Arhimandrit Aleksej (Bogicevic)

RAZGOVOR SA O. ARHIMANDRITOM ALEKSEJEM (BOGICEVICEM)   BOG NECE OSTAVITI ONOGA KO MU SE MOLI     Boravak arhimandrita o. Alekseja (Bogicevica) krajem februara u Ljubljani, gde je na Bele poklade sluzio Svetu Liturgiju u crkvi svetih Kirila i Metodija, doneo je priliku i za susret, nakon 18 godina, sa arhimandritom o. Gavrilom. Nekoliko meseci ranije, o. Aleksej je trogodisnji postdiplomski studij u Solunu zavrsio obranom magistarskog rada: "Hilandarski monasi u upravi Srpske Crkve od 1200. do 1346. godine". Uz zajedniËke duhovne razgovore sa ljubljanskim vernicima, o. Aleksej je sa o. Gavrilom obavio i razgovor za casopis "Put, Istina i Zivot". Oce arhimandrite, Vi ste u manastir Decani dosli 1967. godine, tada ste bili jos veoma mladi. Sta je uticalo na tu Vasu odluku? - Kazu da snovi mogu da uticu na neciji zivot, na preokret u zivotu i nacinu zivota, to se verovatno moze odnositi i na mene. Ja sam dosao u manastir sa 12 godina, posle jednog sna koji se ponavljao tri puta. Moze se reci da je bila i jedna vizija u kojoj mi je prosto naredjeno da idem u manastir. Mislim, to je bio sveti knez Lazar, jer se to dogodilo bas negde oko Vidovdana. Tada sam i dosao u manastir. Nisam u stvari ni znao da je to u vezi sa njim. On je rekao ko je i sta je, ali ja onda nisam znao da Vidovdan ima veze sa njim. To je bilo nekako u petak, subotu i nedelju, a mene je vec u sredu, oko 11 sati, pokojna majka dovela i tako sam ostao. Jedan od tih snova, pocetni u stvari, bio je kod crkve. Posto se nama skola nalazila sedam kilometara od kuce, u povratku sam malo umoran od igre sa decom malo pridremao tu kod crkve. Eto, pod lipom sam usnio, i taj prvi san je, mislim, bio vezan za o. Makarija, koji je tada bio iguman u manastiru Decani; on me je pozvao da idem. Drugi put se to dogodilo kod kuce, a treci put je to prosto bila jedna vizija maltene celog Kosovskog boja i odlazak kneza Lazara u boj. I eto, dosao sam u manastir. Sigurno, svaki pocetak je tezak, ali ostao sam i osam godina proveo kao iskusenik. Dani iz Decana su nezaboravni, ti su decacki dani nezaboravni. Tada sam upoznao i Vas, oce Gavrilo, u to vreme ste bili djakon. Vi ste bili, moze se reci, prvi koji me je uveo u pravilo monaskog zivota: nas par iskusenika smo Vam bili povereni, jer smo tokom zimskog perioda zbog lozenja vatre spavali u istoj sobi. Decani su hladni te smo povecerje i jutarnje molitve citali u sobi, pa je to sto sam u pocetku naucio bilo Vama zahvaljujuci. Tri godine smo bili zajedno, dok niste krenuli za Hilandar. Poslednji put smo se videli 1983. godine, na sv. Simeona Mirotocivog. Da, a Vas je monaski put kasnije odveo u Svetu Zemlju... - Bog me je udostojio da provedem u Jerusalimu nesto vise od cetiri godine, od 1984. pa do maja 1989. Otisao sam sa jednom grupom sa namerom da tamo budem oko sedam dana. Ali, eto, plan se promenio usled nekih okolnosti i susreta sa jednim velikim starcem, koji se zvao Ignjatije Raksa. Bio je rodom sa Krima, iz grada Siferopolja, od knezeva ruskih. Monahovao je, tacnije bio iguman u manastiru Sv. Trojice u Hevronu, ili Mamvrijski dub. Tu smo se upoznali istog dana kada sam dosao na Petrovdan, te sam zahvaljujuci njemu ostao tu cetiri godine. Na neki nacin, on mi je dao blagoslov da ostanem. Sluzio sam u Vitlejemu tri godine, a jednu godinu sam bio u Jerusalimu pri Patrijarsijskoj biblioteci. Tamo sam vec pocetkom sledece godine uoci Badnjeg dana, 5. januara, u Gornjenskom manastiru, gde je rodjen sveti Jovan Krstitelj - u gornjem gradu Judinu ili Hadasi, kako se danas zove - primio malu shimu od istog starca i dobio ime Aleksej. Za mene je taj manastir posle Decana ostao najvazniji. U Decanima sam zamonasen u rasoforstvo, a ovamo u shimu. Tu je rodjen Sv. Jovan Krstitelj, zbog toga je to mesto tako vazno. Jos dan-danas tamo ima oko 80 monahinja. I tada ih je bilo toliko, i tamo je pravilo neusipajuscih ili nespavaca. Cita se psaltir i nocu i danju. Taj manastir osecam kao svoju drugu duhovnu kucu, i po tada ruskom monastvu, a i monastvu Svetoga Groba, gde sam imao srecu da palim kandila. Svako jutro u 3.20 casova sam bio u pecini rodjenja Isusa Hrista. Mnogo se stosta tada dogodilo. Poceo je rat u Jerusalimu, koji se nije ni do danas zavrsio. I mnoga su prorocanstva vezana za tog starca Ignjatija i za te manastire i skitove u Svetoj Zemlji. Boravili ste i u najvecoj srpskoj svetinji, manastiru Hilandaru. - Na Svetu Goru i u Hilandar sam odlazio, ali vise sam bio kao gost. Rado sam tamo odlazio i boravio po mesec dana svake zime, tako da je i Sveta Gora znacajna u mom zivotu, to je mesto koje osecam kao svoje. Ali, mnogo vise sam vezan za Svetu Zemlju, zbog cetverogodisnjeg boravka u njoj i susreta sa starcem Ignjatijem. Na Svetoj Gori sam se na neki nacin kao Svetogorac osecao onda kada sam i pripadao Hilandaru, ali to nije bilo dugo, oko sest meseci. Posle sam se vratio u Srbiju, gde sam i danas. Iz Decana ste otisli u manastir sv. Prohora Pcinjskog, gde ste bili i iguman... - Da, 1993. godine staro bratstvo manastira Decani je dolaskom novog vladike i novog bratstva otislo iz manastira, pa sam onda i ja shvatio da treba da odem. Bas u to vreme je episkop vranjski Pahomije, sa kojim sam bio skolski drug i iskusenik u istom manastiru, postao episkop, a posto bas nije imao monastva pozvao me je kod sebe. Od 1993. do 1995. godine bio sam namesnik manastira sv. Prohora Pcinjskog, a potom, od 15. januara, godinu i po dana iguman. Za to vreme smo vrsili generalne opravke i obnovu manastira. Veliki problem manastira je onaj hotel, koji je nesrecna prethodna vlast od konaka pretvorila u hotel. To je bila smetnja da se razvije bratstvo. Cujem da je ovih dana Eparhija vranjska na sudu konacno dobila konak kao svoj. Ugostitelji su napustili hotel i sada je to opet manastirski konak, a u njemu boravi oko 250 izbeglica. Nadam se da ce to sada biti ono sto i treba da bude. Trenutno bratije u Svetom Prohoru Pcinjskom na celu sa igumanom o. Pajsijem ima desetak, a iskusenika ne znam tacan broj. Sluzi se svetogorsko pravilo, trude se. Boraveci u Svetoj Zemlji i Svetoj Gori imali ste prilike da sretnete mnoge starce i od njih cujete opitnu rec o monaskom podvigu, u kome posebno mesto zauzima umna molitva. - Blazeni starac Ignjatije bio je pobornik umne molitve. Ja sam i pre imao neki kontakt sa starcima koji su upraznjavali isihiju, odnosno molitveno tihovanje ili umnu molitvu. Ali, u njemu sam mozda prvi put video starca koji zivi tom umnom molitvom i koji je nju stavio na prvo mesto, kao jedinu molitvu koja moze da se ispunjava u ova teska vremena. Zahvaljujuci njoj covek moze da se smiruje i da zadobije Duha Svetoga, a to je, kako je on govorio, cilj svakog coveka - da zadobije Duha Svetoga. Tako je rekao i bacuska Serafim. Starac Ignjatije je pored umne molitve u toku jednog dana citao psaltir, cesto govoreci da psaltir nikako nece odmoci umnoj molitvi, nego samo pomoci. I svet ce opstojati sve dok se cita psaltir. Kod starca sam to zaista video, da posle Liturgije nastavlja da cita psaltir, a nesto od hrane je uzimao posle zalaska sunca. Na zalost, ja sam samo video kako starac zivi umnom molitvom, kako se moli, ali ja licno sam slab u tome. Ali, dace Bog da njegovim molitvama i molitvama drugih ljudi i staraca koje sam sretao i ja uzrastem. Njihovim molitvama, nikako mojim. U jednom delu naseg vernog naroda uporno se cuje misljenje da je dovoljno pricestiti se jednom, eventualno dva puta tokom kojeg od cetiri visednevna posta. Koliko cesto u stvari treba da se pricescujemo? - Dobro je poznato da su se hriscani u staroj Crkvi pricescivali svaki dan na vecerama ljubavi. Kako se vremenom Crkva vise razvijala, tako su se pojavljivali novi problemi i brige, pa je pricesce stavljeno, da ne kazemo u drugi plan, nego se rasirilo misljenje da ono ne mora da bude tako cesto za mirjane. To je protivno Svetim Ocima, koji kazu da je onaj ko se cesto ne pricescuje "u opasnosti da bude progutan od duhovnog vuka". Jer pricesce, odnosno sjedinjenje sa Hristom, jeste lek, ali u isto vreme i snaga za dalji podvig ka spasenju i zadobijanju Carstva Bozijeg. Ja sam zaistinski pobornik cestog pricescivanja. To sam nasledio od svog starca, koji se svakog dana pricescivao; iako nisam bio dostojan toga, a i danas mislim da nisam, no verujem da je Gospod dosao zbog nas gresnih. Iako smo nedostojni, pobornik sam cestog pricescivanja. Naravno, to se nikako ne sme shvatiti olako, jer onda moze preci u neku vrstu navike, u osecaj kao da pijemo kafu. Zbog toga i postoji priprema. Najpre ispovest; covek koji se cesto ispoveda i pricescuje sigurno ce do sledeceg pricesca mnogo da pazi na sebe, jer zna da ce to biti uskoro. Zato je to, moze se reci, mudrost. A ni bez posta, naravno, ne moze. No, licno mislim da tu nije post najbitniji, post kao uzdrzavanje od hrane. Jer post bez molitve i pricesca moze da bude i stetna dijeta. Post se ne sastoji samo od uzdrzavanja od hrane u odredjenim danima, nego u postu srca, ociju, misli, tj. da covek cuva svoje srce od zlih pomisli, da oci ne gledaju ono sto je lose, da ne misli zlo o bratu svome... sve je to post. Kad se sve to sabere, onda je to pravi post. Kad sve jedno sa drugim bude na svom mestu, onda je zaista pricesce kruna svega toga. Danas postoje razne bolesti, skoro da je sve zagadjeno - od vazduha, preko vode, do hrane - pa licno mislim da kad je covek bolestan, cak i ako ne posti mnogo a ima druge vrline, pogotovo, kazem, ako je bolestan, treba ga pricescivati iako se nije strogo drzao posta. Jer i pricesce je lek i zato ga treba kao takvog i upotrebljavati. Ispovest je takodje neophodna u lecenju, i duhovnom i fizickom... - Imao sam u ruci jednu lepu rusku knjizicu od mitropolita Antonija (Hrapovickog), nesto iz nje mi je ostalo u secanju tako da je cesto uzimam kao primer. Ispovest je veoma vazna, jer smo slabi ljudi i svakog dana gresimo. Svestenik ima blagodat i vlast da razresi coveka od grehova koje je pocinio, a nema dana da covek ne sagresi. Cesto ljudi kazu da je dovoljan razgovor sa psihologom. Psiholog moze da posavetuje, ali nema vlast koju ima svestenik, tu vlast nema cak ni kralj. Covek koji se cesto ispoveda mnogo vise pazi na izvesne svoje postupke; on lici na dobrog bastovana koji obradjuje bastu i svakog jutra moze da vidi da li je korov iznikao u lejama. Dusa je isto jedna leja, i to najosetljivija, gde vrlo lako moze da se pojavi korov. Znaci, covek mora svakoga dana da sagledava sebe. Ima u "Dobrotoljublju" jedno mesto gde se kaze: "Brate, kad legnes uvece ispitaj dobro sebe da te sunce nije osudilo za sto i ujutro kad ustanes opet ispitaj sebe da te mesec nije osudio za sto". Kad covek sebe tako ispituje, on ce sigurno doci do zelje da se cesto ispoveda. Nekad se ljudi plase da otkriju svesteniku svoje grehe, ali bi trebalo da znaju da Bog te grehe vec zna, i da svestenik nije sudija vec svedok. A Bog je milostivi sudija. Sto kaze sveti Serafim Sarovski: "Nije On pravedni sudija nego milostivi, i to je nasa sreca". Onaj koji se ispoveda mora uvek da zna da ga duhovnik voli. Tesko bi bilo bez te ljubavi. To je kao kad covek ne moze da ode kod bilo kojeg lekara i da mu pokaze neki intimni deo svoga tela koji je oboleo, nego zeli da ode kod onog kod koga srce progovori. A i lekar ce sigurno vise zavoleti onog teskog bolesnika koji mu se tako poverio, oko kojeg se vise trudi. Tako je i sa duhovnikom: oko koga se vise trudi, njemu pokazuje vise ljubavi. U to onaj ko se ispoveda ne treba nikada da posumnja, i da zbog sumnje nesto na ispovesti sakrije. I nije dobro da deli ispovest, tako da svoje pogreske kod jednog kaze do pola, pa ce kod drugog od pola... Mora uvek da bude svestan da sve Bog vec zna, a njegovo je samo da u iskrenom pokajanju iskaze svoje grehe, i nista drugo. Ako veruje u razresnu molitvu koju mu svestenik procita, onda ce da se zagreje za pokajanje. Istina, covek cesto nema suza za pokajanje, ali ne sme da se preda; neka bude uporan i zagrejace se srce. I kad se tako cisti, ispovescu i pokajanjem, posle ce doci i mnogo laksi post, a naravno i samo pricesce. To su svete tajne koje nas uvode u Carstvo Bozje. U svetu svaki covek ima svog lecnika, tako i hriscanin ima svog duhovnika. Kakav treba da je odnos izmedju duhovnika i duhovnog ceda? - Pa, to je odlicno poredjenje. Lekar vodi tesko obolelog pacijenta, cesto i dugi niz godina, i jedino on moze da mu pomogne jer zna sve probleme i uzroke bolesti. I nije do-bro da pacijent napusti svog lekara koji se oko njega toliko trudi samo zato sto je cuo da je neko drugi slavniji. To cesto moze da mu bude na stetu jer ce onaj upotrebiti neku drugu metodu, koja moze da se pokaze stetna za ovoga koji je vec poceo da se leci kod svog prvog lekara. Tako je i sa onim ko izabere sebi duhovnika i pocne da se ispoveda. E, onda cuje da se neki duhovnik proslavio: "Idem ja kod njega, ja cu njega da uzmem". A cesto se dogadja da taj duhovnik nema vremena, da ne kazem za sebe a kamoli za njega - onda je ovaj ni tamo ni ovamo. I to je onda problem. Duhovnik kod kojeg se covek prvi put ispovedi, pogotovo ako uradi generalnu ispovest, taj duhovnik vec zna koji ce mu duhovni lek propisati. I on njega vodi od tog momenta. Ne, nije dobro menjati duhovnika. Dobro je da covek najpre razmisli i da se moli Bogu da mu otkrije kod koga da ode. Bog ga nece ostaviti. Odlazak kod drugog duhovnika se dozvoljava samo ako je neciji duhovnik zaista nemaran prema njemu, ne trudi se oko njega, nema vremena za njega, onda on treba da trazi blagoslov od tog svog duhovnika da nadje sebi onog koji ce imati vise vremena za njega. Dugo ste u manastiru. Kada ste Vi bili iskusenik a ja mlad monah, to su bila druga vremena i drugi monasi. Sada su takva vremena da mladi, obrazovani ljudi dolaze u manastir. Koliko je, bez zelje da pravimo poredjenje izmedju tadasnjih i sadasnjih monaha, nastavljen duhovni niz, sacuvano nasledje? - U ona vremena kad smo mi dosli u manastir bila je, tacno, druga situacija. Mi smo dosli kod otaca koji su imali neko nasledje od staraca i otaca koji su preziveli teska vremena, ratove, godine kada su manastiri ostali bez icega i kada su cesto monasi morali da se bave poslom koji i nije monaski. Od jutra do mraka se cesto boravilo na ekonomskim dobrima, zato da bi se opstalo. Naravno, onda se od umora nema vremena za neka velika bogosluzenja i mozda neki veliki, strogi post. Ali, znam jedno: da je bio jedan zdrav odnos prema monastvu. I mislim da smo, jos onda, stekli dobre temelje. Cesto su igumani prethodno bili domacini kuca, uglavnom bogomoljackih, i dosta toga su poneli jos iz svojih domova. E, onda je dosao neki, od 85. pa naovamo, moze se reci - mali raskorak. Stari su pomrli, u manastir je pocela da dolazi omladina iz gradova. Dotad je bilo nesto drugo: dolazili su ljudi mahom sa sela, iz tih bogomoljackih porodica. Sad, ovi koji su dolazili iz gradova najcesce nisu bili naviknuti na naporan rad, nisu bili vicni tezim poslovima, a citajuci knjige Svetih Otaca hteli su odmah na neki veci asketizam, pa bogosluzenja - sve to ide jedno sa drugim - tako da su duhovnici morali da razmisljaju na neki drugi nacin kako da se izdrzavaju. I, hvala Bogu, sve promene - bez obzira na ratne posledice - kao da su izasle u susret tim monasima koji su dosli iz gradova. U svakom slucaju, danasnji narastaj monaha od srca pozdravljam, jer oni se ipak vracaju prvobitnom monastvu. A mi cemo se nekako uklopiti u to mlado monastvo i taj nacin zivota. Pricali smo o monasima, ali primecuje se sve veca revnost i medju vernicima, kod nas, u Rusiji, Grckoj... - Zadnjih desetak godina, bez obzira na razna kretanja i strujanja u svetu, koja su cesto stetna za dusu coveciju - jer nekako je sve upereno protiv coveka, protiv duse, protiv spasenja - zadnjih godina se moze primetiti da mnogo mladih pocinje da se okrece duhovnom zivotu. Istina, tu je jos problem sto cesto taj duhovni zivot, kada je pod uticajem raznih sekti, indijskih ucenja, filosofija i ostalog, vodi na stranputicu. Zato je sada velika, glavna uloga svestenstva i monastva. Koliko smo mi spremni da prihvatimo taj preokret, narocito u mladima, a neretko, vidim, i u samoj deci? Licno mislim da trebamo da damo sve od sebe, da uz pomoc Bozju ne bismo izgubili te mlade duse, da ne odu na stranputicu, nego da dobiju cvrst oslonac u istinitoj, pravoslavnoj Crkvi. To od mnogo cega zavisi, a dosta i od nas samih. Kako ce biti, ne znam. Verujem, Bog ce da pomogne.   razgovor vodio: o. arhimandrit Gavrilo