INTERVJU SA EPISKOPOM SARATOVSKIM I VOLSKIM LONGINOM Cudno vreme Zivimo u veoma cudno vreme. Nazivaju ga i slozenim, i blagodatnim, kao i vremenom preporoda, ali ja uobicajavam da kazem da je ovo vreme cudno. Kao nikada ranije je povecan ponor izmedju vere, blagocestivosti i toga sto se desava u svetu. S jedne strane, treba da se Monastvo je – posebno sluzenje Bozijoj Crkvi, to je zivot u Bogu, koja zahteva ucenje od iskusnih ljudi, koji su svoja znanja dobili od svojih prethodnika. Znamo da je monaski zivot u sovjetsko vreme jedva i postojao: postojalo je samo nekoliko aktivnih manastira, gde je nacin zivota i odnosa medju ljudima koji su ziveli u njima cesto bio uslovljen spoljasnjim okolnostima. Bile su izgubljene cak i tradicije prerevolucionarnog monastva. Kazem “cak”, jer se monaski zivot i pre revolucije tesko da moze nazvati srecnim; on je bio veoma izmenjen. O tome su pisali i nasi veliki podviznici, kao sto su prepodobni optinski straci ili sveti Ignjatije (Brjancaninov). Danas su u crkvenoj sredini zadrzane predstave o Ruskoj Imperiji, o Crkvi i ruskom monastvu tog vremena, kao o nekom visokom, nedostiznom idealu, kojem treba teziiti svim silama. To je program-maksimum za veliki broj ljudi. U stvari idealizacija je ovde neumesna: i revolucija sedamnaeste, i promena drustvenog poretka, i promena odnosa prema Crkvi bi bili nemoguci da se u toku desetina godina, pa cak i stoleca, u ruskom crkvenom zivotu nisu pravile greske, iako je njhova spoljasnja projava bila veoma velicanstvena. Verovatno zbog toga danas postoji povecana paznja prema spoljasnjoj strani crkvenog zivota, kao obnovi Crkava u njhovoj punoj lepoti. U tome istina postoje neke krajnosti – naprimer, kada se stavlja sjaj na ogromna zvona, i grade veoma visoke zvonare. Crkve je potrebno graditi: izgradnja Crkava je danas jedan od osnovnih zadataka, ali se znatno veca paznja treba obracati na sam crkveni zivot, na propoved Jevandjelja, hriscanski zivot, nego na spoljasnje ukrasavanje kojim se tako cesto usrdno bavimo. Kao sto je receno u Jevandjelju: “I ovo je trebalo ciniti i ono ne ostavljati” (Mt.23,23). Treba naci zlatnu sredinu, carski put, kako bi se ocuvalo i umnozilo materijalno, a istovremeno se jos vise treba brinuti o duhovnom. Danas nam se Slava Bogu otkriva iskustvo podviznika drugih Crkava. Mi smo dugo godina bili u izolaciji. Znajuci da postoje Pravoslavne Crkve u Bugarskoj, Srbiji, Grckoj mi nismo imali mogucnosti da se upoznamo sa njihovim iskustvom, a ono je veoma interesantno, jer tamo za razliku od nas ljudi zive u drugim uslovima. Grci naprimer nisu preziveli ta iskusenja koja je prezivela Rusija u XX veku, i kod njih je mnogo toga sacuvano u potpunosti. Danas su poznate pouke i ucenja poznatog atonskog podviznika starca Pajsija i drugih grckih otaca, i ne znam za druge ali mene je kada sam citao knjige starca Pajsija neocekivano porazila jedna misao. Odjednom sam shvatio da je pred nama covek iste generacije kao i nasi veterani Velikog Otadzbinskog rata. Generacije 40-50-ih godina kod nas su ljudi koji su vecinom ostali van Crkve, a ovde vidimo starce koje su takodje rattovali za vreme Drugog Svetskog rata ptoriv fasisticke Nemacke. Meni je to bio pokazatelj koliko je monaska tradicija tamo bila neprekidna u odnosu na to sta je ostalo kod nas. Da, duhovnik Trojice-Sergejeve Lavre, arhimandrit Kiril (Pavlov) je takodje bio u ratu, braneci Staljingrad, ali se on nalazio u sasvim drugom drustvenom i duhovnom okruzenju, jer je to bilo vreme borbe sa verom, s Pravoslavnom Crkvom, i logicno snazna borba sa monastvom. Mnogi citajuci sa paznjom i ljubavlju knjige o savremenim grckim podviznicima cesto upadaju u krajnost: pocinju da uvidjaju gomilu nedostataka u nasem zivotu i da misle da je kod nas sve lose i da nema niceg dobrog. Znam neke manastire i zajednice koje pokusavaju da u Rusiji sprovedu sve to sto se govori u tim knjigama. Zelim odmah da kazem da je moj odnos prema tome sledeci: duh treba primiti, a ne sme se ici putem spoljasnjeg podrazavanja, jer mi zivimo u sasvim drugim uslovima, i to sto je za Grke ostvarljivo je za nas potpuno neprihvatljivo. To se tice i njihovog nacina zivota i ustava (npr, ustava o postu), koji se kod nas strozije postuje, pa samim tim i postojanja jedinstvene Svete Gore Aton. Mi nikada nismo imali nesto slicno niti cemo imati, to sto je za Grcku ta posebna teritorija, koja moze se reci, rukovodi duhovnim zivotom zemlje i celom Grckom Crkvom. Za nas je podvig posetiti Atonsku Goru – to je veoma slozen i skup poduhvat. A u Grckoj prakticno svaki njen stanovnik moze mirno da otputuje tamo, da se posavetuje sa svojim duhovnikom, koji se podvizava u ovom ili onom atonskom manastiru, i da se ispovedi. Pored toga skoro svi svetogorski manastiri imaju svoje metohe, gostprijemnice u gradovima, u koje sa Atona redovno dolaze poznati duhovnici, kako bi razgovarali i sa zenama, koje po ustavu Svete Gore ne smeju tamo da idu. Tako je Sevta Gora osnovni faktor zivota grckog monastva i Grcke Crkve, a za nas je taj nacin zivota dalek i veoma uzvisen. Zbog toga je nama nedostupno mnogo toga sto je dostupno hriscanima Grcke Crkve. Mislim da kod nas moze i treba da se obnovi monastvo, posto je to Volja Bozija, a sudeci po tim promenama koje se danas desavaju u nasoj zemlji. Sustina monaskog zivota, bez obzira na sve promenljive okolnosti zauvek ostaje ista. To je pozrtvovano sluzenje Bogu i bliznjem. Od toga koliko smo mi u stanju da ga ocuvamo shodno uslovima u koje nas je danas stavio Gospod zavisi i trajna obnova monastva. Monastvo je nezamislivo bez poslusanja, smirenja, odbacivanja svoje volje i spremnosti nosenja nevolja. Danas mi nismo liseni onoga cega su bili liseni stari podviznici: mi slatko jedemo, meko spavamo, imamo zivotne udobnosti, oko nas je mnogo ljudi i ne zivimo u pustinji. Medjutim i pored svega, sve to sto je navedeno u monaskim zavetima, - trpljenje nevolja, gonjenja, iskusenja Gospod daje svakom coveku koji zeli da ide monaskim putem. Trpljenje nevolja, narocito dusevnih, nadoknadjuje sva ona iskusenja koja nemamo u pogledu okolnosti naseg danasnjeg zivota. Istina, to je poznato svakome ko zeli da postane monah i svakome ko je izabrao monaski nacin zivota, i mislim da nas time Gospod iskusava pomazuci nam u uzrastanju. I ako je covek spreman da to prihvati od Boga bez roptanja, bezpogovorno, kao Krst, tada on moze da postane pravi monah u bilo kojim uslovima u koje Gospod moze da ga postavi. To je otprilike u dve reci sta ja mogu da kazem. Sada sam spreman da odgovaram na Vasa pitanja. - Recite nam molim Vas, kako ste Vi prisli veri i Pravoslavnoj Crkvi? Zasto ste izabrali bas monaski put? - Prisao sam veri i Pravoslavnoj Crkvi u zrelom dobu. Ali se to desilo zahvaljujuci mojoj baki koja me je jos u ranom detinjstvu, tajno od svih, vodila u Crkvu i pricescivala. I kada sam sa devetnaest godina poceo da postavljam pitanja koja zanimaju svakog mladog coveka, - o smislu zivota, o smrti, o Bogu, - ja sam vec znao da se ta pitanja resavaju u Crkvi. Imao sam prijatelje koji su odlazili na baptisticke molitve. Jednom su i mene odveli tamo. Ja sam sedeo i posmatrao: bilo je veselo i sve je podsecalo na komsomolski skup. Iako je tamo bilo mnogo mladih, meni se to ipak nije svidelo, i kada se kod mene pojavila unutrasnja, dusevna potreba za pronalazenjem istine, ja sam ponovo poceo da idem u Crkvu. Opet zahvaljujuci baki, znao sam da postoji vecnost, da postoji Crkva – prosto sam se vratio tamo, ali sad vec sam, svesno. Tada sam studirao na filoloskom fakultetu i istovremeno radio kao vodic i ucitelj u skoli. Postepeno je u meni sazrevala misao da postanem svestenik. Ziveo sam sa mamom, odlozen mi je poziv u vojsku, ali da bih upisao seminariju trebalo je da je odsluzim. Posao sam u vonji komitet, i napisao sam izjavu sa molbom da me pozovu u vojnu sluzbu. Naravno da su me gledali kao da sam poludeo, jer i u to vreme mnogi nisu zeleli da idu u vojsku. Odsluzio sam u vojsci pola godine i pred kraj sam vec cak i bezao sa porucnickih zborova, kako bih uspeo da predam molbu za seminariju. I upisao sam Moskovsku duhovnu seminariju. Lavra je na mene ostavila tako dubok utisak, da sam kroz godinu dana prosto otisao i napisao molbu za manastir, mozda cak jos i ne shvatajuci u potpunosti sta je to. Istina, tada sam procitao “Lestvicu” i ta kniga je sve u meni promenila: bio sam porazen dubinom pronicanja u ljudsku dusu, koja mi je otkrivena, da sam sebi rekao: “Necu vise citati nikakvu umetnicku literaruru, jer niko ne moze nista slicno da napise”. Tako sam dosao u Lavru i postao monah. Bila je 1986 godina i koliko toliko se osecala sloboda – u Lavru su poceli da primaju mnogo vise ljudi nego ranije. I zahvaljujuci tome otac-namesnik, tadasnji Arhiepiskop Tulski i Belevski Aleksej je veoma aktivno primao i monasio bratiju. Ja sam dosao u Svetlu Sedmicu, a vec na Kazanjsku se me postrigali. To je naravno protiv postojecih pravila, ali je tada bilo takvo vreme, i ja sam zbog toga zahvalan Bogu i Vladici. Posle seminarije sam upisao akademiju i bio sam upucen da studiram u Bugarskoj. Zavrsio sam studije, vratio se u Lavru, na lavrska poslusanja, a kroz nekoliko meseci sam dobio premestaj u Moskvu, na Podvorje. Ali naravno Podovrja tada jos nije bilo: poceli smo da ga obnavljamo s Bozijom pomoci, takoreci od nule. - Kako se formira unutrasnji zivot stanovnika Trojice-Sergejeve Lavre? Kakve su njene duhovne tradicije? - Lavra je otvorena posle rata. Prvobitno su se tamo okupljali poznati ljudi, koji su prosli Staljinove logore, i mnoga iskusenja. Bili su to pravi adamanti duhovnog zivota. Ali sovjetska vlast je ponovo otvorila Lavru koja je bila zamisljenja kao centar, koji bi celom svetu demonstrirao njenu lojalnost u odnosu prema Crkvi. Tako je Lavra postala ne samo duhovni, vec i svoje vrste predstavnicki centar Ruske Pravoslavne Crkve. Inostrane delegacije su u sovjetsko vreme odvodjene u sve manastire: tako se demonstrirala tolerantnost vlasti u odnosu na Crkvu – tolerantnost koje u stvari nije bilo. Vlasti su u svim manastirima pokusavale da na neki nacin kontrolisu zivot bratije, u ovom ili onom stepenu, ostvarujuci svoj izbor. I pored svega, bez obzira na sve napore odgovarajucih organa, pravi monasi u manastirima su to i ostali, oni su spasavali svoje duse i pomagali onima koji su kod njih dolazili. Poslednjih godina u Lavri su se desilie mnoge promene. Pre svega, veoma se uvecao broj njenih stanovnika: danas prema spisima ima oko 300 ljudi. Veoma je tesko upravljati tako velikim bratstvom. I tim pre je to tesko ukoliko nema starca, oko koga su se okupljali ljudi, kome su sve poveravali i kod koga su se ispovedali, pa cak ne samo kdo njega vec i kod njegovih bliskih poslusnika. Naprimer, na Atonu postoji nekoliko mnogoljudnih manastira u kojima ima po sezdeset, sedamdeset ljudi, cijim duhovnim zivotom rukovodi starac, koji je poceo da okuplja to bratstvo: a pored njega ima jos nekoliko duhovnika, njegovih bliskih ceda, koji su u potpunom jednomisliju po duhu sa njim. I oni zajedno vode bratiju. Tada postoji mogucnost takvog postojanja – to je jedna duhovna porodica. I cela Lavra je – jedan zadivljujuci organizam; tamo je uvek bilo mnogo ljudi visokog duhovnog zivota, a oni postoje i danas. Ima jos jedan vazan momenat. Mnogi danasnji episkopi poticu iz Lavre. Znam mnogo ljudi koji su jos dok su bili monasi bili prizvani na sluzenje u arhijerejskom cinu. Neki od njih su bili iskusni, pravi duhovnici i to su i dalje iako su arhijereji. Logicno da neprekidno odlazenje najspremnijih ljudi ne moze a da ne dovede do odredjenog narusavanja tradicije i prvenstva. - Koliko toga zavisi od poslusnika, od njegove zelje da sebi nadje rukovodioca ili savetnika, brata istomisljenika, ili pak treba biti prepusten samom sebi i ziveti sam? - Uvek sve zavisi od coveka, jer ukoliko sam covek ne projavi zelju onda ga nece spasti nikakvi rukovodioci. Svako od nas treba zauvek da zapamti: nema toga da nas neko uzme za ruku i povede pravo u Carstvo Bozije. Covek treba sam da se trudi – u bilo kojim uslovima, a ukoliko se trudi Gospod ce mu pomagati. - Da li ima slucajeva da su ljudi prinudjeni da napuste bratstvo? - Da, desava se; nesuglasice nazalost postoje svuda gde su zivi ljudi. - Da li je u tako mnogoljudnom manastiru kao sto je Lavra moguca jednodusnost bratije, jer se cesto pojavljuju razlicite grupe, koje razlicito shvataju puteve spasenja? Sta biste Vi izabrali ukoliko bi izbor zavisio od Vas: da zivite u mnogoljudnom manastiru, s odredjenom utvrdjenom tradicijom ili u malom, jednostavnom manastiru sa prostodusnim bratstvom, koje zeli spasenje? - Da, u mnogoljudnom bratstvu se desava sledece: pojavljuju se razlicite grupe, i to je naravno zadatak nastojatelja manastira da uredi tako da medju njima nema antagonizma, jer se u protivnom sve rusi. Sto se tice mene- ja nisam birao, mene su poslali u Moskvu i tako po Bozijoj Volji ja vise ne zivim u manastiru s odredjenim utvrdjenim tradicijama, to jest u Lavri. Medjutim te godine koje sam tamo proveo su mi dale sve sto imam, i ja sam za to veoma zahvalan Bogu i prepodobnom Sergeju. Uopsteno govoreci – Lavra je moj dom. Svojevremeno, kako sam vec napomenuo, ja sam cetiri godine studirao u Bugarskoj i imao sam mogucnost da dolazim u Rusiju za raspuste i zimi, i leti. I ja nijednom nisam isao kuci kod mame, vec sam odmah isao u Lavru – za mene je to bila rodjena kuca. Istina u zivotu Lavre postoje nedostaci, i nekome to danas tesko pada, tim pre sto se ja secam te Lavre, u kojoj su bila bratija, duhovno veoma snazna, secam se starih monaha, koji su se veoma strogo odnosili prema poslusnicima, a istovremeno sa velikom ljubavlju. Bez obzira na sve, Lavra ce za mene uvek biti najdraze mesto na zemlji. Uvek cu tamo odlaziti sa radoscu. Mislim da je svakome ko je bio u Trojicinoj Crkvi poznat osecaj koji obuzima coveka, kada se moli pored mostiju prepodobnog Sergeja. To je najveca svetinja. Naravno postoji zelja da pored toga postoji i idealno bratstvo. Ali naravno u svetu nema niceg idealnog. Ponavljam, moze se govoriti o nedostacima, ali pritom u Lavri ima tako mnogo duhovno visokog i blagodatnog, sto je za svakoga od nas sasvim dovoljno. - Ako je coveku tesko da zivi naprimer u Lavri, kako treba da se ponasa da bi se tamo spasao? - Pravilo je – moliti se prepodobnom Sergeju ukoliko zelis da se spases u Lavri. I jos: sve slusati i svima verovati, jer ako hoces da se spases i ako to molis od Boga i spreman si da do kraja trips te uslove u kojima se nalazis, Gospod ce ti pomoci cak i na najnepovoljnijem mestu. A Lavra je danas dobro mesto. - Koje dobre i lose strane Vi vidite u obucavanju u duhovnim ustanovama? - Dobro je to sto covek dobija sistematsko bogoslovsko obrazovanje, sistematska znanja o veri i na kraju moze da da odgovor svakome koji ga zapita za njegovo uzdanje (1Pet.3,15). Postoje naravno i negativne strane kao i u svakom drugom udruzenju, ustanovi, organizaciji. U svakom slucaju smatram da je studiranje neophodno, narocito ako se radi o mladom coveku. Svakodnevno sopstveno raspinjanje - Da li se Vi slazete sa misljenjem da je danas u sustini svaki manastir prizvan na misionarsko sluzenje i da je Bozija Promisao sto se vecina njih nalazi u gradovima? Ili Vam je blize misljenje onih koji smatraju da monah treba da zivi sam, daleko od ljudi, usredsredjen na molitvu i na unutrasnji zivot? - Da, mislim da je danas svaki manastir prizvan na misionarsko sluzenje. Ja se s tim potpuno slazem. Iako je monahu veoma dobro da zivi sam u prirodi, ali nas danasnje vreme sve priziva da budemo misionari. Znam nekoliko manastira koji se nalaze u pustim sumama, ali su i oni prinudjeni da se bave misionarskom delatnoscu, da odlaze u najbliza naseljena mesta, da razgovaraju sa ljudima, da uce decu, da im pomazu da se vrate i da pridju veri. Mi treba da propovedamo, da pokazujemo primer svojim zivotom, i da se posvecujemo ljudima onoliko koliko imamo snage. Za savremenog coveka, posebno refleksivnog, sklonom dubioznoj, cak ne samoanalizi, vec samoci u svemu, s kojima se nazalost cesto susrecemo, takva aktivna delatnost radi ljudi je veoma korisna. Ona mu pomaze da brine o sebi u najboljem smislu te reci – ne samo o svom spasenju vec i o svojim kompleksima. Ja sam sve vise ubedjen da je covek podvrgnut dvema bolestima, ili drukcije receno dve nevolje nas stezu sa obe strane monaskog puta. To je prvo nerad, kada covek pocinje sebi da trazi u manastiru mesto gde bi se udobno namestio, najeo, napio, gde moze da odspava, gde postoje neke privilegije iako naravno treba raditi. I tako je moguce proziveti ceo zivot. Druga krajnost je kada se covek veoma aktivno hvata za “unutrasnji duhovni zivot”, i kao rezultat toga prosto utapa u najtananije pokrete svoje duse, pokusavajuci da ih objasni, iako je prepodobni Jovan Lestvicnik davno rekao da pocetniku nije korisno usredsredjeno razmatranje I tanano razlucivanje pomisli,- i to su svi citali ali ne mogu svi da primene u praksi. I zato ako covek mora da se trudi i posvecuje ljudima, to mu onda veoma pomaze i dovodi ga u neku ravnotezu. - Koje vrline smatrate da su osnovne za monaha – bez kojih se ne moze smatrati monahom? - To su poslusanje, smirenje, odgovornost. - Sta smatrate pod odgovornoscu? - Odgovornost je kada ne zelis da ides, ali treba da ides i – ides. Tesko ti je, lose, bolno, ali to treba – i ti ides. Mozda bi to mogao da prebacis na nekog drugog jer si umoran, ali shvatas da je i drugi neko umoran, i ako si ti manje umoran od njega onda ides umesto njega. Ja to tako shvatam. - Kakve duhovne opasnosti, podvodne stene, u savremenim manastirima i okolnom svetu, po Vasem misljenju mogu najvise da nastete pocetniku-poslusniku? - To je veoma opsirno pitanje. Tesko je odgovoriti na njega u dve reci. Naprimer, u manastirima koji se grade ta opasnost je neprekidna preokupiranost izgradnjom i remontom. To je nasa osnovna nevolja, i ja mnogo brinem po tom pitanju, ali se ipak nadam da se ne bavimo samo gradnjom, vec da pokusavamo da odvojimo vreme i za nesto drugo. Problemi su naravno i te kampanje povezane sa identifikacionim brojem, popisom stanovnistva, pasosima, itd. Veoma je tuzno sve to gledati. Ali, naravno najveci problem u savremenim manastirima je drugi. Ne tako davno sam razgovarao sa jednim, duhovno iskusnim svestenikom, i dosli smo do istog zakljucka u odnosu na taj problem. Covek dolazi u Crkvu, u manastir, goreci od zelje da celog sebe bez ostatka preda Bogu i Crkvi, spreman je da se raspne i u bukvalnom i u prenesenom smislu. Naprimer, svako ko je dolazio kod nas je bio ispunjen tim osecanjem revnosti i samopozrtvovanja. Ono je kod mnogih dusevno, i karakteristicno je upravo za pocetnike, sto je potpuno razumljivo i logicno. I ja sam uvek smatrao da je moj zadatak da pomognem da se to osecanje pretvori u neprekidan, stalozen odnos prema svojoj obavezi, svom prizivu, kako bi se coveku dala mogucnost da ne izgubi tu dobru revnost, a istovremeno uraditi sve da ona postane ujednacen oganj, koji ce mu pomoci da plodonosno prozivi ceo svoj zivot. Jer monastvo nije jednokratno, vec neprekidno, svakodnevno sopstveno raspinjanje i potcinjavanje sebe osecanju duga. Desava se da covek dolazi na polunocnicu u sest sati i predlaze: hajde u pet, pa u cetiri, hajde da se molimo nocu; hajde ovako, hajde onako. Mislis- njemu je sve interesantno, oci gore, katizme i kanoni se lako citaju. Prekrasno! I tako – dan, dva, nedelju mesec, godinu, tri godine. A zatim mu postaje tesko. I vec ne zeli da slusa katizme, ne ide u Crkvu, zeli da spava. Prirodno je za coveka da gubi tu prvobitnu revnost. I zato je veoma vazno da nastojatelj, duhovnik ne eksploatise tu revnost, ukoliko se na pocetku moze mnogo toga uraditi na njoj, pa i gore pomeriti, a da se posle covek lomi i odlazi. Mozda cu upotrebiti veoma surovu rec, ali se ponekad moze videti kako u zajednicama ili manastirima koriste pretpostavljam nesvesno iste principe kao I u sekti: to jest uzimaju coveka, koriste njegovo prvobitnu revnost, a zatim se on “iscedi” i na kraju sam otpadne; zatim se uzimaju novi. Pogledajte, ima manastira sa po sto ljudi, i za godinu dana se taj broj promeni – dolaze i odlaze – na 40 ljudi. To je zaista najstrasnije. - Sta je neophodno da se u coveku uz spoljnji delatni zivot ocuva to prvobitno gorenje duha, ali da se ne pretvori u strast i uzbudjenje? - To je moguce ukoliko uvek ostavimo vreme za molitvu. Pored toga svako od nas je dolazeci u Crkvu ili manastir dobijao nesto od Boga; svako moze da se seti tog osecaja radosti, kada mu se Gospod otkriva: kao da se podize zavesa i vidis Carstvo Bozije, vidis Boga u svom zivotu, pored sebe. Nas zadatak je da shvatimo taj osecaj i cuvamo ga, kako bi nas on u teskim trenucima izbavio od uninija i tuge. - Koji unutrasnji problemi savremenih monaha su prouzrokovani osobenostima vremena u kojem zivimo? - Danas u manastir, i uopste u Crkvu dolaze veoma slabi i lenji ljudi. Lenjost je najveci problem naseg vremena. Ona moze biti unutrasnja i spoljasnja. Jedna je stvar kada je covek lenj da ustane i da radi, a druga je kada je covek lenj da radi na sebi. Na zalost, to je mnogo rasprostranjeno, narocito u velikim gradovima. Desava se sledece: dolazi predivan covek, koji sve shvata, ti mu za godinu dana kazes sve sto znas, i on sve ponavlja za tobom, i drugome sve objasni jos bolje od tebe, ali se on pritom nista ne menja. To je strasno; ja prosto ne znam sta da radim. Ne mislim na bratiju, vec se s tim vise susrecem kao svestenik i duhovnik. Duhovna lenjost je u znacajnoj meri prouzrokovana danasnjim vremenom, kada nam je mnogo toga dostupno, nase police su prepune knjiga, ali mi ostajemo onakvi kakvi smo i bili. Ranije covek procita jednu knjigu i ceo zivot se rukovodi njome. Uzmite naprimer “Pouke” ave Doroteja: ako pokusate da ispunite to sto je tamo napisano nece vam biti dovoljan ovaj zivot; ali ako uspes onda ces postati takav covek da se oko tebe spasavaju hiljade ljudi po recima prepodobnog Serafima. Zapamtite da je Sveti Antonije Velike cuo u Crkvi sledece reci: “Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima; i imaces blago na nebu; pa hajde za Mnom” (Mt.19,21) – i on nije vise nista morao da cuje jer je dobio odgovor na sva svoja pitanja. Eto u tom gubitku osecaja zedji za zivom reci je nasa beda. Mi je neprestano slusamo, ali ona prolazi mimo nas, ne radjajuci ploda u nama. - Na koji nacin covek postize harmoniju spoljasnjeg i unutrasnjeg delanja? U cemu se ona sastoji? - Istina, harmonija nastupa onda kada covek uvidi u cemu je prolazio njegov zivot. Mislim da je upravo monastvo harmonija spoljasnjeg i unutrasnjeg delanja. Pravo monastvo je kada covek zivi po Bogu i istovremeno se trudi u manastiru za bracu i sestre, za Boziju Crkvu. Monastvo je veoma tezak put, to je Krst, to je mnogo iskusenja i nevolja, ali istovremeno – to je i prava sreca. Ja sam to odavno odlucio i znam da sam najsrecniji covek jer me je Gospod uputio na monaski put. - Sveti Ignjatije je govorio da suze koje nisu po Bogu treba pretvoriti u suze po Bogu. Kako se ispunjava ova pouka? - Suze koje nisu po Bogu se javljaju onda kada covek place zbog toga sto mu je zao samog sebe, sto je on tako nesrecan, sto ga niko ne voli, sto su ga svi zaboravili i uopste sto mu je sve lose. A suze po Bogu su one koje se javljaju kada covek zahvaljuje Bogu, radujuci se tome sto mu je Gospod poslao iskusenje. Kako pretvoriti suze koje nisu po Bogu u suze po Bogu? To moze biti samo rezultat neprekidnog, pazljivog, pravilnog, trezvenog zivota, kada se covek brine o cuvanju svojih pomisli i bdi nad sobom, vracajuci se na pravilan put posle nekih odstupanja od njega. Ali se to ne dobija tako jednostavno kao neka odvojeno uzeta vrlina. Suze po Bogu su – plod zivota. - Koji su minusi i plusevi u zivotu malog manastira? - O plusevima smo vec govorili, a minusi su to sto je fizicki teze. Recimo, zavrsila se sluzba na Podvorju i svako ide na svoje poslusanje: neko u redakciju, neko u prodavnicu, neko negde putuje na primer na pijacu da nesto kupi itd. I odrzava se ceo krug bogosluzenja a bratije je svega petnaestak. Da i to: jedan se razboleo, drugi uci, treci je … u vikendici. U podvorju ima nesto slicno manastirskoj vikendici (daca – prim.prev.), i tamo periodicno po deset dana zive dva-tri coveka, a zatim ih zamenjuju drugi. Mi se ne bavimo poljoprivredom, pa bratija odlazi tamo da se odmori od neprekidne opterecenosti, razgovora sa ljudima, sujete. Tamo prakticno nema nikoga i moze se reci da je to prava pustinja. Ali su zato ostali optereceniji. Istina, kod nas ima nekoliko dece koji nam pomazu, dolaze neradnim danima, a neko od njih ostaje da bi i leti radilo. Ali je to sve malo, i bratija iz Lavre kada dodje u Podvorje nema predstavu kako se tu zivi. Ne znam da li su to minusi ili plusevi – procenite sami. - Kojim ste se kriterijumima rukovodili, primajuci bratiju u Podvorje? - Ne mogu da navodim odredjene kriterijume jer je njih mnogo. Ljudi su razliciti, i nemoguce je reci da se u odredjenoj situaciji treba rukovoditi prostim prikupljanjem nekih pokazatelja. Ali je najvaznije da je covek znao da se smiri, da je zeleo da se trudi, da se predstavljao onakvim kakav jeste. Pored toga, ja nisam birao ljude, vec je prakticno sva bratija Podvorja, sa izuzetkom nekoliko ljudi koje mi je neko doveo ili poslao, sastavljena od njenih parohijana. To su ljudi koji su dugo vremena odlazili u Crkvu, ispovedali se kod mene, i u njima je postepeno sazrevala misao o manastiru. Oni su se ne napustajuci posao ili studije, trudili na Podvorju vise godina, upoznavajuci manastirski zivot iznutra. - Koliko cesto podvorska bratija ima mogucnost da bude na sluzbama? - Uvek smo se trudili da bratija bude neprekidno na sluzbama, narocito na Liturgiji, ali ipak je potrebno brinuti i o tome da joj se treba pruziti mogucnost i da se odmori. Zbog toga se naprimer polunocnica sluzi na Podvorju pet puta nedeljno: subotom i nedeljom se ne sluzi. - Kakvo je mesto molitve u manastiru? - Cilj zivota u manastiru je da se nauci da se moli. Monah zbog svog dobrog vaspitanja moze da bude dobar, poslusan, trudoljubiv, moze lako da uci, moze predivno da se uklopi u kolektiv, ali ako se on pritom ne nauci da se moli, to ce za njega biti prosto zivotna tragedija. Ja veoma postujem svetog Teofana Zatvornika, koji je u svojim pismima govorio o tome da molitva treba da proistice iz ljudske potrebe i mogucnosti. Zbog toga molitvena pravila mogu da budu razlicita, u zavisnosti od toga sta je odredjenom coveku korisno i prijatno. Ali ponavljam da je monah obavezan da uci da se moli; ukoliko on to ne radi onda je njegov boravak u manastiru besmislen i besplodan. - Koliko je u manastiru vazno ispunjavanje pet stotina Isusovih molitava? - Mislite na ispunjavanje pet stotina molitava svih zajedno? Znam za mesta na kojima su pokusali da citaju pet stotina Isusovih molitava, a zatim su se svi razbezali koliko im je bilo tesko. I ja razumem one kojima je neprihvatljivo zajednicko izgovaranje Isusove molitve u Crkvi. Po mom misljenju, postoje stvari koje treba da proizilaze iz dubine ljudskog srca; pritom monah pored ucesca na Bogosluzenjima na zajednickom pravilu, treba da ima i kelijsko pravilo kada ostaje sam sa Bogom. Ali sve zavisi od ljudi, to je veoma tesko i ne donosi uvek korist. Pored toga, da bi se izgovarala zajednicka Isusova molitva i uopste da bi se molilo kratkom molitvom, potrebno je mnogo vise prostodusnosti nego sto je mi danas imamo. Istina potrebna je posebna nadgradnja koje kod nas nema. Znate, cesto moram na ispovesti mladih supruga da slusam zalbe na to da im je tesko i nemoguce da se zajedno mole. I vole jedno drugo, i bliski su jedno drugom, ali ne mogu zajedno da citaju pravilo. Ja im obicno kazem: “Ako ne ide, ne citajte zajedno”. Tako da je ponekad i najbliskijim ljudima tesko da se zajedno mole. I sto se tice Isusove molitve sam primecivao da se pri zajednickom izgovaranju pojavljuju neke nesuglasice. Ali moram da budem iskren i da kazem da se srecu i takve porodice u kojima se od prvog dana svi zajedno mole i sve je u redu. Uopsteno receno, monah treba neprekidno da se moli Isusovom molitvom. - Kako se stice prostota srca? - Mislim uglavnom kroz smirenje i poslusanje. - Da li Vi sa svojom bratijom razgovarate o raznim duhovnim temama? - Da razgovaram ali one zavise od mogucnosti i okolnosti. Sa bratijom najvise razgovaram pojedinacno, a ne zajedno. To je u nekoj meri otkrivanje pomisli, iako se to kod nas tako ne zove. Pored duhovnika- Kako Vi vidite buducnost monastva u Rusiji? - Mislim da ce se monastvo u Rusiji obnoviti. Ali nazalost nije sve tako jednostavno, jer neki ljudi ne mogu da izdrze i odlaze. To jest proces obnove ne prolazi bez gubitaka. Sveti Sinod mora da smenjuje namesnike i igmanije: izbor nije uvek pravilan, kada nedostaje kadrova i vremena. Nasa burna obnova podrazumeva takve probleme. Zasto se to desava? Otvara se manastir, uzima novopostrizena monahinja, a mozda se dovodi iz drugog manastira i postavlja za igumaniju. To je u redu ukoliko ona ima prosto rasudjivanje, zivotno iskustvo, i ukoliko je nesto videla i sa nekim se savetuje – tada ona moze da uredi spoljasnji zivot. Ali koliko se pritom prolivaju za svet nevidljive suze, pa i same igumanije, to samo Bog zna, zbog toga nju treba zaliti jer je niko nikada nije ucio kako da upravlja manastirom. Isto se desava i u muskim manastirima. I uopste treba se uvek truditi da se svaka pojava razmatra sa svih strana; u konkretnom slucaju – i od strane monaha, i od strane vladika. Naravno, mozete da pitate: “Zasto se otvaraju ti manastiri?”Ali treba razumeti i arhijereje. Pred njima je cesto izbor: ili ce nekoga naseliti u manastir, i postaviti nekog nastojatelja, ili ce on sutra preci u necije druge ruke i u njemu ce biti neki kulturno-zabavni centar ili kazino. I u uslovima takvog izbora od dva zla se bira manje. - Koje mere se mogu primeniti za ozdravljenje savremenog monastva kako muskog, tako i zenskog? - Vazno je da postoje duhovnici, da su manastiri mali, da se oni otvaraju ne “odozgo”, vec “odozdo”, da izrasatju iz zajednica; to je jedini prirodni i pravilni put nastajanja svakog manastira (iako to u danasnje vreme vise lici na mastu). I tim pre zenski manastir treba da se obrazuje uz prisustvo duhovnika i treba da bude mali. To je moje misljenje. Na primer kod Grka su danas prakticno sve uredjene zenske manastire osnovali duhovnici sa svete Gore Aton. A da su se samo skupile sestre i odredjena igumanija i svestenici koji sluze u njhovoj parohiji, i cak se ne zna ni kako se zovu, to bi onda bilo nepravilno. Nemoguce je tako formirati zenski manastir. -Na kojim principima treba da se uredjuje zivot savremenog manastirskog bratstva? Obicno se kaze, na svetootackim principima, ali je to previse sirok pojam. Zeleli bismo da cujemo konkretniji odgovor. Da li je moguce da bratstvo danas bude kao porodica? - To je pozeljno ali spoljni uslovi to uvek ne dozvoljavaju. Duhovnik danas treba da bude ne samo otac, vec i majka – to je po mom misljenju osnovni princip u saglasnosti s kojim treba graditi monaski zivot. - Da li se u savremenim manastirima moze naci ozbiljno duhovno rukovodstvo zasnovano na svetootackim poukama i na sopstvenom duhovnom iskustvu? Da li ste Vi sami uspeli da nadjete takvog rukovodioca? - Ja sam video veoma dobre monahe i divne duhovnike. Navescu primer lavrskog duhovnika arhimandrita Kirila (Pavlova). Trebalo je da od njega primim vise toga, ali ja to nisam mogao da uradim. Nisam imao duhovnika koji bi me vodio od samog pocetka mojeg duhovnog, crkvenog zivota. - Koje osobine po Vasem misljenju treba da ima odgovarajuci duhovni rukovodilac koji je izabrao monaski put? - On u prvom redu treba da bude posten. Ako vidite da je covek posten onda cak i ako pravi greske (mislim na duhovni zivot) mislim da moze da bude duhovni rukovodilac. - Ako je duhovni rukovodilac dobar, ali ponekad pravi greske u kojim slucajevima onda rukovodjeni ima pravo da ne otkaze poslusanje? - O tome je veoma dobro napisao sveti Ignjatije (Brjancaninov), pa zbog toga ja necu to da ponavljam. A mislim da duhovniku treba reci kad pravi ceste greske: ukoliko je dobar onda se nece uvrediti, vec ce to prihvatiti normalno. - Sta Vi mislite – da li odnosi izmedju duhovnika i ucenika danas treba da budu takvi da se njihov nacin misljenja i zelja apsolutno slaze? - Ne treba stavljati pred sebe takav zadatak, ali ako su odnosi uskladjeni onda se to desava samo po sebi, kao njihov rezultat.. Uopste u duhovnom zivotu mi treba da tezimo da se sjedinimo sa Bogom, i pritom su mnoge stvari samo sporedne. Ja cesto navodim primer prepodobnog Sergeja, koji je dosao u pustinju na goru Makovec, napravio sebi keliju, poceo tamo da zivi i da se spasava, i jedan od plodova njegovog zivota je postala Lavra, taj velicanstveni manastir, centar kulture, istorije, duhovnog zivota. Da li treba govoriti o tome da je prepodobni Sergej dosao na Makovec ne radi toga da osnuje Trojice-Sergejevu Lavru? On je dosao da spase svoju dusu, ali je “sporedni” rezultat toga bilo formiranje Lavre. Tako i u duhovnom zivotu postoje stvari koje ne smemo staviti pred sebe kao cilj, ali se pri pravilnom formiranju one dostizu same po sebi. -Kako se Vi odnosite kad vidite da Vas poslusnik vise nema poverenja u Vas? - Trudim se shvatim sta sam pogresio. Ja se ne bojim da priznam da nisam u pravu i da zatrazim oprostaj, da se primirim i izmenim svoj odnos. U krajnjoj meri pokusavam nesto da uradim, iako se naravno desava da zli duh iskusava coveka i on kategoricki ne zeli da se primiri pa ponekad i odlazi. Ja uvek to dozivljavam kao svoj neuspeh i trudim se da tom coveku nekako pomognem, i bez obzira na to sta je bilo medju nama, brinem o tome da mu ne otezavam zivot, jer mu je u tom trenutku ionako tesko. Desavalo se da su ljudi odlazili od nas, ali sam ja molio arhijereje i jos neke ljude da se pobrinu o njima i da im nekako pomognu. - Da li cete se umesati ukoliko je covek u zabludi, a Vas pritom nista ne pita? - Hocu, ukoliko je to deo mojih obaveza. Medjutim ako covek odlazi i prestaje da me smatra svojim duhovnikom ja se naravno necu mesati. - Vi morate da budete istovremeno i duhovnik i administrator. Da li se u vezi sa tim pojavljuju protivurecnosti izmedju Vas i Vasih duhovnih ceda? Ako da, kako ih prevazilazite? - Naravno da se pojavljuju. Naprimer ti kao nastojatelj kazes coveku: “Uradi to i to”, a on odgovara: “Ne mogu, ne zelim, necu”, - objasnjavajuci to duhovnim razlozima. Svaki put pokusavam da to resim individualno. Ali je nemoguce odgovoriti tacno kako: trebalo bi onda prepricati sve slucajeve pojedinacno. -Ako se covek obraca duhovniku za savet u svakoj situaciji, kako pritom razlikovati poslusanje od duhovne lenjosti? - Pri duhovnoj lenjosti, covek samo ide i pita i nista ne ispunjava. Onda nastaje faza, kada se covek fakticki ismejava nad duhovnikom i muci sam sebe. - Ako u savremenim manastirima ne postoji mogucnost za potpuno ispovedanje pomisli, koja druga dela mogu da se rade radi ociscenja duse? - Ispovedanje pomisli mora postojati u nekoj meri. Mislim da je obavezan redovan individualni razgovor sa duhovnikom. Ali to ne treba da bude formalnost. U prvom redu je potrebna apsolutna iskrenost, otvorenost pred duhovnikom, to jest nikakvi pokreti duse, nikakve misli i zelje ne smeju biti svesno sakrivene. Kada pocne svesno sakrivanje nekih toboze nevinih stanja i pokreta – celo unutrasnje poverenje prestaje. I ovde je pocetak pada ukoliko covek to ne ispravi. Uopste svesno otkrivanje pomisli je veoma ozbiljna nauka, koja je kod nas zaboravljena. To cesto dovodi do veoma nepravilnih dela. Osnovno pravilo borbe sa pomislima je – odsecati ih. Sta znaci odsecati? Dosla je pomisao, covek je ne prihvata, i ona treba da nestane, da se zaboravi, kao sto odlecu muva ili komarac kada ih teraju. Neko pocinje svesno da se vraca na one pomisli koje je odagnao. To je isto sto i da uvece morate da ulovite sve one komarce koje ste u toku dana oterali, kako bi razabrali koji su vas danju ujedali. Zbog toga je ispovedanje pomisli danas veoma slozeno delo. Cini mi se da samo ukoliko je duhovni rukovodilac sam prosao taj opitni put on moze nekoga da nauci. Ali u svakom slucaju najglavnija je iskrenost i otvorenost u odnosu sa duhovnikom. - U nekim zenskim manastirima je zabranjeno opstenje sa prethodnim duhovnim rukovodiocem. Sta Vi mislite o tome? - U takve manastire prosto ne treba ici. Mislim da je to nepravilno. - Da li devojka moze da zivi pri muskom manastiru? Neki to smatraju kao najbolju varijantu. - Ne, - mogu da kazem na osnovu sopstvenog iskustva: ako devojka zivi pri muskom manastiru onda je to lose i za devojku i za taj muski manastir. To je jos nekako dopustivo za tetke i babe, ali za devojku –ne. Ja tvrdim da je to uvek donosilo mnogo problema. Nemoguce je da se oganj i slama nalaze neprekidno jedno pored drugog, a da pritom ne dodje do stete. Bez obzira na to koliko je dobro manastirsko ustrojenje, to i dalje ostaje tako. Raspaljivanje dusevnih strasti je jos strasnije od grubih telesnih strasti. Pri takvoj jakoj dusevnoj povezanosti, covek neprimetno moze i da zaboravi na Boga, prilepivsi se uz drugog coveka, i to je veoma strasno. To se na moje oci desilo nebrojeno puta. - Ali u svakom slucaju duhovnik je za devojku – lice suprotnog pola. - To je vec nesto drugo. Ali i tu treba biti neprekidno na oprezu. I duhovnik treba da bude oprezan ukoliko devojka pocne da se prema njemu odnosi pristrasno, a i sama devojka treba da bude obazriva kako zbog pristrasnosti ne bi izgubila Boga. To je veoma slozeno; mislim da je to predmet neprekidne borbe. - Da li postoji sustinska razlika izmedju muskog i zenskog monastva? - Naravno, razlika je u tome da je muskarcu data sreca da stoji pred Prestolom Bozijim, ukoliko je on u svestenickom cinu. I to je posebno sluzenje, to je smisao celog zivota, njegova posebna ispunjenost, poseban nacin molitve. Sto se tice medjusobnih odnosa, odnosa prema duhovniku, svojim obavezama – to je dosta slicno. Ako postoje sustinske razlike onda su one prouzrokovane razlikom izmedju muske i zenske psihologije. - Mnogi ne vole preterano savremene zenske manastire. Sta Vi znate o njima? - Iskreno govoreci, znam veoma malo, i to samo nekoliko manastira; ja nisam imao sopstveno negativno iskustvo u toj oblasti, i ne mogu da govorim o onome sto nisam iskusio. Ali je meni zao kada se kritikuju savremeni zenski manastiri, iako je u mnogim slucajevima to bez osnove. Ne verujem da se ljudi u njima ne spasavaju. Bog je mnogo bolji nego mi, i zato ne moze biti da On ne pomaze onima koji su radi Njega sve ostavili i dosli u manastir. Da, igumanije su neiskusne ali postavite sebe na njihovo mesto. Desava se da se toliko upetljas resavajuci neke probleme da nikoga ne mozes ni da vidis, pa cak ni najbliskije ljude; nekada se toliko ispraznis od spoljasnjih briga i sujeta da kada ti covek dodje ne mozes nista da mu kazes. A Vi i ja predivno razgovaramo o tome kaavi treba da budu odnosi u manastiru. - Sta uraditi ako arhijerej zahteva postrig a sam covek oseca da jos nije spreman? - Kategoricki odbiti. - Kako je monahu da zivi sam u parohiji? - To je veoma tesko. A da li je potrebno? Takav zivot ima smisla i opravdan je samo onda kada covek zivi u parohiji radi ljudi, ili kada je oko sebe okupio jednomisljenike i ta zajednica moze vremenom da postane manastir. A tako je cini mi se bolje ziveti u manastiru. - Da li smatrate srecom porast broja manastira? - Ne , ne smatram srecom porast broja manastira. Najumirujuca okolnost- Koje ste najmirnije slucajeve zapamtili iz Vaseg monaskog zivota? - Evo danas kada sam izabran za episkopa – to je najsmirenija okolnost u mom zivotu. - Episkop je – politicar. Kako mozete da u neizbeznom tesnom opstenju sa svetom ocuvate unutrasnji monaski mir? - Ne znam, ali cu se truditi da ga ne izgubim. - A kako cete ga sacuvati? Vi ipak imate neko iskustvo u osptenju sa svetom… -Isto koliko i Vi. U stvari to je veoma tesko zato sto nista toliko ne prazni dusu kao to opstenje. - Posto ste postali episkop, da li cete i dalje moci da odvajate isto toliko vremena kao i ranije za svoja duhovna ceda. Sta mozete da kazete po tom pitanju? - Vec sam o tome pricao na samom pocetku naseg razgovora. Kada sam se upoznao sa atonskim manastirima, veoma mi se svidelo to sto se pored igumana, koji je istovremeno i duhovnik, nalazi jos i krug njemu bliskih svestenika, koje je on poucavao, a koji mu pomazu da ispoveda i duhovno vodi mladju bratiju. I ja imam veoma bliskog coveka, svestenika na Podvorju, i zamolio sam Patrijarha da ga ostavi kao nastojatelja na Podvorju. Nadam se da ce se tako ono sto je uradjeno moci i ocuvati. I vecina bratije takodje ostaje posle mog odlaska na Podvorje. Zahvalan sam Bogu-Kako Vi vidite savremeni Aton? Da li je on blizak Vasem srcu? - Veoma mi je blizak, i veoma ga volim. Desavalo se da setam po Atonu kao po raju. Sve sto sam tamo video mi je izgledalo predivno! To je bio osecaj koji mislim da Gospod daje da se oseti samo nekoliko puta u zivotu. A potom ga se sve vreme secas i njime zivis. Istina, tih godina kada sam ja tamo bio Aton je bio mnogo jednostavniji. Danas je on osavremenjen jer tamo ima mnogo tehnickih “savrsenstava”, i puno se gradi. Ranije je on bio mnogo neugledniji spolja, ali neobicno interesantan iznutra, duhovno. Mislim da nema nista bolje od Atona. I danas tamo ima ljudi koji su mi veoma bliski kao sto je naprimer jedan veoma dobar monah u Zografskom manastiru. Secam se kada je on dosao u rusku Crkvu u Sofiju, i kada sam mu citao “Pouke” ave Doroteja. To je bila prva duhovna knjiga koju je on procitao u svom zivotu. Sada je on vec mnogo godina na Svetoj Gori. To je predivno mesto, ali je Rusima tamo tesko jer su odvojeni od Rusije, a Grci su tamo kod kuce. Ali mi nemamo uslova da bismo ponovili takav zivot. Tamo treba boraviti, videti taj zivot, njime se napajati i truditi se da se njegov duh prenese i ovde kod nas. - Mnogi atonski monasi kao sto je poznato izbegavaju da prime svestenicki cin. Postoji misljenje da je to posledica izbegavanja obaveza. Da li se Vi slazete sa tim? - Ne, kategoricki se ne slazem. Tradicija je dobra. Cak i u Rusiji pre revolucije u mnogim manastirima broj monaha koji su primili svestenicki cin nije bio veliki. To je normalno tamo gde je velika, uredjena Crkva. Navescu radi poredjenja: u Grckoj ima 80 eparhija, skoro 20 hiljada parohija, dok u Rusiji ima 150 episkopa, u Moskvi smatra se 500 Crkava, od kojih su mislim aktivne 400, a pritom je broj stanovnika Grcke samo za dva miliona manji od broja stanovnika Moskve. U Moskvi zivi 10 000 000 ljudi, a u Grckoj – 8 000 000. O cemu onda govoriti? Zbog toga ljudi u grckim manastirima mogu da ne prime svestenicki cin. Kod nas je to prosto nemoguce, jer dolazi do osipanja. Mislim da svaki muskarac u ruskom manastiru treba da primi svestenicki cin, ako naravno nema nekih kanonskih prepreka, i da treba da sluzi Crkvi i narodu. Mi imamo veoma visoko misljenje o sebi, o svojim duhovnim bogatstvima. Ali evo samo ovaj primer pokazuje kako je malo nas narod ocrkovljen, koliko malo imamo Crkava, verujucih ljudi i duhovnistva. Treba da prodju desetine godina da bi se to obnovilo. Uvek govorim mladim ljudima koji dolaze kod mene da uzvisenijeg sluzenja od svestenickog sluzenja danas nema i ne moze biti. Danas su Crkvi veoma potrebni svestenici – kako monasi, tako i ozenjeni. To je moje misljenje. - Kada se cita literatura o Atonu stice se utisak da je tamo ispunjavanje Bozijih zapovesti od drugostepenog znacaja u odnosu na ispunjavanje stacevog blagoslova. Sta Vi mislite o tome? - Mislim da ako je to tako onda je to naravno nepravilno. Ali evo sta moze da bude: danas se pronose veoma licne, a ne opste stvari, koje ni u kom slucaju ni pod kakvim okolnostima ne treba da budu stampane. Nazalost to je problem nase danasnje izdavacke delatnosti. Ljudi su podstaknuti materijalnim ili nekim drugim motivima, ali je rezultat sablazan za veliki broj citalaca. - Da li Vi smatrate da su savremeni atonski starci slicni drevnim? - N e mogu da prosudim da li su oni slicni drevnim starcima ili ne. Znam samo da tamo postoji neprekinuta duhovna tradicija. - Koji susreti sa duhovnim ljudima su Vam posebno ostali u secanju? - Ne mogu a da ponovo ne pomenem oca Kirila (Pavlova), duhovnika Lavre. Podvorska bratija, ima mogucnost da se vidi s njim cak cesce nego lavrska: ja redovno odlazim kod njega i to je naravno Bozija milost. Desava se nekada da nema mogucnosti da se dugo razgovara sa njim, ali samo njegovo prisustvo i njegov primer resava nastale probleme. Posmatras njega i vidis kakav treba da bude monah. U nasoj sujeti se pocinje gubiti obrazac monaskog zivota, i pocinjes da sumnjas: da li je on moguc uopste? Kada razgovaras sa ocem onda shvatis da je on u sebi ovaplotio taj ideal kome ti treba da stremis. I zato kada takvi ljudi zive pored nas to onda ima veoma blagotvoran uticaj. Postoji jos jedan veoma interesantan covek koji je veoma mnogo uticao na mene. To je Vladika Natanail, mitropolit Nevrokopski. On je jos bio episkop, vikar Bugarskog patrijarha kada smo se upoznali. Uopste u Bugarskoj sam sretao veoma duboke, verujuce, ljude predane Crkvi i zahvalan sam Bogu za te susrete. Vladika Natanail je za mene bio prvi obrazac. To je pravi monah, istinski podviznik, i istovremeno episkop. On je studirao u Grckoj, ziveo je neko vreme na Atonu, dok ga grcka poilicija stavivsi mu lisice nije odvela odatle posto nije imao grcki pasos. On je veoma dubok, duhovno svetao i zadivljujuce smiren, krotak i jednostavan covek. Eto taj spoj pravog monaha i pravog arhijereja je na mene ostavio utisak za ceo zivot. Ja sam s njim putovao po eparhiji, po selima, ja sam sluzio, a on je pevao i citao. Ja sam obicno sluzio jutrenje, vrsio Proskomidiju, a on je vec pred kraj jutarnjih molitvi odlazio u oltar, oblacio se da bismo zatim zajedno sluzili Liturgiju. Kada sam dolazio kod njega kuci on je sam spremao hranu, sam postavljao sto, i kuvao kafu. Za mene je to bilo otkrovenje da episkop moze tako da se ponasa. To jest on je bio potpuno dostupan covek, kod njega su svi mogli da dodju, i oko njega je bilo puno omladine. Nedavno je u Bugarskoj prihvacen zakon o veroispovesti i to je u potpunosti njegova zasluga. Veoma je interesantan bio i susret sa igumanijom Serafimom, nastojateljicom Sofijskog Pokrovskog manastira u Knjazevu. Taj manastir je osnovao Vladika Serafim Soboljev, poznati ruski arhijerej, koji je posle revolucije upravljao ruskim parohijama u Bugarskoj. On je danas tamo veoma postovan. On je sahranjen u kripti ruske Crkve, i kod njega neprekidno odlazi narod kao kod nas ka blazenoj Matronuski – hodocasce se ne prekida ni na jedan dan. Vladika je bio veoma obrazovan covek, nekome se on svidjao, neko ga nije voleo, ali je najvaznije da je on bio pravi monah, i iskren covek. Tako je mati Serafima – rodjena kneginja fon Laven; njen otac knez Andrej je pre revolucije bio predvodnik plemstva u Kolomni, a 20-30-ih godina je primio svestenicki cin u Bugarskoj. Ona sama je studirala u Parizu, a zatim je zavrsila bogoslovski fakultet Sofijskog Univerziteta. Manastir kojim ona rukovodi je najbolji zenski manastir u Bugarskoj, normalno funkcionise, ima primeren broj sestara, kao i bogosluzbeni ustav. Ja sam cesto razgovarao sa mati Serafimom. Ona je covek zadivljujuce dubine. Takve ljude vise nikada nisam sretao. U njoj porazava spoj obrazovanosti, blagorodnosti i bogatog duhovnog iskustva, sto pridaje neki poseban zvuk svakoj njenoj reci. Ja sam se koristio njenim savetima, kada nisam bio u mogucnosti da imam duhovno rukovodstvo, uvidevsi u njoj mudru nastavnicu, sposobnu da rukovodi duhovnim zivotom. Kod nje su odlazili mnogi bugarski arhijereji. Nju je postovao i danas je postuje Bugarski Patrijarh. Dobar deo episkopa Bugarske Crkve je proistekao od vernika koji dolaze u njen manastir. Ja o svemu tome govorim u proslom vremenu, jer se danas zbog njene bolesti nesto naravno promenilo. Cak stavise – na pitanje o tome da li postoje mudre igumanije koje su sposobne da budu duhovne nastavnice mogu da kazem – da mogu, i ja sam to video u njoj. Mogu jos da kazem: “Ja nisam monah, ali sam video monahe”. I beskrajno sam zahvalan Bogu za to. |
radujemo sto se otvaraju nove Crkve, i sto u nju dolaze novi ljudi. Danas su mnogi svesno prisli ka Bogu, dosavsi u Boziju Crkvu vec u zrelom dobu. A istovremeno vidimo kako se svet menja na gore, jer vecina ljudi zivi u situaciji koja je teza i losija nego u sovjetsko vreme. Sve to naravno ostavlja pecat i na crkveni zivot. Mi pokusavamo da obnovimo crkvenu tradiciju posle dugogodisnjih nesuglasica. Nasa Crkva prezivljava stanje razbijenih generacija, prekinutog preimucstva. Istina, to se manje projavljuje u svestenickom a znatno vise u monaskom zivotu.