SRPSKA KULTURNA BAŠTINA NA KiM POKUŠAVA DA SE SE PREIMENUJE, DA IZGUBI IDENTITET, SVOJE IME

(kaže Njegovo Preosveštenstvo vladika raško prizrenski Artemije)

O stradanju Srba i srpske kulturne baštine od 17. marta prošle godine.

"Međunarodna je zajednica je pocela da govori o stradanju Srba i Srpske kulturne baštine od 17. marta prošle godine, kao da je pre toga sve bilo u redu i nije bilo problema. Zaista ono što se desilo na Kosovu 17. i 18. marta jeste nešto što u istorij našega naroda nije zapamceno, za tako kratko vreme toliko zla je ucinjeno na jednom malom prostoru kao sto je KiM. A za ta dva dana to je bila koncentracija zla i nasilja, ali to nije bio pocetak nasilja i stradanja nego kulminacija, jer to stradanje traje od juna 1999. godine. Iako je u ta dva dana zlo dostiglo svoj vrhunac, jer je za tako kratko vreme proterano 4 hiljade Srba iz svojih domova, povredjeno preko 900 lica, spaljeno preko 930 srpskih kuca, za dva dana uništeno je 35 crkava i manastira. To je strašan bilans. Ali, ako se pogleda prethodni period onda se dolazi do zakljucka da je mnogo više zla ucinjeno do 17. marta, ali je rasporedjeno na 5 godina, pa se nije ni obracala velika pažnja, nije došlo do javne osude od medjunarodne zajenice. A pre 17. marta to je vec poznato svima, proterano je sa KiM 250. hiljada Srba, ubijeno je preko 1300 Srba, kidnapovano još toliko, spaljeno i uništeno preko 70. hiljada srpskih kuca i uništeno 115 crkava i manastira. A kada se tome doda i rušenje od 17 marta onda imamo oko 150 crkava i manastira", kaže vladika raško prizrenski Artemije.

Obecanja ostala samo na recima.

"Tek od 17. marta međunarodna zajednica je obratila pažnju, žigosala to nasilje, osudila i požurila da što više obeca Srbima. Nisu štedeli obecanja, govorili su da ce u toku iste godine, do kraja 2004. biti obnovljeno sve što je u martovskom pogromu uništeno i spaljeno. Obecanja data i na obecanjima se i ostalo, bar što se tice naših svetinja i kulturne baštine. Što se tice kuca koje su spaljene 17. marta, nešto su radili na popravci, saniranju, restauraciji. Hvale se mnogo tim uspehom i u svetu i na KiM da je obnoljvneno preko 90 porušenih kuca, medjutim, ni jedna od tih kuca nije dovršena, nije u potpunosti obnovljena, jer se ni u jednu od tih kuca nisu vratili njihovi domacini, žitelji da mogu normalno da žive! Onda cemu služi obnova? Služi propagandi da su dostignuti standardi na KiM, da su Albanci kooperativni jer su ono što je rulja uništila obnovljeno je. Govori se, vlada je dobra, zaslužuju poverenje i treba im dati ono što traže a to je nezavisnot!", rekao je vladika Artemije.

Na Kosovu je srpska kulturna baština a ne kosovska, jer ne postoji kosvski narod.

"Što se tice ckrve i manasitra, tu je ostalo samo na obecanjima, bilo je pokušaja da se nešto radi, bilo je razgovora ali do rada na terenu nije došlo, jer nismo mogli da prihvatimo one uslove i principe koje je medjunarodna zajednica postavljala preko Saveta Evrope, UNMIK, a to je da obnovu naših, srpskih svetinja vode privremene institucije Kosova, dakle Albanci, oni koji su ih uništavali sistematski vec 6 godina. Mi to ne možemo da prihvatimo. Kulturna baština na Kosovu pokušava da se od pojedinih faktora preimenuje, da izgubi svoj identitet, svoje ime. To je srpska kulturna baština na KiM, ona je postradala, ona je u pitanju, a pokušavaju da je zovu kosovskom kulturnom baštinom, vizantijskom ili cak evropskim kulturnim nasleđem, samo da ne bude srpsko. Medjutim, mi znamo da se kultura i kulutrno nasledje ne vezuju za teritoriju, prostor geografski vec za narod koji je tu kulturu stvarao. Zato ne može postojati kosovska kulturna baština, jer ne postoji kosovski narod, na Kosovu postoji kulturna baština srpskog naroda, albanskog naroda, turskog ili islamska kulturna baština. Dakle, to je pokušaj da se preimenuje, da se na neki nacin oduzme ta kulturna baština srpskog naroda, da se izdvoji iz citavog opusa srpske kulturne baštine koja obuhvata svu baštinu gde Srbi žive i gde su je stvarali. Mi nismo mogli da pristanemo na takve uslove a oni nas optužuju da nismo kooperativni, da sprecavamo obnovu manastira i crkava. Možete zamisliti vladiku koji ne želi obnovu svoje porušene crkve, takav vladika bio bi lud. Međutim, ja ne pristajem po svaku cenu, dakle, i po cenu da ne bude to srpska kulturna baština, ne to ne može, ili ce ostati ono što je bila vekovima ili ce ostati u ruševinama, dok dodje vreme kad cemo moci mi cije je da je obnavljamo, kao što smo u zadnjih nekoliko godina obnovili nekoliko manastira porušenih pre 300, 400 i 500 godina, a bili su u reševinama, pretvarani u džamije, pa su to ponovo Srpski pravoslavni manstiri, Banjska, Djurjdevi stupovi, Konculj, Sv. Arhangeli. Tako znači, mi smo za saradnju sa UNESKOM, UNMIK, Savetom Evrope ali na zdravim principima. U novembru smo bili u Strazburu u Savetu Evrope na razgovorima u želji da postavimo nove principe na kojima je saradnja moguca i treba da postoji. Medjutim, nije bilo sluha, više je bilo ucena, mi imamo pare a vi da prihvatite ono što nudimo. Odbili smo. I dalje smo otvoreni da sarađujemo, da sarađuju oni sa nama. Srpska crkva je vlasnik tih crkava i manastira i ona mora zadržati pravo da vodi brigu o svojoj kulturnoj baštini, da određuje prioritete koji ce se objekti raditi, kako ce se raditi, kojim metodama, ko ce raditi na tim objektima. Na tim principima mi smo spremni da prihvatimo svaciju saradnju. Naši principi ne ugroažavaju ni ljudska, ni nacionalna, ni verska prava srpskog naroda.

Cinjenica je da na obnovi naše kulturne baštine u proteklom vremenu nije ucinjeno ništa. Srpska pravoslavna crkva je uz pomoć Minarstva vera republike Srbije i Koordinacionog Centra uspela da u protekloj godini nešto uradi u dva manastira koji su postradali u martovskom pogromu, manastiru Devicu i manastiru Svetih Arhangela. Videci da od obnove pomocu Saveta Evrope nece biti ništa a da monasi i monahinje žive u kontejnerima morali smo da se potrudimo da stvorimo pristojne uslove za zimu koja je bila toliko surova i još traje. Uspeli smo da u kratkom roku od 3 meseca podignemo solidan konak u manastiru Svetih Arhangela i obnovili konak u Devicu staru narodnu trpezariju sa jednim spratom za kelije monahinja. Uradjeno je i u Zocištu porušenom još 1999. i tamo smo posle 3 godine pregovora sa Kfor i UNMIK uspeli da osposobimo nekoliko prostorija za smeštaj monaha, ali tamo predstoji dogovor za dalje korake u obnovi manastira, u obnovi pre svega crkve, jer bez crkve to nije manastir. A obnova mora da podrazumeva vracanje u stanje i funkcionalnost koju je imao pre samog postradanja. Nije dovoljno da se neki manastir malo zakrpi, pokrije, vec da služi svojoj nameni, da se u njemu služi Bogu, da se služe sve službe. To je naša mera koja podrazumeva obnovu naših svetinja", govori vladika raško prizrenski Artemije.

Kada su Srbi otišli na zadušnice ove godine videli su da su u proteklih godinu dana porušeni mnogi grobovi, oskrnavljeni. Nasilje se nastavlja.

"Nisam ni ja znao, video sam upravo u štampi da su na groblju u Kosovskoj Mitrovici neki Albanci podigli kuce, na samom srpskom groblju. Uništili su 40 metara ograde i podigli kuce na groblju! U svetu takvog vandalizma nema! Ja nemam slobodu kretanja na Kosovu i Metohiji, ne znam šta se sve radi i uništava, ne mogu da obilazim sva mesta u kojima su naši Srbi, ne mogu da obilazim naše crkve i manastire. Ali znam da su 17 marta mnoga groblja uništena, recimo u Uroševcu su totalno uništili groblje kao pokošena livada je. da ni jedan spomenik nije ostao uspravan, zatim u Prištini, Mitrovici. Uništavaju dakle, ne samo crkve vec sve tragove srpskog naroda, a pre svega naše svetinje i naša groblja. Jer i oni znaju da ne postoji država bez kulturne baštine, bez kulture. Država mora imati teritoriju, narod mora imati, kulturu, religiju, a na Kosovu skoro sve svedoci o srpskom narodu, 95 posto kulturne baštine na KiM je srpskog porekla i u vlasništvu SPC. Kultura se ne rađa iz zemlje, ne rađa kao trava, nju stvara narod koji živi na tom prostoru. Medjunarodna zajednica, Evropa, Amerika se bore u svetu protiv terorzima a na Kosovu ga podržavaju i sarađuju sa teroristima. Dakle, žele da izuzmu vlasnika i tvorca nase baštine i da se Srbi više ne pominju. Zašto? O baštini se sve više govori jer ce medju prvim standardima koje treba ispuniti biti upravo u domenu baštine a tu ništa nije urađeno i zato je toliki pritisak od strane međuanrodnih organizacija da se bilo šta ucini da bi jednostavno barem nešto u tom domenu mogli da kažu da je ucinjeno", rekao je vladika Artemije

Nominovali su još tri manstira za svetsku kulturnu baštinu.

"Pored Decana koji su vec uvršteni, nominovana su još tri manastira za kulturnu svetsku baštinu Pecka Patrijršija, Gracanica i crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu. A šta je sa ostalim manastirima srpske kulturne baštine? Na Kosovu i Metohiji je registrovano 1300 spomenika, crkva i manastira, od kojih je 600 pod zaštitom a oni sve svode na 4 manastira, 3 manastira i crkva u Prizrenu. A za uzvrat traže maltene gubitak Kosova, jer se se ono tretira kao posebna država, govori se o državnoj vlasti koja ce da brine o nasleđu. Od Beograda se traži da gleda i da ćuti. Ova naša borba koja traje vec pola godine na odbrani srspke kulturne baštine nešto je najvažnije što možemo da ucinimo za naš narod na KiM i za samo KiM. Jer, SPC i kulturna baština jesu jedine institucije oslonca Srbije na Kosovu danas. Ako izgubimo kulturnu baštinu gubimo i Kosovo".

Da li je naš narod na KiM izgubio nadu da ce se rešiti njihovi problemi?

"Nije narod izgubio nadu, da je izgubio nadu ne bi živeo dole, bez nade se ne može živeti a da teško žive, teško, 6 godina bez slobode, lišeni ljudskih prava, prava na život, slobodu kretanja, mogucnost rada, obrazovanja, deca po podrumima i privatnim kucama pohađaju časove, zdravstvena zaštita je neadekvatna, sve bolnice su u rukama Albanaca osim one u Kosovskoj Mitrovci, to je život u getou, logoru, zatvoru. Govore kako je svakim danom situacija sve bolja a evo i nakon 6 godina od dolaska medjunarodnih snaga kada naši ljudi dodju da obiđu grobove bivaju kamenovani, grobovi su im satrveni, strašno.

Srbija i SCG morale bi više da rade i diplomatija i minstarstva, pogotovo što se tice socijale, socijalnog stanja na KiM.

- Od cega žive naši ljudi, pitate me. Pa i mi se cudimo od cega žive! Od humanitarne pomoci, najviše dođu kod nas u Gracanicu u crkvu traže pomoc, i mi što dobijamo od naših ljudi iz sveta, ili humanitarnu pomoc ili od sestrinskih crkava mi dajemo, za lekove, sahranu, za decu, pomažemo koliko možemo ali to nije adekvatna pomoc, nije moguca za sve i nije dovoljna. E tu bi država morala da nađe rešenje. Dakle, tražimo mi i povratak prognanih, to predviđa i rezolucija 1244 ali pre svega, treba zadržati ono naroda što je ostalo, njima omoguciti život dole", rekao je vladika raško prizrenski.

Ljiljana Sindjelic Nikolic