Razgovor sa inokom Sofronijem:

Bez vere cemo upasti u sveopste bezzakonje

Nalazeci se u Arhagleskoj gostoprijemnici Sijskog manastira, prvog, kao po pravilu, vidimo inoka Sofronija. Te cisti dvoriste ispred ulaza petospratne zgrade, te sredjuje prostorije u gostoprijemnici, donosi vodu, pere sudove…Ponekad je mala kuhinja prazna, i onda kazu: «Sofronije se moli»,  - obicno ode ili u manastirsku kapelu ili u Crkvu. Primecuje se njegovo odsustvo…

Mrsav i visok, otac Sofronije izgleda starije od svojih 40 godina. A oci su mu kao u deteta – svetle, dobre. Istina, samo zbog toga sto se poznajemo vec toliko vremena, obicno veoma cutljiv inok se raspricao:

-         Rodom sam iz Arhangelska. Otac i majka su bili krsteni, verovali su u Boga, ali ne mogu da kazem da su bili ocrkovljeni. A i sam sam bio nekrsten sve do 94-e godine. Vojsku sam bio vec odsluzio, radio sam kao zavarivac. U Sijski manastir sam dosao 1994-e godine. S iskusenjima, nevoljama…Zivot je bio surov prema meni. Krstio sam se u manastiru i postao radnik. Bio sam u Holmogoru u gostoprijemnici, pola godine u samom manastiru, a sad ovde. 1995-1996-e godine sam isao na hodocasca po manastirima u centralnoj Rusiji. Ne, nije trazio neko novo mesto.

-         Prosle godine ste putovali u Valaam. Zasto bas tamo?

-         Pre toga sam bio i u Soloveckom i u Verkoljskom manastiru. Putovao sam po Blagoslovu oca-nastojatelja Trifona. Solovki – sveto, mnogostradalno mesto, ruska Golgota. Zeleo sam da odem i u Valaam, tad vec kao Sergej posle krstenja – to ime sam dobio po svom nebeskom zastitniku Sergeju Valaamskom. I jos nesto je bila Bozija Promisao: kada sam prvi put krenuo na hodocasce, otac Trifon me je blagoslovio i dao Valaamsku Ikonu Majke Bozije.

-         Sta su vam donela ta putovanja?

-         Mislim, duhovno sazrevanje. Svuda postoji usrdna molitva, skrusenost zbog svojih grehova, pokajanje. Naravno, glavna skola je za mene bila moj rodni Antonijevo-Sijski manastir. Nastojatelj i sva bratija su imali veliki uticaj na mene.

-         Koliko brzo ste se snasli u manastirskom zivotu? Vi ste tako miran, uzdrzan…

-         Ne bih rekao. Po prirodi sam veoma razdrazljiv. Da, i nisam pricljiv, pa mi je zbog toga tesko da se sprijateljim sa ljudima. Istovremeno se treba i savladjivati, i trpeti, i smrivati se. Molitva je sve. Kada nema vere, onda zivot zaista postaje veoma tezak, posebno u nase vreme. Vera ukrepljuje i tesi.

-         Svako ko dolazi u manastir da zivi, mora jedan period da radi u manastiru. Neki radnici ostaju ovde godinama, a drugi ubrzo odu. Zasto je to tako?

-         To su ljudi razlicitih sudbina: bivsi zatvorenici, beskucnici, bolesnici. Svako od njih ima svoje nevolje, iskusenja. U manastiru se mnogi krste, nauce ponesto o hriscanstvu. Cak i kratak boravak u manastiru ostavlja otisak za ceo zivot. Desava se: ode, muci se i ponovo se vraca, moleci nastojatelja da ga primi. Bratija ne odbija zabludelog coveka. Vera, nada, i ljubav su osnovne hriscanske vrline.

-         Nedavno su vas posvetili u rasofornog iskusenika – postali ste inok.

-         Ne samo da se radujem tome, vec i shvatam da treba jos vise da se skrusim zbog svoje duhovne slabosti, i svoje grehovnosti.

-         Naravno, koji inok ne zeli da postane monah! Da li mastate o monasenju?

-         Potrebno je da dusa bude spremna, ociscena od mnogobrojnih grehova. Eto ako citamo Zitija Svetih – vecina njih su bili iskusenici po 10-20 godina. Toliko su puno zahtevali od sebe.

-         Sta mislite, zasto ljudi u svetu zive u neskladno?

-         Da, ja sam davno izasao iz sveta…Smatram da je osnovni uzrok ljudskih nevolja – otpadanje od vere, od svojih izvora – a tad nema pokajanja. Kad se Crkve i manastiri ne bi obnavljali, narod bi zapao u opste bezzakonje. Ali je Gospod milostiv. Po prorocanstvima staraca – docice do preporoda Rusije.

Duhovni sjejatelj, br. 8, april 2002, str 11