U Grckoj je sve

U Grckoj je sve…

INTERVJU SA MATURANTOM ATINSKOG UNIVERZITETA
JEROMONAHOM SIMEONOM (GAGTIKOM)

- Oce Simeone, kazite nam molim vas u pocetku nekoliko reci o sebi. Gde ste se rodili, sta ste radili do polaska u Duhovnu skolu, kako se desilo da ste dobili tu tezu? Gde ste ucili do puta u Grcku?

- Rodio sam se u Harkovu. Na kraju ucenja u skoli mene je vise od svega pocelo da interesuje pitanje o smislu zivota, i ja sam mislio, da ce na to pitanje odgovoriti filozofija. Zbog toga sam resio da upisem filozofski fakultet Moskovskog univerziteta. Ali da bi se upisao, po tim zakonima, koji su jos bili u sovjetskoj drzavi, bilo je potrebno imati dve godine radnog staza. Upisavsi MDU, ja sam se brzo uverio u to, o cemu sam jos ranije slutio: filozofija ne moze apsolutno odgovoriti na uznemirujuce za mene pitanje, vec samo pomaze da se kriticki odnosi prema obicnim odgovorima na njega. Ali Bog, Koga ja jos dotad nisam znao, videvsi moje potrage i razocarenja, poslao mi je ljude koji su rekli, da ja sam sopstvenim iskustvom, mogu da se uverim u postojanje Boga. Najvecu pomoc u izboru i donosenju odluke mi je dao veliki filozof i tajni hriscanin, koji je priveo Crkvi desetine ljudi, Henrih Stepanovic Batiscev, za sta cu mu biti vecno zahvalan. Ja sam uradio to, odakle je on predlozio da pocnem: ispovedio sam se i pricestio. I zbilja, dogadjaji koji su poceli da se desavaju posle pocetka crkvenog zivota, su me brzo uverili u istinitost svega o cemu govori hriscanstvo. Tako sam nasao odgovor na svoje glavno pitanje: Bog postoji i treba ziveti s Bogom. Uciti marksisticku filozofiju vise nije imalo smisla, i na kraju drugog kursa ja sam napustio MDU i otisao u manastir. Ali starac, koji tamo zivi, mi je rekao da ja zurim i da treba jos da ucim. Zato sam posle nekog vremena se upisao u Moskovsku Duhovnu Seminariju. Posle Seminarije sam upisao Akademiju, i od prvog kursa Akademije poslali su me da ucim u Grckoj.

- Koje godine ste upisali Seminariju?

- Seminariju sam upisao 1990-e godine jos dok je vladika bio Aleksandar.

- A kako je dosla misao o ucenju u Grckoj? To je bila Vasa inicijativa?

- Na kraju ucenja u Seminariji kod mene je pocela da se javlja nezadovoljstvo zbog jednog od vladajucih nastrojenja u nasim Duhovnim skolama i u manastirima, koje se sastojalo u tome, da u nase vreme nije moguce ziveti tako, kako pisu Sveti Oci, da ostvariti taj Svetootacki ideal, koji srecemo u knjigama, sada se vec ne moze. Ta misao me je smucivala, ona je bila za mene savrseno neubedljiva. I moju savest je mucilo to, da su sva uverenja o nemogucnosti primene u praksi tih znanja, koja mi sticemo ucenjem. Upravo u to vreme sam saznao od ljudi, koji su bili u Grckoj, da tamo postoje manastiri, koji u praksi primenjuju Svetootacki ideal i zive tako kako su ucili Sveti Oci. U vezi toga ja sam pitao svoga duhovnika: «Posto se pojavljuje mogucnost odlaska i ucenja u Grckoj da li ja mogu nju da iskoristim?» Duhovnik je odgovorio negativno, ali mene ta pomisao nije ostavljala, i ja sam zatrazio blagoslov, da odem stracu, ocu Kirilu, da bi mi on dao odgovor na misao koja me je uznemiravala. I otac Kiril je odgovorio na njega pozitivno. I takodje je rekao:»Svom duhovniku kazi (a taj svestenik je bio duhovno cedo oca Kirila), da ti ja dajem blagoslov da putujes u Grcku». Posle nekog vremena u Moskvi se odrzala glavna skupstina Sinoda. I mene su tamo poslali kao predstavnika Moskovskih Duhovnih skola.

- Na toj skupstini ja sam saznao, da ce Grcka Crkva davati stipendije za studente Ruske Pravoslavne Crkve. Dosavsi sa skupstine, ja sam to saopstio rukovodstvu Akademije i rekao, da ako takve stipendije budu ponudjene, onda ja licno ne bih zeleo da putujem nigde da ucim: ni u Pariz, ni na nemacke univerzitete, ni u Englesku, a u Grcku bi otputovao s radoscu. I, po milosti Bozijoj, posle nekoliko meseci, pozvali su me inspektoru, sada pokojnom vecno pominjanom episkopu Sergeju, i on meni govori:» Ja znam da ti hoces da ucis u Grckoj. Evo, Patrijarh je posalo upit, i ja sam te pozvao, da bih zasigurno znao da li ti hoces da ides?» Ja sam rekao:»Naravno da hocu». I kroz tri meseca, posle tog razgovora, u februaru, ja sam vec otputovao u Atinu.

- A da li je Odeljenje unutrasnjih crkvenih veza prema vasem putu imalo neki stav?

- Odeljak unutrasmjih crkvenih veza mi je obezbedio sve neophodne dokumente. Tamo su napravili strani pasos, vizu, kupili kartu i pobrinuli se o tome da posalju pismo, koje je Svjatejsi Patrijarh potpisao, na adresu arhiepiskopa Atinskog i cele Grcke Serafima. Sve troskove je pokrio OVSC, i za to sam mu veoma zahvalan. Neposredno pre odlaska za Atinu pozvan sam na audiciju i poslednja uputstva i govor je odrzao mitropolit Kiril.

- Pomenite, molim Vas, Vase prve utiske posle dolaska u Grcku. Sta se najvise od svega urezalo u dusu?

- Sada se s toplinom secam, kako smo doputovali kasno uvece u Atinu, posle tri dana i tri noci (toliko je trajao put iz Moskve) kada nas je, mene i oca Stefana, lavrskog monaha, sacekao bacuska u grckoj odezdi, koji je predivno govorio ruski. Kako se na kraju otkrilo, on je zavrsio San-Peterbursku Duhovnu Akademiju, i suradnik je Svetog Sinoda Grcke Crkve i radi u odeljenju, kao nas OVCS. On je doputovao vozom, kojim je upravljao njegov otac. Za nase stvari su pozvali taksi, a nas su ukrcali u svoja kola i odvezli u opstezice, a zatim nam je bacuska neprekidno pomagao u toku celog naseg skolovanja, na cemu cu ja ocu arhimandritu Prokopiju, biti uvek iskreno zahvalan. A prva tri dana naseg boravka u Atini on nas prosto nije ostavljao i o svemu se brinuo. Sledeceg dana su nas predstavili generalnom sekretaru Svetog Sinoda Grcke Crkve, kome smo predali Patrijarhove preporuke, arhiepiskopu Atinskom. Toga dana je u nasu cast organizovan rucak u malom restoranu. U Svetom Sinodu su se pre svega starali, da bismo mi sto je moguce pre poceli da ucimo grcki jezik zato sto je za upis na bogoslovski fakultet, kao i uopste na svaki fakultet Atinskog univerziteta, trebalo poloziti drzavni ispit iz grckog jezika. Mi smo dosli pocetkom februara, a 1-og marta su pocinjali kursevi grckog jezika, i mi smo u toku tri i po meseca svakog dana ucili jezik. Tako da smo vec krajem juna polozili drzavni ispit iz jezika.

- A prethodnog znanja niste imali, u Seminariji se time niste bavili?

- Ja sam se samostalno bavio ucenjem starogrckog jezika. Ali odnos starogrckog i novogrckog je otprilike isti kao odnos crkvenoslovenskog i savremenog ruskog jezika. Vise od svega mi je znanje starogrckog pomoglo da bih dobro, u potpunosti razumeo bogosluzbeni jezik Grcke Crkve.

- Koliko ste vremena proveli u Grckoj?

- Cetiri i po godine.

- Kazite nam molim Vas kratko sta predstavlja bogoslovski fakultet?

- Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta – je svetska skolska ustanova. Ali specificno svetska. Pa Pravoslavlje je drzavna religija Grcke. I zbog toga bogoslovski fakultet istovremeno upravlja i drzavom i Crkvom. Ali realnih uticajnih mehanizama na sastav predavaca, na programske predmete Crkve nema. To jest uticati na to sta se i kako predaje, Crkva ne moze.

- Znaci sve kadrovske promene kao: duznosti rektora, prorektora i profesora – su unutrasnja stvar fakulteta, koja nije utvrdjena Svetim Sinodom?

- I Atinski, kao i svi evropski univerziteti, ima punu slobodu. Ni drzava, ni Crkva, ni neki drugi instituti nemaju prava da se mesaju u njegov unutrasnji zivot. Ako se radi o izboru profesora – to je unutrasnja stvar fakulteta.

- Pre upisa na fakultet treba zavrsiti neku srednju Duhovnu skolu?

- Potrebno je imati puno srednje obrazovanje.

- Bas duhovno ili svetsko?

- Jednostavno, srednje obrazovanje. Za upis je meni bilo dovoljno da pokazem samo dokaz o zavrsenoj srednjoj skoli i izvestaj iz ruskog konzulata u Atini o tome, da ta potvrda dokazuje zavrseno puno srednje obrazovanje.

- A da li na fakultetu postoje elementi duhovnog vaspitanja? Postoji li Crkva pri fakultetu, duhovnik fakulteta? Da li postoji zajednicka Pricest studenata?

- U samoj zgradi fakulteta se nalazi hram, koji je posvecen Svetom Apostolu Pavlu, koji je kao sto znamo iz knjige Dela, propovedao u Atini i postavio tamo temelj hriscanstvu. U tom hramu se slizi Liturgija jednom nedeljno cetvrtkom. Pored toga, bogoslovski fakultet se brine o univerzitetskom hramu. To je stari vizantijski hram, koji se nalazi u centru Atine i naziva Kapnikareja.

- Svestenik, fakultetski predavac, koji sluzi u fakultetskom hramu nedeljom vrsi Bogosluzenje u Kapnikareji. Parohijski savet univerzitetskog hrama sastoji se od profesora bogoslovskog fakulteta. Ali studenti nisu obavezni da posecuju Bogosluzenja u tim hramovima, i vecina studenata ih i ne posecuje – naravno zato sto idu u svoje parohijske crkve u susedstvu. Zelim da dodam, da u Kapnikareji peva predivan vizantijski hor, koji se uglavnom sastoji od studenata, ali ne samo univerzitetskih.

- Koliko shvatam, strukture koja lici na nasu inspekciju tamo nema?

- Nikakve inspekcije na univerzitetu tamo nema. Poseta nastavama je potpuno slobodna. Prirodno, nema nikakvog unutrasnjeg disciplinskog rasporeda.

- Dotaknimo se zivotnih uslova: prezivljavanja, stipendija, hrana? Kako s tim stoje stvari? Kakvi su materijalni troskovi zivota i ishrane?

- Sveti Sinod svojim stipendistima, kao sto smo i mi, ustupa sopstveni internat, gde smo i ziveli zajedno sa drugim studentima iz bratskih Pravoslavnih Crkvi, koje je Grcka Crkva pozvala da uce na bogoslovskom fakultetu. Za siromasne Grke i za sve strane studente grcka drzava obezbedjuje besplatnu kompletnu ishranu u univerzitetskoj menzi.

- A da li se svi zajedno mole pre jela?

- Menza je za ceo univerzitet. Pri tom raspored obroka je takav, da na primer, rucak pocinje u dvanaest a zavrsava se u cetiri sata. Ko kada hoce, tada dolazi, uzima svoj rucak, kao i u obicnoj menzi, i jede. I molitva se cita individualno. Ali niko ne obraca paznju na to da li si ti stavio krst na sebe ili ne, zato sto su svi Grci – pravoslavni narod, i molitva sa krsnim znakom je za njih uobicajena stvar. Na primer, kada autobus ili trolejbus prolazi pored hrama, 30% putnika se oseni krsnim znakom.

- A na celom Atinskom univerzitetu, koliko je to znacajna naucna ustanova? Pa Vi ste ucili na MDU, i imali ste vec univerzitetsko iskustvo. Ako uporedite, kakav je atinski univerzitet u poredjenju sa Moskovskim?

- Atinski univerzitet je naravno manji nego Moskovski. Stvar je u tome, sto je jedno naselje u Moskvi, vece nego u celoj Grckoj. Zato je Atinski univerzitet znacajno skromniji po svom znacaju, razmerama i po broju studenata. Osnovni zadatak Atinskog, kao uostalom i svakog drugog univerziteta, je priprema predavaca, skolskih ucitelja. Takav zadatak je sebi postavio i bogslovski fakultet. Zakon Boziji se predaje u grckim skolama u svim razredima, od prvog do poslednjeg. I postoji potreba za velikim brojem predavaca Zakona Bozijeg. Zato na bogoslovskom fakultetu uci oko 5 hiljada studenata na svim kursevima. Ali fakultet sprema kadrove uprkos nedostatku predavaca koji trebaju drzavi.

- I zato se mnogi maturanti snalaze tamo gde mogu. Moj drug, Grk, mi je pricao da neki njegovi poznanici maturanti bogoslovskog fakulteta rade kao prodavci u supermarketima i kelneri u «Mekdonaldsu».

- Da li je za vreme ucenja dodatni rad dozvoljen?

- Naravno. Mnogi studenti dodatno rade, a letom vecina.

- To jest, to nije zabranjeno?

- Ne, to je licna stvar svakog studenta.

- A koju kvalifikaciju dobijaju maturanti fakulteta, kako se u diplomi naziva struka?

- Struka, koja je zapisana u diplomi, se tako i zove: bogoslovlje. I uopste, usvojeno je da maturante bogoslovskog fakulteta nazivaju bogoslovima. Tako se nazivaju i predavaci Zakona Bozijeg u skoli.

- Zeleli bi da saznamo podrobnije o mogucnostima prakse maturanata. Da li oni sebi obezbedjuju mesta? Da li je nesto slicno nasim raspodelama?

- Jos pre nekoliko godina je bio red maturanata univerziteta u Minstarstvu obrazovanja, i slobodna radna mesta su popunjena u saglasnosti s tim redom. Svi maturanti su se upisivali na spisak i cekali, dok se ne oslobodi mesto u nekoj skoli. Mogli su da cekaju godinama, nekad cak do deset godina. Ali sada, koliko je meni poznato, ta praksa je ukinuta, popunjavanje slobodnih radnih mesta se vrsi na osnovu konkursa, koji izdaje Ministarstvo.

- Kazite nam molim Vas nekoliko reci o uslovima zivljenja. U kakvim sobama ste ziveli? Koliko ljudi je s Vama zivelo u sobi? Koliko je tamo bilo prijatno?

- U vezi sa tim, meni posrecilo da budem jedan od prvih ruskih studenata, koji su dosli da uce u Grcku, tako da su mi ustupili odvojenu sobu. Deca, koja su dolazila sledecih godina su stanovala po dvoje, po troje, a sobe s jednosedom su u internatu bile za studente klirike. Svi uslovi u internatu, koje pruza Grcka Crkva, su veoma dobri. Sve ono sto je neophodno za zivot ima tamo, sve do automatske masine za pranje. U internatu postoji i hram, u kojem se oni koji to zele skupljaju na vecernju molitvu.

- A novac od stipendije da li Vam je omogucavao da organizujete neki kulturni program: posetu muzeju, nekuda da otputujete ili jos nekako da provedete slobodne dane?

- Da. Stipendija je neprekidno povecavana, pocevsi od 220-230, i evo sada je koliko je meni poznato, vec dosla do 300 dolara mesecno. Po grckim merilima to nisu velike pare. Ali i pored svega, to je omogucavalo da se zivi normalno. Bilo je cak i za put u Evropu.

- Hajde da se vratimo procesu nastave. Koliko je izrazena konfesionalna boja predavanja? Recimo, da li je moguce da su neki bogoslovski predavaci izrazavali neka bogoslovska misljenja, koja nisu u saglasnosti sa crkvenim predanjem?

- Ja se secam, kako me je na pocetku nastave zadivio jedan student, koji se podigao i upitao predavaca:»A recite nam da li je istina da ce biti kraj sveta?» I bilo je ocigledno da je za studenta ta misao nova i da on nikad ranije nije o tome razmisljao. Na to je predavac odgovorio nesto veoma neuverljivo. Ocito da je predavac takodje sumnjao: bice kraj sveta ili nece biti? Posto su nasa nastrojenja vezana sa krajem sveta veoma jaka, mene je to zadivilo. Ja sam tada prvi put uvideo, da je moguce biti i student i predavac pravoslavne bogoslovske naucne ustanove, a pritom biti potpuno slobodoumni covek, kako se prihvaceno izrazava kod neverujucih ljudi. Zbilja, i predavaci, i studenti mogu tamo da ispovedaju sve sto je pozeljno. Ali ukoliko su predavaci – ljudi da tako kazem koji poseduju darove za diplomatiju, onda oni ne zele da imaju problema sa zvanicnom Crkvom, i onda i pored svega ne predaju jeres. Uostalom, tako stoje stvari pre u teoriji, ali u praksi su uglavnom svi predavaci i skoro svi studenti – ljudi pravoslavni.

- Medjutim, neki predavaci se izdvajaju posebno toplim blagocescem, buduci doista crkveni ljudi, duboko verujuci, koji znaju veoma dobro Bogosluzbeno predanje Crkve i stalno posecuju hram. Upravo, takav covek je na primer, moj najomiljeniji profesor, koji vodi katedru za patrologiju, gospodin Stilian Papadopulos. To je veoma blagocestiv covek, i nije slucajno da je njegov sin postao monah i udostojio se jerejskog sna.

- Da li se predaju i pastirski predmeti, gomiletika ili Bogosluzbeni ustav?

- Na fakultetu ima dva odeljenja: posebno bogoslovsko i pastirsko ili tacnije odeljenje pastirskog bogoslovlja. Ja sam studirao na bogoslovskom. Ali i na pastirskom odeljenju nema predmeta, koji odgovaraju nasim predmetima tipa prakticnog rukovodstva za pastire ili ustava. Nekako se pretpostavlja da se sa tim stvarima covek upoznaje ili pre fakulteta ili vec posle toga, kada postane svestenik. Stvar je u tome, da cak na pastirskom odeljenju otprilike polovina studenata su devojke. Pretpostavka je, po svemu sudeci, da ce posle zavrsetka fakulteta one biti ili skolski ucitelji ili socijalni radnici.

- A da li postoji posebna crkvena naucna ustanova, poput nasih Seminarija ili skola, koje bi bas spremale pastire ?

- Da, postoji Seminarija, koja se nalazi pod neposrednim rukovodstvom Crkve, dajuci srednje obrazovanje. I postoji Visa Crkvena skola, koja daje vise obrazovanje. Ali to obrazovanje koje ona pruza, ne omogucava njenim maturantima da budu predavaci u srednjim skolama. Takvo pravo daje samo puno univerzitetsko obrazovanje, stepen koji u prevodu na ruski zvuci kao «najvise».

- Na koji nacin stranac moze da upise atinski univerzitet?

- Za strance postoje tri mogucnosti da postanu studenti bogoslovskog fakulteta. Prvi nacin je – postati stipendista Svetog Sinoda Grcke Crkve. Grcka Crkva praktikuje da prima dva-tri studenta iz svake Pomesne Crkve u toku kursa obucavanja. To jest, dva-tri coveka zavrsavaju nastavu, a zatim se sledeca dva-tri coveka primaju iz svake Pomesne Crkve. Treba imati u vidu da se stipendije dobijaju samo na osnovu pisma Predsednika Pomesnih Crkava. Pored toga, moguce je postati stipendista Ministarstva inostranih poslova Grcke. Na kraju, moguce je potpuno nezavisno samo preko Ministarstva obrazovanja postati student, na osnovu pravila koja su izdata od strane Ministarstva.

- A da li studiranje u Grckoj privlaci jos nekog sem pravoslavnih? Da li tu dolaze studenti iz drugih zemalja radi sticanja znanja nezavisno od veroispovesti?

- U Evropi Atinski univerzitet nije, po svemu sudeci, na visokom rangu, zato sto je evropejaca tamo veoma malo. Uglavnom, ako i postoje neki stranci, to su gradjani, koji da tako kazem razvijaju …

- Na pocetku naseg razgovora Vi ste spomenuli Sindesmos. Koliko je ta organizacija poznata, uticajna, popularna u Grckoj, ili je kao i kod nas njena aktivnost malo poznata?

- To je poznata organizacija, ali neku posebnu aktivnost ja nisam primetio.

- Da li na fakultetu postoje popularne teme bogoslovskog traganja i istrazivanja? Da li izmedju studenata i predavaca dolazi do bogoslovskih sporova?

- Bogoslovlje je osmisljeno duhovno iskustvo. Za zivo bogoslovlje neophodno je i zivo licno duhovno iskustvo. Nazalost, u savremenoj Evropi posebno je tesko dobijanje, cuvanje i podrzavanje duhovnog iskustva usred primetne sudbine ljudi, u tom broju, cak i medju hriscanima. Iako su grcki hramovi nedeljom puni naroda, pored svega, ta intezivnost duhovnog zivota, koju je moguce lako primetiti kod nasih pravoslavaca, se ne oseca. Brojcano, u Atini ima cetiri i po miliona stanovnika, a hramova oko hiljadu, to jest dva i po puta vise nego u Moskvi. I svi ti hramovi nikako nisu pusti. Ali, kako kazem posebno duhovni zivot tamo nije primetan. U vezi sa tim i bogoslovlje nije nesto interesantno za studente, a uostalom i za predavace. To nije to, sto se njega licno dotice. To je prosto neka abstraktna nauka, spoljna za studente i predavace, kao i neka svetska disciplina. I zato ja nisam mogao da primetim neke zive rasprave, osim onih, koje su se ticale uzajamnog odnosa Crkve i drzave. Posto to Grke veoma interesuje, onda na tu temu bivaju zive, burne diskusije. A interesovanje prema nekim dogmatskim pitanjima, koja uznemiravaju umove nasih studenata, uopste nisam primetio.

- A koliko su u Grckoj poznati radovi ruskih bogoslova? Da li su oni imali uticaj na razvoj grcke bogoslovske misli?

- U Grckoj su veoma poznatai ruski bogoslovi u rasejanju. I moze se sa uverenoscu reci, da je savremeno grcko bogoslovlje u znacajnoj meri zasnovano na radu nasih bogoslova i mislilaca – Florovskog, Loskog, Mejendorfa. Njihovi osnovni sastavi su prevedeni na grcki jezik. I uopste, tesko se moze naci u grckom bogoslovlju nesto originalno u poredjenju s tim pravcima bogoslovske misli, koje su nasi bogoslovi u dijaspori razradili. Njih Grci veoma cene, i neprekidno ih citiraju u svim ozbiljnim bogoslovskim radovima. Takodje je veoma popularan otac Aleksandar Smeman, svi njegovi radovi su prevedeni, poznati i citaju se.

- Ipak putovanje u Grcku je bilo za Vas ne samo susret sa bogoslovskim fakultetom, vec i sa Grckom Crkvom. Zeleli bi da cujemo, sta ste pre svega zapamtili iz crkvenog zivota?

- Zeleo bih da kazem da je to bio glavni cilj moga putovanja u Grcku. Pricao sam vam o tome, da su ljudi koji su bili u Grckoj, pricali da tamo ima veoma dobrih manastira. I zaista vec mesec dana posle mog dolaska, meni se posrecilo da budem u tim manastirima. Najvise od svega zahvaljujem Bogu sto me je doveo u manastir Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Bilo je to ovako. Jednog jutra sam sa ocem Stefanom isao u Crkvu. Odjednom se pored nas zaustavila kola, i gospodin za volanom je predlozio da nas poveze gde zelimo. Otac Stefan je bio u ruskoj mantiji, i treba reci da mnogi Grci veoma postuju rusku Crkvu i ruske svestenike. Taj gospodin je bio jedan blagocestivi hriscanin i resio je da nam pokaze sve znamenitosti Atosa i okoline, koje je znao. Mi smo s radoscu prihvatili njegov predlog, i jedne nedelje nas je povezao u grad. Posle jednocasovnog puta mi smo skrenuli u sumu, na podzemni, veoma los put i uskoro se zaustavili kod hrama u izgradnji, iza koga se daleko videlo more. Pokazalo se da, se u prizemlju zdanja vec nalazi aktivna Crkva. Kada smo usli, tamo je tekla Liturgija i ja sam odmah osetio da je to ono sto sam trazio i zbog cega sam dosao u Grcku. Taj manastir su osnovali 80-tih godina tri-cetiri monaha istomisljenika. Primetno je to, da je misao o tome da se manastir posveti Prepodobnom Simeonu Novom Bogoslovu, potekla od igumana posle procitane knjige arhiepiskopa Vasilija (Krivoseina) prevedene s ruskog na grcki jezik o tom Svetom ocu. Igumana, koji je zahvaljujuci toj knjizi zavoleo Prepodobnog Simeona, ganula je primedba vladike Vasilija, da nema nijednog hrama koji je posvecen tom velikom Svetitelju. Tada je otac Hristodul – tako zovu igumana - resio da u cast Prepodobnog Simeona izgradi ne samo hram, nego i ceo manastir. I Gospod je blagoslovio nameru oca Hristodula. Taj manastir koji je izgradjen u planinama, 30km od Atosa, na sasvim pustom mestu, gde nije bilo ni struje, ni vodovoda, nikakvih drugoh ugodnosti i nikakve veze sa spoljnim svetom. I monasi, koji su se tamo naselili su poceli da vode svoj zivot tako kako su saznali iz pisanja Svetih Otaca i naucili od oca Heruvima, osnivaca manastira Paraklit, koji je preneo atonsku monasku nauku sa Svete Gore u ostale delove Grcke sredinom XX veka. Kada sam ja tu dosao, njihova glavna Saborna Crkva, posvecena Prepodobnom Simeonu Novom Bogoslovu, se jos samo gradila. Za mene je on vec bio zavrsen i osvestan. I danas je to jedan od najboljih manastira u Grckoj Crkvi. Tamo sam ja svojim ocima video da je moguce ziveti tako kako su ucili i ziveli sami Sveti Oci. I primetno je rasprostranjeno utvrdjeno misljenje da nije moguce tako ziveti, Sam Prepodobni Simeon Novi Bogoslov kojem je posvecen taj manastir je smatrao opasnom jeresi.

- A kakav je zivot u grckim manastirima? Po cemu se on razlikuje od nasih?
- U grckim manastirima, koji slede atonsku tradiciju, a takvih je mnogo i untar Atosa, danas ih ima u mnogim grckim eparhijama, strogo drze svetootacka pravila, koja se ticu manastirskog zivota. Pre svega, upada u oci i veoma dobro oseca covek, koji dolazi u manastir kao poklonik, da je bratija kao jedna porodica na celu sa igumanom. Igumana bira sva bratija. I potpuno je nezamislivo za grcke manastire, da iguman bude doveden i odredjen nekim nacinom spolja. Iguman je istovremeno i duhovnik manastira. Samo on ima pravo da ispoveda i niko drugi. Niko od drugih jeromonaha nema pravo da ispoveda. I poslusanja, dobijena od igumana, bratija primaju ne kao naredbe, vec kao blagoslov duhovnika. Monasi prisustvuju apsolutno svim sluzbama danonocno. Nemoguce je da se desi da za vreme Bogosluzenja neko od monaha se nalazi u svojoj keliji i bavi svojim poslom. Sva bratija prisustvuju na svim sluzbama zajedno sa igumanom. Pri tom na svakoj sluzbi sva bratija dobija od igumana blagoslov. I ako dolazis na sluzbu u manastirski hram, prvo sto si duzan da ucinis – da prilozis na ikonu i da uzmes blagoslov od igumana. Na rucak bratija dolazi takodje uvek u punom sastavu, ukoliko se ona smatra produzetkom Bogosluzenja. O uzimanju hrane van bratske trpeze, prirodno, niko i ne pomislja. I monasi zato ne drze nikakvu hranu kod sebe u kelijama. Tako monasi nemaju nikakve svoje licne stvari. Novcanim sredstvima raspolaze savet staraca manastira. Ako monah ima nekih potreba onda se njemu iz manastirske kase daje za sve neophodno. Svaki monah ima svoju posebnu keliju. Monasi ne zive u takvim manastirima po dvoje–troje ili po nekoliko ljudi u jednoj keliji. Kada covek postane poslusnik, njemu se daje posebna kelija. Nije prihvaceno takodje da bratija odlaze jedni drugima u kelije. Ja sam primecivao, kada sam ostajao u takvim manastirima, da kada treba nesto da predaju od igumana jedan drugom, onda kucaju, cekaju kada ti otvoris vrata, i ne prestupaju prag kelije. Nemoguce je zamisliti da bi neko ulazio u keliju brata i tamo sedeo i razgovarao. Moguce je razgovarati ali ne u keliji. Za to postoje druga mesta u manastiru ili manastirsko dvoriste, gde te mogu pozvati i nesto sa tobom porazgovarati. U vezi sa tim da se u manastiru u potpunosti postuje Bogosluzbeni ustav, i monasi u hramovima dovoljno slusaju i kanone, i Psaltir, kelijsko pravilo se sastoji iskljucivo od Isusove molitve i poklona. To jest, kada govore «monasko pravilo», to pod tim podrazumevaju samo Isusovu molitvu i zemne poklone. Obicno se za to pravilo odvaja jedan sat do pocetka polunocnice. U dva ili tri sata nocu se cuje zvono, da bi se monasi probudili i u toku odredjenog sata izvrsili svoje kelijsko pravilo. Posle toga pocinje polunocnica, i svi se skupljaju u Crkvu.

- Stice se utisak da je u Grckoj Crkvi dovoljno jak rascep izmedju tih koji poticu iz manastira i tih koji dolaze iz parohije?

- Da, ogroman. To moze veoma dobro da primeti svaki pravoslavac, a narocito onaj koji dolazi iz Rusije. Intenzitet duhovnog zivota koji primecujes po dolasku medju gomilu hriscana, i duhovni zivot koji primecujes u manastirima je veoma razlicit.

- Interesantno, kako je kod nas sve obratno: ispituje se pokusaj rasprostranjenja monaskog zivota i na mirjane, to jest nailazi se na obratnu tendenciju.

- Ja bih se izrazio drugacije. Pre se zivot u nasim manastirima malo razlikuje od zivota jednostavnih blagocestivih mirjana. A tamo kao sto vidite razlikuje se veoma mnogo. Naravno ne treba reci da u Grckoj zivot u parohiji svuda prezivljava neko propadanje u svom duhovnom sastavu. Postoji u Atini nekoliko parohija i nekoliko poznatih duhovnika ka kojima dolaze da se ispovedaju iz cele Atine. I oko takvih duhovnika se skuplja omladina. To su poznate omladinske opstine. Pored toga, treba primetiti da je svestenik i cak grcki episkop vise dostupan narodu, nego obicno nas svestenik. Nasa duhovna lica se cesto drze nekako vazno. I ta vaznost stvara distancu izmedju obicnog coveka i duhovnog lica. Kod Grka skoro da nema distance izmedju cak episkopa, mitropolita i obicne bake. To su veoma srdacni i neposredni odnosi. I eto u tim parohijama, omladinskim, zivim, parohijani znaju jedan drugoga i prema nastojniku se odnose kao prema svom rodjenom duhovnom ocu. Onima, koji budu u Atini preporucujem da posete na primer jednu od takvih izvanrednih parohija. To je Crkva Apostola Andreja, nedaleko od americkog trga. Njom rukovodi arhimandrit Gavril Cafos. On je izgradio veoma zivu, toplu opstinu, gde postoji pravi duhovni zivot i on sam je nosilac tog duhovnog zivota. Druga od najpoznatijih opstina je kod oca Konstantina Stratigopulosa. Ali pored glavnog, bogosluzbenog i duhovnog zivota, svaka grcka parohija se bavi i blagotvorenjem. Svaka parohija ima program pomoci siromasnim, postoje neke ustanove tipa besplatne ishrane za siromasne, domova za stare, centara vanskolskog vaspitanja, gde mogu da dolaze deca i zabave se sa kompjuterima, samo vec pri Crkvi, da se bave ikonopisanjem ili vizantijskim pevanjem. Svaka parohija se stara da ima takve ustanove.

- A kako mirjani izgradjuju svoje uzajamne odnose sa duhovnikom?

- S duhovnikom se mirjani srecu otprilike jednom mesecno. Smatra se normalno da se ispoveda tako periodicno. Naravno, ako covek ima potrebu, on se moze vidjati sa duhovnikom i cesce. Suvremeni Grci obicno se cuju telefonom sa duhovnikom. Dogovore se za vreme kada da se vide. Covek se ispoveda za proslost, otkriva svoje pomisli, dobija, ako je neophodno neku epitimiju ili neke duhovne savete. Takvi ljudi obicno dobijaju blagoslov da se pricescuju svake nedelje, ako naravno ne cine neke teske grehove zbog kojih bi se odlicili od pricesca. Neposredno pred samo Pricesce oni ne moraju da se ispovedaju. U nekim dobrim manastirima se pre Liturgije za sve cita molitva za oprostaj grehova. Ali pri tom svi znaju da se ta molitva tice samo malih svakodnevnih grehova, ozbiljnije se treba naravno ispovedati pojedinacno.

- Da li svaki svestenik moze da vrsi Tajnu Ispovesti?

- Ne, daleko od toga da svaki svestenik moze da vrsi ispovest. I mnogi se nikad ni ne udostojavaju tog sluzenja, koje zahteva posebne darove i poseban blagoslov. Obicno svestenik mora da sluzi ne manje od deset godina, da bi dobio takav blagoslov od arhijereja. Pri cemu se blagoslov daje na svecan nacin, pri velikom skupu naroda. Postoji poseban cin posvecenja u duhovnike. Obicno to biva odredjeno na neki praznik. Arhijerej cita molitvu nad duhovnikom koji se posvecuje, i samo posle toga svestenik moze vrsiti ispovest.

- Tog prava se udostojavaju samo monasi ili i predstavnici belog duhovnistva?

- Ne, nisu samo monasi duhovnici. Oni mogu biti i beli svestenici, ali za to su oni duzni da se preporuce kao ljudi, ozbiljno radeci na svom sopstvenom spasenju, kao dostojne glave porodice, kojima se daje da dobro vaspitaju svoju decu i sebe pokazu kao pravim pastirima u svojoj parohiji.

- A postoje li razlike u savremenom grckom Bogosluzenju u odnosu na tradiciju, izgradjenu u Rusiji?

U Grckoj Crkvi postoji primetna razlika parohijske bogosluzbene prakse od manastirske prakse. U manastirima u kojima podrzavaju atonsku tradiciju, ustav je identican nasem Tipikonu. On se ispunjava u potpunosti, ne ispusta se nijedan detalj. Za Grke je potpuno nezamislivo sluziti danonocne sluzbe van ustavnog vremena, na primer, jutrenje u toku veceri, a vecernje ujutru. Ali ukoliko je jutarnja sluzba dovoljno produzena, i posle jutrenja na primer, u nedelju se sluzi Liturgija, to bi savremenim gradskim ziteljima bilo tesko da provode u hramu pet sati bez prestanka. Zato je parohijski ustav pretrpeo bitne izmene. U parohijama se skracuju po pravilu ti delovi Bogosluzenja koji se citaju: katizme, casovi, tropari, kanoni. Ali sve to sto treba pevati, se neizostavno peva. Na primer, pevaju se sedalni, stepeni, antifoni, katavasi na svaku pesmu kanona i sve odredjene stihire. Tako se na nedeljnoj vecernji pevaju svih deset stihira na «Gospodi, vozvah», a na jutrnju na «Hvalite» - svih osam odredjenih stihira. Izostavljaju se takodje neke jektenije na Liturgiji i na kraju jutrenja. Na nedeljnom jutrenju posle Velikog Slavoslovlja se peva odredjeni tropar, a odmah zatim sledi vozglas «Blagosloveno Carstvo» i pocinje Liturgija. Uobicajeno trajanje takve sluzbe – jutrenja zajedno sa Liturgijom je otprilike cetiri sata. U manastirima nema nikakvog skracivanja.

- A da li se sluze Svenocna Bdenija, koja u potpunosti odgovaraju svom nazivu?

- Kada Grci govore «Svenocno bdenije» ima se u vidu doista Bogosluzenje koje se vrsi celu noc. U grckim manastirima se nikada nije prekidala tradicija Svenocnih bdenija. Na sve velike praznike i u dane pomena visoko postovanih Svetitelja, u dane prestonih praznika u manastirima se sluzi sluzba celu noc. Tako se Svenocno bdenije sastoji iz povecerja, velike vecernje, jutrenja, casova i Liturgije. Sve se to sluzi neprekidno. Pri tom se na takvom bdeniju citaju i ustavna citanja. Obicno se na kraju vecernje cita rec nekog Svetog Oca, posveceno prazniku, ili stvaralastvo tog Svetitelja, ciji se pomen u taj dan praznuje. A na kraju proslog veka je pocelo da se obnavlja sluzenje Svenocnog bdenija i po parohijama. Prvobitno je to bilo kriticki primljeno, ali se postepeno ta tradicija sirila, i vecina grckih parohija je za sebe ustanovila nekoliko takvih dana u godini. Unapred je poznato, da se u te dane u toku godine vrse nocne sluzbe. I Grci veoma vole ta bdenija.

- Koliko strogo Grci ispunjavaju post?

- Postovi se drze dovoljno strogo. Na primer, svi Grci su ubedjeni u to da u punom smislu reci posna hrana – je hrana bez biljne masti. I kada govore:»Ti treba da postis» – to se pretpostavlja da treba da jedes hranu bez biljne masti. Riba se ne racuna kao posno jelo, i u manastirima je potpuno nezamisliva upotreba ribe u sredu i petak, kao i upotreba biljne masti u sedmicne dane Velikog Posta. Mene je posebno zadivio i cak obradovao izvanredan obicaj, koga drzi vecina manastira, kao i mnogo mirjana. Prva tri dana Velikog Posta oni se potpuno uzdrzavaju od bilo kakve hrane i cak i vode. Takvo potpuno uzdrzanje se produzuje do Liturgije Predjeosvecenih Darova u sredu, i posle toga prvi put jedu. Prvi dan Velikog Posta je u Grckoj neradan, a drugi i treci – vec radni. I ljudi, koji ispunjavaju strogi post, produzavaju da idu na posao i da ispunjavaju sve obaveze, koje se od njih ocekuju. Pri tom, oni ne smatraju da cine neki podvig. To je za njih prirodno. Oni prosto ispunjavaju propis ustava tako kako je utvrdjeno.

- A Liturgija Predjeosvecenih Darova u koje vreme dnevnice se izvrsava?

- Izvanredno je u savremenoj grckoj bogosluzbenoj praksi i to sto se desila obnova vrsenja Predjeosvecene Liturgije uvece. I obicno se u gradskim parohijama sredom u toku Velikog Posta, Liturgija Predjeosvecenih Darova vrsi uvece – pre svega za one hriscane koji rade i ne mogu da dodju u hram ujutru. Takvi ljudi drze apsolutno evharistijski post u toku celog dana i uvece posle posla dolaze u Crkvu, ucestvuju na Liturgiji i pricescuju se. A petkom se Liturgija Predjeosvecenih Darova sluzi ujutru, zbog toga sto svi pravoslavni Grci petkom uvece skupljaju u hramu na Akatist Presvetoj Bogorodici sa blagodarenjem za u prvom redu provedenu sedmicu Velikog Posta.

- Pasije, koliko je meni poznato se u Grckoj ne sluze?
- Ne. Pasije se ne vrse. Dobro je poznato da je to sluzba latinskog porekla, o cemu govori i sam njen naziv, a Grci su veoma ostri po pitanju cuvanja pravoslavne tradicije. Pa Pasija umnogome duplira sluzbe Strasne Sedmice, a Veliki Post je posvecen upravo tome da bi se dobro pripremili i za Strasnu i za Pashu. Tako da na kraju svake sedmice Grci ne sluze Pasiju, vec uznose blagodarenje Majci Bozijoj za provedene dane posta. Pored toga, u prva cetiri petka Posta sluzi se po jedna cetvrtina Akatista Majke Bozije, a uoci petog kao pohvala Presvetoj Bogorodici, sluzi se ceo Akatist. I ceo hram s ogromnim odusevljenjem peva «Vozbranoj Vojevode», sto uvek ostaje zapamceno.

- Ako se sve sumira, sta Vam je dalo studiranje u Grckoj?

- Dve glavne vredne stvari mi se posreecilo da dobijem od studija u Grckoj. Pre svega, to je naravno upoznavanje sa grckim manastirima. Zaista, tamo postoje predivni manastiri i ja mislim da ruski pravoslavni hriscani koji razmisljaju o tome kako da organizuju manastirski zivot kod nas treba obavezno da otputuju za Grcku i svojim ocima vide kako se to radi. Zato sto se to ne moze zamisliti. Treba poziveti tamo, upoznati se sa poretkom i vec na osnovu sopstvenog iskustva i ucesca u zivotu u dobrim grckim manastirima ono najbolje preneti i primeniti u nasem zivotu, u nasim manastirima. To je prvo. Drugo, to je sam grcki jezik. Zato sto znanje cak novogrckog jezika otvara mogucnost za mnogo lakse izucavanje starogrckog jezika, to jest jezika Svetog Pisma, jezika Bogosluzbenih tekstova. Pa skoro svi nasi bogosluzbeni tekstovi i pre svega naravno sama Liturgija, su prevedeni sa grckog. Znanje grckog jezika omogucava da se najbolje i najdublje sve to razume. Tako da je jezik i stupanje u vezu sa duhovnim zivotom manastira i najboljih parohija – to su glavne dve stvari.

- A cime se sada bavite?

- Sada sam klirik Sumske eparhije i predvac Sumsko-pastirske bogoslovske skole. Sluzim u hramu nase skole, koji sam izgradio zajedno sa drugovima-istomisljenicima i posvetili ga Prepodobnom Simeonu Novom Bogoslovu i Svetom Jovanu Kronstatskom. Trudim se da u svom sluzenju primenim to sto sam naucio u Grckoj. Pored toga se bavim i prevodjenjem: prevodim grcke Svete Oce na ruski jezik.

- Poznato je da danas veoma ostro stoji pitanje o potrebi duhovnog obrazovanja. Pa posto nasa Crkva ne pridaje nikakve narocite prioritete ljudima koji su zavrsili Duhovne skole. A koliko je to obrazovanje koje ste Vi dobili u Grckoj je ovde potrebno?

- Ja bih ovako rekao: nije potrebno sa administrativne tacke gledista. Ali sam zivot pruza mogucnost za realizaciju svega toga sto je dobijeno. Ako ti negde daju mogucnost da radis (sto je u nasim uslovima vec veoma mnogo), kao na primer u Sumskoj eparhiji, za sta sam ja iskreno zahvalan nasem episkopu, onda zivot donosi svoje plodove.

- Sta biste Vi zeleli na kraju da pozelite studentima Moskovskih Duhovnih skola?

- Neka ti studenti, kojima su rec i primer Svetih Otaca dragi, veruju i ne sumnjaju, da ta rec i primer u svako a znaci i u nase vreme je moguce ostvariti u zivotu.

http://vstrecha.uchkom.ru/an/1(15)2002

Intervju vodio
Vladimir Burega, 2 kurs MDA