- U zivotu Iverskog manastira postoje razne stranice – slavne i tragicne. Danasnji manastir pronalazi novi zivot. Recite nam kakav je bio manastir kada ste ovde dolazili na Sluzbu, kakav je trenutno?

- Pre revolucije je to bio veliki manastir, koji je zauzimao 7 hektara – nama je vracen deseti deo teritorija. Manastir je naravno bio razrusen. Nema zvona, ni Sretenjske Crkve, nekropolja– manastirskog groblja, mnogih zgrada. Do dan danas nam nije jos vraceno 7 manastirskih zgrada. Ja pre svega prihvatam Volju Boziju. S Bozijom pomoci, blagodareci Carici Nebeskoj, polako smo poceli sa izgradnjom. U sustini mi to mozemo da uradimo, ali samo s Bozijim Blagoslovom. Neprekidno osecam nevidljivu Boziju pomoc: Gospod nam salje ljude, koji otvaraju svoja srca za nas manastir, koje pocinje da boli dusa i koji takodje zele obnovu naseg manastira. Tako da svi pomalo doprinose. Poceli smo da gradimo konak za sestre, i ove godine je uz pomoc Odeljka za izgradnju podrucne administracije skoro potpuno zavrsen pomocni zid oko Iverske Crkve. Najveca potajna zelja nam je da – obnovimo Iversku Crkvu.

- Koliko sestara se podvizava u vasem manastiru? Kakve su one – savremene iskusenice i monahinje? Sta vi mislite, da li covek navikne na manastirski zivot – jer od odgovora na to pitanje zavisi ljudski zivot…

- Kada sam 1994-e godine dosla u Samaru, po Blagoslovu Svjatijejseg Patrijarha Mosvovskog i cele Rusije Alekseja II i Arhiepiskopa Samarskog i Sizranskog Sergeja, u Iverskom manastiru je bilo 12 sestara. Danas ima 70. Obrazovanje – uglavnom srednje. Neke imaju specijalno i vise obrazovanje. Uzrast – od 17 do poodmaklih godina. A kakve su one iskusenice i monahinje – to zavisi od toga, kako su vaspitane u porodicama, s cim dolaze u manastir. Najstarijoj generaciji je vec tesko: one imaju vec utvrdjen nacin zivota, izgradjena misljenja, navike. Jedno treba razumeti: niko u manastir ne dolazi protiv svoje volje. I ostaju ljudi, koji imaju Boziji priziv za to. Ali ni oni cak ne znaju da li mogu da zive tim nacinom zivota. Zbog toga i postoji iskusenistvo. I oni treba da posmatraju i mi. U manastiru moras sebe mnogo da savladjujes, da budes u poslusanju.Ali kada je sve to dobrovoljno, od duse, onda poslusanje ne predstavlja teret. Kao sto je Gospod rekao:»Jer je Moj jaram blag i breme Moje je lako».

- Mi koji zivimo u svetu mozemo samo da se radujemo tome, da u gradu postoji takvo ostrvce cistote medju stetnim reklamama, nasiljem i ruznim recima… Da li je ipak moguce nesto uciniti kako zivot u savremenom gradu ne bi tako pogubno uticao na moral ljudi?

- U knjizi «Zenski monaski ustavi» je napisano da je i pre revolucije u manastire, koji se nalaze u gradu, prodirao svetski duh. I to je bilo u to vreme kada je bio hriscanski! Danas takodje prodire, ali ga mi odbacujemo – mi smo iz njega izasli. Mi skoro ne vidimo i ne cujemo tu reklamu  - nju cuju samo one sestre koje su po poslusanju nekim poslom u gradu. I u svetu, ako covek zeli da zivi hriscanski, ako tome tezi u potpunosti, onda Gospod pomaze i izbavlja od poroka. A kada ljudi vrse nasilje, psuju, onda oni sami od toga stradaju. Ako se kajemo, ako zivimo hriscanskim zivotom po Jevandjelju – to nas moze postepeno ocistiti.

- A kako ste vi postali monahinja?

- Rodjena sam u Staljingradu, danasnjem Volgogradu. Detinjstvo sam provela tamo u posleratnom periodu. Zivela sam s majkom pola kvarta od zajednicke Crkve u ogromnom gradu. Tamo je bilo 40 monahinja u zatvorenim manastirima, bilo je i starijih sestara. Cim dodjem iz skole trcala sam kod matuske. Kako je interesantno pricala shimonahinja Teodosija o zitijima Svetih, iz Otecnik! ..Moja majka je bila duboko verujuca zena. Ja sam isla u Crkvu zajedno sa njom. A zatim smo ziveli u Ternopoljskoj oblasti, pored poznate Pocajevske Lavre. Uzivale smo u predivnim Sluzbama u Lavri i susretali se sa starcima, koji su bili istinski duhovni ucitelji u nasem zivotu. Danas je praznik Amfilohija Ikonijskog – u Pocajevu je do dan – danas ziva uspomena o starcu Josifu, u shimi Amfilohiju. To je predivan covek, koji se upokojio 1970-e godine. Cela Pravoslavna Rusija je odlazila kod njega. On je imao veliku duhovnu snagu i isceljivao ljude. Starac je imao veliki uticaj na moj duhovni zivot. Naravno, i hriscanske knjige, koje smo imali mogucnost tamo da citamo, i pouke Svetih Otaca – sve nas je to uvodilo u hriscanski zivot i privodilo monastvu. Prvo se mama 1963-e godine zamonasila, a zatim ja, 1964-e godine. Bilo je to u jeku hruscevskih gonjenja , manastiri i Crkve su bili zatvoreni, mislilo se da ce sve uskoro biti razruseno. Bilo je nemoguce doci do manastira  tako da smo tajno zamonasene. I zivela sam s mamom pod duhovnim rukovodstvom staraca. Moja majka je bila moj duhovni ucitelj – ja sam u odnosu na nju imala puno poslusanje. Tako smo zivele – sve dok po Bozijoj Volji manastiri nisu otvoreni (mi smo vec izgubile nadu). Stupile smo u Krasnogorski manastir, u danasnje vreme Cerkaske oblasti, u gradu Zolotonosa. Taj divni manastir se nalazi 4km od grada u sumi. Nikada ga necu zaboraviti. Tamo sam zivela – kao u raju! Nekome se cini da je manastir – nesto tesko, nesto strasno – ali kada tome stremis, kada je to cilj tvog zivota – onda je to zaista raj na zemlji!

- A gde je lakse spasavati se – u manastiru ili u svetu?

- Manastir je – univerzitet samopoznanja. Nigde tako ne spoznas sebe, svoje nedostatke – kao u manastiru. Tamo se sve sto je u tebi projavljuje, i s Bozijom pomoci dovoljno lako ispravlja. Znate, opsteziteljni manastir – je blagodatno popriste na kome se uci ljubavi, trpljenju, smirenju. Secam se dok smo ziveli u Zolotonosi – to je bilo tako predivno – trudili smo se da jedni drugima pomazemo. Cak i u najprostijim stvarima. Skupljali smo krompir. Svako treba da skupi dva reda kromrira. Vidim – sestra je zaostala. Ja skupljam tri reda, a ona jedan i zajedno brzo radimo. Trudili smo se da jedni drugima pomazemo, nikada se ne isticuci – ja sam brza, ja sam bolja – ne bas naprotiv…Cak smo se i u tome ucili ljubavi. To nas je tako sjedinjavalo – to je bilo toliko lepo, neponovljivo! I zbog toga ja kazem: manastir je – posebno zajednica, poseban zivot. Ali je za to potreban i priziv, treba voleti – tada ce sve biti dobro. Podvizavanje u svetu je cini mi se mnogo teze.

- Biti igumanija tako velikog manastira – znaci biti rukovodilac. Kako uspevate da uskladite to sa duhovnim zivotom?

- Bez administrativnog rada se ne moze, zatim tu je izgradnja i organizacija zivota sestara. Eto pogledajte, sestre u manastiru vise niocemu ne brinu sem o svojim poslusanjima. Rukovodeci – igumanija, ekonom, njena pomocnica – brinu o svemu. Ali ne smete pomisliti da je u manastiru administracija jedno, a duhovni zivot – drugo. Duhovni zivot se odvija svakodnevno – u svakom trenutku, na svakom mestu. I sebe treba ispitivati, kako se ne bi gnevili ukoliko neko nesto nije rekao. To je kao sa decom – ona samo uce kako treba da se zivi. U to vreme su se vec mnoge sestre naucile poslusanju u manastiru, a danas, kada je to neophodno – objasnjavam, pricam sestrama. Zajednicki zivot od ujutru do uvece i od uvece do ujutru. A najvecu utehu i Boziju pomoc dobijamo na Bogosluzenjima u Crkvi.

- 15-og oktobra se odrzala dugoocekivana proslava samarskog pravednika Aleksandra Cagrinskog. U prvom redu – zahvaljujuci vasim naporima i vasih pomocnika u manastiru…

- Obretenje Mostiju Oca Aleksandra Cagrinskog je dalo sasvim drugi smisao nasem zivotu. Osecamo da je starac pored nas – blizu. Posle proslave po Blagoslovu Vladike Sergeja svakodnevno se u 5.45 ujutru cita moleban pred Svetim Mostima. I sestre, celivajuci Svete Mosti, mole za pomoc, obracajuci se ocu Aleksandru kao rodjenom ocu, kao zivom, kako bi nam pomogao u veoma teskoj nevidljivoj borbi. Kada nam je tesko onda utehu i radost trazimo pored Svetih Mostiju. I vidimo da je to radost za ceo nas Pravoslavni samarski narod.

- To je velika Milost Bozija. Znate, prvi put sam o ocu Aleksandru Cerginskom procitala kad sam imala 19 godina, u svojoj ranoj mladosti. U Pocajevu su mi oci dali knjigu «Otadzbinski podviznici XIX veka». Tamo je bilo oko 20 imena podviznika – koji jos nisu kanonizovani. Zitije oca Aleksandra Carginskog je veoma snazno uticalo na mene, da sam njegovo ime zapisala u pomjanik i ceo zivot se molila za pokoj njegove duse. I kada je otac, nas manastirski iguman Sofronije rekao: Tu, nedaleko u Samarskoj oblasti nalazio se manastir Pokrovsko Cagrinski – tamo se nalazi grob oca Aleksandra  Cagrinskog», - ja sam bila duboko dirnuta. Cak nisam mogla da poverujem da je to tako blizu, da ja mogu da odem na grob podviznika, o kojem sam citala u Zapadnoj Ukrajini. Celog svog zivota sam u dusi nosila lik oca Aleksandra – i Gospod me je odveo tamo! Eto sta je bio Boziji Promisao! Gospod mi je podario da ucestvujem u obretenju Mostiju oca Aleksandra. Od Pokrovskog manastira nije ostala nijedna iverica, i samo jedan grob se sacuvao Blagodacu i Silom Bozijom do danasnjih dana. Poceli smo svake godine da sluzimo parastos na njegovom grobu, a zatim po Blagoslovu Vladike – Gospod nas je urazumio – obratili smo se drustvu za ocuvanje spomenika istorije i kulture – oni su nam poslali strucnjake – arheologe. Prvog dana smo pronasli Mosti! S takvim uzbudjenjem, radoscu, verom i ljubavlju smo dodirnuli tu Svetinju – i kako smo samo bili srecni, sto je Vladika blagoslovio da se bas u nas manastir donesu Mosti. Tu je i nas dragi starac pokrovitelj. Za nas je to velika radost, Blagodat i nada.

- Smatra se da je za pravi duhovni zivot u manastiru neophodan dobar duhovnik. Danas nema dovoljno iskusnih molitvenika. Da li u danasnjim manastirima ima staraca? Kako se kod vas u manastiru resava taj problem?

- Mnogo smo se molili Bogu i Carici Nebeskoj, da nam posalju cestite svestenike. Ovde vec osam godina sluzi iguman Sofronije. Iako je mlad po godinama, Gospod mu je dao mudrost, i dar rasudjivanja. S njim delimo sve teskoce u manastiru, i on duhovno rukovodi sestre i vernike. Zatim nam je Gospod poslao protojereja Stefana – on je za nas kao rodjeni otac. Sestre s njim mogu sve da podele, da dobiju od njega ukrepljenje i utehu, ocinsku podrsku. Nedavno nam je dosao i iguman Germogen s 25-ogodisnjim stazem monaskog zivota. Tako da ima duhovnika u Iverskom manastiru. A vremenom ce i mladi svestenici steci duhovno iskustvo i postati dobri pastiri svoga stada.

- Vi ste se u svom zivotu sretali s mnogim duhonosnim, blazenim starcima…

- Sem staraca Pocajevske Lavre, Bozija Volja je bila i da se sretnem sa velikim podviznikom arhimandritom Partenijem (Neumerzickim), koji se upokojio 1990-e godine – on je bio postizenik jos Kijevsko-Jonovskog manastira, a zatim je bio u logoru u Kotlasu, i deportovan u Tobolsk. To je bio veliki prozorljivi starac. Do dan-danas se secam mnogih njegovih reci. Zahvaljujuci njegovom Blagoslovu sam se i osmelila da postanem nastojateljnica manastira, kada je to bilo predlozeno.  On mi je nekoliko godina pre svoje smrti rekao: «Ako te rukovodeci svestenici premeste negde – ne protivureci! Ako pocnes da protivurecis nestace Blagodati Bozije. Starceve reci su me podstakle na pokornost, iako je breme nastijateljnice veoma tesko. Kada je on vec slep dolazio kod nas u Zolotonosu, majka igumanija je ostavljala sva poslusanja, odlazili smo u Crkvu i slusali ga. To je bila velika uteha i radost.

U manastiru u Zolotonosi se podvizava Blazena Stepanida. Uvek se setim nje kada citam o divjejevskim staricama. Kao da je bila nekako bezumna, u jednostavnoj odeci, i sta sve nije obukla! Ali koliko je ona pomogla u manastiru u Zolotonosi, koliko se samo molila za sestre. Dve godine pre nego sto cu da postanem nastojateljnica dolazim kod nje:»Stepanida pomoli se za mene!» - a ona se klanja i govori: «Spasi Gospode i pomiluj igumaniju – kako se zoves?..» Obicna monahinja koja radi u manastiru – i odjednom takve reci! A s kakvom ljubavlju me je samo blagoslovila kada sam krenula za Samaru, kada je saznala da treba da postanem igumanija, kako se samo molila i s kakvom radoscu je odrzala oprostajni govor. I danas, mada retko, kada dodjem u Zolotonosu radujem se susretu sa s tom staricom.

Jedan svestenik je otisao u inostranstvo da kupi automobil, i u Poljskoj je imao neku neprijatnost. Dosao je u Zolotonosu kod Stepanide. Ona govori: «Nemoj da putujes kroz Poljsku – putuj kroz Cesku – tamo ces se prevrnuti u automobilu ali ces ostati ziv». Po povratku je dosao kod nas i ispricao, da se sve tako i desilo.

- Majko, imate li neku omiljenu izreku – od Svetih Otaca ili iz Jevandjelja?

- Ranije su ljudi ucili Jevandjelje napamet, i desavalo se da je odgovor na svako sumnju dolazio iznutra, iz samog srca. Sva mudrost je – u Jevandjelju…Ali ako treba da kazem nesto sto je prigodno u svim zivotnim situacijama onda je to: «Slava Bogu za sve!» Za radosti i tuge, za ono sto dobijamo i za ono sto gubimo – Slava Bogu za sve!

ОльгаЛарькина
14.12.2001

http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=1441