RAZGOVOR SA ARHIMANDRITOM DOSITEJEM IZ FRUŠKOGORSKOG MANASTIRA GRGETEGA  

Sveti vladika Nikolaj Žicki u svojoj knjizi «Vera svetih» postavlja pitanje – «Šta to znaci ljubiti Boga?», i odgovara – «To znaci voleti Ga više od svega, više nego sebe, ili porodicu, ili svet, ili ma šta na svetu».  

Sve dok u našim manastirima budemo imali monaha koji ovako ljube Gospoda, zvonice zvona naših pravoslavnih hramova i služice se Sveta Liturgija. Evo jednog svetlog primera.

Nekako odmah posle manastirske slave Vavedenja Presvte Bogorodice 2003. godine u posetu našem manastiru doputovao je otac Dositej starešina manastira Grgeteg. Otac Dositej je, s

pravom možemo da kažemo, jedno svetilo srpskog savrememog monaštva. Naravno, malo ko zna da je otac Dositej u sred ratnog vihora, u potpuno nemogucim za ljudski razum uslovima, preneo telo mati Anastasije iz Dalja u Srbiju, tacnije u manastir Grgeteg, koje je i posle pet godina, koliko je bilo pohranjeno u daljskom groblju, bilo potpuno n e t r u l e ž n o. Zamolio sam oca Dositeja da nam isprica kako se to tacno odvijalo, s obzirom da po svojoj monaškoj skromnosti o tom dogadaju otac kao da nikome nije pricao. Niko sa sigurnošcu nije znao koliko je moralo ljubavi da se unese da bi se takav poduhvat uopšte mogao da iznese i ostvari u tim smutnim vremenima?

Mati Anastasija i mati Teodora, kako smo saznali od oca Dositeja, bile su decnijama u

manastiru Svete Ane. Onda su ih cudesne, ali ne slucajne okolnosti dovele u Dalj, gde se preko njihovog svedocenja Gospod javlja nama grešnima.

- Oce, malo ko zna da ste Vi iz Dalja u manastir Grgeteg, preneli telo upokojene monahinje Anastasije, koje je i nakon pet godina bilo potpuno n e t r u l e ž n o. Ispricajte nam kako se to dogodilo?

Otac Dositej: - '' Kada je poceo rat, rešio sam da sa blagoslovom vladike sremskog Vasilija dovedem mati Anastasiju i mati Teodoru u naš manastir. Njih dve su same živele u Dalju, bile su vec dosta stare i narušenog zdravlja. Posetio sam ih za vreme ustolicenja vladike osjecko – poljskog Lukijana, i tada sam im obecao da cu u najskorije vreme doci po njih. Rat je vec uveliko poceo. Posle samo nekoliko dana, kada sam došao po njih, cekalo me je iznenadenje. Mati Anastasija se vec bila upokojila 10. avgusta i već je bilasahranjena na groblju u Dalju. Mati Teodora je ostala potpuno sama, tako da smo je odmah poveli sa sobom u manastir Grgeteg. Ona je bila invalid, bez jedne noge. Znaci, to je bilo 1991. godine.

Mati Teodora je specificna monaška licnost. Kada bismo je slušali i posmatrali, imali bismo utisak kao da citamo žitije svete Sare, dakle nekih drevnih podvižnica. Jedna sveta prostota... Kao devojka ona nije bila obrazovana, ali je Duhom Božijim bila ozarena, tako da je umnogome doprinela sadašnjem izgledu našeg manastira. U vreme njenog dolaska u Grgeteg, u manastiru se tek formirala ženska obitelj. Svojim primerom, dakle ne recima, dala je mnogo, mnogo ovoj sadašnjoj obitelji. Njeno duhovno iskustvo je bilo veoma veliko. Ona nije puno citala niti ucena bila, ali je u glavi sve držala. Jedina želja koju je uvek izražavala, i jedina njena tuga bila je što joj je mati Anastasija ostala u Dalju na groblju. Medutim, sada je sasvim jasno da je njihov životni krst upravo bio takav da se one i nadu u Dalju, i da sve to dožive... Kad god bih je pitao: ''Mati Teodora, šta bismo mogli da ucinimo za Vas?'', ona bi uvek odgovarala: ''Samo mi je žao što mi je majka ostala u Dalju''. Zaboravio sam da Vam kažem jedan detalj koji me je porazio u to vreme. Jednom sam još kao mlad monah otišao kod njih. Još je bio rat. Secam se kako mi je bilo baš nekako teško kada sam ih video onako bespomocne i stare. Tada sam rekao mati Anastasiji da bi trebalo da predu kod nas. Mati mi iznenada rece: ''Oce, da li ima barem neko predvorje štale za nas, da makar umremo u manastiru, a ne u svetu? Nas dve smo još od detinjstva u manastiru''. I..., vidite, ona se zaista upokojila u Dalju...

Mati Teodora je imala samo jednu jedinu želju. I kada ju je vladika Vasilije jednom upitao:- ''Kako ste, mati, jeste li dobro?'', - ona je uvek bila prezadovoljna na svemu, ali je stalno žalila što joj je mati Anastasija tamo ostala. Ja sam joj tada rekao: ''Ako Bog da, da budemo živi i da se prilike srede, prenecemo mati Anastasiju''. Ali, mati Teodora se upokoji 1993. godine, i meni je to ostade kao neki njen amanet. Posle dve – tri godine, nisam siguran da li '95. ili '96., rešim se da, kada sam saznao da ce doci do mirne reintegracije , odem i prenesem telo mati Anastasije iz Dalja. Prvo odem, onako, da proverim da li je to uopšte moguce. Kad sam došao u Dalj, vidim da je tamo potpuna konfuzija: razne vojske, razni ljudi... Video sam da je to sada veliki problem. Otac Duško Simin, prota koji je tada bio sekretar eparhije Sremske, i ja rešimo da to ipak odmah obavimo. Nademo nekog grobara da što pre otkopamo grob. Svesno smo radili sada vec poluilegalno, jer vaditi papire u toj konfuziji bilo je gotovo nemoguce... Moram da priznam da sam ja zaista mislio da su to samo kosti, te da ce sve moci dosta brzo da se obavi.

Tako smo i uradili. Našli smo grobara, otkopali grob, kad ono – c u d o . Telo mati Anastasije je bilo potpuno celo. Posle ne malog iznenadenja postavljam sebi pitanje: - '' Šta cu sad? Grob otkopan, sanduka nemam''. Lako je nabaviti sanduk, ali je teško i gotovo nemoguce sada dobiti dozvole, pa preci preko mosta na Bogojevu. Na mostu su cetiri straže raznih pripadnika vojnih formacija. Posao je morao da se nastavi. Nazad se više nije imalo kud. Grobar i ja sidemo u grob i iznesemo telo mati Anastasije. Oce Gavrilo, verujte mi, to Vam kao duhovniku kažem..., kad su mati Anastasiju sahranjivali, mati Teodora je na njene grudi stavila ''San Majke Božije'', naravno od papira. Jasno je svima, da je ta mala knjižica samo jednu noc prenocila u vlažnoj sobi, odmah bi se sva raspala. A odstajala je ravno pet godina u grobu na grudima mati Anastasije potpuno netaknuta. Pana takode, kao da je sad stavljena, samo smo zemlju otresli sa nje. Bilo je veoma teško. Kako sada telo da vracam u grob, kako da je nosim, kud cu sa sandukom, šta cu, Majko Božija? Prota Duško se strašno uplašio. Samo je rekao : -''Radi šta znaš''.

U toj nedoumici okrenem se i vidim, tu je grobarska kuca i ugledam jedno cebe na vratima. Zamolim grobara: ''Daj mi to cebe, poslacu ti ili doneti dva nova''. ''Ne, pope, prvo ti meni plati, pa nosi''. Platili smo, naravno, onda telo zamotam u cebe, i sad bismo da je stavimo u auto. Kako smo imali juga, vidimo da telo ne može da se smesti u kola. Gospode, šta cemo? Strašno je, ipak je još rat. Od nemoci i ocaja poceo sam da placem i onda zavapim: - «Mati Anastasija, molim te, pomozi nam!» Ni sada ne znam kako nam je ipak uspelo da telo mati Anastasije zamotamo, prekrijemo mojom gornjom mantijom i pažljivo u poluležecem položaju smestimo na zadnje sedište. Taman malo odahnem, vreme neumitno tece... Kako cu sad preko mosta? Kad smo došli na most, pomislih - «Samo da nam ovde Bog pomogne...» Granica na Bogojevu, vreme neposredno pre mirne reintegracije . Prva vojska koja je tu bila – iz Nigerije, pitaju: ''Ko vam je ovo?'' Kažem: - ''To je jedna sestra, nešto joj nije dobro''. I tako mi prodosmo i njih, i Ruse, i trece, i cetvrte i predosmo, konacno, u Bogojevo. Tek tada sam odahnuo. U Bogojevu, s one strane, cekao nas je otac Jova Kljajic. On je nekada bio sveštenik u Dalju i poznavao je i mati Anastasiju i mati Teodoru. Kad nas je video, krstom se krstio: - ''To je cudo Božije da ste tako prošli''. Više nam i nije toliko cudo što je telo mati Anastasije netruležno koliko je cudo što smo uspeli da predemo granicu bez i jednog zaustavljanja...

Kada smo došli u manastir, stavili smo telo mati Anastasije u crkvu, da bismo je sutradan sahranili. Tada sam pomislio – «Kad dode telo u dodir sa vazduhom, sigurno ce odreagovati, i tako... Oce Gavrilo, verujte, kako je sahranjena prvi put, u takvom stanju je izvadena iz grobnice i ponovo sahranjena. Zato sam telo samo onako preko mantije uvio u onaj beli pokrov, koji ljudi iz Jerusalima donose, i ponovo smo je stavili u grob...

Da, to jeste veliko cudo Božije».

Oce, kako su mati Anastasija i mati Teodora dospele u Dalj?

Otac Dositej: - «To je duga prica. One su godinama bile u manastiru Sveta Ana, nadcovecanski se boreci da ga održe i ocuvaju. Dve starice u ovakvim uslovima... I Vi, oce Gavrilo, isto tako nosite svoj životni krst. One su se kao dve starice, takoreci napuštene od svih, borile decenijama, i na kraju, kad je trebalo da dobiju neku životnu utehu, da im se malo pridrži taj njihov krst, da ga do kraja iznesu, pojavilo se nešto drugo... Tako su one boravile par godina u Dalju.

Meni je pre svega drago što smo uspeli da prevezemo telo mati Anastasije, jer mislim da se duša mati Teodore tek sada smirila. Ona je jako volela svoju duhovnu majku, baš onako svetootacki. Sad su jedna pored druge, cekaju vaskrsenje i... pravda Božija».

- Oce, kad ste prenosili telo mati Anastasije, sreli ste sestru Ðurdu iz Zagreba. Da li ste je povezli s obzirom da ste vozili telo mati Anastasije?

Otac Dositej: - «Da, dobro ste me podsetili. Sestra Ðurda je bila kod nas. Tada je pošla peške iz Iriga i kada smo je sreli na putu primili smo je u kola. Naravno, ona nije znala da mi prevozimo mati Anastasiju. Shvatila je tek kasnije, jer je mati Anastasija u tom trenutku sedela u polusedcem položaju i neko ko bi je prvi put video nikada ne bi pomislio da nije živa. Tako premoreni i još uvek prilicno napeti svratili smo kod jedne sestre Radojke samo da se okrepimo vodom pa da nastavimo dalje. Sestra Radojka nas poziva: - «Udite u kucu da popijete kafu. Povedite i sestru, neka i ona ude». Mislila je, naravno na mati Anastasiju. Sada Vam je sasvim jasno u kakvom je stanju bila mati Anastasija».

- Oce, kad je to tacno bilo?

Otac Dositej : - «Ne znam tacno, možda 1996. godine, uglavnom u martu mesecu nešto pre mirne reintegracije. Znam da je samo nakon dva meseca granica potpuno zatvorena.

- Oce, da li su na granici tražili bilo kakva dokumenta?

Otac Dositej: - « Ne, nisu. Kada smo prelazili na hrvatsku stranu, tražili su samo licnu kartu, a kada smo sa vracali sa telom mati Anastasije, valjda je Bog tako uredio, nisu tražili ništa. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da su bilo šta od dokumenata tražili! Njihov život je kompletno bio je potpuno interesantan.

Pokojna mati Anastasija , u miru Olga Pušic, rodena je u Dalju 1922. godine, zamonašena je u Kovilju negde izmedu dva svetska rata sa imenom Agripina. Kasnije sa sveštenstvom prelazi u manastir Ravanicu kod Cuprije, zatim u fruškogorski manastir i na kraju u Daljsku Vodicu gde je zamonašena u maloj shimi pod imanom Anastasija, po majci svetog Save. Životopis ravanickih sestara Vam je sigurno poznat. Ona je medu prvima došla u manastir Kovilj kod mati Efimije. Sa njom je prošla svu golgotu izbeglištva u Drugom svetskom ratu. Iz manastira Ravanice mati Anasasija po blagoslovu odlazi u manastir Svete Ane. Situacija je bila slicna kao i sada. Pojedini kaluderi su samoinicijativno dolazili i odlazili, znaci bez blagoslova, tako da je postojala velika bojazan da neko dode i da zaposedne taj manastir. Tako je mati Anastasija bila odredena da osnuje sestrinstvo u manastiru Svete Ane. Tako ju je put doveo prvo u Daljsku Vodicu. Tu je susrela mati Teodoru, koja je vec bila zamonašena.

Mati Teodora , u miru Danica Aleksic, rodena je u Borovu Selu 1919. godine, zamonašena od strane episkopa sremskog Makarija u manastiru Daljsaka Vodica sa imenom Teodora. Malu shimu je primila u manastiru Svete Ane. Posle Drugog svetskog rata obe prelaze u Daljsku Vodicu odakle opet po blagoslovu odlaze u manastir Sveta Ana, gde nekoliko decenija cuvaju tu svetinju. Tu su imale razna duhovna iskustva. Mati Anastasija je bila živa legenda. Bila je veliki organizator. Ona nije bila ucena, ali to joj nije nimalo smetalo da sve duhovnike prouci, sve svete oce. Mnogo je volela da prica o ocu Tihonu, Rusu, koji je bio duhovnik u manastiru Ravanici. Stalno je govorila kako je on bio covek svetog života.

A šta reci o mati Teodori ? Da je neko zapisivao njene životne price, mogao je komotno da napiše novi savremeni Otacnik i to ne samo od prepricavanja Svetih Otaca, nego od njenih licnih doživljaja. Kod manastira Daljska Vodica postoji izvor svete vodice. Poznato je da je baš tu sveti vladika Nikolaj Velimirovic promovisao bogomoljacki pokret kome je pridavao veliki znacaj. Tu je živeo jedan misionar Mika Orsic koji se borio da Daljska Vodica dobije status manastira.

Mati Teodora bila tiha, blaga, i, bezrezervno poslušna. Da bi se sišlo do izvora svete vodice trebalo se spustiti niz 24 stepenika. Mati Teodora nije imala jednu nogu a svaki dan je i po nekoliko puta odlazila na izvor po vodu. Interesantno je napomenuti da je mati Teodora, kao monahinja kod mati Jefimije u Ravanici takode po poslušanju bila zadužena da nosi vodu za manastir. To je, naravno, veliki i težak posao. Kada je prvi put došla u manastir, mati Jefimija joj je rekla: - «Sestro Teodoro, nemoj da brojiš stepenike kad ideš po vodu?» Nakon 18 godina mati Jefimija, kad je vec bila obolela, upita mati Teodoru:

- « Da li ti je teško da vuceš vodu odozdo?»

- «Nije, mati»

- «A, koliko ima tih stepenika?», - upita je opet mati Jefimija.

- «Pa, ne znam, mati».

- «Kako ne znaš kad tolike godine ideš po vodu?»

- «Vi ste mi, mati, rekli da ne brojim stepenike da bi andeo brojio korake moje».

Eto vidite, to je prosto neverovatno! To je prava poslušnica. Mnogi ljudi koji nemaju ljubav za Boga, ne mogu ovo da shvate. Mati Teodora se upokojila 29. oktobra 1993. godine a sahranjena je 30. oktobra na manstirskom groblju manastira Grgeteg pored njene duhovne majke, mati Anastasije. Na opelu je prisustvovalo preko 20 sveštenika. Mnogo sam radostan što smo ispunili njenu životnu želju. I sada su mi pred ocima njene suze kad bi se setila kako joj je njena mati ostala u Dalju. Bog je dao da su sada zajedno sve do vaskrsenja. Slava Gospodu za sve.

- Oce, rekli ste da se u manastiru Grgeteg osetila velika blagodat od trenutka prenosa tela mati Anastasije? Kako to tumacite?

Otac Dositej: - Svako ko redovno dolazi u naš manastir na službu, zna kako je posle Drugog svetskog rata bilo teško stanje kako u svim hramovima tako i u našem. Istina je da se dolaskom mati Teodore naš manastir naglo oporavio. I, ne samo materijalno. Sestrinstvo se okupilo i oformilo, manastir je doveden u jedan red. Najdraže mi je bilo kada je Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Pavle prilikom jednog dolaska u naš manastir, licno otišao kod mati Teodore da je vidi. Pošto nije imala jednu nogu, pitao sam Njegovu Svetost da li da mati Teodora dode na službu, pa neka sedne...»Ne, ja cu da odem kod nje!», - rekao je i licno otišao kod mati Teodore. Mati Teodora je mnogo doprinela da naš manastir dobije sadašnju formu. Na svakom koraku se primecivao veliki uticaj mati Anastasije i njenih organizatorskih sposobnosti. Cvrsto verujem da je blagodat Božija, po molitvama mati Teodore, i to što je ona došla kod nas, i to što je Gospod dopustio da prnesemo mati Anastasiju, sišla i na nju i na našu svetinju. Takode verujem da netruležno telo mati Anastasije, koje je prvi znak svetosti, a koje sada pociva u našem monaškom groblju, najviše po molitvama mati Teodore, sada širi i umnožava blagodat u našoj svetinji.

- Oce, hvala Vam na ovim divnim rečima!

- «Bogu hvala!», - rece otac Dositej i ni jednu rec o sebi ne prozbori.

Medutim, mi treba da se podsetimo reci svetog Serafima Sarovskog: - «Srcu hrišcanina treba da je milo ono što je prihvatila i prigrlila sveta Crkva. Teško onome ko jednu rec tome doda ili oduzme!»

Razgovor vodio arhimandrit Gavrilo 5. 12. 2003. godine u manastiru Lepavini