Koliko mi mozemo da ucinimo?

Koliko hriscani mogu da ucine ako pomazu svim ljudima kojima je potrebna pomoc? Na pitanje novinara Miloserdie.ru odgovara prot.Aleksandar Aljtmark, nastojatelj Blagovestanske Crkve u gradu Permi.

- Kako je nastala vasa parohija, vasa Crkva?

- 90-ih godina smo prvi put usli u dom-internat No1 za decu zaostalu u psihickom razvoju, ugledali smo ruzno-zelene zidove, ruzno-plavu ogradu na stepenicama – sve je bilo toliko mracno da se dusa otimala od svega toga. Sprijateljili smo se sa direktorkom i ona nam je rekla da veliki broj dece koja napuste internat zavrsavaju u tamnici ili samoubistvom. Uopsteno receno oni su ovde kao osudjenici. Zamislite samo: ujutru ustajete, zajedno sa svima ostalima idete negde, skola, posao – sve vreme ste sa nekim, a posmatrani od strane drugih. Covek ne moze da se bavi sam sobom, on i ne ume da bude sam sa sobom u tisini, i tesko mu je pronadje sebe kao licnost. I tada smo dosli na za to vreme odvaznu pomisao – Crkva! Ako bi postojala Crkva, dete bi moglo da dodje u nju, da stane pred ikonu, da se pronadje na tren, pomoli za svoje roditelje, koji su u zatvoru ili kojih vise nema – jednom recju da udje unutar sebe, u dubinu. Ideja je postojala, ali mi sami jos nismo bili ocrkovljeni, i nismo znali od cega da pocnemo, pa smo otisli kod Vladike. Vladika nas je blagoslovio, ja sam bio rukopolozen i postao sam prvi svestenik u domskoj Crkvi posvecenoj Hristovom Rodjenju. Zatim se pokazalo da je to jedina Crkva u celom Ordzonikidjevskom regionu. A region je po broju stanovnika dovoljno veliki – tako da bi se negde u Evropi verovatno smatrao gradom. Posto nije bilo drugih Crkava, ljudi su postepeno poceli da dolaze u tu Crkvu, i ona je postala parohijska. Nas su poceli na sve nacine da progone – zalili su se u SES, pozarnoj, u RONO (skola i Crkva – to su bile dve nespojive stvari). U to vreme, 1992-1993, veoma mnogo objekata se delilo za prodavnice itd. Rekao sam upravniku regiona: “Zatrazi i za nas neku zgradu”. (Nisam imao nikakvu predstavu sta znaci graditi Crkvu, ali sam shvatio da od necega treba poceti). Predlozili su nam bivsi kafe “Madjionicarka”. U narodu su ga nazivali “babine suze”, jer su seljaci ovde ostavljali svoju platu. Mi smo tada rekli: “Bile su “babine suze” – potrebna je i “babina radost”, - i poceli smo da gradimo hram. Hram se gradio iskljucivo dobrovoljnim prilozima. Svestenici (u pocetku sam ja bio jedini) nisu imali ni platu, ni nista. Bilo je i takvih predivnih slucajeva – sedim na krovu sa cekicem, a baba mi mase stapom, govoreci: “Oce, dodji”. Prilazim joj i ona mi daje komad hleba sa krastavcem: “Zelim i ja da ulozim svoju leptu”. Druga je donela hiljadu – to je kao sada mozda kopejka. Neka i moja cigla bude tu, rece ona. Tako je ta Crkva i ozivela. Sada su je vec zavoleli i ljudi iz celog grada, a ne samo iz naseg kraja.

- Kako se radnici u internatu odnose prema vasem radu sa decom?

- Mi smo odmah poceli da saradjujemo sa njima. I nadalje smo ubedjeni da nema nikakvog smisla da mi sami radimo sa decom ukoliko ih pedagozi vaspitavaju “na drugu stranu”. Ako je sa detetom bezbozni covek i danju i nocu, onda posle 45 minuta na koje je dete doslo, nadahnuvsi se velikim podvigom nekog svetog, u njegovoj dusi nece ostati mnogo toga ukoliko on potom bude sa vaspitacicom gledao neki sou na televiziji.

Zato smo sa vaspitacima imali razne vrste skupova, savetovanja, ucestvovali smo na njihovim sastancima, trudili se da razvijemo licne prijateljske odnose. I pedagoski kolektiv internata je polako poceo da se ocrkovljuje – zajedno sa nama nevestima. Odnos pedagoga prema deci je postao malo drugaciji. I mi sami nismo nista izmenili, koliko je to ucinilo sluzenje Bozanstvene Liturgije u zgradi internata, molitve za decu, molitve za predavace.

- A kakav program imate sa decom?

- Nije bilo nikakvih zacrtanih programa. Mi smo jednostavno razgovarali, pri cemu nismo odmah zapocinjali razgovor o Bogu. Sta je cetrdeset pet minuta nedeljno? To je veoma kratko vreme da bi covek zapamtio neki materijal, ali dovoljno da predavac pokaze da voli Boga i predmet koji predaje. A deca pocinju da vole taj predmet ako vole predavaca. Ti se neposredno obracas decijoj dusi, i dete oseca da mu se ne namece nikakav program, vec da ga vole, i da je neko spreman da ga slusa u razgovoru. Naravno svaki predavac ima svoj program ali to uopste nije dogma. Ako dete danas zeli da razgovara o necem drugom, onda je to glavna tema. Pokusavamo da ih vodimo tako da ne osecaju da ih nekud vodimo. Istovremeno vazno je da sticu znanja. U internatu smo pored Crkve napravili i takvu sobicu u kojoj deca mogu da razgovaraju. Njih posecuju nasa deca – omladina iz hrama, i zanimaju se zajedno: neko preliva svece, neko veze perle, a neko pravi razglednice. I na ovaj nacin u ovako neposrednom opstenju preko neke rukodelje pokusavamo da dopremo do ljudskog srca. Ne radimo samo u ovom internatu – u Ordzonikidjevskom regionu na Kislotni ima nekoliko internata i tri skole. Ljudi su nas znali i pustali – prosto su nam nezvanicno davali svoje casove. I zato smo lako usli u skole. Trenutno smo shvatili da je za decu potrebna neka organizacija a nje trenutno nema. Ako bi se iz moje pionirske proslosti izuzela komunisticka ideologija, sve ostalo je bilo veoma zdravo – imali smo neki cilj, postojalo je neko stvaralastvo, i mogucnost za ostvarivanjem. Dosli smo do zakljucka da treba organizovati skautski pokret. On se zasniva na tri stuba: ljubavi prema Bogu, ljubavi prema Otadzbini, ljubavi prema bliznjemu – to je divna osnova. I covek daje obecanje – kao mi nekada: “Uvek spreman!” To je bila samo sovjetska kopija skautizma, a biti spreman uvek za odgovor pred Bogom je veliki zadatak. Trenutno pokusavamo da organizujemo omladinski pokret na bazi skautizma. Time se bavi nas otac Georgije. Njegovo glavno poslusanje je internat, i on sam ima pedagosko obrazovanje. Ali se mi nadamo da ce neko to povuci, a da ce otac Georgije samo duhovno rukovoditi.

- Koliko se deca u internatu razlikuju od dece sa roditeljima?

- Ljudi koji se ne vaspitavaju u porodici gube veoma mnogo. Evo samo male ilustracije. Posetili smo decu na Bozic, doneli poklone, napravili zajednicku trpezu, igrali, i bilo je mnogo mandarina. Zatim sam video kad je ostala samo jedna. Deca su sedela, a medju nima i jedna mala devojcica, i svi su strpljivo gledali u tu mandarinu. Sta se obicno desava u porodici? Mali covek po pravilu zna da ima prvenstvo, a u ovom slucaju devojcica sedi, gleda, i ja shvatam da se ona cak ni ne koleba u sebi da li da je uzme ili ne. Kazem joj: “Ti je uzmi”, - i posmatram. Ona je uzela tu mandarinu, ocistila je, podelila na kriske, podelila svima i poslednju krisku uzela za sebe.
- Znamo da decu uz pomoc spektakla navodite na zakljucke. Zasto vam se to cini korisnim?
- Kada smo poceli da obilazimo zatvore, shvatili smo da ako samo udjemo i dobijemo aplauze, to moze da ucini sasvim suprotan efekat po zdravlje duse: aplaudiranje i umiljenje odraslih, vise unistavaju dusu, nego sto joj nesto daju. A mi kazemo sledece: zasto se naprimer koledne pesme pevaju na Bozic? Da bi se proslavio Bog i donela bozicna radost tamo, gde su tuga i uninije, gde je tesko. To nije prosto samo “ja nastupam” vec se deca uce da pokazu kako ona vole Hrista. To je najvaznije – da ih naucimo zrtvenom sluzenju, zbog cega i odlazimo u tamnice. To je dobro i za zatvorenike i za decu. Jer su mnogi roditelji te dece bili tamo, dete ih je osudjivalo, i treba nauciti ispunjavati zapovest “postuj oca i majku” nezavisno od toga kakvi su roditelji. Za odrasle su takvi susreti – pobudni motiv za odgovornost, zbog toga sto zona otreznjuje ljude i oni se brinu za svoju decu. Kada smo cak dolazili u muske zone – muskarcima se tesko omeksava srce – oni su sedeli sa suzama u ocima i zahvaljivali, i darovali poklone deci. A u zenskoj koloniji je jednom bilo “veliko ridanje” – deca na sceni, a zene u sali. Postoji kod nas ovde skola za decu-invalide, i tamo nastupamo. Deca invalidi takodje ucestvuju – neko izrecituje neki stih ili nesto drugo – nije ni vazno. Vazno je da u dane najvaznijih hriscanskih dogadjaja covek ode tamo gde mozda nije veoma veselo, gde su uninije i bolest. Odlazili smo u bolnice, i nastupali pred bolesnicima. Ali naravno deca su ipak deca, na njih se raznezuju. I to je vec bio nas zadatak da se spektakli ili predstave ne pretvore u suprotno – da se samo deca pojavljuju, a da ne uznose slavu Bogu. Ali to nam zaista tesko uspeva.

- Da li su se deca izmenila za proteklih 10 godina? Da li su ona sva verujuca? Da li vise ne beze i da li su poslusnija?

- Ne, naravno, kakva su deca bila takva su i ostala: huligani, bezobrazni. Mi uopste ni ne pomisljamo tako smelo da cemo postici ocigledne rezultate. Nas posao je da svedocimo o Istini, a utvrdjivanje Istine je vec stvar Bozije Blagodati. Zato i mislim da ce se ona promeniti. Tamo gde ima svetlosti, ako deci pruzite samo malo ljubavi ona se preobrazavaju. Kada i u cemu ce se to projaviti – ja ne znam. Deca su – odraz naseg drustva, na njih utice ulica, kultura. Kada devojcice od 12-14 godina kazu: “A mi smo oce Novu godinu tako dobro proslavile”. – “A gde ste bile?” – “Bile smo na trgu, tamo su nas posluzili pivom!” I sta da kazes na takve izjave?

Neko je prisao Crkvi, ocrkovio se, a neko nije. Da li su ona postala poslusnija? – Ne. Idile naravno ne moze biti. Cak se u odredjenoj porodici dobar rezultat postize samo ako se neposredno bavite samo jednim detetom. A u slucaju punog internata, kada vaspitace treba najpre ocrkoviti – tesko je formirati neke moralne vrednosti kod dece, kako bi visoki ideal postao za njih imperativ, i upravljao njihovim zivotom. “Slatko” vise mami. Kada ona u velikom broju zaraze jedno drugo, onda je tesko odrzati kontrolu. Ali to je u slucaju grupe. Jer se u pedagogiji ne sme tako govoriti: ako uspete da sacuvate i jednog coveka – slava Bogu. Tako i mi: zao nam je svih, a borimo se za sve. Nadamo se naravno da Bozije delo nije bez rezultata i da ce se oni kad-tad projaviti.

- Kako deca ucestvuju u crkvenom zivotu?

- U Crkvi se jednom nedeljno odrzava ispovest. Deca se ne pricescuju tako cesto: subotom i nedeljom su deca razmestena po kucama, a u toku nedelje ne mozemo da sluzimo zbog toga sto ona idu u skolu. Ali ih mi pozivamo u Crkvu, i trudimo se da se bar 2-3 puta mesecno priceste. Cesto se ispovedaju – ranije su dolazili svake nedelje. I naravno neprekidno razgovaramo sa njima.

- Da li vasi parihijani pomazu deci-sirocicima?

- Mi parohijanima u propovedima pricamo o problemima decijeg doma. Zato sto to nije stvar samo svestenika i njihovih supruga, vec se trudimo da privucemo i omladinu iz nase Crkve. Neke porodice uzimaju decu kod sebe u toku leta, a neke spremaju poklone. Deca obavezno nastupaju pred nasim parohijanima za praznike. Zeleli bi nravno i vise od toga – da parohija bude kao duhovna porodica. Deca pravilno odrastaju tada kada rastu u patrijarhalnoj porodici, gde vide babu, prababu, tatu, mamu, odnos majke prema svojoj majci, pa i sami pocinju tako da se ponasaju.

- Kazete da mnogi uzimaju decu za vreme raspusta. Da li to ne traumira decu kada su ona potom prinudjena da se ponovo vrate u deciji dom?

- Ima dece koja zele negde da idu u toku leta. Ona sama pitaju: “Da li mozemo da dodjemo kod vas?” Tako se i desava da neka odlaze u porodice. Ona zive s nama nasim nacinom zivota – idu s nama u prirodu, na poklonicka putovanja.

Da li im je tesko da se vrate? Naravno da im je tesko, jer naprimer devojcice kod nas u zajednici ne idu u pantalonama ili u kratkim suknjama. One vrlo brzo pocinju zajedno sa matuskom da sebi siju duge suknje. Zatim kada se vrate u internat moraju da pretrpe podsmehe, jer ih nazivaju i monahinjama i bogomoljkama. Ne mogu svi da izdrze jer su deca nekada veoma surova. Ali se mi trudimo da ih nekako pripremamo, govoreci im o tome da za Hrista treba postradati, jer ako Ga ljubis – ne izdaj Ga, cak iako te ismevaju. Ako ti izdas svoju majku ili oca, onda tebe ne treba da postuju, i ti neces postovati druga, koji te moze izdati samo zato sto su mu se podsmevali.

- Rekli ste da omladina iz Crkve dolazi kod dece u internat. A u cemu jos ucestvuju mladi parohijani?

- Posecuju bolesnike. Posle posete bolesnika, shvatas da posetiti, porazgovarati i otici je isto sto i napustiti coveka. Ali ne treba prekidati… Zato smo se obratili omladini iz nase parohije s predlogom da obidju neke bolesnike. Bila je jedna devojka, Carstvo joj Nebesko, koja je posle nesrece dugo bolovala, lezala, i dve devojke su je jednom nedeljno posecivale, a zatim su se tako sprijateljile, da kada smo je opevali one su plakale kao za rodjenim i bliskim covekom. Tako da ona nije otisla u nevolji i sama, vec je primila i Svete Tajne. I takvih slucajeva ima mnogo. Kazemo: evo bolesnika, ako mozes – otidji. I covek pocinje da odlazi, pokazuje neku brigu, i naravno nastaje prijateljstvo. To je opsti princip duhovne porodice, kada je potrebno sve vise ukljucivati se u tu porodicu.

Pored nas se nalazi i skola za decu-invalide: neka od njih ne govore, a neka su nepokretna. I pored svega ona se takodje spremaju za nas dolazak, spremaju i zdravice- takvo opstenje je mozda retko ali postoji onoliko koliko se za to ima snage. Trudimo se da na praznike dovedemo u Crkvu i decu na stakama.

Trudimo se da vise angazujemo omladinu u raznim poslovima. Kako pesnik Roman kaze “besmislene su reci o dobroti, ko nije odmakao dalje od reci”. Naravno treba preci sa reci na dela. To je veoma korisno, i veoma menja dusu ljudi, koji pocinju da uzimaju odgovornost bez ikakvog interesa – ne zato sto mozes nesto da dobijes i ne zato sto si duzan, vec prosto Hrista radi.

- A koliko su aktuelni problemi omladinskog huliganstva, alkoholizma, narkomanije?

- Veoma su aktuelni. Ali ne samo u nasem regionu vec i svuda. Zbog toga vec nekoilko godina postoji drustvo treznosti pri Crkvi, i jednom nedeljno sluzimo moleban sa akatistom pred ikonom Majke Bozije “Casa koja se ne ispija”, a posle njega drzimo besedu i propoved. Ljudi vole te akatiste: neko se moli za svoje zabludele bliznje, neko se sam izvlaci iz neprilika. Desavaju se isceljenja, obracenja, ali je to tesko statisticki proceniti – borimo se za svaku dusu.

- Kada je poceo vas kontakt sa kolnijama? Vi tamo ne odrzavate samo decije spektakle za vreme praznika?

- Mi vec osam godina odlazimo u musku koloniju, a sest u zensku. Kada sam prvi put tu dosao, rekao sam: “Mogu li da porazgovaram sa ljudima?” Vojnici su vojnici – oni su okupili zatvorenike po naredjenju. Dva sata sam razgovarao sa njima i svidelo im se. Tako i nadalje cinimo, odlazimo u odrede, razgovaramo sa pojedincima. Zatim su nam dozvolili da napravimo Crkvu od biblioteke. Necu govoriti u ciframa, ali ima dece medju bivsim zatvorenicima, koja su sad vec u parohiji. Ima veoma snaznih dusa, koje jednom odstupivsi ne postaju “zecevi”, ne prihvataju taj nacin zivota, i postaju zaista verujuci. Ti koji su na slobodi, pisu nam ponekad iz drugih gradova, a neki su poceli prema zivotu da se odnose drugacije.

Pozvali su nas i u zensku koloniju, posto su uvideli kako je sve u muskoj organizovano: “Da li je moguce da tako bude i u zenskoj?” Naravno malo toga uspevamo jer je rad tamo – nezapoceti kraj. Ali mi odlazimo, trudimo se da tamo budemo tri puta nedeljno, i da sluzimo Bozanstvenu Liturgiju. Nedeljom 30 ljudi dolazi u nedeljnu skolu. Sta im je potrebno u prvom redu? Potrebna je neka osoba koja bi dolazila kod njih, a vazne su i knjige i molitvenici – mi sve to postepeno nabavljamo, delimo. Ali najvaznije je da s njima neko razgovara.

- Danas postoji jos jedna teska bolest, koju je nemoguce ne primetiti – a to je SPID, VIC-infekcija. Da li Crkva moze nesto da pomogne takvim ljudima?

- Mislim da ne treba posebno izdvajati ovu vrstu bolesti. Ovde treba pre svega govoriti o narkomaniji, jer se VIC-infekcija malo razlikuje mozda od drugih vrsta teskih bolesti. Prvi put sam u VIC-odeljenju bio jednom u zenskoj koloniji. Naravno, njima je veoma tesko. U bolnickoj sobi sede simpaticne devojke – bilo ih je cetiri. Kada sam dosao kod njih, medicinske sestre su na mene gledale kao na nekog dinosaurusa: “Sta ti oce ovde radis!?” Medicinsko osoblje se cak bojalo da ide tamo!

Sada je naravno sve drugacije: sada se VIC-inficirane osobe nalaze svuda oko nas. Kako im mi pomazemo? Istina, mi to radimo nepravilno u poredjenju sa svestenicima, lekarima, koji se zaista ozbiljno time bave, pisu knjige. Mi prosto razgovaramo sa ljudima. Ako nam uspe da malo pokrenemo coveka na odgovornost za svoj zivot, na odgovornost pred Bogom za sve, to je onda najveca pomoc. Naravno, potrebna je i drustvena adaptacija, zato sto neki kazu: “Oce, gde cu ja stici? Kome sam ja potrebna?” Ona sa svojih 20-22 godine ima iza sebe vec i kradje, VIC, narkotike. Neki od njih kazu: “Oce, ne verujte nam da smo mi bivsi narkomani, jer bivsih narkomana nema”. Ali oni tako govore zbog svoje slabosti, a u stvari mislim da postoje i bivsi narkomani, i bivsi bolesnici: “Po veri vasoj neka vam bude” (Mt.9, 29). Njima treba malo uliti vere, prosto im prici i ispricati kako ti sam volis i kako ti verujes.

- Vi radite sa raznom omladinom, pa samim tim i sa studentima permskog vojnog instituta. Ima li neke specificnosti u radu sa njima?

- Ja ne vidim razlike. Odlazio sam dve godine u Permski institut, razgovarao sa studentima, prvenstveno devojkama, i sa predavacima – nema nikakve razlike. U samoj vojnoj ustanovi naravno postoje specificnosti, ali ja mislim da me vojnici ne bi slusali ako bih s njima razgovarao samo o vojnim temama. Mladom coveku je interesantnije da sazna o tome kako da zivi, a oficiri ce ga nauciti kako treba da sluzi u armiji. Razgovaramo sa mladima koji pohadjaju prvi kurs. Naravno, ako odmah pocnete da govorite o veri u Boga, mislim da ce mnogi zaspati i da nece slusati. Zato se trudim da pre svega govorim o takvim pojmovima kojima su oni jos romanticarski ispunjeni, slava Bogu: cast, plemenitost, hrabrost, podvig. Ali o svemu tome pricam sa pravoslavne tacke gledista.

Uopsteno govoreci s njima se moze o svemu razgovarati. Ako im se govori njihovim jezikom, a ne suvim bogoslovskim, onda osecas da mogu da te slusaju. Naprimer, desilo se tako da smo sa devojkama u pedagoskom institutu razgovarali o filmovima, koji su tada bili interesantni – o “Titaniku”, o shvatanju ljudskog duha, zbog cega je ovaj covek lep ili nije lep, o tome da kada je covek slobodan u duhu, i nije stegnut drustvenim okvirima, on moze da pruzi poletno osecanje i drugome. To ni u kom slucaju nije ugodjaj jer nema takvog zadatka. Ali to nije ni razgovor specijalno o Pravoslavlju, to je pravoslavni razgovor o coveku i njegovom mestu u zivotu.

Necu zaboraviti kako je prosle godine nacelnik prvog kursa, stariji porucnik, razgovarao sa pukovnikom, a zatim mi je pukovnik rekao da mu je taj stariji porucnik priznao: “Ja se secam tog svestenika, on je kod nas dolazio na prvi kurs. Ja sam od tada promenio predstavu o podvigu, i o tome sta je to ljudski podvig”. I evo taj covek je zavrsio institut i ostao je tu da sluzi kao oficir. I neko zrnce je ostalo u ljudskom srcu.

Pored toga, svake godine dolazi komisija, vojnici iz drugih instituta, naucnici, koji drze ispite. Mi se tradicionalno okupljamo sa njima – ceo visi oficirski sastav – i putujemo u manastir na Belu Goru. Jedno takvo putovanje zauvek ostaje zapamceno.

-Kako ste uspeli da otvorite Crkvu u gradskoj psihijatrijskoj bolnici?

- Nije bilo problema sa otvaranjem – dosli smo, prosli po odeljenjima, razgovarali, a zatim odlucili da izgradimo domacu Crkvu. Tako je nastao domski hram posvecen sv.Mariji Magdaleni. Ali postoje probelmi druge prirode: vecina lekara su duboko neverujuci i cak ni ne prihvataju veru. S njima naravno zelimo da imamo prisnije odnose. Dolazimo jednom nedeljno, sluzimo Liturgiju. Mislim da je sama blagodat mogucnosti pricescivanja – nesto najvaznije sto je potrebno bolesnicima. Ali naravno, potrebni su i razgovori, zato sto postoje razna odeljenja, sa razlicitim stepenom patoloskih problema. Cesto srecemo obolele ljude koji su bili u sektama, lecili se kod ekstrasensa…Postoji i odeljenje za neuroze, na kome su smesteni odredjeni ljudi. Kada sam bio mladji i kada je bilo vise vremena, jednom nedeljno sam odlazio u to odeljenje i prosto razgovarao. Uzroci neuroza su cesto – prosto odsustvo duhovne kulture, odsustvo vere. Zato je za to potreban svestenik, za koga je pozeljno da ima specijalno obrazovanje.

- Kako uspevate da spojite sve te razlicite delatnosti?

- Odmah cu da kazem – nista ne uspevam. Ja prosto pokusavam da nesto radim, jer je nemoguce to ne raditi, i ako mi danas to ne budemo radili, toga uopste nece biti. Crkva je duzna da brine o svima veoma ozbiljno, a za to su potrebni pastiri. U nasem hramu tek sto se zavrsila sluzba – obican radni dan je. Ali koliko ima omladine! Tri mladica me cekaju – sad cu sa njima da porazgovaram, zato sto je pet minuta malo, a potreban je ozbiljan razgovor. Slicna situacija je i u drugim zatvorima, decjim domovima, bolnicama – moze se tamo otici i ne izlaziti odande, ali ako neko to i uradi na kraju ce reci: “Nista i nije uradjeno”.

Kada je vladika Atanasije prvi put dosao u nas hram, mi smo ga posebno ocekivali: vladika je – Hristov lik, sta ce nam on reci? I on je rekao da se treba moliti prema recima Gospodnjim: “Zetve je mnogo a poslenika malo. Molite se dakle Gospodu od zetve da izvede poslenike na zetvu Svoju” (Mt. 9, 37-38; Lk.10, 2). Zasto je on to tako rekao? Ocigledno je to bio poziv nama da ne sedimo. Imamo veliku nadu u omladinu koja se danas aktivno ukljucuje.

- Kakvi su vam odnosi sa administracijom u regionu?

- Nasa administracija podrzava inicijative, ali nicim ne moze da pomogne. Ne zabranjuju da se ide u skole. U stvari, ako ne idete onda vas ni ne pustaju, a ako idete – ne zabranjuju, i nema vise nista da se kaze. Sve zavisi od toga s kojim ciljem ides.

- Koliko je velika vasa parohija? I sta joj nedostaje?

- Mi u svom hramu osecamo deficit duhovnistva. Ako je ranije bilo znacajno manje ljudi, i to su uglavnom bile babe, koje su vec imale iskustvo u crkvenom zivotu, ja sam vise slusao i plakao zajedno sa njima, onda sada dolazi mnogo inteligencije, dolaze rukovodioci firmi, studenti, lekari, pedagozi. S njima treba mnogo razgovarati, mnogo toga pruziti, pre nego sto ih bilo sta upitate. Ranije je bilo mnogo onih koji su samo “svracali”: dolazili su intelektualci da razgledaju, i da se raspitaju – kao u muzeju. Danas se moze reci sa velikim zadovoljstvom da ljudi idu ozbiljno da se trude, ozbiljno da rade. Zato je nama jos veca odgovornost: dati, nahraniti, i za to su potrebne biblioteke, prorpovedi, besede. S nekim ljudima se prosto dogovaramo uvece (jedna stvar je ispovest, a druga – duhovni razgovor). Mi vec skoro ne mozemo sve da postignemo, nema nas dovoljno… Zato vladika trenutno preduzima napore da bi se otvorio duhovni institut, kako bi duhovnistvo bilo iz lokalnog mesta.

Pokusavamo vise da se obracamo omladini, jer covek sa 16-17 godina jos moze da pise sastave na temu “U cemu je smisao zivota?”, a sa 30 on na tu temu uopste skoro ni ne razmislja. U hram dolazi mnogo neocrkovljenih ljudi radi opela, i zato imamo nepisano pravilo: posle svakog takvog bogosluzenja se odrzava propoved. Stojeci pred grobom, moguce je veoma duboko i ozbiljno reci ljudima o smislu postojanja, i postaviti ih pred drugu realnost.

- Koliko su za vas ozbiljni materijalni problemi?

- Ozbiljni su, ali ne toliko da bi zaklonili sve druge, i tako nekako s nadom u Boga i zivis. Nastojatelj naravno mora da se bavi trazenjem sredstava: grede, metal, drvo – sve je to takodje prisutno jer treba dalje graditi. Prvih godina nismo imali nikakve plate, ni nikakve cene u hramovima, i Gospod je nase maloverje sve vreme ukrepljivao cudesnim projavama. Naprimer, trebalo je 300 rubalja za svece za sluzbu, a nismo imali ni kopejku. Samo sam se pomolio iz duse – bukvalno dolazi covek, i daje koverat u kome je 300 rubalja. Takvih slucajeva je bilo veoma mnogo, posle cega sam govorio: “Gospode oprosti”. Gospod daje kada je to potrebno.

  Razgovarala Svetlana Uljanova

http://miloserdie.ru/index.php?ss=2&s=15&id=442