TU GDE SE VODA SA NEBOM DODIRUJE I GDE SE KAMEN BOGU MOLI

(Gde ptice i galebovi pesmu Gospodu poju ne može covek a da se ne divi Gospodu, govori o manastirima na Skadarskom jezeru mati Fotina, nastojateljica manastira Beška)

 

Obale, ostrva i gorice, zalivi i zatoni, luke i lucice Skadarskog jezera dišu ponovo molitvom. Ona se uzdiže ka nebu, sjedinjujuci nas sa slavnom Zetskom Svetom Gorom i istovremeno osmišljavajuci našu stvarnost. Poslednjih desetak godina monasi i iskušenici brižljivo rukovodeni Mitropolitom Crnogorsko primorskim Gospodinom Amfilohijem, mukotropno i vredno zidaju porušeno i posle vekovne napuštenosti udahnjuju život manastirima na Skadarskoj jezeru.

O.Grigorije 1993. godine naselio se na Starcevoj Gorici krpeci krov kroz koji lije kiša....1997. prvi put se služi na Beški i Moracniku, postavljaju se metalna vrata da u crkvu ne bi ulazila stoka....1998.dolazi o.Serafim sa bratijom u Rijeku Crnojevica, na Obod i na Kom. Na Vranjinu se naseljavaju o. Marko i o. Jefrem i podižu kucicu od iverice, iz koje ce poceti da obnavljaju konake i crkvu. Godine 2002. na Beški, grobnom zdanju kceri Cara Lazara, podiže se novi dom i na Blagovijesti sabire narod.

A danas, mati Fotina, nastojateljica manastira Beške kaže:

"Na jezeru je zaživelo 6 manastira od postojecih 16 i to su Vranjina, Moracnik, Beška Starceva Gorica i Kom i manastir u Rijeci Crnojevica, svi su nastanjeni. Vranjina, Moracnik i Beška su opštežiteljni manastiri, Starceva Gorica i Kom otšelnicki. Svi su u obnovi, najugroženije su Crkva Svetog Georgija i Blagovesti na Beškoj, inace zadužbine Balše Stratimirovica i Jelene Balšic. Što se tice obnove to je prepušteno monasima koji žive u tim obiteljima. Oni se sami snalaze uzdajuci se u pomoc Božiju i u dobru volju pobožnih ljudi. Na ostrvu Beškoj je sada 6 sestara, 2 monahinje i 4 iskušenice medu njima je i jedna mlada Ruskinja iz Moskve. Bogu hvala, Majka Božija brine o svojoj maloj obitelji i ništa nam nije nedostajalo tako da se potvrduje ona Jevandelska: "Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati"(Mt.6,33). Trudimo se da obezbedimo osnovne uslove za život. Vodu donosimo sa obale. Nemamo struju. Nemamo dovoljno prostora. Veliki konak je razrušen. Crkve prokišnjavaju. Nemamo prostora za rad. Nemamo pomocne prostorije. Camci su stari. Motori dotrajali. Imamo dovoljno nevolja, ali se uzdamo u milost Majke Božije", prica smireno i tiho mati Forina.

Oni koji su posetili ostrvo Bešku znaju da osim malobrojnih monahinja na ostrvu ima i nekoliko koza koje Albanci, stanovnici jednog sela sa obale, tu ostave da žive i razmnožavaju se. U izobilju ima zmija a kada pitate monahinje da li se boje, odgovorice sa osmehom da su se vec navikle. Zimi je vetrovito i hladno, leti vlažno, kažu hleb se za tili cas ubajati. A i kako ne bi, kada frižider nemaju. A i da ga imaju ne bi mogle da ga koriste jer nemaju struju. Vodu donose sa obale, iz jednog bunara. Po sve potrepštine odlaze do Podgorice. Prvo camcem, najcešce sa monasima sa ostrva Moracnik jer je to zajednicki camac a zatim combastim putem na kome se teško mogu mimoci dva auta kada se susretnu. Ponekad se desi da se zbog vetrova i talasa jedva vrate na svoja ostrva, a kad stignu onda tek predstoji iskrcavanje tereta. Od obale do Beške camcem se plovi dvadesetak minuta. Zimus se desilo da su jednog dana iz Podgorice doneli šporet na plin za monahe sa Moracnika. Šporet je prvo do Beograda iz Rumunije, jer su tamo znatno jeftiniji, dovezao o. Damaskin a zatim je iz Beograda vozom stigao do Podgorice. Organizaciju i kupovinu preuzela je na sebe jedna dobra i bogocežnjiva duša, koja voli da pomaže monasima i našim crkvama. Onda su iz Podgorice monasi šporet natovarili na svoj stari Reno i krenuli na puteštestvije do Skadarskog jezera. U meduvremenu je naišla oluja, kiša je padala, voda se uskovitlala. Jedva su stigli do Beške i zatim žurno otišli da se osuše i okrepe a camac su dobro zavezali i rešili da ono što nije bilo kvarljivo ostave do jutra kada ce nevreme proci. Tako je i bilo, sunce je ogrejalo, jezero se ucutalo, ali se njihov šporet skoro "udavio", jer je voda u naletima prevrnula camac i da je šporet bio teži najverovatnije bi bio na dnu jezera. I dok zimi vetrovi caruju sa vodom, preko leta bude takva vlaga i vrucina da se ponekad teško diše, cini se kao da je sve stalo.

Živite ne samo daleko od sveta, vec i u prilicnoj oskudici. Mnogi manastiru danas su veoma dobro opremljeni i udobni za boravak. Ima mišljenja da to nije dobro. Šta Vi iz svojih manastirskih jezerskih kelija mislite o tome?

"Kada imamo da živimo kao da nemamo i kada nemamo da živimo kao da imamo i da blagodarimo Bogu na svemu. Monasi, odnosno ljudi koji dolaze u manastir da budu iskušenici, da se zamonaše dolaze iz raslabljenog društva. Oni dolaze iz takvog jednog društva vec razneženi, a u ovim apokaliptickim vremenima malo je onih koji bi se odlikovali surovošcu podviga. A mislim da Gospod danas to i ne traži od nas. Dosta je da sa blagodarnošcu pretrpimo sve ono što nas snade. Umerenost u svemu je najbolja. Raskoš ovog sveta u svakom slucaju raslabljuje i trebalo bi da se covek trudi da ide tim nekim srednjim putem, da bude umeren u svemu. Borba je danas suptilnija i treba je izdržati i poneti, ali Gospod zato i daje izobilno svoju blagodat. Uostalom, to je uski put i malo je ljudi spremno na taj podvig. Ljudi jednostavno nemaju hrabrosti i nedostaje im vera. Bogu hvala postoje bogocežnjive duše i u našim manastirima su relativno mladi ljudi. Dosta njih odluci da ostane u manastiru".

Manastir Beška jedan je od najvecih manastira na jezeru. Crkva Svetog Georgija Pobjedonosca verovatno je zadužbina Ðurda Stracimirovica Balšica. podignuta u 14. veku. Crkvu Blagoveštenja Presvete Bogorodice kao svoju grobnu crkvu podigla je 1439-40. Ðurdeva žena Jelena, rodena Hrebeljanovic, kci svetopocivšeg kneza Lazara, kako sama sebe naziva u ktitorskom natpisu iznad vrata. Za Bešku je Nikon Jerusalimac, Jelenin duhovnik, sastavio u prepisci s njom znameniti "Goricki zbornik" u kome se nalazi i skitski tipik pisan za jezersko življe.

Otšelnicki nacin života poznat je od davnina. Ipak, u današnjim uslovima kod nas je malo manastira poput ovih na Skadarskom jezeru, gde su novinarskim jezikom receno, veoma teški uslovi za život, ponekad se cine i nemogucim. Da li Vam je teško da ispunjavate sve obaveze a da se pritom i molite?

"U askteskoj literaturi pojam pustinje, pre svega, je unutrašnji doživljaj, mesto skriveno od ociju tudih i svojih gde covek prebiva sa Gospodom ma gde da se nalazi. Tu pustinju tražeci i nju noseci u sebi pokušavamo da obnovimo svoje duše i duše svih koji su oko nas i svu vidljivu tvar. Što se tice sveta, on je daleko od nas u meri u kojoj ga pobedujemo i to nije prostorna dimenzija. Svet je simbol greha i mi se trudimo da ga pobedimo. Naravno, govorim u svoje ime. Što se tice života na ostrvu, gde nema gradske vreve, daleko od mnoštva ljudi, tu gde se voda sa nebom dodiruje i gde se kamen Bogu moli, gde ptice i galebovi pesmu Gospodu poju ne može covek a da se ne divi Gospodu, slicno Psalmopiscu koji kaže: "Kako su velika djela tvoja, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja tvari tvojih."(Ps.103,24)

 

Mati Vi ste i psiholog i dobro znate da su danas ljudi svakodnevno pod stresom, da su raslabljeni, cesto i bolesni. Kako steci mir?

"Ljudima u društvu koje je formirano na antihrišcanskim nacelima nije ni malo lako. Ne mogu da grede ka Gospodu onako kako bi hteli, pogotovo hrišcani jer na njih i mislim, sputani su obavezama, ali to moraju da prihvate kao svoj krst i svako na svom mestu da služi Bogu noseci Duh Hristov, šireci mir koji Gospod daje. Ako smo se udostojili tog mira a trebalo bi da ga imamo ako bar jednom nedeljno idemo na Evharistijsko sabranje, onda bi trebali da ga ponesemo i odnesemo u svet. I monasi i mirjani su, pre svega, hrišcani i prizvani su da preobražavajuci svoju prirodu blagodacu Božijom preobražavaju i svet. Jer Gospod i govori: "Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo".(Lk. 12,32). Nikada nije hrišcanima bilo lako, uvek su bili gonjeni jer Crkva i nije od ovoga sveta. Svetu su otkrivene tajne i ponori ljudske duše. Mislim da zaista ima mnogo duhovno bolesnih ljudi što je normalna posledica nepravilnog življenja i greha koji se umnožio. Tajna bezakonja vec deluje. Covek je raslojen, izgubio je celomudrenost, odvojio se od Boga i luta po bespucima ove tužne planete. Što je cešca ispovest i pristupanje caši života ujedno je i mogucnost za ozdravljenje veca, jer je to Hristos koji se daje nama, On je jedini lek protiv svih patologija. Molitvom se ciste organi saznanja i savladuje se egocentrizam i težište bica postaje Bog. Tako da egocentrizam ustupa mesto teocentrizmu. Monasi su zarobljenici Božije ljubavi i približavajuci se Gospodu oni ljubeci Njega podjednako pocinju da ljube sve bez razlike i da se mole za ceo svet", govori m.Fotina nastojatelj manastira Beška na Skadarskoj jezeru.

Živeti na ostrvima Skadarskog jezera ni muškarcima nije lako, a kamoli našim krhkim monahinjama i iskušenicama. Nadam se da ce neka od njih zapisivati kako danas izgleda živeti i podvizavati se daleko od sveta. Evo i nekoliko crtica koje mogu docarati život na ostrvu. Desi se da kada neka od njih ode da upali pumpu za vodu koju crpe iz jezera, da se oklizne, a ponekad i upadne u vodu a ako je zima samo se može zamisliti koliko je hladno. Kada sam ih jesenas u nekoliko navrata pozvala rekoše da beru divlji nar od koga ce praviti sok. Kasnije sam cula da su nar brale i iz camaca na onim mestima do kojih nisu mogle da stignu nogama. O vec pomenutim zmijama moglo bi se puno anegdodata napisati, hvala Bogu sve su se srecno završile. Jednom prilikom su služile ispred crkve jer je unutra bilo jako vruce. Podigavši pogled ka vratima videle su zmiju kako se lenjo spušta i kako je niko nije dirao, ona je otpuzala dalje svojim putem. Mati Fotina se uvek obraduje telefonskom pozivu a na pitanje kako ste, treba li nešto odgovorice skromno, monaški...dobro...dobro Bogu hvala...Dodite nam da vidite....

Ljiljana Sindelic Nikolic