Iguman Ostroski Jovan (Puric)

SPASENJE U VASKRSLOM GOSPODU

(Intervju dat TV Republike Srpske, 3. maja 2002. (Objavljen u Pravoslavlju, Srpskom Sionu i Vidoslovu 2004 )

- Oce Jovane, zasto covek 21. veka jos uvek radije bira stranputicu nego put spasenja?

- Hvala vam na ovom interesantnom pitanju. Najpre bih zeleo da se zahvalim vama i vasoj kuci na ovom interesantnom pitanju i da pozdravim sve gledaoce televizije Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Treba da promisljamo i razmisljamo isto kao Apostoli u susretu sa Gospodom, u prvim vremenima hriscanstva. Nista se nije dublje promenilo u istinskom bogotraziteljstvu, jer ovo nase vreme po mnogo cemu lici na vreme prvog dolaska Gospoda naseg Isusa Hrista u svet. Sve okolnosti iz vremena Hristovog zivota na zemlji kada je nastupila punoca vremena i niko drugi osim Njega nije mogao da spase coveka ponavljaju se i sada; strada se u svetu, vidimo sta se upravo sad dogadja u Jerusalimu, u gradu Gospodnjem, vidimo da se pred coveka na isti nacin postavlja pitanje smisla zivota. Ako poverujemo u Hrista kao svog Tvorca i Spasitelja mi smo na putu da pronadjemo odgovor koji nam daje hriscanska vera i nasa Sveta Pravoslavna Crkva. Spoljasni pritisci i utisci mogu nas ponekad dovesti dotle da postavimo to kljucno egzistencijalno pitanje: „Ko je Gospod Isus Hristos“? Gospod sam ovo pitanje postavlja svojim ucenicima Apostolima, a Apostol Petar odgovara: „Ti si Hristos Sin Boga zivoga“. On je poznao Gospoda Duhom Svetim i izgovorio to ispovedanje. Nase ispovedanje treba da bude licno, ne spoljasnje, vec da dodje nekako dublje iznutra. U tom unutrasnjem naporu da se veruje sastoji se i dublje bogotraziteljstvo. Vaskrsenju Gospoda prethodi Veliki Petak, najtuzniji dan u istoriji covecanstva, kada su ljudi digli ruku na svog Spasitelja, na Onoga koji je istinski Put, Istina i Zivot.

- Svedoci smo da se i danas „desava“ Veliki Petak, cesto covek dize ruku na sebe, na zivot svoj, taj najdragoceniji dar Boga coveku. Mnogi sa tada pitaju gde je izlaz?

- Da, tragicno je to sto pominjete, jer Gospod nam je dao zivot kao dar, zivot je dar Bozji i mi nemamo pravo da oduzmemo sebi zivot ma koliko nas zivot bio tezak. Upravo u svetlosti stradanja Gospodnjeg i vaskrsenja Njegovog osmisljavaju se sve nase muke i nedace. Istinski i ljudski bio je vapaj na Krstu: „Boze moj, Boze moj, zasto si me ostavio“? Sin Bozji, Sin Coveciji, Bogocovek Isus Hristos zavapio je u ime svakog ljudskog bica do Njega i posle Njega. Prizvao je ljudsku prirodu da se uzdigne ka spasenju, ka obozenju, jer svako nase nevino stradanje osvestano je Hristovim stradanjem. Pod golgotskim Krstom nalazili su se i Presveta Bogorodica i Sveti Jovan Bogoslov, ali sa njima su bili tu i rimski kapetan i pokajani razbojnik. Setite se reci pokajanog razbojnika: „Seti me se Gospode kada dodjes u Carstvo svoje.“ Gospod mu odgovara: „Zaista ces biti sa mnom u raju“, dok drugi razbojnik huli i ismeva nevinog Gospoda, Sina Bozjeg koji strada radi nasih grehova. On ga ne prepoznaje kao istinskog coveka , za razliku od kapetana kojij govori pod Krstom: „Zaista ovo bejase Covek“. Setimo se zatim Pontija Pilata koji govori: „Ecce homo“, ispovedajuci ga takodje kao coveka. Tako je to bilo sa Bogom koji je postao jedan od nas. Rekoh ranije da ga je zivo i vatreno ispovedio Apostol Petar, no isti Apostol se kasnije pokolebao u veri, da bi potom gorko zajecao nad sobom. Zaista, nema strasnijeg dana od Velikog Petka. To je dan cutanja, a ne govora, pogotovo ne praznoslovlja; dan molitvenog cutanja koje sobom sve govori. Strasno je to sto se covek pre 2000 godina usudio da pokusa da ubije Bogocoveka. Zbog toga i danas covecanstvo prolazi i prozivljava taj strasni Veliki Petak. Prolazi ga, naravno, i svaki covek pojedinacno. Posto je Bog zbog svoje bozanske ljubavi pristao da strada radi nasih grehova, time osmislivsi nase stradanje u svetu. Mi nemamo vise razloga za beznadje i pristajanje na besmisao. Nada nasa je Njegov Krst i to nam daje silu i snagu da izdrzimo do kraja. Ta sila i snaga poticu naravno iz Njegovog Vaskrsenja koje je konacna pobeda, jer da Hristos nije vaskrsao nasa vera bila bi uzaludna, kao i sva nasa prica i nasa propoved. Ono najradosnije Bog nam je podario Svojim Vaskrsen jem.

- I gde vidite izlaz iz svekolike tragedije u svetu?

- Izlaz iz svih bezizlaza je sigurno u Bogu, u trazenju smisla zivota, u traganju za istinskom covecnoscu. Svaki covek prvo ima u sebi dobrotu, a ne zlo. Vazno je pronaci kod sebe tu energiju koja je sakrivena dublje u coveku. Tragicno je i zalosno kad ljudi dolaze u situaciju da dignu ruku na sebe ili kada zive vrseci neprestano samoubistvo kroz uzimanje droge, alkohola, kada zive nemoralno i neuredno. Samoubistvo koje traje mesecima i godinama je opasnije, jer covek potrosi potpuno svoju duhovnu snagu. Bog je coveku dao zivot, i dao mu ga je jednom za svagda. Jevandjelje nam govori o tome. Govorim kao onaj ko smireno stoji pored civota Svetog Vasilija Ostroskog, slava mu i milost, pored civota Velikog Cudotvorca. Njemu se ljudi obracaju kao posredniku pred Svevisnjim Bogom i nalaze utehu pred civotom. Svakodnevno gledam, od jutra do mraka, veliki broj ljudi koji prilaze civotu, nalaze mir pred Bogom i iz Svetinje izlaze svetlijih lica. To je sakrivena nada koja se ne moze videti spolja, ona nam je nekako iznutra data. Mi treba u slobodi, to jest slobodnom ljubavlju da izaberemo Boga. On se nama ne namece. On je tu sa nama. Tu je i kada stradamo i kada smo zalosni. Nevidljivo se hvata u kostac sa nama. Dovoljno je samo da mu se okrenemo i nikakve tegobe nece nam biti neizdrzljive, jer cemo crpeti silu iz Njegovog spasonosnog Stradanja, Njegovog Krsta i Njegovog Vaskrsenja. To je ta velika tajna. Veliko je biti i ostati covek. Tesko je postati pravi covek, zaista covek, pravoslavni hriscanin, posten i karakteran. Treba se pokazati kao „junak na muci“. Sveti Vasilije je sve do kraja izdrzao u svom podvigu. Da li zbog straha od neizvesne buducnosti, ili zbog nepoznavanja svog licnog i nacionalnog identitete i nepoznavanja svoje vere, tek mnogi ljudi danas, posebno mladi ljudi, prilaze destruktivnim pokretima i razlicitim sektama.

- Kako pomoci tim ljudima da ne zavise od laznih ucitelja, da im na kraju ovi lazni ucitelji ne bi odgovorili kao sto je odgovoreno Judi Iskariotskom: „Sta se to nas tice, to je tvoja briga“?

- Ja polazim od nas Hriscana, od samoga sebe kao monaha i svestenika. Koliko smo mi sami pravi hriscani, koliko ono sto govorimo uspevamo da svedocimo svojim zivotom i svojim primerom. Mi smo odgovorni za ceo svet. Smatram da sam odgovoran za svoga brata, za svoga suseda hriscanina. Da sam odgovoran zato sto on nije bolji. Ono sto treba da cinimo je da ostanemo verni, da ocuvamo zavet nasih predaka i nasih praotaca, da slusamo glas svoje Crkve. Ne treba se postavljati inkvizitorski, na spoljasnji nacin prema pravu na izbor svakog coveka. Svako ima pravo da slobodno izabere da li ce postati Hriscanin ili ce pokloniti svoje srce nekom drugom, da li ce postati clan neke sekte. Razgovarao sam sa nekima od njih i mnogi od njih ne znaju, nisu saznali ili ne zele da cuju istinu i crkvenu propoved Jevandjelja. Mnogi od njih poznaju dobro Sveto Pismo, ali mi pravoslavni hriscani znamo da nema pravilnog tumacenja reci Bozje bez Svetog Predanja, bez Crkve. To nam govore Svetitelji Crkve koji su u stvari nase najvece bogatstvo. Zivo predanje su Svete Tajne kojima i u kojima zivimo, i nase svetinje. Svako u svom zivotu traga za istinom, za necim sto je celosno i celovito.

Mislim da mnogo toga nedostaje u nasoj sadasnjoj crkvenoj organizaciji, potrebno je mnogo vise rada, unutarnje misije, brige o ljudima, razumevanja i pozrtvovanja. Kada sam se sretao sa ljudima koji pripadaju razlicitim sektama, cesto sam se suocavao sa njihovim pozivanjem na zakon iz Starog Zaveta, sa njihovim slepim zilotstvom, poricanjem nasih Svetih Tajni i svestenstva, Krsne Slave i crkvenih obicaja. Pitao sam se da li je moguce da nas narod ne zna da onaj ko porice Svete Tajne i svestenstvo, pa i Krsnu Slavu, da takav ne moze pripadati istinitoj Crkvi? Mislim da ovaj mnogostradalni narod mora da nadje i otkrije u sebi snagu da prepozna da pripada Pravoslavnoj Crkvi koja svedoci punocu blagodati i sile.

Na Veliki Petak se secamo dana kada je Gospod Isus Hristos umro na Krstu. Sveta Jevandjelja nam svedoce da su se grobovi otvorili i da su Vaskrsli Pravednici, da se zemlja potresla i da se sunce pomracilo. Priroda je prepoznala svoga Tvorca i tugovala je za Njim. Vecina tadasnjih ljudi nije ga, medjutim, prepoznala. Gledali su ga, ali ga nisu videli.

- Sta je potrebno da danasnji covek prepozna prave vrednosti u danasnjem svetu? Zbog cega ih ne prepoznaje, zbog cega ne prepoznaje jevandjelske vrednosti na koje nam ukazuje Gospod Isus Hristos?

- Radi se o jednoj tajni ljudskog zivota povezanoj sa traganjem za istinom. Bilo je potrebno da se pokolebaju u veri cak i Apostoli, ucenici Hristovi koji su ga slusali tri i po godine, videli cudo vaskrsenja Lazara iz Vitanije, mnogobrojna iscelenja... Presveta bogorodica je ponekad takodje bivala zbunjena recima svojega Sina i Boga, ali te reci ona je slagala duboko u svom srcu, noseci ih kao zivo predanje da bi se u njenom zivotu ove reci tek kasnije projavile i pokazale. Svaki covek prolazi jevandjelski put Apostola Luke i Kleope u Emaus. Gospod im je saputnik na ovom putu i govori im: „Zar ne znate sta se dogodilo u Jerusalimu“? Objasnjava im i govori da sve sto se zbilo, da se to trebalo dogoditi. Potom dolaze u gostionicui sedaju za trpezu da veceraju. Gospod uzima hleb, blagosilja i prelama ga i tada im se otvaraju oci. To je dovoljno da Luka i Kleopa konstatuju: „Zar ne gorahu srca nasa uz put, dok On bese sa nama“? Ljudskom bicu, dakle, srce gori kada se sretne sa tajnom Bica, sa tajnom coveka i tajnom prirode. Gospod im se ne namece. On ide sa njima ali njima su oci zatvorene. To se ponavlja nebrojeno puta u istoriji i u nebrojeno puta u zivotima razlicitih ljudi. To se dogadja i svakom od nas na licnom planu. Svako trpi i prolazi razlicite potrese i promene i to nam je potrebno. Izgledalo bi nekome cudno koliko je vremena potrebno da se covek utvrdi u veri. Apostoli su na primer bili markirani istinskom ljubavlju Bogocoveka Isusa Hrista, Raspetog i Vaskrslog, ali je bilo potrebno da na njih sidje Duh Sveti, koji se daje Crkvi. To je tajna sakrivena od sveta i veka i od ovozemaljskih ociju. Ne mogu se ljudima otvoriti duhovne oci usled njihovog greha i pokvarenosti i stoga ne mogu mnogi imati duhovnu ljubav. Duhovna ljubav na koju smo svi pozvani podrazumeva da zavolimo ceo svet, svakog coveka, ali i da sazrevamo neprekidno i da u sebi neprestano otkrivamo tajnu Boga. Sto covek vise napreduje na licnom planu u duhovnom zivotu to se njegovo napredovanje sve ociglednije pozitivno odrazava na ceo njegov narod. Covek sebe time ugradjuje u Crkvu i stice jednu stamenost i stabilnost koja mu pomaze kada ga snadju veca iskusenja u zivotu. To je realnost zivota. Mi, medjutim, zivimo u propadljivom svetu, u svetu koji prolazi, cije oblicje prolazi. Sveti Apostol Pavle kaze da Hriscani nisu od ovoga sveta i svi hriscani to nenametljivo i govore. Hriscanin koji je imao zivi susret sa Gospodom, isto kao Presveta Bogorodica, Apostoli i Svetitelji radosno nam prenosi tu blagu vest. Prenosi je skromno, a ne prozelitski, ne kao sto rade sektasi. Neko pokusava da veru nametne na silu, macem, a vidite kako to radi Gospod, koliko je nenametljiv sa Apostolima i svakim covekom. Vidim da ljudi traze Boga, imam nadu. Niti sam idealista, niti pesimista. Verujem u konacnu pobedu Dobra iako ce se oko nas verovatno zlo uvecavati. Mozda ce nekima izgledati da zlo trijumfujei da zemlja postaje carstvo zla. Zlo je, medjutim, ipak nebitno i beznacajno jer su dobro, istina i pravda u sustini uvek jaci. Ima mnogo bogotrazitelja medju mladima. Sreo sam mnoge ljude koji nisu upoznali Boga, ali negde dublje u sebi oni imaju potrebu za Njim, pa cak i nesvesno tragaju za Njim. To traganje ponekad moze biti kroz sport, muziku, kroz umetnost, kreativnost, pa da kazem ponekad i kroz drogu koja je naravno veoma opasna. Tragicno je videti obezlicenog coveka, coveka koji je izgubio lepotu svog unutrasnjeg lika. Lepota nije nesto spoljasnje sto moze da se iskoriscava. Istinska lepota je zapravo dobrota, vrlina, dobro skriveno u coveku. U tom smislu ja verujem u pobedu lika Bozijeg u coveku, jer je Bog postao covek. „Blago onima koji ne videse, a poverovase“, kaze se u Svetom Jevandjelju.

- Ima li danas medju ljudima te vere o kojoj je govorio Gospod Isus Hristos? 

- Ima naravno, mada moramo priznati da smo svi mi maloverni pa i neverni kao Toma. On je zeleo da proveri, na sta je imao pravo kao covek. Razliciti su tipovi licnosti i razliciti su temperamenti medju ljudima. Na svoj nacin Apostoli Jovan Bogoslov, Petar i Toma predstavljaju te tipove i mi mozemo sebe prepoznati delimicno u svakome od njih. Pavle kao Savle progonitelj hriscana revnuje po zakonu. Kada ga, medjutim, obasja Svetlost Hristova on se potpuno menja i postaje najveci propovednik Jevandjelja, kao i pokajani razbojnik na krstu. Svako ima pravo na tu nadu da cak i u poslednjem trenutku, pri poslednjem izdisaju kaze: „Gospode spasi me“ i Gospod ga moze spasti. To je pitanje Bozijeg suda i to je tajna. Mi se molimo da nam Gospod pridoda vere, da ne budemo neverni i maloverni. U Crnoj Gori narod govori da postoji i takozvana „pasja vera“. Nije svaka vera vera Svetih, kako kaze Vladika Nikolaj. Vera Svetih je ona vera koju su nam pokazali u svojem zivotu Svetitelji. Uvek ce, naravno, biti ljudi koji sumnjaju. U vreme kada je Gospod Isus Hristos hodio zemljom bilo je ljudi koji su gledali dela samoga Boga i sumnjali u Njega. I danas da se Gospod Isus Hristots pojavi ponovo, opet bi neki rekli: „Ne verujem u Njega“. To je tajna ljudske slobode, slobode koju je covek primio od Boga kao dar. Ova tajna u sebi skriva i raj i pakao. Ili cemo reci: „Amin, da primam Te, dodji Gospode“ i ziveti sa takvim nastrojenjem ili cemo ziveti negirajuci Boga u cemu se za nas hriscane sastoji pakleno stanje, unutrasnji pakao. Bog nije stvorio taj pakao, niti je nas stvorio da bi nas mucio. Bog je ljubav. Bog je dobrota, istina i pravda. Konacni kraj ovoga sveta ce biti Drugi Dolazak ili Strasni Sud i mi ne treba da se palsimo. Dan stradanja Gospoda Hrista bio je u nekom smislu takodje Strasni Sud. Gospod nije bio sam na krstu. Sa Njim su bili Bog Otac i Duh Sveti. Hristos je uzeo svu patnju i svu muku ljudsku na sebe, svo stradanje ljudsko iz ljubavi svoje prema nama, da bi nas izbavio od nasih grehova. Na samome Krstu, medjutim, u casu tame, ocaja i beznadja, kada su se svi razbezali, Gospod je slavio. Kao na Studenickom Raspecu, On svetli u casu tame, ocaja i beznadja, sija i izbavlja, silazi u ad i vaskrsava iz mrtvih. Vaskrsenje, na kome se hriscanska vera zasniva, pokazuje koliko je Crkva istinita, jedna Sveta, Saborna i Apostolska. Treba samo da nadjemo tu nadu i da verujemo u tajnu bogotrziteljstva.

U danasnjem, modernom, visoko-tehnoloski razvijenom drustvu, mnogi su se osamili, zatvorili „u svoje svetove“, ostali slepi prema potrebama bliznjih, prema potrebama drugih ljudi. Kako pomoci tim ljudima, usamljenim osobama u danasnjem drustvu da se okrenu prema drugim ljudima, prema bliznjima?

- Njabolje im mozemo pomoci molitvom. Prolivanjem suza za ceo svet kako to Svetitelji kazu. Tu zaista postoji razlika izmedju samoce i usamljenosti. Postoji vrsta samoce u koju se duhovan covek povlaci i ona predstavlja molitveno tihovanje koje je u stvari punoca zivota. Monah recimo nema nista osim Krsta, Jevandjelja i svoje mantije. Covek se odrekne spoljasnjih stvari, a iznutra za uzvrat dobija sve. Tada moze da zavoli i neprijatelje, one koji ga kunu i gone. Velika je ljubav Svetitelja zato sto je to u stvari ljubav Bozja. Bog ceka svakog coveka da se pokaje. Svako ima sansu i mislim da je najteze ljudima koji su se nepravedno obogatili. Stekli su neki unutrasnji pakao i mucninu. Ovi unutrasnji problemi se ne mogu resiti novcanim prilogom Crkvi, na spoljasnji nacin. Postoje zrtve koje treba prineti Svetinji, to se vidi kod civota Sv. Vasilija Ostroskog. Svetinja se ne moze, naravno, nikada kupiti i potkupiti. Pred civotom Sv. Vasilija predsednik drzave i prosjak su isti. U svom srcu pred civotom ja ne pravim razliku u postovanju koje ukazujem i jednom i drugom. Dozvolite mi da navedem primer Sv. Jovana Milostivog, Arhiepiskopa Aleksandrijskog koji je dosao na misao da ode kod bogatasa i da mu kaze: „Toliko i toliko ces dati za sirotinju, za gladne i zedne“. Crkva je na strani najugrizenijih. Na strani onih koji stradaju, na strani svog naroda. Ona deli sudbinu svog naroda, a da se pritom ne uplice u politiku. Na jednoj dubljoj ravni i na visem nivou, ako hocete, Crkva deli sudbinu naroda i zato su Svetitelji imali smelosti da urade takom nesto kao Jovan Milostivi, ili cak da izoblicavaju javno kao Sveti Jovan Zlatousti i Sveti Petar Cetinjski. Sveti Petar je pretopio cak i crkvene sasude koji su bili pozlaceni da bi prehranio svoj narod. Kad je moj narod gladan i zedan onda nam ne trebaju zlatni putiri, ne trebaju nam dvorovi. Treba da saosecamo sa narodom. Osecam kolika je potreba u nasem narodu za utehom Svise, za Bogom. Mi nikoga nemamo pravo da odbijemo, ni jednoga prosjaka ni jednoga ubozjaka. Ne treba nikome zavideti. Ako siromasan zavidi bogatome dolazi u jos goru poziciju nego onaj koji je bogat. U istoriji Crkve bilo je mnogo primera bogatih ljudi koji su se spasli milostinjom, sazaljivoscu, sastradavanjem. Crkva postoji zato da izleci rane i unutrasnji bol vernih u svetu. Zato je dosao u svet Gospod Isus Hristos. Nema razloga za gubljenje nade i vere ako smo prosli kroz stradanje. Bilo je potrebno da sav taj gnoj i prljavstina iscure napolje, da se opametimo i da upoznamo svoju veru. Sada zaista imamo vecu snagu da svedocimo, bez kompleksa inferiornosti, svoju Pravoslavnu veru. To znaju i zapadni hriscani. Oni neprekidno ponavljaju da je jedini izlaz u Pravoslavlju koje cuva lik Bozji.

- Svako od nas je odgovoran za svoje licno spasenje i spasenje svojih bliznjih, govori Sveti Jovan Zlatousti. Nisu li hriscani odgovorni i za ocuvanje zivotne sredine u kojoj zivimo, jer je zemlja takodje dar Boziji coveku, osvecena Krvlju Hristovom koja je pala na nju?

- Ovo pitanje ukljucuje nasu veliku odgovornost za svet. Ne zato sto je na Zapadu U Evropskoj Zajednici aktuelno to pitanje, ili zato sto ono podrazumeva neki politicki marketing i tako dalje. Samim tim sto je Gospod Isus Hristos postao telo, ne Andjeo, nego Covek, On je uzeo na sebe to vestastveno telo i ono je postalo hram Duha Svetoga. Zato smo mi odgovorni za svet. Posto je Bog stvorio kosmos kao ukras On je dakle Ukrasitelj, ovaj svet pripada Njemu, On je njegov Tvorac. Svet treba da postane dom Bozji, a ne pecina razbojnicka, zverinjak, kako to lepo govori otac Justin (Popovic), veliki teolog 20.veka. On je napisao Srnu u izgubljenom raju, kao ispovest svoju i u njoj govori da se kroz srnu prolama vapaj i plac cele prirode koja trazi da se jave sinovi Bozji, kako to kaze Apostol Pavle. Jasno je da od coveka zavisi sta ce biti sa prirodom. Zbog greha covek je postao neprijatelj prirode, zloupotrebljava je i truje. Bozji ljudi uvek su u harmoniji sa prirodom. Najavljeno je u bliskoj buducnosti krstarenje Jadranom koje ce u stvari biti seminar o ekologiji u organizaciji Vaseljenske Patrijarsije i Evropske Zajednice. Pozvan je da ucestvuje i nas Mitropolit Amfilohije. Upravo takvi skupovi mogu inicirati istinski poziv svetu da vodi racuna o zivotnoj sredini. Mozemo navesti primer Svetitelja, Svetog Serafima Sarovskog ili Starca Pajsija Svetogorca, naseg savremenika. Oni su srasli bili sa prirodom, hranili su divlje zveri iz svojih ruku. Poznat je primer mladica koji nije verovao u Boga. Bio je u poseti kod starca Pajsija Svetogorca i starac mu je rekao: „Da li ces poverovati ako ti moj Jeremija potvrdi (Jeremija je ime kojim je starac zvao pripitomljenu zmiju koju je hranio) da ima Boga? Zmija je na pitanje starcevo klimnula glavom i taj covek je sada monah“. Covek odgovorno treba da preispita svoj odnos prema prirodi. To ce biti ucinjeno na najbolji nacin ako se covek pokaje za svoje grehe i za zla koja je cinio. Ono sto mi cinimo na vrhuncu dozivljaja svoje vere je prinosenje hleba i vina, elemenata tvari, stvorenog sveta, prirode. Takodje vodu i ulje donosimo i osvestavamo ih kao uzdarje. Sa jedne strane tvar je dar Boziji, a sa druge mi ga vracamo Tvorcu kao „Tvoje od Tvojih“. Blagodarnost Bogu je u tome da mi ispovedamo da je On Tvorac i da Ga svakodnevno u bogosluzenjima slavimo.

- Gospod Isus Hristos je mnogo puta ukazivao ljudima na potrebu da imaju medju sobom ljubav i slogu. Kako se kaze u Svetom Jevandjelju: „Gde su dvojica ili trojica sabrani u ime moje i Ja sam sa njima“. Postoji li potrebna sloga danas u svetu?

- Kako da ne. Medjutim postoji i ona narodna izreka da nije svaka sloga blagoslovena sloga. Ima raznih sloga i saglasavanja oko raznih stvari. Samo sloga u Imenu Bozijem, i u Duhu Svetom je blagoslovena sloga, jer je sam Bog garant tog jedinstva i tog mira i tog saglasja. Ako ne dodje do unutrasnjeg pomirenja u coveku sa samim sobom, sa Bogom i sa prirodom, onda se ne moze na spoljasnji nacin propovedati vera. To je ono sto je apostole ucinilo tako snaznim u veri. Oni su bili istoga duha, jednosusni, saglasni, istoga vladanja i ponasanja. Gospod Isus je izabrao samo Dvanaest apostola. Medju njima je bio i Juda, izdajnik, koji je gledao Hrista i sedeo sa ostalima za trpezom. Gospod njemu kaze: „Sto cinis, cini brze“. On je u svom nemiru pocrneo i za trideset srebrnika prodao Ucitelja. To je tipicno za paloga coveka, gresnog i ne dao Bog da se nadjemo mi medju takvima. Ima i takvih koji imaju slogu u zlu. To je lazno jedinstvo, saglasavanje sa zlim silama ovoga sveta i ono ne donosi ploda i nema buducnosti.

- Kada vidimo podeljenost u svetu, neprestanu borbu izmedju dobra i zla, sta da kazemo: „U kojoj meri je danas potrebna sloga medju verskim zajednicama u svetu?“ Takodje, sta da kazemo o odnosu hriscanskog Zapada i ostalih hriscanskih zajednica prema drugim verskim zajednicama?

Rekao sam ranije da smo mi Hriscani najodgovorniji. Dakle, polazim od Hriscana. Bolna je cinjenica raskol koji postoji medju nama istocnim i zapadnim Hriscanima. U Bozjim rukama je da li cemo mi ikad ponovo biti zajedno. Mi se molimo za jedinstvo Pravoslavnih Crkava isto kao sto se Hristos u svojoj prvosvestenickoj molitvi molio sa suzama i znojem koji se pretvarao u krv. „Da svi budu jedno Oce kao sto smo Mi“, kao sto je jedinstvo na Nebesima da tako bude i na zemlji. Svet sada tezi nekom ujedinjenju, globalizmu i ima elemenata oko kojih bi mogli da se ujedinimo. Treba imati toleranciju, sposobnost da razumemo drugoga; dublju toleranciju, ne samo na recima, ne samo na nekom socijalno prihvatljivom nivou. Hriscani nisu pokusavali da promene poredak u drustvu niti su se borili protiv paganskih rimskih careva. Bili su, medjutim, spremni da stradaju za istinu svoje vere, da ne prave kompromis sa lazju. U meri u kojoj budemo istinski ljudi, u toj meri cemo biti sposobni za istinski dijalog i trpljenje drugog. U sirem smislu to se odnosi i na ostale monteisticke religije, Judaizam i Islam. Oni koji veruju u Jednog Boga moraju to prvi posvedociti. Ako smo poznali istinu moramo je posvedociti, moramo ziveti njome. Mislim da spoljasnje jedinstvo, postignuto na silu ne predstavlja put izlaska iz krize. Ako se budemo borili sa zlom, onda ce nam Bog pomoci da se od zla oslobodimo. Ne mozemo u toj duhovnoj borbi sami uspeti, u Bozjim rukama smo i moramo od Boga traziti pomoc. Verujem da se treba moliti za mir i jedinstvo, tako se mole sve hriscanske crkve.

- Sta biste porucili pravoslavnim vernicima u ove vaskrsnje dane, kako da zive, kako da pronadju punocu zivota u Hristu?

Ponavljam uvek jevandjelsku rec: „Dodji i vidi“. To je ono na sta nas poziva Sv. Jevandjelje. Ono Boga ne dokazuje, nego Ga pokazuje. Pokazuje nam Boga koji je postao jedan od nas i iz te velike ljubavi prema nama bio raspet i vaskrsao i vazneo se u slavi. Pozivam Pravoslavne Hriscane da sto cesce ucestvuju u bogosluzenjima, da dublje dozivljavaju svoju veru i da se trude da je upoznaju, da neprekidno tragaju za Bogom, Hristom Raspetim i Vaskrslim i da sa radoscu i mirom izlaze u susret ljudima oko sebe. Mislim da je to sustina radosne pashalne poruke. Tom porukom su zivele svete mironosice koje su dosle rano ujutru na grob, tom porukom su ziveli i Jevandjelje propovedali Apostoli. Sa tom radoscu i mi ulazimo u 21.vek, zeleci svim ljudima mir, radost i dobru volju. Zeleo bih da prenesem blagoslov Svetinje, Ostroske Pecine, koja je svojevsrni „grob Gospodnji“, jer iz nje sija vaskrsenje i svetlost kroz Svete Mosti Svetog Vasilija Ostroskog Cudotvorca. Ove mosti govore o moci i sili Vaskrsenja u telu, one su zalog Vaskrsenja, garancija da cemo svi vaskrsnuti. Ocekujuci to Opste Vaskrsenje, sa nadom vaskrsenja u Zivot Vecni, sve gledaoce i sve ljude dobre volje pozdravljam radosnim pozdravom:

„Hristos Vaskrse,

Vaistinu Vaskrse!“