„CRKVA“, list za pravoslavnu misiju eparhije srednjeevropske, br. 38

Bozic 1992/93

TAJ NAROD JE DORASTAO ONOGA DO CEGA JE DANAS DOSLO 

„Ja verujem da je raskol iza nas, a da je pred nama jedinstvo koje, ponavljao sam sebi i drugima, ne smemo dozvoliti da se vise ikada narusi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i da ovaj prvi raskol u nasoj Crkvi bude i poslednji.“

Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Pavle, po povratku iz Amerike i Kanade, dao je uredniku lista „Crkva“, protojereju Dusanu Kolundzicu, sledeci intervju:

„CRKVA“: Vasa Svetosti, Vasa prva poseta vernicima u dijaspori je poseta dalekoj Americi. Vas put je put mira. Da li biste, za citaoce lista „Crkva“, glasila srednjeevropske eparhije, mogli da kazete koji su osnovni razlozi ovog, svakako za Vas i napornog putovanja?

PATRIJARH : Put u Ameriku, i moj i delegacije Svetog arhijerejskog sinoda, u kojoj su bili: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop zicki Stefan i niski Irinej, protojerej Mihajlo Arnaut i djakon Marko Momcilovic i g. Gradimir Stanic, bio je da se vidimo, razgovorimo i zajednicki Bogu pomolimo sa nasom jednovernom i jednokrvnom bracom, a takodje i sa drugim ljudima, pogotovo iste nam vere, a i sa svima ljudima dobre volje. Imali smo prilike da se i vidimo i Bogu pomolimo sa nasom bracom u ovim ovako teskim nesrecama, koje zadesise i nas Srbe i Hrvate i muslimane, i nasi sagovornici su sagledali te nesrece, cine i cinice sto mogu, da se one prevazidju.

„CRKVA“: Vi ste se, Vasa Svetosti, na ovom jednomesecnom putovanju, sreli sa nizom znacajnih licnosti americke i svetske politike, da biste ih upoznali sa stvarnim stanjem u bivsoj Jugoslaviji. Kako su oni Vasu poruku razumeli i kao su je primili?

PATRIJARH: Bili smo i u potrebi i u mogucnosti da se susretnemo sa Generalnim sekretarom Ujedinjenih Nacija Butrosom Galijem i sa ministrom spoljnih poslova SAD Iglbergerom. Bili smo i sa drugim predstavnicima vlasti, kao i humanitarne organizacije UNICEF. Saslusali su nas kao ljudi ljude i ja verujem da su oni shvatili o cemu je rec i da su primili k srcu. Naime, mi nismo ni trazili ni mislili da trazimo nesto za svoj narod, sto ne bi bilo dobro za druge narode. Molili smo da, koliko do njih stoji, ucine da se prekine ovo krvoprolice. Tacno je sto je rekao sekretar Butros Gali, „najvise zavisi od vas, od Srba, Hrvata i muslimana, da dodje do mira“, jer zaista nije pravo ocekivati da drugi ucine za nas mir, a mi ponajmanje. Molili smo, takodje, i iznosili pred ministrom Iglbergerom, da se sagleda istina sa svih strana, a ne samo jednostrano. Da se ne dozvoli jednostrano prihvatanje optuzbi koje bilo strane, kako Srba, tako i Hrvata i muslimana i da se pri tome meri jednom istinskom merom svima. To smo ih molili i ja verujem da su to i shvatili, jer mi ni9smo nikada trazili da se za nas ucini nesto posebno, zato sto smo se mi u oba svetska rata borili na strani saveznika, Amerike i ostalih slobodoljubivih naroda, vec da cine samo ono sto je istina i pravda.

„CRKVA“: Vi svakako niste trazili neka konkretna politicka resenja?

PATRIJARH: Trazili smo da svi ucine sa svoje strane sto mogu, oni i mi i ostali ljudi dobre volje, jer na kraju krajeva, tacno je da su u toj stvari Hrvati, muslimani i mi, saucesnici, ali su u tome imale ucesca i ostale sile koje su dejstvovale.

„CRKVA“: Vasa Svetosti, u svim Vasim zvanicnim izjavama, u propovedima i apelima, Vi insistirate na „ljudskosti“, tj. da i po cenu najtezih iskusenja i stradanja treba ostati covek prema coveku. Da li ste po ovom pitanju nasli sagovornike medju predstavnicima americkog politickog i javnog zivota?

PATRIJARH: Da, svakako. Svi ljudi shvataju ono sto je covecno, sta je opste ljudsko u nama, a na stranu cak ono sto je hriscansko. Samo, to nije tako lako izvrsiti. Biti covek u svakoj prilici i svakoj neprilici, postupati i reagovati na neljudske postupke ljudski, za to treba ogromna snaga. Tu snagu je nas narod imao, ne generalisem, jer je bilo i drukcijih ljudi, ali govorim o nama kao celini, kao onima koji su najbolje tu stvar u nasem narodu osecali i tako postupali. Ne jedan primer, nego imamo mnogo primera koji pokazuju tu dubinu, jevandjelsku dubinu, koja je izbijala u pojedincima, ali koju smo osecali svi mi kao narod.Uzmimo primer evangelistickog svestenika Fridriha Gisendorfa, koji je na svom poslednjem bogosluzenju kao paroh nedaleko od Osnabrika, rekao da su Nemci izgubili rat, a dobili su ga drugi. Da li su oni bili bolje naoruzani, ili u necem drugom bolji, ali u Evropi postoji jedan mali narod, kome smo mi naneli velikih nesreca. To je srpski narod. U nemackim logorima bilo je mnogo njihovih oficira i vojnika i kad je rat zavrsen i logori otvoreni, mi smo strahovali, sta ce biti sada sa nama i sa nasom decom, kad oni izadju iz logora. Medjutim, ti zivi kosturi, milovali su nasu decu i davali im cokoladu, koju su dobijali od saveznika. Taj narod je dobio glavni rat. Ponovo naglasavam, ja ne generalisem, ja dobro znam da nas ima svakojakih, ali to je ono sto je nas odrzalo, da smo znali postupati kao ljudi, to je bitna osobina srpskog naroda.

„CRKVA“: A da li su Vasi sagovornici u Americi shvatili tu osobinu srpskog naroda, tu vrlinu ljudskosti u nama?

PATRIJARH: Nasima sam to cesto govorio. Svi mi moramo da razbijamo tu famu koja je pritisla srpski narod, da je on izazvao rat, da vrsi masakr nad drugima. Svi moramo nastojati da dokazemo da nije tako, da dokazemo to svojim zivotom, ugledajuci se na one nase svetle primere, a osudjujuci one koji su ucinili zlo.

„CRKVA“: U jektenijama (molitvama), koje ste po odluci Sv. arhijerejskog sabora dostavili da se proiznose na svim bogosluzenjima u srpskim pravoslavnim hramovima, za sve vreme dok traje ovaj nametnuti nam rat, narocito isticete poziv Srbima na kajanje i ljubav prema neprijateljima. Da li su Vasi sagovornici u Americi prihvatili mogucnost da se Srbi mogu pokajati za eventualne nametnute im zlocine i da pored svih svojih dosadasnjih stradanja od istog neprijatelja, mogu smoci snage za ljubav i prema neprijateljima?

PATRIJARH: Tamo se stvar postavlja tako da su Srbi krivi za rat i za sve one nesrece koje su nas snasle, da Srbi postupaju neljudski i necovecno. Ja sam govorio da, i cak su me pitali, kako mi gledamo na to. Ja sam rekao: ako Srbi napadaju Hrvate i teraju ih iz njihovih kuca, da te kuce opljackaju i njihovu slobodu potlace, to su zlocinci. Ako Hrvati to cine Srbima, teraju ih iz njihovih kuca i pljackaju, to su zlocinci. Ako to rade muslimani Hrvatima i Srbima, to su zlocinci. Pravoslavna crkva osudjuje zlocince bez obzira kom narodu ili kojoj veri oni pripadaju. Na nesrecu, ima zlocina na svim stranama. Samo ce Bozja vaga moci da izmeri koliko ih je na jednoj, a koliko na drugoj strani.

„CRKVA“: A o ljubavi prema neprijateljima?

PATRIJARH: Gospod od nas trazi i ljubav prema neprijateljima. Hristos je jasno rekao: „Culi ste da je kazano: ljubi bliznjega svoga i mrzi neprijatelja svoga. A ja vama kazem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vredjaju i gone, da biste bili sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i pusta dazd na pravedne i nepravedne“ (Matej 5, 43-45).

„CRKVA“: Ali, kako je moguce usaditi Srbima tu ljubav prema neprijateljima, prema onima od kojih su vec vise puta stradali?

PATRIJARH: Ljubav prema neprijatelju znaci ovo: covek je neponovljivo bice i on svojim zlim delima i gresima stvara sebi vecnu muku na onome svetu. Zlocinac toga nije svestan. Mi ostali moramo biti toga svesni. Zalost, sto ce on svoju neponovljivu licnost upropastiti u vecnim mukama, to je ljubav prema neprijateljima. Tu ljubav prema neprijateljima nemoguce je imati, ako se ne oseca ljubav prema Bogu, jer smo mi onda braca medju sobom, deca Bozja.

„CRKVA“: Vi ste, Vasa Svetosti, prokrstarili Ameriku i Kanadu. Posetili ste veliki broj nasih parohija, crkvenih opstina i srpskih kulturnih udruzenja. Koji bi zajednicki imenitelj mogli da date svim ovim susretima?

PATRIJARH: Mogao bih reci, a koliko sam ja zapazio, da svi oni, u punoci osecaju da pripadaju jednoj veri pravoslavnoj, da pripadaju jednom narodu i da je njihov poziv u tom dalekom svetu da predstavljaju svoj narod, onakvim kakav taj narod jeste, ne boljim, ali ne ni gorim. Sa osecanjem, da ti ljudi, ti stranci, medju kojima se nalaze, da oni prema njima ocenjuju i ceo nas narod. I njihova je duznost tamo, kao i nasa ovde, da tu famu, tu zlu predstavu, da su Srbi jedan narod zlocinacki, da svojim dobrim delima anuliraju, da je izmene. Eto, to sam osetio i kod njih, a to je duznost i svih nas.

„CRKVA“: Vas put mira kroz SAD i Kanadu bio je i radi okoncanja zlokobnog raskola, rak-rane na zivom organizmu Srpske crkve i srpskog naroda. Vasim dolaskom na tron Svetog Save ovaj problem je poceo da se razresava, zvanicno je na Sretenje prevazidjen, a ovo putovanje je, verujemo, povezalo i najtanje niti medju doskora podeljenom bracom. Recite nam nesto vise o tome, kako ste to doziveli u Americi?

PATRIJARH: Koliko sam ja mogao videti i osetiti, ceo nas narod tamo je tu nesrecu osetio i u stvari on je cinio sve da do ovoga mira dodje, do jedinstva, do toga da smo mi bili jedno i pre 1963., da smo bili jedno i posle 1963. i da smo to i danas, razume se sada u punoj meri. Ja sam u toj stvari izvrsio samo ono sto je narod i zahtevao, sto svi svestenici, zajedno sa episkopima, osecaju i sta su zahtevali. Moja uloga je u tome da sam tu stvar izvrsio onako kako je narod zeleo. Taj narod je dorastao onoga do cega je danas doslo. Ja se nadam i verujem da je raskol iza nas, a da je pred nama jedinstvo koje, ponavljao sam i sebi i drugima, ne smemo dozvoliti da se vise ikada narusi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i da ovaj prvi raskol u nasoj crkvi bude i jedini.

„CRKVA“: Govorilo se da, ako raskol bude i prevazidjen zvanicno, da ce ostaviti traga u narodu. Da li ste to mogli da osetite, kad ste se tamo susretali sa doskora odvojenom bracom? Da raskol ima, jos uvek, korena u narodu?

PATRIJARH: Koliko sam ja zapazio, narod je u toj stvari jedinstven. Sigurno je da ce biti pojedinaca, koji mozda nisu ni dosli na susret, ali to su samo pojedinci. Uostalom, mi i ne ocekujemo da svi odjednom podju pravim putem, ali verujemo da ce i oni, stavom one vecine i najdobronamernijih, trpeljivoscu doci do saznanja da je svima nama potrebno jedinstvo i da ne smemo dozvoliti da nas u Crkvi, bilo koji interesi pocepaju na ove ili one.

„CRKVA“: Evropa, za razliku od Amerike i Australije, nije bila znatnije pogodjena raskolom. Ipak, tragovi podele vidljivi su i u eparhijama zapadne Evrope. Da li ce vasi susreti u Americi biti dovoljni za prevazilazenje podela i u Evropi ili ce biti potrebno da se sa istim porukama uputite, recimo, u Englesku i Nemacku?

PATRIJARH: Ja se nadam da je i u Evropi ta stvar sazrela i jasna, sem razume se pojedincima o kojima ovde nije rec. Na to svi moramo racunati, a moja je zelja, ako budem mogao, ako mi vreme dozvoli, da se vidim i sa bracom u Engleskoj, Nemackoj i ostalim krajevima, ponavljam, koliko to bude moguce. Da se vidimo, da se razgovorimo kao svoji i da se Bogu pomolimo. Da nam to jedinstvo bude cvrsto, da ga cuvamo kao zenicu oka. Da ga cuvamo svi, jer ce tako biti lakse i onima tamo, a i narodu ovde koji strada.

„CRKVA“: Vasa Svetosti, Vi ste bili inicijator za susrete sa poglavarima Rimokatolicke Crkve i Islamske verske zajednice. Posle Sremskih Karlovaca, Slavonskog Broda i Zeneve, kakva su Vasa saznanja i iskustva o mogucnosti uticaja verskih predstavnika na politicka zbivanja, pogotovo na ova ratna?

PATRIJARH: Svakako da za nas, ljude verujuce, a pogotovo za nas hriscane, da je to osecanje, saznanje, verovanje, po reci apostola Pavla, koji kaze da smo mi „saradnici Bozji“, da ono na nas stavlja i duznosti.. „Ako je moguce, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima“ (Rimljanima posl. 12,18). To znaci, da mi, koliko do nas stoji, da se trudimo za mir. Mi cesto postavljamo stvar obratno: mi bi, ali nece onaj. Rec je o nama, „koliko do vas stoji“. Ako mi hocemo i radimo na tome iskreno, pola je vec ucinjeno, i jos samo da i onaj drugi to hoce, stvar je gotova. A da li on hoce ili nece, to ne zavisi od mene. Od mene zavisi da li ja hocu, da li sam ja ucinio sve sto mogu da do mira dodje, ne manje, ali ne i vise. Ako smo mi ucinili sve, onda mozemo biti mirni, jer vise od toga ne trazi ni Bog, a razume se ni ljudi dobre volje.

„CRKVA“: A da li smo mi, po Vasem misljenju, ucinili dovoljno sa svoje strane?

PATRIJARH: E, to sada svaki mora da zagleda u svoje srce i u svoj um, u svoju savest.

„CRKVA“: Da li je Srpska crkva, kao organizacija, ucinila sa svoje strane dovoljno za mir?

PATRIJARH: Crkva je, koliko ja osecam, ucinila dosta. Razume se da se uvek moze bolje i vise, pred tim stojimo i nikada se ne smemo zadovoljiti onim sto smo dostigli, pogotovo ako imamo mogucnosti da ucinimo bolje. Ako smo ucinili bolje, a imamo mogucnosti da ucinimo i najbolje, duzni smo da to najbolje i ucinimo. Kraja u usavrsavanju nema, ali ce svaki po svojoj savesti moci da oceni, da li je on cinio sve u tom pravcu. Bog ce, razume se, dati poslednji sud.

„CRKVA“: Sem ovoga sto se Crkva organizovano moli za mir i to ne samo u redovnim bogosluzenjima, vec i u posebnim „Molitvama za mir“, da li je Crkva ucinila nesto konkretno, za uspostavljanje mira, sto bismo mogli da istaknemo?

PATRIJARH: Crkva, ne samo da se svakodnevno moli, vec svakodnevno upucuje svim svojim vernicima jevandjelski poziv na mir, kako je rekao apostol Pavle, da se svi cuvamo onoga sto je neljudski i necovecno. Uz to napominjemo i ovo: Hriscanstvo ne znaci pasivnost. Mi nismo ovce za klanje. Ako vec mora da se brani svoja sloboda, da se brani ljudski i covecno. Ne jednom sam izneo, jer su me vise puta pitali novinari iz raznih naroda, o toj stvari i ja sam govorio: Nas stav, stav naseg naroda i nase Crkve, moze se izraziti u dve reci: cojstvo i junastvo, a koje je formulisao vojvoda Marko Miljanov. On kaze: Junastvo je da branim sebe od neprijatelja, a cojstvo da branim neprijatelja od sebe. Ni prema neprijatelju ne smem biti necovek, bez obzira da li on postupao necovecno ili pak ljudski. To znaci ovo: nas narod kaze – puska ti je – puska mi je; kome je Bog i sreca junacka. Ali ako je njemu izbacena puska iz ruku i on postao nemocan, pa povezan, onda mu vaditi oci, seci ga i masakrirati, toga interesa, ni Bozijeg ni nacionalnog, svog naroda ili licnog, nema koji bi nas mogao na to delo osloboditi.

„CRKVA“: Srpski narod strada u Bosni i Hercegovini, u velikoj je neizvesnosti u Srpskim Krajinama, Srbija i Crna Gora su pod sankcijama. Sta biste, Vasa svetosti, u tim uslovima, mogli da savetujete Srbima i dijaspori, sta bi oni mogli da ucine na olaksavanju teske situacije srpskog naroda u Otadzbini?

PATRIJARH: Pre svega, to je ono sto malopre rekosmo, da oni svojom verom i svojim postupanjem pokazu sta znaci i sta je srpski narod i da se ta zla rec, koja se siri svetom o Srbima – da se ona ispravi. Drugo, da koliko mogu, pomognu, jer je toliki broj izbeglica i dece, koja su ostala bez jednog ili oba roditelja, kao i veliki broj invalida, koji ce kroz ceo svoj zivot ostati unesreceni. Da nastoje i pomognu, da se u ovim neprilikama, narocito zbrinu unesrecena deca, da se zastite oni najsiromasniji i najugrozeniji, bolesnici. Evo, dolazi zima. Sta ce biti bez ogreva, bez hrane i odece, sta ce biti bez lekova, uostalom, sta se vec sada desava bez lekova? Da nasa braca u dijaspori ucine ono sto je moguce.

„CRKVA“: Srbi u dijaspori to vec cine. Na zalost, srpske podele, o kojima ste i Vi govorili, i tamo su prisutne. Da li biste mogli da uputite jednu poruku Srbima u dijaspori, da to sto cine, cine sloznije i organizovanije, da bi ta pomoc bila i korisnija?

PATRIJARH: Svakako da je sloga, osecanje jedinstva, pogotovo u ovim prilikama, da se deluje zajednicki za opste dobro, da je ona svagda, a kamoli u ovim nesrecama, toliko nam potrebna. O tome nam divno govori Sveti apostol Pavle, napominjuci da smo mi ljudi kao organi u jednom telu, u jednom organizmu. I ako svaki organ vrsi svoju funkciju, to je najbolje za sta je on osposobljen, jer imajuci u vidu tu opstu korist, onda ce taj organizam biti ne samo sacuvan, vec da ce to biti na korist svakog pojedinog organa, jer od organizma ima zastitu i hranu, a i organizam nema drugog interesa, nego da organi budu kako treba.

„Jer tijelo nije jedan ud, nego mnogi... A ako bi svi bili jedan ud, gdje je tijelo? Sada pak, mnogi su udovi, a jedno tijelo“ (1. Kor. 12, 14, 19-20). Nije, dakle, nesreca sto mi imamo mnogo organa, nego je nesreca ako taj organ izgubi osecaj da on pripada celini i da je i njegovo dobro, dobro celine i dobro celine, njegovo dobro. Ako u organizmu, koji ima milione celija, jedna celija izgubi osecanje jedinstva i interesa zajednice, pa pocne da zivi na racun ostalih – to je rak-celija. Ona nije svesna da ce, unistavanjem organizma, unistiti i samu sebe. Mi pak moramo biti svesni, jer mi nismo nesvesne celije, da je nase dobro u interesu celine i da interes celine znaci dobro svakog pojedinca. Kad to budemo znali i na tome radili, opstacemo, ne samo bioloski, opstacemo kao narod Bozji, kao sto smo i do sada bili.

„CRKVA“: Ni u najtezim vremenima robovanja pod Turcima, nije medju Srbima bilo nekrstenih. Na zalost danas, 50 godina posle uvodjenja najpogubnije tiranije nad Srbima, nekrstenih Srba ima u svim uzrastima: od predskolske dece do sredovecnih ljudi. Sta biste porucili jos nekrstenim Srbima, narocito punoletnim?

PATRIJARH: Na prvom mestu savetujem da upoznaju veru svojih otaca, pa ako shvate da treba da je prime, neka je prime i krste se, a ako smatraju da treba da je odbace, neka je odbace. Na zalost, vecina Srba, a pogotovo onih nekrstenih, nema pojma o svojoj veri. Kada bi oni upoznali svoju veru, ne bi bilo nikakve prepreke da budu i krsteni. Tako i Hristos porucuje: „Koji poveruje i krsti se, bice spasen; a koji ne poveruje bice osudjen“ (Marko, 16,16). Kako ce on dozvoliti, ako je iskreno verujuci, da svoje dete ne krsti, da mu ne zeli spasenje? Pogotovo ovi odrasli, oni treba da se sami, slobodno izjasne. Nismo mi ravnodusni prema njima, ali ne zelimo ni na koga da vrsimo pritisak ili da namecemo veru, a nas su i turcili i katolicili, pa i sada hoce tako.

Govori nam kardinal Kuharic: ostali su Srbi bez svestenika, pobegli su; veci broj Srba trazi pismeno da im se deca krste, sta da im kazemo? Mi smo rekli da takvi potraze svog najblizeg svestenika, neki su tamo i ostali, a oni nam kazu: pa zar ne bi bilo bolje da se deca krste, necemo mi njih uvesti u nasu veru, samo cemo ih krstiti. Bas tako, a sutra ce traziti da ih sahrane, da ih priceste i tako redom, a sto Srba tamo nema, da li su oni otisli, prst u uvo i pevajuci, ili su ih, pre svega, izgonili svim sredstvima, koja su im stajala na raspolaganju. O tome se radi.

Pravoslavna vera ne znaci samo vera koja se govori jezikom, nego vera kojom se zivi svakodnevno. Mi nismo bili vera, da bi nekog silom u svoju veru uterivali, niti gledali da ga zednog preko vode prevedemo. To je moja poruka nekrstenim i njihovim roditeljima.

„CRKVA“: Imate li nameru, Vasa Svetosti, da uskoro posetite i vernike u zapadnoj Evropi?

PATRIJARH: Moja je zelja da se sretnem sa svima ljudima dobre volje, a kamoli sa ljudima dobre volje u nasem narodu, koji je toliko napacen i toliko nesreca imao, kako oni u inostranstvu, tako i oni u zemlji, pogotovo. Ako da Bog, ima izgleda da ce biti potrebe da podjem i na osvecenje crkava i da se vidimo sa nasim ljudima. Zeleo bih i nastojacu da ucinim sve sto je moguce, samo da dodje do mira, da se prekine ovo krvoprolice i nesrece koje snalaze sve, i nas i muslimane i Hrvate. A mi smo braca i po krvi i po jeziku. Na zalost, braca koja ne znaju sta rade. E, da Bog nas pomogne, da dodjemo dotle da budemo braca koja znaju sta rade. Ovo ponavljam stalno i sebi i drugima.

„CRKVA“: Zahvaljujuci Vam, Vasa Svetosti, sto ste se odazvali i prihvatili ovaj razgovor, u ime Urednistva lista „Crkva“, molim patrijarski blagoslov za sve pravoslavne Srbe sirom zapadne Evrope.

PATRIJARH: Gospod da blagoslovi i Sveti Sava sve ljude dobre volje, pogotovo sve ljude nase vere i naseg imena. Stalno imajte u vidu, pogotovo vi u inostranstvu, da svi ljudi u vas gledaju i prema vama ocenjuju sav nas narod. Biti, dakle, kao ambasadori i svoje zemlje i svoje vere, ne da se predstavljamo boljim nego sto jesmo, ali ne ni gorim nego sto jesmo. To ce biti duznost i vasa i nas u zemlji, da se trudimo da budemo dorasli svome vremenu, sa osecanjem da nas gleda svevidece oko Bozije, da stojimo pred sveznajucim umom Njegovim i da stojimo pred sudom Njegovim neumitnim, pred kojim se nece moci opravdati niko neistinom, pa ma ko to bio.

Razgovor vodio:

protojerej Dusan Kolundzic