Razgovor sa prvim svestenikom - Indonezaninom arhinadritom Danilom (Banbangom Dvi Bjatoro)

Arhimandrit Danilo, osnivac pravoslavne misije u Indoneziji, je sletevsi avionom iz Dzakarte, usao u malu knjizaru u Amsterdamu, gde smo se dogovorili da se sretnemo. Ne obaziruci se na umor posle visecasovnog leta, otac Danilo nije dozvolio da ga nagovorim da sedne: naprotiv, detaljnije je razgledao knjizaru, ne skrivajuci svoju radost zbog sitnih stvari…

Zadivljujuci je put, koji je oca Danila od islama priveo Pravoslavlju: iz Indonezije u Koreju, zatim na Svetu Goru, a odatle u Sjedinjene Drzave i Evropu. Pravoslavlje u Indoneziji, zemlji sa dugogodisnjom islamskom tradicijom, prikazuje nam se svojim protivurecnostima: raznolika, sarolika kultura Jugo-Istocne Azije, koja se u toku mnogo vekova razvijala pod uticajem stroge islamske bogobojazljivosti, sada, u teskim uslovima, donosi prve plodove propovedanja Pravoslavlja: proslost oca Danila kao da je jedna od prica iz Jevandjelja - njegova duhovna lutanja, zavrsena su pronalaskom mira u Hristu.

Oca Danila sam zamisljao kao visokog, mrsavog asketu, doktora bogoslovije, za ciju misao tesko da sam dorastao. A u stvari, bio je niskog rasta i punacak, andjeoskog lica, sirokog toliko, da se na njemu primeti neizmenjeni osmeh. Zbog bradice je licio na istocnog mudraca. Bio sam potpuno razoruzan njegovom jednostavnoscu i srdacnoscu. Znali smo se svega nekoliko minuta, a cinilo se, kao da me je posle dugog putovanja posetio dobar drug.

Postao sam ocevidac neprekidne misionarske delatnosti: razgovarao je telefonom na nekoliko jezika, hitro spremajuci torbe za svoje naredno putovanje, proveravajuci svoju elektronsku postu: primao je molbe rukovodioca razlicitih hriscanskih zajednica koje su mu trazile vesti iz Pravoslavlja; planove narednih susreta, molbe onih kojima treba pastirski savet; i naravno, novosti o progonu hriscana u savremenoj Indoneziji. I posle svega je ostajao detinjasto ozaren radoscu i veoma blag u razgovoru.

PRAVOSLAVLJE I ISLAM: BARIJERE

Tomas Halbert: Na koji nacin ljude koji vam dolaze, privodite Bogu? Ako su oni muslimani, kako s njima postupate, i kako objasnjavate razliku izmedju hriscanstva i islama?

Otac Danilo: Smatram da u svakom misionarskom poslu pre svega treba da se poznaje kultura tih ljudi na koje se odnosi tvoja propoved, i treba da znas da opstis sa njima na jeziku njihove kulturne tradicije. Inace, oni ne mogu da cuju i shvate tvoje reci. To jest, kada razgovaras sa muslimanom, moras da shvatis njegov mentalitet. Ne pokusavaj da ga obaspes recima i terminima, koji su svojstveni hrsicanstvu. To ih nece privuci Pravoslavlju, jer ih ne razumeju. Pre svega, kada razgovaras sa muslimanom, treba podvuci to da je Bog - jedan.

- Zato sto oni u to vec veruju?

- Ne samo zbog toga sto oni vec veruju u to, vec i zato sto oni smatraju da hriscani ispovedaju tri boga. To je slozeno. Znaci, treba da izmenis njihovo pogresno misljenje o tome, da mi toboze ispovedamo tri boga. Ne pokusavaj da koristis uobicajen jezik, upotrebljavajuci reci "Otac", "Sin" i "Sveti Duh" - jer oni pod tim podrazumevaju tri razlicita boga! Po njihovom shvatanju Otac je - jedan, Sin - drugi, i Sveti Duh - treci. Ja na primer, stavljam akcenat na to da je Bog Jedan, da je Jedini Bog – Bog Zivi, i On kao Zivi Bog poseduje Promisao o svetu. Ljudi imaju razum i kako je moguce da odbacuju Boga? Bog mora da ima Promisao. A u Bozijem Promislu postoji Rec. Na taj nacin, u Samom Bogu postoji Bozija Rec. To jest Bog u Svojoj Reci - to nisu dva boga, vec Jedan. Bog je ispunjen Svojom Reci; On nosi Rec kao sto zena nosi dete u svojoj utrobi. A zatim se Bozija Rec projavljuje coveku. Kada se stvar, koja se sadrzi u samoj sebi, buduci oplodjena samom sobom, projavljuje, kazu da se rodila iz svoje sustine. Evo zasto Rec Boziju nazivaju Sinom: Ona se rodila iz same Bozanske sustine, ali van vremena. Zato se Jedini Bog naziva Ocem, i u Njega je Rec, Koja je rodjena od Njega i naziva se Sinom. Znaci, Otac i Sin nisu - dva boga. Otac - Bog, Sin - Rec Boga. Muslimani veruju da je Bog stvorio svet pomocu reci. To jest ono sto muslimani veruju da je rec - hriscani nazivaju Sinom! U tom smislu mozemo da im objasnimo, da Bog nema Sina, Koji je odvojen od Njega Samog.

- Znaci, muslimani imaju predstavu o nasem ucenju o Sinu Bozijem u smislu fizickog sinovstva?

- Da, razume se. I u tom smislu, Bog nema Sina. On nije 'rodjen' u smislu ljudskog radjanja. On je nazvan Ocem, zato sto On iz Samoga Sebe radja Svoju Rec, a ta Rec je Sin. I tako, ukoliko je Bog - Bog Zivi, onda u Njemu Samom mora postojati neka zivotna sila. Ta sila je Duh Boziji. On se naziva Sveti Duh. Ali Sveti Duh nije ime Arhangela Gavrila, kako misle mnogi muslimani. Sveti Duh je - Zivotodavac, Koji daje zivot svakoj tvari; to je sila Koja deluje unutar Samog Bozanstva. Jedini Bog je nazvan Ocem, zato sto On radja iz Sebe Svoju Rec, nazvanu Sinom; i Rec Bozija je nazvana Sinom - zato sto se Ona radja od Oca prevecno - bespocetno i bezgranicno. Taj Jedini Zivi Bog sadrzi u Sebi Duha. Na taj nacin, Otac, Sin i Sveti Duh - to je Jedan Bog. Na taj nacin mi muslimanima objasnjavamo Tajnu Svete Trojice, i ne treba da upotrebljavamo pojmove, kao na primer, "Otac, Sin Jedinosustni, jedino-…"itd. Bez obzira sto je nasa hrsicanska terminologija za nas uobicajena, ona je za muslimane nerazumljiva. Nas cilj je da im propovedamo, ali tako da pokazemo istinitost Jevandjelja, na nacin koji je njima razumljiv. To je prvo: razjasniti ucenje o Svetoj Trojici.

Drugo, osnovna razlika izmedju islama i hriscanstva se tice Bozijeg Projavljenja u svetu, Njegovog Otkrovenja. U islamu se bog ne projavljuje. On samo projavljuje svoju rec (Koran - Red.). Otkrovenje u islamu predtsavlja "pismenu potvrdu" Bozije Reci, sto u hriscanstvu nije jedno te isto. Hriscanstvo uci da je Bozija Rec nisposlana, sisavsi u utrobu Djeve Marije, i primivsi Telo, postala covek. Covek Isus Hristos.

Proizilazi, da obe religije ispovedaju da je Bog Sebe projavio coveku posredstvom Reci; razlikuju se (hriscanstvo i islam) u shvatanju toga - kako je Rec projavljena u svetu. U hriscanstvu je ta projava bila u Liku Isusa Hrista, a u islamu je rec bozija javljena u vidu knjige Korana.

Zato je uloga Muhameda u islamu, slicna ulozi Djeve Marije u pravoslavnom hriscanstvu. Muslimani ne smatraju Muhameda za boga, vec za nosioca otkrovenja. To lici na to, kako Pravoslavna Crkva smatra Djevu Mariju; ne kao boginju, vec kao nositeljku Reci Bozije, Koja je rodila tu Rec. Obe te licnosti (Djeva Marija i Muhamed) se na slican nacin proslavljaju u obe religije. Muslimani cak imaju neku vrstu akatista, koji je sastavljen slicno molebnom kanonu, ali sa obracanjem Muhamedu! Zove se "Depa abardzandzi" - kanon Muhamedu, preko koga je doslo otkrovenje.

Za nas hrsicane, Lik Crkve je - Djeva Marija. Mi smo prizvani da primimo Boga, onako kako Ga je Ona primila. Djeva Marija je slika, lik, i ja bih rekao Ikona Crkve. Muhamed je "ikona" savrsenog muslimana. I zato se njihova tradicija bogobojazljivosti toliko razlikuje od hriscanske. U hrsicanstvu je Rec postala covek, plot, da bismo se mi sjedinili sa tom Recju. Zato mi treba da dostignemo sjedinjenost sa sadrzajem tkrovenja.

Kakav je taj sadrzaj?

To je - Ovaplocenje, Raspece, Smrt i Vaskrsenje Bozije Reci. Da bismo shavtili Otkrovenje, treba da se sjedinimo sa tom Licnoscu, upravo sa Smrcu i Vaskrsenjem Gospoda Isusa Hrista. Kako? Krstenjem. Takodje, treba da se sjedinimo sa Vaskrslim Zivotom te Ovaplocene Reci. Na koji nacin? Uz pomoc Svetog Duha, kroz upodobljenje Hristu, obozenjem. Bog je postao covek, osvetivsi materijalni svet, i fizicki elementi prirode, mogu biti iskorisceni kao sredstva, pomocu kojih se sjedinjujemo sa Hristom, Svetim Tajnama. Zato su za nas tako vazne Svete Tajne.

U islamu, ako mogu tako da se izrazim, Rec je postala knjiga, zato je sadrzaj knjige - pismo, a ne plot. Iz tog razloga, muslimani, da bi se sjedinili sa sadrzajem takvog "dvojnog" ispovedanja (jedan bog, i njegov prorok - Muhamed) moraju da se klanjaju izvoru otkrovenja, a taj izvor je - knjiga. Ali, nije moguce sjediniti se sa knjigom ili se pogruziti u nju, mozete samo znati njen sadrzaj u originalu, na arapskom jeziku. U hriscanstvu, Otkrovenje je Bogocovek, Gospod Isus Hristos. U islamu, da biste bili posveceni otkrovenjem, treba ispovedati versku formulu: Priznajem, da nema boga sem alaha, i Muhamed je njegov prorok". Kada to ispovedate, vi postajete musliman. Nema nikakvog krstenja, ne sjedinjujete se nisacijom smrcu, samo se sjedinjujete sa formom otkrovenja.

Da biste ocuvali to jedinstvo, treba da ispunjavate molitvena pravila.

U molitvi citate napamet Koran, molite se pet puta dnevno, pet puta dnevno se pogruzavate u "okean bozanstvenog otkrovenja", to jest u Koran. U islamu je molitva sama po sebi vec tajna. Mi, hriscani, da bismo shvatili Otkrovenje, projavljeno u Isusu Hristu, treba neprekidno da se pricescujemo Telom i Krvlju Hristovom. Na taj nacin, mi postizemo sjedinjenost s Gospodom Isusom Hristom. U islamu je postovanje Korana najvaznija stvar, jer je za muslimane to tajinstvo svoje vrste. To su, uopsteno, principijelne razlike. Tako je moguce shvatiti svest ljudi, koji ispovedaju islam, umesto sporenja s njima.

- Da li mozete da nam kazete da li vecina muslimana priznaje taj bogoslovski aspekt ucenja o Bogu i ljudskog opstenja sa njim?

- Da, naravno. Oni smatraju takvo opstenje - mogucim, preko Korana, preko proroka.

- Sta po vasem misljenju u islamu ima vecu ulogu - licna bogobojazljivost ili pravilno shavtanje otkrovenja?

- U pravilima bogobojazljivosti islam se poziva na istu formu otkrovenja - knjigu. Sadrzaj te knjige je - pismo, pismo je zakon, a zakonu se treba povinovati. Ako mi imamo pismena svedocanstva o Hristu i zapise Njegovih ucenja, onda oni imaju svedocanstva o Muhamedu i Koran. Zahvaljujuci tome, zivot muslimana je odredjen i upravljan zakonom Korana, tako kako je nas zivot odredjen Hristovim zakonom u Duhu Svetom.

- I kakva je razlika izmedju ta dva zakona?

- U islamu nema novog rodjenja, samo vracanje Bogu, koje znaci pokajanje. To se naziva primanjem, ispovedanjem Boga.

- Primanjem?

- Da, islam znaci "povinovanje Bogu". Razjasnivsi to, treba da shavtimo granicu pomocu nacina zivota u islamu i Pravoslavnom Hriscanstvu. Postoje neke paralele u nacinu misljenja izmedju islama i hriscanstva, ali na prvi pogled slicna shvatanja se veoma razlikuju po sadrzaju. Osnovna razlika je, zakljucimo, u tome sto je u Pravoslavnom hriscanstvu Rec postala plot, a u islamu, kao sto sam vec rekao "rec je postala knjiga". U tome je glavna razlika.

"MEDJU LAVOVIMA I CAREVIMA"

- Kako ljudi koji se se obratili iz islama u Pravoslavlje, cuvaju svoju veru u uslovima preovladavanja muslimanskog stanovnistva u Indoneziji? Postoji li veza izmedju vas i pravoslavnih hriscana, koji zive u zajednicama i koji podrzavaju jedni druge u neprijateljskom religioznom okruzenju? Ili je zastupljenija parohijska forma religioznog zivota?

- Ne, tamo gde mi zivimo nema nikakve posebne povezanosti jednih s drugim. Mi smo, kao i ostali hriscani rasejani po zemlji i skupljamo se na Sluzbu u hramu. A sto se tice neprijateljskog okruzenja - ja na primer predajem na veoma dobro organizovanim kursevima. Predajem na indonezanskom jeziku.

Svaki dan pred Svetu Pricest ja propovedam Jevandjelje. Pored toga, te propovedi iz Jevandjelja su uglavnom u vreme izmedju jutrenja i Liturgije.

U tim propovedima neprekidno uporedjujem hriscanstvo i islam. Napominjem ljudima: to je - hriscanstvo, a ovo je - vec islam. Na primer, postavljam takva pitanja: I tako, sta je po vasem vece u prirodi: covek ili knjiga? Buduci da su oformljeni muslimanskom kulturom neki odgovaraju - knjiga. Tada ih pitam: "Sta je vece: Bozije Otkrovenje, dato u vidu coveka, ili otkrovenje dato u vidu knjige?" Naravno, Otkrovenje u vidu coveka je vece. Ono se moze postici neposredno, od Samog Boga. Znaci, Bog Rec, postavsi plot, Rec, postavsi covek je veca nego rec, koja je postala knjiga. To je - prvo.

Drugo: ako je u proslosti Bog poslao Svoju Rec preko proroka u vidu knjige, nazvane Stari Zavet, i ako je Stari Zavet doziveo Svoje apsolutno ovaplocenje u coveku Isusu Hristu - da li je moguce da je Bog posle tog Bogoovaplocenja, koristio prethodni nacin, ponovo nisposlavsi knjigu? Ne, naravno! Kada je Rec postala covek, time se sve ostavrilo. I taj covek - Gospod Isus Hrsitos je ziv dosad! Znaci, nemoguce je da Bog ponovo nisposlje drugo otkrovenje u vidu knjige. S nase tacke gledista to je nemoguce. Mi smatramo da je najveci prorok i poslednje Bozije Otkrovenje - Gospod Isus Hristos. Nema potrebe za nekim drugim otkrovenjima. Ja to nanovo i nanovo tvrdim i podvlacim. I oni, muslimani, to shvataju dovoljno dobro. Na taj nacin se mi trudimo da idemo ka Hristu, ne obaziruci se na mnogobrojne napade od strane muslimanstva.

- Mozda da nam ispricate detaljnije o tome? Kakve su teskoce koje hriscani moraju da trpe u muslimanskom okruzenju?

- Znate, kada zivite medju ljudima, od kojih su vecina muslimani, ponekad se bojite da ce vas pitati o vasoj veri. Hriscani, koji su se obratili iz islama, ne mogu uvek da objasne svoju veru. I muslimani, bojeci se sirenja hriscanske "jeresi", su uvek spremni da napadnu, optuzujuci nas za ispovedanje tri boga, za klanjanje coveku (umesto Bogu), za postovanje Krsta, i uopste za sve osnovne istine hriscanstva. Hriscani nisu uvek spremni da odgovaraju na te optuzbe. Pored toga, skoro svako jutro, svi indonezanski TV kanali prikazuju programe o islamu. Programa o drugim religijama - nema. Covek je podvrgnut bombardovanju" islamom; u dzamijama su glasnogovornici, i ljudi neprekidno govore o hriscanstvu u negativnom smislu. Zbog takvog odnosa smo podvrgnuti psiholoskom pritisku. Izdaje se mnogo knjiga u kojima se napada hriscanstvo, i nema nikakve mogucnosti da se odgovori na njih, jer ako hriscanin pokusa da zastiti svoju veru, on je prinudjen da kritikuje islam, a to nije bezopasno. U gradu Solo zivi covek, po imenu Ahmed Vilson, koji je primio hriscanstvo. On se trenutno nalazi pod istragom, tako da kada su ga u nekoj radio emisiji koja se prenosila kroz etar, pitali, sta on misli o Muhamedu, on je odgovorio da ispoveda hriscanstvo. Zbog toga, on trenutno ima velike probleme. I primeri takve vrste se srecu veoma cesto.

- Znaci, u stvari u Indoneziji nema nikave religiozne slobode?

- Ne. I cak ne pomisljajte o tome. Veoma je tesko ziveti u takvom drustvu. Dozvoljeno vam je da kritikujete ideju o Bogu, ali ne smete da kritikujete Muhameda, zato sto je to nesto izuzetno, nesto posebno islamsko. Mozes kritikovati ideju o Bogu, mozes biti ateista, ali ne pricaj nista o Muhamedu, inace ces imati neprijatnosti.

- A na koji nacin se bivsi muslimani, koji se se obratili u Pravoslavlje, snalaze s pitanjima, koja se pojavljuju u porodicama? Da li oni i dalje mogu da zive sa svojim rodjacima, ukoliko oni nisu hriscani? Kako se njihovi bliznji odnose prema njima, da li ih prihvataju?

- Nekoga prihvataju, nekoga ne. Postoje slucajevi, kada se ljudi vracaju svojim predjasnjim religioznim pogledima, vracaju se svojoj porodici i ponovo ispovedaju islam. Iako, kada me sretnu, govore da veruju u Hrista. Oni u stvari veruju i poklanjaju se Bogu tajno, u sebi, kuci, ali ne mogu da dolaze u Crkvu. Neki nasi ljudi zive tako. U drugim porodicama je bolja situacija. Kod njih je mirnija atmosfera; roditelji dozvoljavaju deci da neometano ispovedaju hriscanstvo. Svuda je drugacije; u svakom drugom regionu je drukcija slika, cini se i u drugim etnickim grupama. Neki od njih su fanaticniji od drugih.

- Recite nam, kako vi savetujete pravoslavnim hriscanima da se ponasaju u takvim uslovima, u takvom neprijateljskom okruzenju? Cesto slusamo u Evropi o progonu hriscana u Indoneziji, o slucajevima mucenistva.

- Ja im govorim, da ukoliko nema nikakve mogucnosti da se izbegnu neprijatnosti, ne obaziruci se na to, da se mi trudimo da postujemo zakon; da ukoliko se o nama zna da smo verujuci; ako nas optuzuju za bezbozje i jeres ili bilo sta drugo; ako se pokazuje da nema drugog puta - ako je pred nama podvig mucenistva, moramo da ga prihvatimo. Ako ne mozes da izbegnes mucenje, budi mucenik! Idi na mucenja! Tako ja propovedam u Crkvi, i govorim (i samom sebi), da nema drugog puta. Ali, mi ne provociramo druge ljude na to. Ako blagovestimo, mi to cinimo meko, izjasnjavajuci se na primer: "To je vasa vera, a ovo - nasa". Ne rusimo religiozne poglede drugih ljudi.

- Kako biste vi posavetovali hriscane da se odnose prema muslimanima? Mnogi ih sada smatraju kao neki demonski narod, na kojima je odgovornost za vecinu trenutno postojecih problema u svetu. Razume se, znamo da medju njima ima mnogo, po svojim osobinama, izuzetnih, dobrih,sazaljivih ljudi, koji se plemenito odnose prema ljudima koji zive pored njih, nezavisno od njihovog veroucenja. S jedne strane - mi ne zelimo da budemo naivni, a s druge ne zelimo da pravimo neprijatnosti. Sta vi mislite o tome?

- To u sustini nije jednostavan problem, posebno za nas, jer izmedju nas i njih uvek postoji uzajamno opstenje. Muslimani su vecina u Indoneziji, i zato mi moramo da negujemo dobre odnose sa njima. Prosto, nemamo izbora. Na licnom planu, svako od nas, mora da prebrodjuje te teskoce na taj nacin, na koji se jedino moze pobediti - ljubavlju. Ali, pritom u bogoslovskom odnosu ne sme biti kompromisa. Moramo cvrsto da stojimo iza toga, u sta verujemo kao u Istinu.

DA, MI SMO AZIJATI…

- Recite nam po cemu se Pravoslavlje u Indoneziji (po obicajima) razlikuje od zapadnog hriscanstva? Kakvo je ono u vasim hramovima?

- Naravno, postoje kulturne razlike. Prvo, sto mi nismo zapadnjaci, vec Azijati. I svoju veru mi iskazujemo azijatskim manirom. Ne sedimo na stolicama, sedimo na podu, na rogozini. Kada odlazimo u hram, izuvamo obucu; zene nose "kafer" (tradicionalna indonezanska odezda) i maramu. Asimilovali smo i neke kulturne tradicije: na svadbama, prilikom vencanja, koristimo tradicionalne indonezanske odezde; pri pomenu umrlih, mi na primer ne pravimo zito, jer ne jedemo psenicu (koja se kod nas tesko moze naci!) - mi spremamo pirinac. Koristimo to sto imamo na raspolaganju. To je veoma indonezanski, veoma azijatski. To jest Crkva u Indoneziji je mnogo vise "istocnija", nego u Grckoj, Rusiji ili u Evropi. Mi ne smemo da se bojimo oslanjanja na mesne obicaje. Trudimo se, koliko je to moguce, da ocrkovimo elemente indonezanske kulture: svenocni Bogosluzbeni krug je podeljen na nekoliko odvojenih Sluzbi. To je uradjeno radi toga da bi se obezbedio neki "rehabilitacioni" prelaz za ljude, koji su se obratili iz islama - ipak su oni navikli da se po muslimanskoj tradiciji mole pet puta na dan. (U Pravoslavnom Bogosluzenju, svenocni krug se po Kanonu sluzi: vecernja, povecerje, polunocnica, jutrenje, 1, 3, 6, 9 casovi, Bozanstvena Liturgija, koji su takodje davno bili vremenski razdvojeni). Cak i ikonografija i hramovna arhitektura uspesno ukljucuju u sebe elemente indonezanske kulture.

- Mogu li ti primeri sluziti kao neka mera, ilustracija stepena mogucnosti prodiranja Pravoslavlja u kulturu?

- Da. Sadrzaj se projavljuje kroz formu. To se u potpunosti moze odnositi na te ljude, koji su se obratili u Pravoslavlje, u njegovoj ruskoj ili grckoj tradiciji, a pritom sami nisu ni Grci, ni Rusi.

- Na kom jeziku se vrse Sluzbe u indonezanskim hramovima - na indonezanskom ili na grckom?

- Naravno, na indonezanskom. Nekada, kada imamo goste, sluzimo na grckom ili na engleskom. Nekad cak i na ruskom.

- Ali i dalje Bogosluzbeni jezik koji preovladava ostaje indonezanski, kojim govore razlicite etnicke grupe u Indoneziji?

- Da. Zbog toga sam preveo Sluzbu na indonezanski jezik.

- Uopsteno, cini mi se, da ljudi sa Zapada nemaju predstavu o tome, koliko je jezicka i kulturna paleta raznolika.

- U Indoneziji ima oko 350 razlicitih jezika i dijalekata i jedan nacionalni jezik. Ja sam preveo Bogosluzbene knjige na indonezanski jezik; trenutno radim na prevodu Bogosluzbenih tekstova na javanskom – mom rodnom jeziku. Postoje takodje tekstovi Sluzbe na jeziku patlak, kojim govore na Sumatri. Postoje planovi za prevodjenje na balinezijski jezik, kojim se koriste na ostrvu Bali. Sve se to odvija sporo.

- Buduci ljudi semitske kulture i imajuci manju sklonost prema postovanju Svetih, proslavljenim u tradicionalnim pravoslavnim zemljama, indonezanski pravoslavni hriscani su verovatno orijentisaniji na postovanje Starozavetnih pravednika?

- Ja sam izabrao Proroka Danila - za sebe, nemajuci u vidu jos nekog. Savetujem ljudima da se trude da postignu blize opstenje sa svojim Svetim Pokroviteljima. Kako se vremenom pokazuje, Indonezani su na duhovnom planu orijentisaniji na Sveto Pismo neposredno, nego na Svete Ugodnike. To je jedan od osnovnih principa.

- Takva orijentacija je ocito primer, vise islamskog "modela" tradicionalnog drustva s hriscanskom sustinom?

- Slazem se. Trenutno ne govorim o ispovedanju, nego upravo o tradiciji. Nekom je potrebno da do sustine dodje postepeno. Iako, razume se, pravoslavni veruju u Svete i nose njihova imena, mi ne stavljamo akcenat na to. Nasa kulturna tradicija postuje Sveta mesta, posebno groblja, mesta gde se cuvaju razlicita bozanska izobrazenja. Za nas, za nasu kulturu, to nije novina, ili nesto cudno, nerazumno. Ali se ja bojim, da novoobraceni mogu primiti postovanje Svetih u svetlu svog predjasnjeg svetskog pogleda - kao kult umrlih ljudi u proslosti, kao postovanje predaka. To pitanje je ovde problem, ukoliko slicni pogledi postoje u mnogim mesnim kulturama. Zato se najvise staram da podvucem znacenje Svetog Pisma u svetlosti pravoslavne vere.

- Postoje li neki Svetitelji koji vam pomazu, a koji su vam posebno dragi?

- Moj Sveti Pokrovitelj je Prorok Danilo, zato sto verujem da je imao hrabro srce. Bio je smeo pred carevima i medju lavovima. Ja takodje zivim medju "lavovima", rekao bih. Zeleo bih da imam takvu hrabrost.

- Kako je organizovana pravoslavna zajednica u Indoneziji?

- U stvari, mi imamo dva stepena organizacije. Stvar je u tome da se Pravoslavna Crkva u Indoneziji formalno nalazi pod rukovodstvom Drzavnog departmenta religije i smatra se delom protestantske zajednice. To je zbog toga sto su u Indoneziji zvanicno priznate pet religija: katolicizam, protestantizam, islam (razume se), hinduizam i budizam. Mi moramo da nadjemo svoje mesto negde na granici tih pet konfesija, i mi smo usli u protestantske strukture. Sto se tice nasih odnosa sa vlastima – imamo svog predstavnika. Za tu duznost ja biram nekog od mirjana. Na parohijskom nivou je aktivan savet, kojim upravlja predsednik parohijskog saveta. Takodje smo organizovali duhovno obrazovanje; postoji i omladinska organizacija, nazvana na jevrejskom jeziku "Hana Arhim". U nazivima koristimo jevrejski jezik, da bismo pokazali muslimanima, da imamo (na religiozno-istorijskom planu) opste semitske korene, da nismo "zapadnjaci". Zato kada pricamo o sebi nekome "spoljasnjem", koristimo mnogo jevrejskih izraza, cak vise nego arapskih - zbog toga sto se arapski jezik iz usta hriscanskih propovednika cesto cini kao pokusaj imitacije islama. Imamo udruzenje zena "Sveta Sofija", udruzenje svestenika i druge slicne organizacije.

ISTOK I ZAPAD: DEOBA I JEDINSTVO

- Vi mnogo putujete i upoznati ste s pravoslavnom tradicijom u njenim razlicitim formama. Mozete li nesto da kazete ljudima sa Zapada? Sta nama moze da pomogne da se ukrepimo u veri?

- Za ukrepljenje svoje vere vam je neophodno da se okrenete unazad i vratite hriscanskom drustvu, koje je bilo okrenuto Bogu. U tome su vasi koreni. Zasnivajuci na tome, pokusajte da ocrkvenite tu sredinu, u kojoj ste. Ne dozvolite povrsnoj zapadnoj kulturi da korozijom razjeda vase duse. Trudite se da budete iskreni u veri, ne pokusavajte da "preispitujete" veronauku, orijentisuci se na duh vremena. Ako vi ne ocuvate veru, vasa sredina ce vas unistiti. Trudite se da ceo svoj zivot izgradite u svetlosti vere. Kada ljudi nemaju veru, onda nemaju ni korena, a kada nemaju korena onda su povrsni, lagani. Ako Pravoslavlje ispitujemo apstraktno, van konteksta njegovog istorijskog razvitka, odvojeno od njegovih korena, mi takodje postajemo povrsni. Tada Pravoslavlje izgleda samo kao neki hir, kao jedna od "novih" religija. Neophodno je da budemo sposobni da sebe osetimo kao deo celokupnog istorijskog bica Crkve. Mislim, da je za nas jako vazno da shvatimo nase mesto u Crkvi.

- U tom slucaju, to znaci ici nasuprot tokovima, jer zapadna kultura podstice svoje hriscanske korene.

- Razume se. To je tesko, ali Gospod je isao nasuprot tokovima, zar ne?

- Moze li u nasem veku elektronskih tehnologija, Pravoslavlje prihvatiti dostignuca tehnoloskog drustva i istovremeno izbeci opasnost da se zarazi tim duhom, kojim je ono prozeto - duhom odsustva bilo kakvog cilja, duhom razocaranosti u neke ideale?

- Mi mozemo da koristimo sredstva koja su nam na raspolaganju kao instrumente. Ukoliko je moguce koristiti internet za propovedanje Pravoslavlja, ukoliko je moguce iskoristiti televiziju, da bi se "kucalo na vrata" ljudskih srca. To je u svakom slucaju bolje, nego dozvoliti indijskom guruu ili nekom drugom da koristi etar. Zasto da se ne koristimo tehnickim sredstvima? Ako to ne ucinimo, mnogo cemo propustiti.

- Sta vi mislite postoji li neka oblast, koju Pravoslavlje ne treba da "prelazi" u procesu koriscenja sredstava masovnih informacija?

- Postoji. Nedopustivo je ako pocnemo da organizujemo nas zivot po merilima koje predlazu ta SMI. Ali kada se njima koristimo samo kao sredstvima, puneci ih neophodnim sadrzajem - pravoslavnim crkvenim pogledom na svet - tada SMI postaju pomocni instrument za Pravoslavlje.

- Jos jedno pitanje koje se odnosi na odnose medju kulturama. Mnogi na Zapadu predstave o duhovnim tradicijama Istoka, ogranicavaju nerazumljivim idejama o "istocnoj mudrosti". Te ideje, buduci da su surogatne smese pseudo-misticnih i ezotericnih ucenja, pored svega toga su lisile ljude na Zapadu njihovih duhovnih korena. Sta vredno trenutno Zapad moze da pozajmi od Istoka?

- Veoma mnogo. Glavna lekcija je - najdublja religioznost istocnog coveka. Ljudi sa Istoka su religiozni, premda u veoma razlicitim formama. Za Indonezanina je cudno da cuje od coveka sa Zapada, da on ne veruje u Boga. Za nas je to veoma cudno, jer je za nas Azijate, postojanje Boga tako ocigledno. Kako neko moze da ne veruje u Njega? Pogledaj velicanstvenost prirode i poredak svega postojeceg oko sebe… Kako je to moguce?! Znaci, ako Ga odbacujes, onda ostajes sam sa svojim malim i ogranicenim umom. Kako u velicanstvu prirode ne vidis ruke Njenog Tvorca? Meni je veoma tesko da shvatim takav nacin misljenja coveka sa Zapada. Putijuci i citajuci razne knjige, pocinjem da shvatam, ali i nadalje mi je cudno da ljudi ne mogu da veruju u Boga. Cini mi se, da to nije problem - razuma, vec pre - srca. Ljudska srca postaju bezosecajna. Za coveka sa Istoka je opstenje s Bogom sasvim prirodno. S Bogom ili s bogovima – nije toliko vazno u odredjenom slucaju; vazno je shvatanje ocevidnosti takvog opstenja. Zeleo bih da pozovem pravoslavne ljude u celom svetu, da osetimo jedinstvo pravoslavlja. Deljenje Pravoslavlja po kulturnim ili etickim osnovama je stetno. Zeleo bih da vidim Pravoslavlje, koje se oseca necim jedinstvenim - kada pravoslavni ljudi u Grckoj, Rusiji ili Indoneziji, osecajuci prezivljavanja i tuge jedni drugih, mogu da kazu: "To je moj brat". I niko ne bi govorio: "Ti si - Grk, a ja - Rus". Ili "Trazim oprostaj, ja sam Indonezanin". Sta je to za Pravoslavlje? Ono nije vaseljensko. Razdeljeno Pravoslavlje - vec nije Pravoslavlje. I drugo, sto zelim da kazem pravoslavnim ljudima - to je da se vise produhovljuju i ukrepljuju u veri. Kako bi se produhovili za propovedanje Jevandjelja, propovedali Ga, a ne sebicno prisvajali za sebe, govoreci:"To je moje, to je moja kultura." Pored toga, kada propovedas Pravoslavlje, ne trudi se da pokazes tvoj licni opazaj Pravoslavlja, bilo ono grcko ili rusko; ono je vaseljensko i ono je za svakog! Ako se smatras pravoslavnim, trudi se da se ne osecas prisajedinjen grckom ili ruskom nacinu zivota - trudi se da se osecas delom Crkve. Tako treba. Kada sam se ja svojevremeno u Koreji obratio u Pravoslavlje, ja ga nisam asocirao sa nekom kulturom, primio sam Pravoslavlje kao celokupno Bice Crkve. Pravoslavni su pozvani da izadju iz svojih ljustura i kazu svetu: "To sam ja!"

TUGA I RADOST OCA DANILA

- Kako vidite buducnost Pravoslavlja u Indoneziji?

- Ne mogu zaroniti u buducnost, ali verujem, da ce se Pravoslavlje siriti. Vazno je da dosta ljudi dobije duhovno obrazovanje. Trenutno, na primer, u Indoneziji, Pravoslavlje se u svesti ljudi asocira sa mojom licnoscu. Kada ljudi misle o Pravoslavlju oni spominju mene. Treba nam vise mladih obrazovanih ljudi. Ponekad je nekome to nejasno, ali ja ulazem sve napore: trudim se da posaljem veci broj ljudi u Rusiju, u Grcku, ali ja nisam episkop i za to nemam mogucnosti ni ovlascenja, da bih resavao probleme koji se javljaju na jednostavniji nacin. Ako postanem episkop, slacu ljude u inostranstvo - toliko ljudi koliko bude moguce, kako bi oni tamo dobili duhovno obrazovanje i opit duhovnog zivota. To je neophodno i zbog toga, da bi kad ja umrem, neko mogao da produzi taj rad. To je glavni cilj.

- Malo licnije pitanje. Koja su najveca iskusenja u vasem radu?

- Ponekad naviru misli: ostaviti sve jer je to veoma tezak posao. Znam, da imam odredjeni talant i da mogu da budem predavac, da mogu uvek da poducavam. Ponekad prosto pozelim da budem profesor nekog univerziteta. Ali, nanovo mi Bog pomaze da ostanem to sto jesam, pomaze mi da upamtim moje prizvanje. To nije lako, imam mnogo obaveza - i domacih, i blagotvornih: od otplate svih mogucih racuna do pomoci mladim ljudima da dobiju bogoslovsko obrazovanje. I duzan sam da svakog meseca za to podnosim racun. Cini mi se da imam vise obaveza nego ljudi koji imaju decu!

- Vasa najveca zalost?

- Najveca zalost… Kada se iz sve snage trudim, a optuzuju me za postupke koje nisam ucinio.

- A Vasa najveca radost?

- Najveca radost - kada se neko obrati u Pravoslavlje.

http://www.fomacenter.ru/materials/?cat=41&nid=180