreno plese na putu i trazi milostinju od turista. Malo je sto nam televizija kvari narod, nego to cine i pravoslavne novine!

- Oprostite oce, to je samo kratka prica o tom muskarcu, a sve ostalo je… Ranije, kada je u Ferapontovu postojao manastir, ljudi su ziveli sveto. A danas je tamo muzej, strani turisti s dolarima, i to kvari neke zitelje.

Priznajem da sam se u pocetku vredjao zbog prekora, ali sam slusajuci starog, iskusnog svestenika pocinjao da ga razumem. Mi, Rusi imamo neki neprekidan samokriticizam. Vidimo nesto dobro i … ocima trazimo i lose, radi puke objektivnosti, da se ne bi uobrazili. A zatim, kada opisujemo i jedno i drugo, to lose izbija u prvi plan. Zato sto deluje “umetnicki”.

Kojim recima je moguce opisati nebeski odsjaj na licima ljudi koji posmatraju Dionisijeve freske? Nema tih reci. A pored, iza zidina Ferapontova, pijani muskarac plese na putu sa stomakom koji se trese ispavsi ispod majice - tu ne treba nista ni govoriti, sam prizor je za sebe dovoljan. Zlo je izrazenije ukoliko je blize nasoj zemaljskoj tvari.

U principu otac Andrej nije rekao nista novo. Ja sam se jos pocetkom 90-ih dopisivao sa sada pokojnim ocem Sergejem Kolcejevim (on je takodje iz Vologodske eparhije), koji je ovako rekao:"Ne gledaj kada covek pada - to zaludjuje..»

Nikada ne mozemo da znamo kako ce ljudi reagovati na nase clanke... "Zasto ste vi informisali javnost jednom da sam u penziji?" - pomenuo je u razgovoru otac Aleksej. Pokazalo se da smo u jednom od informativnih clanaka odstampali bukvalno sledece:"Glavna vest je smena predsednika komisije za kanonizaciju. Predjasnji - otac Aleksej Brilenkov - je na odmoru. Na njegovom mestu je sada…" Ova fraza se moze dvojako shvatiti: ili je otisao na odmor zbog preopterecenosti radom u komisiji, ili u penziju. Ne zeleci to, uvredili smo uvazenog protojereja, cija dva sina sluzbuju kao svestenici u vologodskim parohijama kao i vecina duhovne dece, i cija se autoritativna rec postuje na eparhijalnim skupovima. Koristeci ovu priliku, izvinjavamo mu se i ispravljamo informaciju: napustivsi rad komisije, otac je nastavio da sluzi u svom selu Ramenje. Na moje pitanje o tome, zasto se trenutno ne bavi istorijom, i ne pise etnografske clanke, otac je odgovorio:"Danas je takvo vreme da se treba moliti".

S mislju o Otadzbini

Jos malo o "slikama". Posle susreta sa ocem Aleksejem, otisao sam u lokalni etnografski muzej i dugo stajao pred slikom slikara E.I.Juzanina. Ona se sastoji od tri platna i zove "«Skica Grjazoveckog Vavedenjskog vasara pocetkom XX veka za okruglu dijarmu». Ali to nije «skica»!Svaki detalj je brizljivo oslikan na platnu: crkve, gradske ulice, konji vezani za stubove, baloni, ringispili, jato cavki. A evo ovde po ulici ide krsni hod sa crvenim barjakom, a ovde seljaci istovaraju robu izmedju trgovackih tezgi…

Emil Juljevic Juzanin je dosao u Grjazovec kao dete za vreme rata, a zatim, odrastavsi, otisao u Novosibirsk. Ali nije mogao da zaboravi grad svog detinjstva. On je na osnovu starih fotografija naslikao nekoliko slika, na kojima je uvek bio Grjazovec u svoj svojoj lepoti. Trenutno zavrsava rad na diarmi - okrugloj slici, koja kao da odaje utisak povratka u proslost. To je unikatan rad, i po tvrdjenjima znalaca, ima ih svega dve u zemlji. Nezgodno je jedino sto joj treba naci neko mesto. Trenutno se skuplja novac da se dozida nova zgrada za nju.

Sudeci po slici Juzanina, pored danasnjeg muzeja (kucom kupca Rozumovskog) se ranije uzdizao ogroman polukupolni hram Petra i Pavla.

I danas se na njegovom mestu nalazi visoki nezaboravni krst. Poklonovsi se svetom mestu, posao sam dalje trazeci aktivan hram.

- Bako, gde se nalazi vasa Crkva? – upitao sam prolaznicu.

- Tamo,iza muzeja.

- I vi tamo idete?

- Idem, idem i ja mnogogresna.

Usput mi je baba Nastja ispricala o svom zivotu, i o tome kako je u mladosti svojim rukama rusila Crkvu Svetog Petra i Pavla. “Radila sam kao radnica na putu, a komadi cigle su se koristili za putne nasipe, - seca se ona. Nagovarali su me i ja sam rusila Crkvu. Bila sam mlada i glupa…”

Trenutno su u Grjazovcu aktivna dva hrama – stari Krstovozdvizenjski, koji skoro nikad nije zatvaran, i novi Kornilijevo-Komeljski, koji je osvestao vladika Maksimilijan u avgustu prosle godine. Oba se nalaze jedan pored drugog, na gradskom groblju. Tamo sluze dva mlada svestenika, koji su nedavno zamenili 76-ogodisnjeg oca Nikolaja Culakova, koji je otisao u Vologdu. Kasnije mi je poslo za rukom da se sretnem sa tim svestenikom starosedeocem i zapisem interesantnu pricu o tome, kako su ovde ziveli pravoslavci pod sovjetskom vlascu. Vodic mi je bio otac Aleksandar, koji je ovde dosao pre godinu dana. On mi je i ispricao o Aleksandru Pavlovicu Stoljarovu, koji je izgradio novi hram.

Poreklom iz Grjazovca, preduzimac Stoljarov zivi u Izevsku, ali je kao i slikar Juzanin dusom ostao ovde. 1997-e godine je odlucio da zavrsi izdgradnju kapele pored Krstovozdvizenjskog hrama. Za sest godina od pocetka njene izgradnje izgubljena je sva dokumentacija, tako da je sve moralo da se radi ispocetka. Uklonjena je jedna od postojecih kupola i postavljeno je zvono nad ulazom – i tako je od kapele nastala prava Crkva. Nad kupolom je postavljen prozracan Krst – koji je savrsena kopija onog, koji se uzdize nad hramom Hrista Spasitelja u Moskvi. Ikonostas je izradio Vladimir Konstantinov, koji je sam sa svojom porodicom skupljao i darovao hramu starinske ikone. Bez obzira na nevelike razmere, unutrasnjost hrama je prostorna, svetla. Radovi su jos u toku. Kako mi je objasnio nadzornik gradnje, zitelj sela Vohtoga – Jurij Pavlov, treba jos da se postavi ograda i razdvoje cvetnjaci. “Vladika je blagoslovio da se pored hrama izgradi nedeljna skola. Najpre ce biti drvena, a za kasnije cemo videti”.

Pre sest godina

Dan se blizio podnevu. Skinuvsi ruksak, krenuo sam dalje autobusom – ali sta je za hodocasnika 17km? Tim pre, sto se usput, na 4km od Grjazovca nalazi Kornilijevo-Komeljski manastir. Tu treba obavezno svratiti – tim pre sto je sutradan – 1.juna – praznik prepodobnog.

Interesantno je da Grjazovcani ne slave toliko taj dan koliko 23.jun – “zavetni dan”. Kasnije sam pitao starosedeoca oca Nikolaja Kulakova sta znaci “zavetni dan”. “Ocito je da je dat neki zavet” – odgovorio je on – koji su stariji ljudi vec zaboravili. Ali smo mi svakog 23-eg slavili praznik i odlazili na izvor prepodobnog”.

Svaki Grjazovcanin zna da vam kaze kako da dodjete do Kornilija, jer tuda prolaze mnogi ljudi na putu ka izvoru lekovite vode. Jura Pavlov mi je ovako opisao put:”Ides sirokom Lenjinovom ulicom prema suncanoj strani, izadjes na autoput i dalje idi po suncu, i iza lanare ces ugledati znak…” Isao sam bez zurbe, uzivajuci u seoskim prizorima: koza, privezana za kocic cupka travu, divlja tresnja cveta, a po 5-6 kuca su razbacane po seoskim proplancima. Ocito da “prosirivanje” nije imalo nikakvog uticaja. U momentu kada sam skrenuo prema znaku za “Korniljevo”, sunceva svetlost se pomerila, tako da je opet bila ispred mene. Tako sam i dosao prateci sunce. Na seoskoj ulici sam upitao zenu koja je prolazila pored, gde se nalazi manastir. A ona odgovara da od njega skoro nista nije ostalo. Zena je inace bivsa radnica psihijatrijskog internata, koji se nalazio medju manastirskim zidinama.

Moj pokojni muz je bio glavni lekar te psijatrijske bolnice – prica ona. Kada je pre 15 godina bolnica zatvorena, manastir je brzo razrusen. Tamo, iza reke se nalazila dvospratna zgrada za muskarce, a tamo je bilo zensko odeljenje, a jos dalje u planini – odeljenje tuberkoloznih alkoholicara. Pored su se nalazile lekovite banje. Voda iz tih banja narocito pomaze kod crevno-zeludacnih bolesti. Pred samo njeno zatvaranje, naucnici su je uzeli na analizu i istrazivali. Istina, rezultati analiza se danas nalaze u rejonskoj psihijatrijskoj bolnici u Kuviskovu.

- Je li to voda sa izvora koji je prokopao Kornilije?

- Ne, to je izvor sa strane, i ta voda je takodje lekovita, pitka. Tu ponekad dolaze svestenici, a devojke u belim haljinama divno pevaju. A svuda oko njega je cvece. Pitala sam poznanike ko donosi cvece, a oni kazu da se svi oni koji se tu krste isceljuju od bolesti.

- A sta se tu nalazilo pre bolnice?

- Logor. U njemu su bili zarobljeni i nasi i Nemci. Majka je pricala da je bilo toliko ratnih zarobljenika, da nisu mogli sve da ih smeste u barake, pa su cak nocevali i u nasem stanu. Posle zatvaranja logora sve je jos uvek bilo ogradjeno bodljikavom zicom, a mi, derani smo se penjali na strazarske kule.

- Sta mislite, da li se te zgrade jos mogu koristiti?

- A zasto da ne? Tamo gde su bili tuberkolozni bolesnici, kozaci su okacili svoju tablu, zeleci da naprave ergelu, uzevsi zemlju pod arendu. Od tih zgrada su istina ostali samo zidovi. Ali ako se prihvatimo posla, ipak se nesto moze napraviti? Mozda staracki dom. Pogledajte kako je vazduh cist i zdrav, i kako je cela okolina prelepa! Jel’ vidite aleju breza! Sami monasi su ih sadili, i noseci zemlju u kapama, nasipali aleju. A kako tek ovde slavuji pevaju! Mi smo u selu izabrali svog narodnog poslanika Simakova, i zahtevali od njega da se manastir obnovi. Ali je on proigrao izbore.

Zena me je dovela do mostica, iza koga se nalazi manastir. Kuce bez prozora, komadi cigle… I ja sam konacno stigao.

Ovde je tacno pre sest godina, takodje na praznik prepodobnog, bio nas novinar. Tada se ovde osecao zivot -, bez obzira sto je sve pocelo da se rusi, i da se obaraju plafoni. U nastojateljskoj zgradi se nalazila trpezarija, a u novoizgradjenoj zgradi su zivela 55 tuberkolozna bolesnika. Ali su Evgenijeve misli bile tuzne: Svetinja je nestajala na njegove oci. A danas… Tisina. Samo vetar sumi medju brezovim liscem, izraslim na razvalinama. Ali se ovde pojavilo jos nesto cega ranije nije bilo – mali plavi krst. On je postavljen na mostima prepodobnog Kornilija Komeljskog. I ono sto je zacudjujuce je da je Krst okruzen svezim cvecem!

Vecno drvo

Ko zna, mozda ce drevni manastir i biti obnovljen. On je sam bio “majka” mnogih drugih manastira. Odatle su izasli osnivaci monaskih pustinja – Kiril Novojezerski, Ilarion Ilojezerski, Simon Sojginski, Genadij Ljubimski, Filip Irapski, Adrian Posehonski, Danilo Suzgorski, Zosima Vorbozomski. Pored toga, u XVI veku su Kornilijevskom manastiru pripadale Koptelja pustinja na Velikoj reci i Persova pustinja sa svim okolnim selima, prosirivsi se i u Belojezerskoj zemlji.

Veliki knez Vasilije III je Kornilijevskom manastiru poklonio povelju, po kojoj je naseljavanje tog nasledja oslobodjeno od uprave knezevog namesnika i sva sudska vlast je pripadala igumanu manastira. Ako se uzme u obzir da je ta zemlja dugo godina bila oslobodjena od poreza, moze se reci da je na taj nacin stvorena drzava u drzavi – monaska republika.

Bilo je raznih perioda u istoriji Kornilijevo-Komeljskog manastira, ali se ovde nikada nije prekidala veza sa prosloscu. Pisac Sevirev je pisao 1849-e godine: “Manastirske Crkve su veoma siromasne. Njihovi najstariji ukrasi su iz vremena Borisa Godunova”. Pisac se zainteresovao za krst na grudima jednog starog monaha, koji je ostao u manastiru (svi ostali su otisli na gradjevinske radove, i zabijanje kolja). On je zamolio da pogleda taj krst, i starac ga je skinuo sa sebe. Na suprotnoj strani je bio natpis o tome, da je taj krst – prilog cara Borisa Godunova. Za Sevireva je to bila “muzejska relikvija”, a za monaha je to – prosto svestenicki krst. To se odnosilo i na povelje o povlasticama, koje su se cuvale u riznicama, od kojih najstarija datira iz 1501-e godine. Sevirev je monasima predlozio da ih posalju peterburskoj arheoloskoj komisiji, ali iguman to nije zeleo – to nije prosto relikvija, vec pravni dokumenti o pravima manastira.

Cini se da ce se vremenske veze ovde vecno ocuvati. Postojalo je cak predanje o drvetu, koje je bilo neotudjiva svojina samog prepodobnog Kornilija. Jednom su hteli da poseku to drvo, ali su se sekire lomile o njega, samo su se videle iskre, a drvo je stajalo kao da se nista ne desava. Mozda se ono i dan-danas nalazi tamo? Dovoljno je samo pogledati godove tog drveca, kojih tu ima veoma mnogo.

Krstovi

Sedeo sam pored kornilijevskog Krsta, i odjednom cujem glas iza ledja:

- A ranije se ovde nalazio veliki Krst.

Bio je to muskarac sirokih ramena, u raskopcanom, kratkom, muskom kaputu, zamisljeno cupkajuci bradu:

- Ne shvatam jednu stvar. U pocetku su svestenici dolazili, i postavili ovaj plavicasti Krst. Prosle godine su ga zamenili velikim, hrastovim. A sad je ovde opet stari, plavicasti krst.

Kasnije sam u Obnorskom manastiru saznao o cemu je stvar. A tada sam se zacudio, upitavsi:

- A kada ste saznali da se ovde nalaze mosti prepodobnog Kornilija?

- Pa, prvi Krst je postavljen pre nekoliko godina. Zelim nesto da vam kazem: ovde, u internatu se uvek nalazio Krst, eno tamo u toj kotlovnici…

Valentin Kornev (tako se zove taj covek) je odmahnuo rukom, raspricavsi se:”Podjite sa mnom, pokazacu vam”. Usli smo pod svodove zacadjavljene manastirske zgrade (na fotografiji iznad, iza kornilijevskog krsta), a pod nogama su nam krckali delovi cigle.

- Ja sam radio u kotlovnici psihijatrijskog internata, a trenutno sam bez posla. Tako sam ovde na zidu ispod sloja maltera, pronasao osmokraki krst prekriven ciglama. Nikome o tome nisam govorio… Gde je on sad?

Isli smo po razvalinama, ali Krst nismo nasli. Taj zid su vec srusili.

Valentin se ponudio da me odvede do svetog izvora i usput mi je pricao o sebi. On je u detinjstvu ovde napasao krave i dobro poznaje ove predele.

- Eno tamo, u sumi, se nalazi groblje nemackih zarobljenika – pokazivao je on. – Bilo mi je dosadno s kravama pa sam poceo da brojim grobove. Izbrojao sam 170. Sada su od njih ostale samo gomilice zemlje, a ranije su nad njima stajali mali stubovi, i na sredini jedan veliki brezov Krst. A eno tamo, gde je uzorana zemlja, je bilo groblje nasih zatvorenika. 320 grobova sa tablicama na kocicima. Mozda sam ja poslednji koji se seca toga. Moj otac je radio kao brigadir ruskih zatvorenika i druzio se sa sedobradim starcem – verovatno svestenikom. Sigurno je i on sahranjen ovde.

Rastali smo se pored senice kod izvora. Zadivljujuce je da su se ovde u senici na stolu i pored svetog izvora nalazile mirisne grane jorgovana. Voda sa izvora je neobicnog ukusa i dobro utoljava zedj. Napunivsi litarsku flasu, pio sam tu vodu skoro celu nedelju – nosio sam je sa sobom i u Pavlo-Obnorski manastir, i u Aleksandrov, i cak i u Pereslavlje-Zaleski.

U obnoro-nuromskoj sumi

Od Kornilijevske do Pavlo-Obnorske pustinje ima jedva nesto vise od 10km autoputem. Ako ste sa decom ili treba racionalno da iskoristite vreme, onda se moze uzeti autobus do Kosikova, odakle pocinje Junoseskoe naselje gde se i nalazi pustinja.

Ja sam imao dovoljno vremena. Put do Kosikova je bio dosadan, a zatim je prolazio zivopisnom sumom, isprepletan stablima, od kojih se nadaleko raznosilo kuckanje detlica. U vazduhu se osecao miris sumske trulezi, pomesan sa mirisom borove smole. Prosavsi 4 km po naselju sreo sam samo jednog coveka – sumara. U urednoj, novoj uniformi sa zelenim trakama, s profesorskom bradom i naocarima odavao je utisak intelektualca u prolazu. Isao je nekako zamisljeno, prevrcuci istrulelo lisce – nije nigde zurio.

Ubrzo je sumska staza krenula strmo nadole, prema reci Nurmi. Nesto nize od mostica se otkriva pogled na manastir. To je velika dvospratna zgrada sa dvorisnim zgradama i ogradom, potpuno u zelenilu.

U Pavlo-Obnorskoj pustinji sam proveo samo dva dana, a cinilo mi se kao da je trajalo nedelju dana. Usporen ritam monaskog zivota, duge sluzbe i bozanstvena lepota obnoro-nuromske sume… Nije slucajno da su ucenici prep.Sergeja Radonjeskog izabrali ta mesta za podvizavanje. Rec “Radonez” se sastoji od dve reci – reci “radost” i “neznost”. Podviznici su ovde nasli drugi Radonez.

Iako, ih naravno nisu privlacile prirodne lepote, vec zelja za usamljenoscu, jer je ovde ranije bila neprohodna suma. Jos pre Kornilija i Pavla je u Trojicki manastir prep.Sergeja dosao prep.Silvester Obnorski. On je postavio Krst na obali reke Obnore, posejao sumsku jagodu, prebivajuci sve vreme u molitvi, hraneci se korom drveca i korenjem. Pre nekoliko godina otselnika je ugledao neki zalutali putnik - ugledavsi svetlosni stub na mestu gde se on molio. I tada su i drugi monasi poceli da se pridruziju podvizniku.

Zatim je ovde dosao Sergej Obnorski (Nuromski). On je svoje podvige poceo jos na Svetoj Gori Aton, posle cega je dosao u Rusiju, pod rukovodstvom prep.Sergeja Radonjeskog i pre nekoliko godina se po blagoslovu prepodobnog uputio prema reci Nurmi. Ovde je osnovao manastir, izgradio Crkvu u cast Porekla Casnog Drva Zivotvornog Krsta Gospodnjeg. Ostaci te pustinje su sacuvani i do danasnjeg dana – nalaze se svega 4km od Pavlo-Obnorskog manastira i polako ih obnavljaju danasnji zitelji u naselju.

Kada je ovde dosao Pavle, zatekao je Sergeja Obnorskog. Ali se to nije odmah desilo. Prepodobni Sergej Radonjeski nije zeleo da da otpust jednom od svojih najboljih ucenika – Pavlu – da ide prema Volgi, na sever. A zatim mu je, videvsi njegovu ljubav prema usamljenoj molitvi, dao blagoslov i svoj krst, koji je Pavle cuvao ceo svoj zivot. Podviznik nije cak poceo ni da kopa zemlju u komeljskoj sumi,vec se naselio u duplji stare lipe. Tri godine se hranio korenjem, uzimajuci hleb i vodu samo nedeljom i praznicima. Jednom su ga napali razbojnici, istukli i ostavili da lezi vezan u sumi. Za razliku od ljudi, divlje zveri nisu dirale prepodobnog, iako su mu bile vezane i ruke i noge. Naposletku su cak i vukovi u prisustvu prepodobnog postajali pitomi. Podviznik je u tom stanju proveo nekoliko dana bez roptanja, sve dok ga nije oslobodio Bogom poslani slucajni putnik.

Zatim je Pavle sreo Sergeja Obnorskog i naselio se u blizini njegove pustinje. 1414-e godine je Sveti mitropolit Fotije rukopolozio Pavla za prezvitera i blagoslovio ga da osnuje manastir u cast Zivotvorne Trojice. Tako je nastao poznati Pavlo-Obnorski manastir, odakle su kasnije izasli i drugi podviznici – Simon Sojginski, Longin i Hristofor Korjazemski. Poslednjih godina su taj manastir vise puta posecivali ruski carevi, dajuci bogate priloge, a ukrasavao ga je sam Dionisije. Ikone koje je naslikao za Obnorski manastir se danas nalaze u Tretjakovki i u Vologodskom muzeju.. .

Prepodobni Pavle je pocinuo 10-og januara (po starom kalendaru) 1429. godine, ostavivsi zavestanje da se njegov grob ne premesta do Sveopsteg Vaskrsenja. Kao secanje na njega su ostali manastirski ustav i deo lipe sa dupljom, u kojoj je nekada obitavao prepodobni. Lipa je cuvana u manastirskoj trpezariji.

Jednom zamalo nisu mosti bile ostecene. 1546. godine u vreme igumana Protasije, pocelo se sa kopanjem temelja za Crkvu, i zemlja se slucajno osipala otkrivsi deo groba. Tog dana se Protasije osamio u svojoj keliji, zadremao i video prepodobnog Pavla kako izlazi i govori mu: “Zasto razmisljate o tome da otkrijete moje mosti; pogledajte – oganj izlazi iz groba i spalice vas zbog toga”. Monasi su u strahu natrpali grob kamenjem, misleci da ce tako biti do samog kraja. Ali, ta prica ima svoj nastavak iz novijeg vremena…

“On je s nama”

Danas bratiju Pavlo-Obnorske gostoprijemnice Spaso-Priluckog manastira (tako danas nazivaju pustinju) rukovodi jeromonah Amfilohije. On je preuzeo na sebe da mi pokaze manastir i najpre me poveo prema novoj kapeli od brvana – da se poklonim mostima prepodobnog.

Unutar kapele se ocuvao miris smole, ali ga sad vec potiskuje miris tamjana – ovde se Liturgija sluzi neprekidno. U uglu se nalazi raka nad mostima.

- Jos pre godinu dana – prica otac Amfilohije – nismo pouzdano znali da li su mosti cele. Stvar je u tome, sto su temelji hrama u cast prepodobnog Pavla, koji je izgradjen nad njegovim grobom, razruseni u vreme sovjetske vlasti. Betonska ploca, koja je pravila senku nad mostima, je razrusena sa dva buldozera. Nju smo nasli pola kilometara odavde, na obali reke Nurme. Zasto je to uradjeno? Mestani su nam ovako objasnili: zatrebala im je ploca kako bi ispirali rublje na njoj.

- Je li to bilo davno?

- Bilo je to 70-ih godina. Jos su nam ispricali da su se decaci loptali s necijim ostacima. Oni su bili netrulezni, i kako opisuju cak je i kosa na glavi ocuvana. Na srecu, to su videli radnici koji su dosli iz Zakarpatja da grade prodavnicu. Posto su oni bili bogobojazljivi ljudi, uzeli su ostatke i zakopali ih na manastirskom groblju. To, da su mosti bile mosti prepodobnog mi naravno nismo poverovali.

- Zasto?

- Prvo, pored hrama se nalazio jos jedan grob – Nikolaja Romanova, coveka svetog zivota. On je bio sahranjen u Pavlovom sporednom oltaru, a sam prepodobni, sudeci po dokumentima se nalazi u sporednom oltaru prep. Sergeja Radonjeskog. Pavlov sporedni oltar, za razliku od Sergejevog, je u potpunosti unisten – odatle su ocito i uzeti ostaci. A drugo, mi smo prosto osecali da je prepodobni ovde na predjasnjem mestu.

Na prolece prosle godine se ovde pocelo sa kopanjem po blagoslovu vladike Maksimilijana. Pod zemljom je pronadjeno nekoliko kostiju, od kojih se osecalo veoma snazno blagouhanje…To kao da je bio znak za nas:”Stop, dalje ne kopajte!” Mi ne znamo cije su to mosti, ali sigurno nisu prepodobnog Pavla. Pod njima se nalazila neostecena glina i ostaci kamenog svoda, koji je napravljen jos za vreme igumana Protasija. To jest mi smo se na svoje oci uverili, da buldozeri nisu dosli do groba.

A zatim smo, pazljivim osmatranjem uvideli sta je zasmetalo buldozeristima. Stvar je u tome, sto je 1909. godine hram goreo, i pri remontu su luk nad mostima zalili betonom, ojacavsi ga betonskim stubom. Tada se beton vec koristio u gradjevinarstvu. Tako su danasnji grobari uspeli da sruse plocu, ali ne i stub.

Otac Amfilohije mi je pored kapele pokazao uredno slozene ploce belog mermera:

- A ovo su ostaci postamenta poslednje rake nad mostima. Njega su izradili peterburski kamenoresci – bio je veoma velicanstven, sa stepenicama. Njihovu izradu je preduzeo sam Car Nikolaj II. Postament je razrusen za vreme sovjetske vlasti. A ove delove smo nasli u postamentu Lenjinovog spomenika, koji se nalazio na ulazu u manastir.

Monah mi je pokazao i mesto, na kojem se nalazio i glavni hram Svete Trojice. Na njegovim temeljima su 70-ih godina zakarpatski radnici izgradili prodavnicu. Danas vise nista nije ostalo od prodavnice, i bratija je rascistila temelje. Podna ploca, soleja, je dobro ocuvana. Na jednom mestu u temelju su cak izrasle mlade breze.u liscu tih malih drvenca sam cuo (zadivljujuce!) cak i slavuja.

- Breze nisu posecene?

- Vladika nije dao blagoslov. Proslog leta ih je primetio i rekao:”Nemojte da ih secete pre jeseni, dok ne otpadne lisce. I zaista, bez njih hram izgleda ogoljeno – samo sa temeljem.

- Da li su se neka cuda desavala od mostiju prepodobnog? – raspitivao sam se kod monaha, setivsi se price lokalnog novinara Nikolaja Guseva. On se u februaru ove godine zajedno sa jednim drugom zaputio peske u pustinju i na okuci prema Kosikovu primetio nad sumom neobicnu dugu. Ona je bila veoma sarena naocigled svih i bila je u obliku stuba, cija je osnova bila na mestu gde se nalazi manastir. Dosavsi tu, oni su saznali sledece. Postavljali su Krst na kapelu sa mostima – i tog trenutka kada su zavrsavali kapelu, prestao je sneg, nebo se razvedrilo, i postalo sasvim svetlo. Seljani nisu videli dugu, ali su je pored novinara videli mestani. Po njihovoj prici, vreme pojave za zimu neobicne duge se poklapalo sa postavljenjem krsta, i ona se mogla videti nad manastirom.

- Cuda? – ponovo me je upitao monah. – Pa, jedan Moskovljanin je jednom trcao po manastiru, pokazujuci svima svoj digitalni fotoaparat. Usmeri ga prema kapeli – i displej se gasi. Kako ga okrene u stranu – on se ponovo upali. Ja, gresan samo prolazio tuda iz radoznalosti i posmatrao. Zaista… Jos, kazu, mobilni telefon uopste ne moze da se koristi pored mostiju. Ali kakvo je to cudo? Prepodobni prosto urazumljuje bezobzirne posetioce. A pravo cudo je to sto mi neprekidno osecamo prisustvo prepodobnog. Kada se sluzi nad njegovim mostima - … to se recima ne moze opisati… On je ovde – on je s nama.

Monasi i razbojnici

U gostoprijemnici, pored oca Amfilohija, zive dva poslusnika i nekoliko radnika, ciji se broj krece od 4 do 15, u zavisnosti od sezone. Meni su odredili da nocevam u keliji sa radnicima Evgenijem, Kirilom, Vadimom, i Sergejem. Ime poslednjeg je izmisljeno – on je molio da se ne pominje njegovo pravo ime, da rodjaci ne bi znali gde je on. Resio sam da pred spavanje odem sa Sergejem na Nurmu, da se malo okupamo.

U toku noci na ulazu u zgradu bratije se nalazi ovcarski pas po imenu Bica. Ja sam se vec uverio da ona pusta strance unutra samo “po blagoslovu”, to jest u prisustvu namesnika gostoprijemnice. Bicu veoma vole. Ona jedina u manastiru ima “televizor” – sa krova njene kucice viri televizijska antena.

To je Andrej Kopalkin, radnik koji je nasoj Bici napravio kucicu – objasnjava Sergej, dozivajuci psa na mesto nocne straze. – Vidis, iscrtao je strazaru sarama, okacio je fenjeric nad balkoncicem. Psu je dobro, poklonici donose meso koje mi ne jedemo tako da sve ostaje njoj.

U to, da strazarski pas radi svoj posao, smo se uverili dosavsi do reke. Ugledali smo svetlucanje vatre, culi su se krici pijanih ljudi – kao da je neko vikao.

- Eto sve je isto kao i u vreme prepodobnog – uzdahnuo je Sergej. – razbojnici ricu po sumi. Jutros su ti turisti slomili nasu ogradu. A njihova deca su je popravila. Dosla su kod nas na sluzbu zajedno sa svojom uciteljicom i posle miropomazanja su uzeli cekic, i eksere… Danas se turisti malo uzdrzavaju, a ranije pre otvaranja gostoprijemnice sta se samo ovde nije radilo!

- Decaci, da li cujete krike? – upitala je jedna zena izasavsi iz sumraka u gunju, podvezanim kanapom. Bez obizra na spoljasnost, ocito je bila intelektualka. – Tamo su ti obrijanih glava, na motociklima. Da li biste ih oterali?

Trebalo je nesto da se uradi – poceli su da prelaze Nurmu preko brvna. Na nasu srecu, nisu zaustavili nikoga samo je ugalj tiho goreo.

- Ja sam ovde radila kao uciteljica – prica Aleksandra Mihajlovna. – Ranije se u manastiru nalazila Sumska skola za bolesnu decu. Vazduh je ovde lekovit. Zbog skole su i promenili naziv Pavlovo u Junoseskoe. A zatim, kada su zatvorili skolu, nisam mogla da se vratim u grad jer muz nikako nije zeleo da ide:”Ovde su slavuji, kako cu ja bez njih?” On je uskoro umro, a ja sam ostala ovde. Trenutno Junosesko ima dve vazne stvari – manastir, i Stanicu mladih turista, gde ja i radim kao strazar.

Sada je i meni zao da idem. Ovde sam zajedno sa muzem sadila lipe i veoma ih volim. Ali i guske teram u stranu kada su bezobrazne. Jednom smo zapalili vatru pod lipama. Lipa je – lekovito, nezno drvo, i njeno lisce se uvija od zara… A ovo su nasi borovi…

- Jeste ih davno posadili? – upitao sam, gledajuci na dovoljno visoke borove.

- Skola je zatvorena 85-e a mi smo ih sadili dve godine pre zatvaranja – preracunava moja sagovornica. – Nedavno je nas sumar, veoma inteligentan covek, vodio razgovor sa decom. Govorio je da zimzeleno drvece raste 5cm godisnje. Proizilazi, da su nasi borovi trebalo da izrastu svega 100cm, a pogledajte koliki su!

- A na zemlji prepodobnog sve raste brzo – filozofski je primetio Sergej. – treba da vidite nas povrtnjak. A kada bi nam vratili manastirska polja, predstavite samo kakvu bi letinu imali!

- A sto vam ne daju zemlju?

- Mozda bi i dali nekome da je obradjuje. Monasi “ne rastu” u povrtnjaku, gde oni da se nadju? Danas malo ko ide u manastir.

To je tacno. Razbojnici su isti onakvi kakvi su bili i u vreme prepodobnog, a monaha ima jedan-dva…

20 delica

Rano ujutru je bila bratska ispovest na koju sam i ja posao. Zatim je pocela praznicna sluzba – bio je praznik prepodobnog Kornilija Komeljskog.

Kornilije se ovde postuje podjednako kao i Pavle Obnorski. Kako mi je objasnio otac Amfilohije, plavi krst, koji stoji nad njegovim mostima u razrusenoj pustinji, se tamo pojavio posle otvaranja Pavlo-Obnorske gostoprijemnice. Zvanican datum predaje pustinje Spaso-Priluckom manastiru je – 1995-a godina, ali je to zazivelo u stvarnosti tek pre tri godine. U to vreme je bratija i postavila kornilijev krst, nasavsi prema opisu tacno mesto gde su se nalazile mosti. Zatim je episkop Maksimilijan blagoslovio da se on zameni velikim hrastovim krstom, koji su napravili Moskovljani. Pre nekog vremena vladika je prolazio pored i pogledao prema Korniliju. Krst je bio oskrnavljen od strane nekih satanista. Trebalo je vratiti ponovo stari – skromni krst koji su napravili monasi. Na praznicnu Liturgiju su doputovali hodocasnici iz Vologde sa dva autobusa, ali je u Crkvi i dalje bilo mesta. Taj hram se smatra domacim i nalazi se na drugom spratu stambene zgrade. Ali je tako veliki! Kakve su samo bile manastirske saborne Crkve?

Na stubovima je mestimicno obnovljeno staro zidno slikarstvo i mogu se videti cifre koje su ostavili restauratori: 1,2,3,4 – samo slojevi boja, kojima su premazivali freske. A na podu, izmedju stubova hrama, se mogu videti znaci kosarkaskog igralista. Gospode, kako su deca tu trcala sa loptom, da se moze celom urezati u stubove! Radnici jos nisu stigli ni do pola sa radovima, i zato su nedavno postavljene dve originalne peci-ploce koje su visoke skoro do svoda. Cak i za vreme mraza one drze temperaturu od 17 stepeni – dovoljnu da se ikone ne ostete. Njih, istina ima malo u hramu. Ali je jedna od njih, kazu, projavila cudo – sama od sebe se osvetlila.

Sluzba je trajala dugo, ja sam se postepeno navikavao na njen ritam, pogruzavajuci se u poznati manastirski raspev.

Potom je organizovana zajednicka trpeza, na kraju koje je otac Amfilohije zazvonio zvoncetom, ustao i poceo da razrezuje prosforu na 20 delica – da bi bilo za svakoga za stolom. I poslusnici, i radnici, i hodocasnici – svi smo sedeli za jednim stolom. Moze se primetiti da nadzornik gostoprijemnice ne pravi razliku izmedju monaha i radnika, kako se to radi u drugim manastirima. “Svi smo mi – jedna zajednica” – kaze on. – zivimo u jednoj kuci, molimo se u jednoj Crkvi, jedemo u istoj trpezariji. Kako mogu da se prave razlike? Mi smo svi – braca”.

Obnorska Golgota

Takav nacin ophodjenja se moze objasniti zivotnom neorganizovanoscu, ali sam ja ovde vec osetio poseban duh skoro formiranog manastira. Uopsteno, monaska zajednica moze biti razlicitih oblika. U nasoj Crkvi su do Kornelija Komeljskog bila na snazi dva veoma razlicita ustava: Nila Sorskog (u kome se mnogo paznje posvecivalo licnoj, kelijskoj molitvi) i Josifa Volockog (zasnovan na spoljasnjoj disciplini, i spasenju poslusanjem). Neki crkveni istoricari su primetili da je prepodobni Kornilije uveo u upotrebu jos jedan, treci, monaski ustav. Ali u Pavlo-Obnorskoj pustinji se nije zivelo po tim ustavima, vec po pravilima koje je donosio prepodobni Pavle, na kojima su se zasnivali manastirski ustavi Pahomija Velikog i Teodosija Kinoviarha.

To je trajalo vekovima, dok iz Divjejeva u Obnorsku pustinju nije dosao za nastojnika iguman Joasaf (u shimi Serafim). Neki su ga smatrali najbliskijim ucenikom prepodobnog Serafima Sarovskog, a drugi su ga zvali “stranim posetiocem”. U “Letopisima Serafimovog-Divjejevskog manastira” koje je sastavio arhimandrit Serafima (Cicagov), se moze pronaci podatak da je otac Joasaf po prestavljenju starca Serafima bio odredjen za upravitelja Divjejeva sto je unelo raskol u manastiru. Kako bilo da bilo, treba primetiti, da je jos pre kanonizacije prepodobnog Serafima ovaj energicni monah pokusao da ga ubroji medju Svete.

Dosavsi u pustinju, on je odmah prekinuo sa zavedenim obicajima, pocevsi sa velikim promenama. Otac Joasaf je preusmerio reku Nurmu, razdvojivsi povrtnjake u predjasnjem rukavcu. Izgradio je zgradu za sastajanje monaha i odvojeno trpezariju. Oko manastira je postavio kamenu ogradu sa kulama. Manastirske zidove je sam licno oslikao sa 12 slika iz zivota Serafima Sarovskog. Eparhijalna uprava je bila zbunjena takvom samoupravom i trazila je da se slike prefarbaju. Ocito, slicno prepodobnom Serafimu, iguman je za sebe izgradio molitvenu keliju sa povrtnjakom. A za to je izabrao istorijsko mesto – pored kamena gde su se sretali i razgovarali Sergej i Pavle Obnorski.

Ali molitveno usamljivanje nije bilo karakteristicno za oca Joasafa. Kao doseljenik, on je bio reorganizator, graditelj. Iguman je odlucio da u blizini manastira izgradi “memorijal”, posvecen Stradanjima Gospodnjim. U tu svrhu je peskom zasuto brdo, koje je licilo na presecen valjak – Golgota. Na njemu je postavljena kapela sa Raspecem. Po igumanovoj zamisli, tamo je trebalo da se izgradi ogroman hram sa prestolima, koji bi bili posveceni najvaznijim dogadjajima u poslednjim danima Gospodnjeg zemaljskog zivota. Zidovi te zgrade su trebalo da budu stakleni sa zicanom ogradom – kako bi Bogosluzenje moglo da se prati i spolja.

Na 100 metara od manastira, na mestu na kojem je prepodobni Pavle ugledao cudesnu svetlost, je bila nasuta jos jedna Golgota. Na njoj je otac Joasaf izgradio skit sa Vaskrsenjskom Crkvom i napisao za nju strogi monaski ustav. Na padini tog nasutog brda je bila napravljena i pecina – za otselnistvo. Ali… niko od bratije nije zeleo da ide u taj skit. 1877-e godine je shiiguman, primivsi ime Serafim, prestavio se u Gospodu, takoreci i ne shvacen od strane savremenika.

Pola veka posle prestavljenja shiigumana Serafima Golgota je postala pravi manastir. 1924 je zatvoren jer su pocela gonjenja. Nije cak vredela ni zastita M.Kalinina, kod koga su u Moskvi boravili obnorski predstavnici. U pocetku je sovjetska vlast, kao u petrovsko vreme, zabranjivala monasima da briju bradu. A zatim je pocela da strelja. Jedan od ubijenih je bio i 37-ogodisnji prepodobnomucenik Jerotej koji je nedavno kanonizovan. Poslednji nastojatelj Pavlo-Obnorskog manastira, arhimandrit Nikon, se dugo skrivao od vlasti, ali je 41-e godine bio uhvacen. On je po nekim podacima umro u zatvoru.

Dve, rukama monaha nasute Golgote, se i dan-danas uzvisuju u blizini manastira. I zgrada skita, koji je sagradio otac Joasaf, je ocuvana u dovoljno dobrom stanju. Ona je trenutno pusta – vide se razbijena stakla. U vreme, kada ce izaci ovaj broj novina, nasa Crkva ce proslavljati 100 godina prepodobnog Serafima Sarovskog. U dvoristu gostoprijemnice sam ugledao pripremljenu drvenu gradju – od nje je otac Amfilohije po blagoslovu vladike Maksimilijana zeleo da izradi veliki Krst izrezbaren u drvetu, koji bi ukrasavao Golgotu Gospodnjih Stradanja. Pored natpisa o prepodobnom Serafimu, on je predlagao da se ureze i ime Cara-mucenika, koji je veoma postovan. “Starac Serafim i Car Nikolaj – njima je zajednicka ruska istorija” – smatra on. Recimo da ce 1-og avgusta, na dan praznika Serafima Sarovskog taj 8.5 metara dugacak Krst biti konacno postavljen.

Na kamenu

Pred odlazak sam pitao oca Amfilohija, da li njegov manastir moze da primi hodocasnike koji dolaze sa severa. “A zasto da ne? – odgovorio je monah. – Posadili smo dosta krompira, imamo povrtnjak – i mozemo da ishranimo 50. ljudi. Ima mesta i za nocevanje”.

Doslo je vreme da napustim manastir. Radnik Sergej se ponudio da me odvede do izvora prepodobnog Pavla, koji se nalazi u dolini Nurme.

- U pocetku se prepodobni naselio na toj obali reke, napravisvi kolibu od pruca i granja i iskopavsi bunar, - objasnio mi je on. – Sada se bunar zove blizim izvorom.

Prilazimo izvoru – kad tamo mladic Lenja Frejev, koji je dosao iz Vologde, puni ogromne flase vodom.

-Jednom su me zubi toliko boleli da nikakvi antibiotici nisu pomagali – rekao je on. – Kada sam dosao ovde, isprao sam usta sa tri litre vode – i sve je proslo.

- A drugi, dalji izvor, pomaze kod anemije, povecava hemoglobin – dodaje Sergej.

Posli smo tamo. Drveni zljeb je prekriven rdjom, pa je ocito da voda sadrzi mnogo gvozdja. Iz kabine na kupalistu se cuju povici – hodocasnici se polivaju vodom. “Pricekacemo na kamenu” – naredjuje moj vodic.

To je ogroman kamen – dalje, duboko u sumi. Po predanju, na njemu se molio prepodobni Pavle.

- Dosla je grupa iz Samare zajedno sa svestenikom, - prica Sergej, - i kada se jedna hodocasnica nagnula nad kamenom, dobila je grceve. Mogli su se cuti vapaji u manastiru, preko reke. Nekako su je smirili. A mene taj kamen leci.

Radnik se smestio na kamen i produzuje:

- 2000-e godine sam u Vologdi pao sa drugog sprata, na nesrecu slomio bedro, razbivsi celo rame. I dan-danas me ziga. A eto kad sedim na kamenu lakse mi je…

Na drvetu iznad nas se nalaze dve ikone – na jednoj od njih se prepodobni Pavle moli na kamenu okruzen zivotinjama – vukom, zecom, medvedom, burundukom, lisicom…

- I danas ovde ima dosta zivotinja. Zimus je lisica dosla pravo na nasu Golgotu, propevsi se na zadnje sape. Izgledala je tako mekana na pahuljastom snegu. A zatim su dosli lovci sledeci njen trag, pitajuci nas:”Da li ste videli lisicu?” A mi cemo: ne-a – smeje se Sergej. –Eh, lepo je ovde! Nedaleko odavde je ustjuski svestenik Bemedikt izgradio svoj skit. Desavalo se da dodje – i moli se u keliji da ga niko ne vidi.

U sumi se culo glasno frktanje, a prema izvoru se su kretale taljige sa upregnutim konjem. Bacivsi podvodac, prisao nam je radnik Zenja.

- Pa ti si kozak! – pohvalio ga je Sergej.

- Bicu kozak ako mi ostavis subaru. Ostavi mi, ionako ces otici – prozborio je Zenja.

- Kod nas je trenutno i jedan hodocasnik koji je u Kirilovu igrao u filmu “Republicka imovina” – pojasnio je Sergej. –Tako mi je on poklonio subaru i vojnicku bluzu u kojima je snimao.

- A gde vi to idete? – zacudio sam se.

- Da tako.. u Novgorod, treba da se poklonim Svetitelju cije ime nosim –rekao je Sergej.

- Znamo mi vas. Zimi se “omrsite” u manastiru, a leti ponovo stranstvujete – grubo je odgovorio Zenja obrativsi mi se: - Postoje ljudi kao sto je moj pastuv Lobzik. Pre nego sto dodju u manastir nastupaju u cirkusu. Ali se konji tamo ne zadrzavaju dugo, vec ih kroz 3-4 godine vracaju u ergelu. A radnici koji tamo rade ne znaju sta da rade sa njima – vec istroseni konji ne dozvoljavaju da se upregnu. Tako su nam i doveli i Lobzika, i ja sam ga upregao u taljige sa ciglama – stoji, ne mice se, posmatrajuci taljige. Posao je tek kad sam skinuo tri cigle. Tako je brz…

Kada je Zenja otisao resio sam da upitam Sergeja:

- A zasto se vi skrivate od rodjaka i krijete svoje ime?

- Imam problema sa bracom – ne shvataju me. I ranije sam odlazio u sumu trazeci mira. Potom sam dosao ovde gde su me krstili u reci Nurmi. A rodjaci su me trazili, cak su pokazivali moju fotografiju ekstrasensu. On im je rekao:”On vise nije ziv. Ne vidim ga”. Eto sta znaci biti iza manastiurskih zidina! Posle nekog vremena sam dosao kuci a oni su se iznenadili:”A mi smo tebe vec sahranili!” Ali im ja opet nista nisam pricao…

U sumi vlada tisina. Sedimo na kamenu prepodobnog, cutimo i svako razmislja o svome. Zatim je Sergej poceo da prica o jos jednom hodocasniku koji je ovde bio pre pola godine. On je u Niznjem Novogorodu dobio blagoslov da obidje sve manastire Rusije – cak i one gde sluzi samo jedan monah. Za pet godina je obisao ceo evropski deo zemlje. Iz Pavlo-Obnorskog manastira je nameravao da se vrati nazad u Niznjij da bi zaztrazio blagoslov da ide na Ural.

- Sada je sigurno negde u Sibiru – uzdahnuo je Sergej.

http://www.mrezha.ru/vera/448/8.htm M.Sizov