Razgovor sa mati MAGDALINOM,

igumanijom Manastira Svete Ane

Jedna od svetinja koja vec nekoliko stotina godina nasem narodu u Hrvatskoj osvetljava uski put ka Bogu i pruza mu duhovnu utehu jeste i manastir Svete Ane kod Daruvara. Smesten je na veoma lepom mestu: sa juzne strane ga opasuje visoka bukova suma na padinama brda zvanog Svetoansko bilo, a sa severne se pruza plodna dolina kroz koju tece reka Ilova. U toku bogate istorije manastira, koji potice iz 1412. godine, bilo je razdoblja duhovnog i materijalnog procvata, ali i razdoblja zapustenosti, pustosenja i propadanja. U ovo nase vreme se u toj bogomolji pod okriljem njene zastitnice sv. Ane ipak uznose molitve Bogu i gore kandila pred svetim ikonama. Na duhovnoj strazi je mati Magdalina, koja je tokom svih ratnih godina - izuzevsi osam meseci provedenih u izbeglistvu - bila u manastiru i odrzavala ga. Njenim nepokolebivim stajanjem to se duhovno ognjiste naseg naroda, makar i tinjalo, ipak nije ugasilo, pa joj je za usrdni trud i revnost Njegovo Preosvestenstvo episkop slavonski G. Sava dodelio cin igumanije. Crkva i konak su dosta ruinirani i cekaju svoju generalnu obnovu. Krov crkve je u veoma losem stanju i zahteva sto skoriji popravak. Nije bolje ni sa krovom konaka, za ciju su obnovu - barem onu najneophodniju - dobrotom Dusanke Pesikan iz Ciriha ipak nadjena sredstva. Uslovi za ostvarenje tog popravka stvoreni su nakon dolaska preosvecenog G. Save za episkopa slavonskog, pa je njen milodarni prilog arhimandrit o. Gavrilo, iguman manastira Lepavine, predao nadleznom arhijereju. Tom prilikom, posetivsi manastir Svete Ane, o. Gavrilo je sa mati Magdalinom obavio i razgovor za casopis "Put, Istina i Zivot".

Mati igumanijo, da li biste nas najpre ukratko upoznali sa vasim dosadasnjim monaskim putem?

- Rodjena sam 7. februara 1945. godine u selu Pribeljci kod ©ipova. U manastir sam otisla 1964. godine, i to u manastir Mostanicu, a 1966. sam dosla ovde u Svetu Anu. Bila sam ovde cetiri meseca, a zatim me je pokojni vladika Emilijan poslao u manastir Pakru, kod mati Evgenije. U tom manastiru me vladika Emilijan i zamonasio, 1968. godine na Vavedenje, i u njemu sam provela 27 godina, do ovog rata. Kad je poceo rat, otisla sam u izbeglistvo, u Banjaluku, gde sam ostala oko osam meseci. Onda me je vladika Lukijan vratio u manastir Svete Ane, a stigla sam sa UNPROFOR-om. Dosla sam tu kod mati igumanije Varvare (Bozic), sa nama su bile jos baka Jovana i sestra Rada. Nakon sto se dogodilo ono iskusenje, onaj incident, mati Varvara je otisla. Baka Jovana se upokojila, Rada je poginula u saobracajnoj nesreci. I sada sam ostala sama...

Hocete li da nam ispricate nesto o tom iskusenju koje ste spomenuli?

- Bilo je to uoci Djurdjeva dana, 1995. godine. Tu smo bile nas cetiri: mati igumanija Varvara, ja, pokojna baka Jovana i pokojna Rada. Ja sam zaspala, a Rada nije mogla dugo da zaspe i nesto je popravljala. Probudilo me jako pucanje u blizini, odmah od kuruzane. Trgla sam se iz sna i, uplasena, upitala Radu ko to puca. Ona je odgovorila da su dosli da nas poubijaju. Skocila sam iz kreveta, a ona je onda legla dole na pod jer su poceli da pucaju po kuci i kroz prozor. Izasla sam na hodnik i videla da gori vanjsko svetlo. Oni su prvo usli u staru kucu i tamo su upalili svetla. Videla sam ih na terasi: pucali su, vikali: "Otvori!" i lupali puskama o vrata. Ja sam tu bila kao izbeglica, a pomislila sam da bi Rada mozda nekog mogla da zna, pa sam je dozivala. Ona nije mogla tako lako da se podigne, ali je dosla. Vikali su: "Otvaraj" Ona je rekla: "Braco, ovde smo samo nas cetiri zene, nikog drugog nema". A oni kazu: "Nista te ne pitam, samo otvaraj!" Dotle su vec bili razbili vrata, pa je ona otkljucala i oni su usli, sa puskama, imali su carape na glavi... Onda su krenuli u sobe, sve redom. Mati igumanija je bila zakljucana u svojoj sobi, ona nije dobro cula. Lupali su ikone, uperili puske u nas: "Mi cemo vas poubijati, dajte zlato i lancice! Imate li pusaka?" Mi smo rekle: "Ako Boga znate, mi to nemamo". Jedan je nosio bombu; stajao je kod peci i odmotavao neku traku, a kad sam ja videla bombu, on je rekao: "Sada cu ja sve ovo da dignem u zrak". Tada je dosla i mati iz svoje sobe. Mislile smo da nam je to kraj, ona je rekla: "Sestro, oprosti!" Ja sam kazala: "Bog da prosti, oprostite i vi meni!"

Bili su neke stvari na ormanu, oni su to srusili, i onda se iz druge sobe pojavila i nasa baka Jovana, jaukala je iz sveg glasa. Rekla sam: "Ne dirajte tu baku, vidite da je bolesna". Onda smo svi seli u jednu sobu; uzeli su moju tasnu i odneli u drugu sobu, istresli sva dokumenta, meni rekli: "Daj novac! Trazi novac ili cemo te ubiti!" Ja sam im rekla: "Imam 200 dolara mojih i bakinih sto smo dobile kao izbeglice, nalaze se u plavoj koverti, ako nadjete nosite". Oni opet: "Trazi novac ili cemo te ubiti". Pocela sam sa njima da trazim, jer su sve prosuli po sobi. Nisam nasla... Isli su i u crkvu, sestra Rada im je otvorila; tamo su nju pretukli, sa »asnog Prestola sve porusili, krstove polomili, iz ormara sve odezde pobacali... Vratili su se iz crkve. I, onda se culo neko cukanje o vrata, u ogradu zeljeznu. Vrata su udarila o zeljeznu ogradu i ja sam im rekla da su to vrata, a oni kazu: "Nema vetra, nisu to vrata". Uplasili su se, jedan od njih je rekao: "Neka casna prva ide napolje, onda cemo mi za njom". Rada je kazala: "Nemoj, Magdalina, da ides". Poceli su na nju vikati, a ja sam rekla: "Posto moje ne idu van, ne idem ni ja, a vi polako idite, nema ovde vise niko nego nas cetiri". Oni su onda zapucali u stanu, i kroz prozor, razbili su staklo. Ja sam sedela na kaucu, mislila sam da ce me ubiti, proleteo je metak, ali me nije pogodio. Onda su otisli... Sestra Rada je o svemu javila policiji. Policija je dosla, brzo su ih i pronasli. Isle smo posle na sud u Bjelovar, i neki su osudjeni na zatvorsku kaznu. Njihovim roditeljima je bilo tesko, dosli su i rekli da ce sve popraviti. Ali, mati igumanija se nije usudila da to dozvoli, plasila se. A oni su hteli da popravljaju...

Vi ste i posle tog dogadjaja ostale u manastiru?

- Da, ostale smo tu. Pocela je da dolazi policija, UNPROFOR... Nije bilo naseg svestenika, pa je mati zvala zupnika iz Ivanovog Sela da bi podigao stvari koje su bile porazbacane sa Svetog Prestola i proskomidije, i on je dosao... Kasnije, mozda nakon tri nedelje, dosli su i konzervatori iz Osijeka, oni su sve zapisali... Mi smo se najpre bojale da nocimo u konaku, pa smo nekoliko noci prespavale u selu. Policajci su nam onda rekli da ne idemo u selo spavati, da ce nas oni cuvati. Mati im je ustupila kuhinju, bili su tu nekoliko veceri, i zatim kazali da nas vise ne mogu cuvati, da su dobili naredjenje da idu. Ali, dolazili su s vremena na vreme, pitali imamo li problema...

Tokom ovog rata Vi ste iskusili i tesku izbeglicku sudbinu...

- To se dogodilo 1991. godine. Tada sam bila u manastiru Pakri, sa sestrom Ljubom i bakom Jovanom; mati igumanija Evgenija se bila upokojila. Sav narod se otamo vec bio povukao; oni su otisli 12. decembra, a mi smo u manastiru ostale jos sest dana. I naisli su onda neki ljudi iz Boraka, oni su rekli da ne idemo u selo jer u njemu vise nema nikoga. Ja sam gledala u sestru Ljubu sta ce ona reci, ali ona se tada nije resila da idemo. Kazali su nam: "Prebacujte se ili u Banjaluku ili u Srbiju, ako imate nekoga". Jos smo tu bile, i onda je rekla Ljuba: "Samo se od jedne strane puca, tu nema samo jedna vojska. Mi ne smemo ovde da cekamo vojsku, sada moramo da idemo". Kazala je da je vrlo lose sanjala. I tako smo krenule. Isle smo pet-sest sati kroz nepoznate sume. Pre toga smo pitale jednog lugara gde cemo izaci ako budemo isle bornickim putem, a on je rekao: u Branjesci. I stvarno smo izasle u tom selu, koje se nalazi levo od Pakraca prema Pozegi. Ona nasa baka je sve padala od umora. A mi smo jos ponele i neke stvari, bilo nam je pretesko. Kad smo izasle iz sume, cule smo pucanje i videle vojsku. Povikali su: "Stoj! Ruke uvis!" To je bila sve neka mlada vojska, i oni nas pitaju da li znamo ko puca. Kazemo: "I mi cujemo da se puca, ali ne znamo ko je". Onda su nam oni rekli: "Idite tamo u jedan dom, tamo cete naci poznate, oni ce vas smestiti". Nasle smo jednog gospodina koji je mene poznavao, on nas je smestio u jednu kucu. Za nama su iz Potocana dosle jos neke izbeglice, i one su isto htele u tu kucu. A jedan je profesor tu bio, on je rekao: "Ne mozete vi s njima, one moraju imati mir". Vojska nam je ponudila hranu, ali imali su mrsno jelo, a bio je Bozicni post. Bas smo bezale uoci Svetog Nikolaja, mislim. Zahvalile smo im se i rekle da postimo. "Onda vam ne mozemo pomoci", rekli su. A bilo je u toj kuci hrane, pa smo same sebi pripremale. Tu smo bile nekoliko dana, a onda je dosao jedan vojnik i rekao: "Spremite se i nocas u 12 izadjite tamo; vi cete prvi ici, a zatim ce i vojska". Dosao je autobus i pokupio bakice. Tada smo krenule za Banjaluku.

Najpre smo dosle u mesto koje se zove Partizan, tamo su nam dali caja, a neke su i negde smestili. Nama je zena iz Kola srpskih sestara rekla da trebamo ici u crkvu. »ekale smo, pa su kasnije dosli ona i jedan svestenik. Vladika nas je poslao u manastir Gomionicu i mi smo tamo otisle. Duhovnik sestrinstva o. Grigorije, to je divan covek, on nam je rekao: "Sestre, dok ja imam hleba, ni vi necete biti gladne". Ipak, u manastiru Gomionici nismo bile dugo, posle samo nekoliko dana otisle smo u Banjaluku i smestile se u barakama sa ostalim izbeglicama. Uvek smo isle u crkvu... Banjaluka je tada bila prepuna izbeglica, ali smo kod ljudi naisle na razumevanje.

Kada ste se vratile iz izbeglistva?

- Vratile smo se u osmom mesecu 1992. godine ovde, u manastir Svete Ane, sa UNPROFOR-om. Imale smo izbeglicki status. Jedno vreme je sestra Ljuba bila tu sa nama, a onda je mati igumanija rekla: "Dobro, vas dve nemate gde stanovati, a Ljuba ima svoju kucu". I onda je ona sa UNPROFOR-om otisla u svoju kucu. Bila je zalosna sto mora ici, morala sam da je tesim: "Sestro Ljubo, pa idete u Daruvar, a ne u Ameriku". Posle nam je rekla da je tesko zivela, da je od miseva otimala brasno, pravila pogacu... Bilo joj je tesko.

Ni vama nije bilo lako. Da li su vam u vasim teskocama pomagali ljudi iz sela, da li su dolazili u manastir, pitali za vas?

- Jesu, posebno kad smo tek dosle neki od njih su donosili brasno, neki bi doneli hleb, i tako... Slabo i ima naroda, pretezito su stari. Jedni stari, drugi bolesni, mladih nema... Vladika Lukijan nam je pomagao i kad je vec bio otisao, posle rata. Poslao bi nam s vremena na vreme pomoc preko mitropolita Jovana ili svestenika. Da nam on nije ponekad tako pomogao, ne bismo mogle ovde opstati i obradjivati zemlju. Od te pomoci smo obradjivale zemlju, i placale rezije, i imale nesto za zivot. I sadasnji vladika Sava nam pomaze, cesto puta dodje. Zove me da idem sa njim na sv. liturgiju, kaze da izadjem medju narod, da me ljudi vide, jer nada se da ce neka sestra da dodje k meni u manastir. Dobar je, voli sve ljude, ali nekako najvise monastvo, cini mi se...

Ima i drukcijih primera. »ula sam jednom kako neko sece manastirsku sumu. Odem da pogledam, i vidim cika Savu, bio je dobar sa mnom. Sekao je za jednog coveka cija se zemlja granicila sa manastirskom sumom. Taj gazda koji ga je unajmio mi je kazao: "Ja imam svoju sumu, ali secem ovu jer smeta mojoj njivi". A nije do suncane strane, to je on samo tako rekao. I nasekao je troja kola drva. Jesam tada bila malo ljuta, ali nisam mu nista prigovorila, nisam mu nista direktno rekla jer sam znala da je bolestan na srce. I eto, jos je kratko ziveo, umro je a da nije ni potrosio ta drva... Ili, dodje jedan covek da kupi kukuruz, odveze dve pune prikolice, pa nikad ne plati. Rekla sam to policiji kad je bila ovde, oni me pitaju hocu li ga tuziti. ©ta cu ga tuziti? Necu propasti, dace Bog odnekud. Uglavnom, da ja nikog ne prevarim; ako mene neko prevari, to je njegov greh.

Ostale ste same nakon sto je mati Varvara otisla iz manastira?

- Da, kad se dogodio onaj incident, ona je rekla da tu vise nikad ne moze spavati. Kazala je: "Ja sam stara, a ovde nema groblja. Idem medju svoje". Tako je resila da ode. Ostala sam sa bakom Jovanom. Ona je bila rodom iz okoline Pakraca, a oko 1970., vec kao dusevno bolesna, dosla je u Pakru; od tada pa do maja prosle godine, kad se upokojila, brinula sam se za nju. Sa njom sam 1994. bila tri meseca i u manastiru Orahovici, kad mi je vladika Lukijan pisao da odem i pomognem pokojnom igumanu Milutinu (Amidzicu). A ovde, u Svetoj Ani, mi smo bile kao tudje, zato sto smo kao izbeglice dosle iz drugog manastira, iz Pakre.

Igumanija tog manastira bila je pokojna mati Evgenija. Recite nam nesto o njenom zivotu.

- Majka Evgenija (Stanimirovic) me je primila u manastir Pakru. Bila je veoma pobozna, mnogo je citala duhovna stiva. U manastiru Pakri smo nas dve citale pravilo, na pricesce isle u Bijelu, ili je dolazio o. Dorotej da nas pricesti... Ona je rodjena je u Segedinu, u Madjarskoj, a kad su njeni odatle bili proterani, ziveli su u Boboti i Dardi. Onda je ona otisla u Makedoniju i iz Makedonije dosla u manastir Pakru, ne znam bas tacno koje godine, 1957. mozda. Kad je njen otac umro, dosla joj je i majka, i ona se zamonasila u manastiru Pakri. Dobila je ime Sofija. Obadve su sahranjene tamo na manastirskom groblju. Mati Evgenija se upokojila 2. novembra 1990. godine.

Da li zelite, na kraju, nesto da porucite citaocima casopisa "Put, Istina i Zivot"?

- Neka se uvek uzdaju u Boga, neka uvek cine dobro, neka redovno idu u crkvu. I kad bi se neka sestra odlucila, pa dosla ovde u manastir... Da ne zamru nasi manastiri, nego da ima ko da pali kandila i svece. Tesko mi je biti samoj... Sestri Dusanki Pesikan i ostalim priloznicima mnogo hvala na prilogu, neka im Bog umnozi sto puta toliko koliko su pomogli. Mozda ce po njenom primeru jos neko da se nadje i pomogne. Dobro bi bilo, jer nam krov u crkvi prokisnjava, i kuca je u losem stanju, sve je vec dotrajalo. I Vama hvala na casopisu, kad mi je god tesko ja ga citam. Vidim da ga i ljudi rado primaju, i mnogo smo Vam zahvalni.

Bogu hvala na svemu, i Vama na razgovoru...