|
RAZGOVOR SA MONAHOM JAKOVOM Pustinjak
-Izvinite, odakle ste? – upitao sam poluglasno. Prekinuo sam ga u necemu – verovatno u molitvi, jer nije odmah odgovorio vec kao da je dolazio k sebi. - Iz Abhazije –blago je odgovorio. - A gde ste tamo? - U pustinji. U odgovoru se osetila takva sramezljivost, kao da je stanovao u Adleru ili Suhumi. A meni je on izgledao kao da je sisao s neba, jer mi je to bio prvi put da vidim pustinjaka. Zamolio sam ga za razgovor i on se slozio kao da se radilo o starom poznaniku. U razgovoru sa monahom Jakovom sam osecao takvo druzeljubivo dusevno nastrojenje koje retko da moze da se sretne kod nekoga pri prvom poznanstvu. On kao da te grli svojim pogledom punim razumevanja, toplom intonacijom, iskrenoscu, iza koje se krilo mnogo toga… - Oce Jakove, sta predstavlja pustinjak u istorijskom znacenju i danas? - Pojam “pustinjak” potice od rodonacelnika pustinoziteljstva Antonija Velikog, iz Egipta iz IV veka. Kada je hriscanstvo postala drzavna religija Rimske imperije, tada je u krilo Crkve doslo mnogo naroda. S jedne strane je to bilo dobro, a s druge je to unelo u duhovni zivot neku rasejanost, koje nije bilo ranije u epohi gonjenja hriscanstva. Tada je Crkva bila mala, ali veoma jedinstvena, jaka u veri. I ljudi, koji su revnovali za visoke duhovne stepene u hriscanstvu su poceli da odlaze u udaljena mesta – pustinje. Ne zato sto nisu voleli ljude, vec zbog toga da bi vise ugodili Bogu i da bi Mu se priblizili. Tamo su poceli da zive usamljeno, moleci se i ispunjavajuci zapovesti. I prosijali su svojim podvizima u Gospodu, i On ih je proslavio pokazujuci im da Mu je takav njihov zivot ugodan. Zatim je taj pojam “pustinjak” preuzet iz Egipta u Rusiju. Kada je Rusija prihvatila hrsicanstvo i kod nas su se pojavili verujuci ljudi koji su poceli da odlaze u pustinje. Znamo za prepodobnog Sergeja Radonjeskog, pecerske monahe, valaamske oce i druge. Pustinozitelji su izgradili mnoge manastire. - A sta danas predstavlja vase pustinoziteljstvo? - Mi smo u skitu koji pripada Trojice-Sergejevoj Lavri i koji je posvecen Iverskoj ikoni Majke Bozije. Ima nas dvoje: poslusnik Sergej i ja. Odrzavamo povrtnjak, pcelinjak. Od domacih zivotinja imamo jos i macku… Ali najvise paznje posvecujemo – molitvi. Pustinjak je na duhovnom planu – covek sozercavajuceg zivota, koji voli prirodu. - Da li je Abhazija u osnovi pravoslavna ili muslimanska? - Tamo su postavljene osnove hriscanstva: u I veku je Jevandjelje Gospoda nasega Isusa Hrista propovedao apostol Simon Kananit, koji je mucenicki postradao. - A da li zivot u planinama ima neke svoje specificnosti? - Mi volimo da setamo po planinama koje u sebi skrivaju neku zadivljujucu duhovnost. Ziveci u njima, coveku se cini kao da je blize Bogu. I usamljenost… Sve to doprinosi nekim duhovnim podvizima. Recimo dolazi rastrojen, gnevan covek, i ako mu se samo malo priblizite – planuce. A ukoliko ostane da zivi malo u planini, uz molitvu, desava se cudo – on postaje blag, i spreman da pruza ljubav to jest kao da je duhovno prociscen, a s druge strane – utvrdjen u veri. I jos jedna specificnost su … planine – one naravno nisu ravnica. U njima ima provalija, strmina, mnogo brzaka, bistrih reka koje sobom nose opasnost. Desava se da te samo dlaka deli od smrti. I kada se pomolis “Gospode, pomiluj” – On se odaziva i ti osecas ruku Boziju, koja te cuva i odvodi sa ivice provalije. To skoro svi primecuju. U svetu, kada je oko vas mnogo ljudi, nema potrebe za takvu borbu za opstanak. Tamo postoje prodavnice u kojima se moze kupiti hleb, riba, mleko. To je dobro. Medjutim ti ne ulazes neke posebne napore za opstanak. I tako tece neki inertni zivot. U pustinji nije tako. Sve sam treba da nabavis. - Vi se u potpunosti sami izdrzavate? - Skoro. Hleb pecemo sami. Okopavamo krompir, paradajz, kukuruz, soju, kupus, cveklu, tikvice. A zatim sve to usolimo i konzerviramo. Te godine je bilo veoma mnogo belih pecuraka. Ali molitva nam je na prvom mestu. Posebno nocna, kada sunce zalazi za planine, kada izlazi Mesec i pojavljuju se zvezde. Planinske siluete se vide negde u daljini, a okolo je takva tisina da cujes samog sebe. I ti si tako mali, a veliki Boziji svet je oko tebe. I On kao da te stavlja na pravo mesto: ti si nistavan i Gospod te takvog gresnog trpi. A ti se samo molis, i molis i trudis se da Mu pridjes. Eto takva osecanja i misli radja nocna molitva. To je zdravo, i pustinjaci koji zavole takav zivot vise drugo nista ne zele. A moze se otici i u neki veliki manastir gde su bolji zivotni uslovi. Moze se jos ponesto uraditi - kao naprimer otici u neki skit blizu velikog manastira. Ali bi to znacilo gubitak tog bezbriznog zivota koji se vodi u pustinji. A zivot u svetu je izopacen nasim strastima, bezboznim predstavama, i ljudskom teznjom da se zbog poboljsanja svojih zivotnih uslova unisti priroda i cela okolina. Savremeni covek je veoma gord zbog svojih dostignuca u nauci i tehnici. A to je corsokak, jer gordost ubija ljudsku dusu. Ona coveku ne dozvoljava da se sjedini sa Bogom, Koji nije gord. Satana je gord. - Kako se dolazi u pustinju? - Najcesce iz manastira, a u manastir se dolazi iz sveta. Ja sam u Trojice-Sergejevu Lavru dosao iz Celjabinska. - Recite nam nekoliko reci o vasem zivotu u svetu. - U Celjabinsku sam bio jedan od pola miliona stanovnika – potpuno neprimetna licnost. Radio sam kao stolar u pozoristu. U 33-oj godini se kod mene pojavila neodoljiva potreba da pronadjem nesto uzviseno, duhovno. Ziveo sam veoma lose – pusio sam i pio. Bio sam do usiju u grehovnom blatu. Takva raspustenost me je jako mucila. Ali je Gospod milostiv i pruzio je Svoju Ruku gresniku. Bozijom Miloscu je kod nas u Celjabinsku organizovano Bratstvo Prepodobnog Sergeja Radonjeskog. U to bratstvo me je uveo moj drug Sergej, s kojim sam putovao na “zavrsetak rada” u svojstvu slikara-modelara. Morao sam da slikam Lenjina, udarnike, plakate Gorbacova. To je bilo pocetkom 90-ih. I tad sam poceo da shvatam da je sav taj zivot, kao i perestrojka – pogresan. Proslost mi je pravi corsokak. Dve reci o Sergeju. On je savestan i hrabar covek. Trenutno je kozacki ataman. U Celjabinsku je jos 60-ih godina XIX veka, kada je bila popularna neplemicka inteligencija, i kada su ljudi postali toplohladni i pravoslavni zivot bio poljuljan, ziveo neki patriota Smolin, veoma jake vere i apsolutistickih shvatanja: za Veru, Cara i Otadzbinu. U njegovu cast je jedno jezero nazvano Smolino. Trenutno se vode borbe za to da Lenjinski rejon u Celjabinsku (od trista hiljada stanovnika) bude preimenovan u Smolinski. Za to posebno ratuju kozaci na celu sa Sergejem. Nadam se da ce se izboriti. Buduci u Bratstvu, ja sam se malo bavio slikarstvom, i braca su imala obicaj da mi kazu: “Kolj, ti nesto tamo mazes, otidji u Trojice-Sergejevu Lavru i nauci ikonopisanje, jer su ikonopisci danas veoma potrebni”. Ja sam zamolio za blagoslov i otisao. U Trojice-Sergejevoj Lavri su me uzeli u radionicu za ikonopisanje. Tako se sve odjednom i otvorilo. “Ovo je radionica, radni sto i ucitelj”. Ja nisam morao da ulozim nikakve napore s moje strane. U Lavri sam poceo da odlazim na sluzbe. Veoma mi se svidjalo kada su bratija pevali polunocnicu. Tako sam postepeno pronicao u monaski zivot iako pre toga nista nisam znao o njemu. Kroz neko vreme sam otisao kod arhimadrita Kirila, duhovnika Lavre, da se posavetujem. S njegovim blagoslovom su me uzeli za poslusnika. Poslusanje sam obavljao u Moskvi, u gostoprijemnici Trojice-Sergejeve Lavre. Trojicna Crkva je tada pripadala simfonijskom orkestru pod rukovodstvom Pavla Kogana, a nama je bila dodeljena mala soba. Iguman Longin je zakacio zavesicu i sluzio Liturgiju. To je trajalo nekoliko meseci, iako je prema dokumentima Lavra imala puno pravo na celu Crkvu. I jedne veceri im vise nije pripadala… Iz oltara smo izneli klavir – sve je bilo bucno, dosli su ljudi iz KGB-a i razdvojili su nas tako da je deo ljudi ostao iza crkvene ograde. Kgbeisti su poceli da rade, posebno sa ocem Longinom, zahtevajuci da izvede svoje ljude iz Crkve, rekavsi da smo prouzrokovali nasilje. Ali je svetinja vec bila oskvrnjena. i zakon je bio na nasoj strani. I po nasoj veri, mi u takvim slucajevima ne mozemo da budemo ravnodusni. Setite se kako je Sam Gospod isterao trgovce iz Crkve. To je licilo na: Revnost prema domu tvome me hrani. I mi smo se rukovodili tim duhom. Isterali smo simfonijski orkestar pod rukovodstvom Pavla Kogana, i poceo je normalan zivot. Crkva je pocela da se obnavlja. Postavili su krov, podove, okrecili – i Crkva je zablistala. Hor koji u njoj peva je jedan od najboljih u Moskvi. Oac Longin je – muzikalan covek. Izdavacka delatnost je na dobrom nivou – ima svoj soptveni casopis – “Trojicna knjiga”, s velikim izborom pravoslavne literature. Zatim sam se kroz neko vreme vratio u Lavru, gde su me postrigli u monaha. Medju bratijom vladaju posebni odnosi, koje ja ranije nigde nisam sreo. - Vas je dvoje u pustinji. Da li ste vi osnovali skit? - Ne. skit je osnovao otac Simon. On sada zivi na Atonu. - On vas je i pozvao? - Gospod me je pozvao a ja nisam odgurnuo Njegovu ispruzenu ruku. Ranije je jeromonah Simon dolazio ovde sa ocem Pankratijem, koga su posle pustinje odredili za namesnika Valaamskog manastira. A otac Simon je ostao tamo, u planinama. On je bio u keliji koja je bila najudaljenija od skita, u samoj pustinji, gde u okolini nema nikoga. Na takvim mestima se pustinjaci, isihisti, bezmolvnici bave Isusovom molitvom i usavrsavaju u duhovnom zivotu, uzrastajuci najvise sto mogu. Zatim je po blagoslovu oca Kirila, duhovnika Lavre otisao na Aton, gde su mu dodelili keliju u jednom grckom manastiru. S njim se ponekad cujem telefonom iz Adlera. - Od koje godine zivite u pustinji? - Od 1906. A poslusnik Sergej je dosao kod mene – on je ucitelj iz Habarovska. On je sebi izgradio keliju nedaleko od skita, ali visoko. Okolo se nalazi suma belih jela. Kada dodje praznik ili nedelja, on silazi i mi sluzimo svenocno bdenije. Zatim bi se vracao gore, kako nista ne bi narusavalo njegovo bezmolvije, bavljenje Isusovom molitvom i citanje duhovnih knjiga. A ja ostajem u skitu. - Desava se da vas i sneg zaveje? - Nekada smo zavejani i po tri-cetiri meseca. Tada nikoga ne vidimo. Ali nam to ne predstavlja nikakav problem. Nasuprot, jos se vise pogruzavamo u molitvu. I sve je odmereno, i uopste nema nikakve sujete. Ali ne mogu svi to da izdrze. Secam se ljudi koji su dolazili svojevoljno i pokusavali da zive u pustinji, ali nisu uspevali. Neka sila ih je udaljavala iz pustinje. Da bi se zivelo u pustinji treba mnogo strpljenja, smirenja i hrabrosti, a oni se sticu u manastiru. Bez tih vrlina je tesko pa cak i opasno ziveti u pustinji, jer se moze upasti u prelest, i misliti o sebi da si duhonosan covek, koji poseduje velike darove. Upadajuci u samovolju, covek postaje gord, i za njega nema nikakvih autoriteta, vec je on sam sebi “ucitelj”. I sve uci i poducava, zaboravljajuci na Reci Gospodnje, “kada svrsite sve sto vam je zapovjedjeno, govorite: mi smo zaludne sluge, jer ucinismo sto smo bili duzni ciniti”. Covek, buduci u prelesti, zaboravlja na to pod uticajem demonskih sila i lose zavrsava. Evo jednog primera. Sedi takav covek u keliji i moli se. Dolazi na “Ziguljama” kompanija u njegovu keliju. I on ce: “O, gostoprimstvo!” Pusta ih u keliju bez molitve. Zamislite, u planini bez puta neko dolazi na “Ziguljama”? Kako je to moguce? A covek nije svestan. To su bili zli duhovi i oni su ga ismevali. Slava Bogu, posle je taj covek spoznao da je Gospod to dopustio kako bi on shvatio da je u prelesti. Eto kakve stvari se desavaju. - A zasto je opasan zivot u pustinji po prirodnim uslovima? - Ispricacu samo jedan slucaj. Rekli su mi da se na reci nalazi napusteni pcelinjak. Ja sam posao i nasao ga, ali je vec pocelo da se smrkava. Trebalo je da ostanem i prenocim tamo, ali sam ja ipak odlucio da se vratim. I poceo sam da se spustam. A u tim planinama ima stepenastih dugih zaravni. Ja sam morao jos nize da se spustim, ali sam pogresio i otisao u pogresnom smeru. A bila je vec noc. Poceo sam da se nerviram. Bila je jesen, lisce je vec opalo, ja sam prelazio neku gredu, okliznuo se i skotrljao se kao po snegu. Kotrljao sam se tako, uhvatio za jedno drvo, za drugo a zatim sam opet nastavio da padam. Zatim sam se opet uhvatio za drvo. Shvatio sam da sam samo nekoliko koraka od provalije i cuo sam kako 80m nanize sumi reka. Da mi Gospod nije pomogao bio bi to moj kraj. A zatim sam zabio noz u zemlju, i poceo da se penjem navise. Pao je mrak, fenjer sam izgubio, isao sam nasumice, nasao sam neku nisu, i legao u nju na ledja, sav znojav. Bilo je vec hladno. Poceo sam da mrznem. Treba da izadjem, i opet sam pomocu noza korak po korak dosao do zaravni i zapalio vatru. Pored vatre sam i proveo celu noc. Skoro svim pustinjacima se desavaju slicne stvari. Ali nema smrtnih slucajeva. - I Bozija pomoc stize nakon molitve? - Da. Ispricacu jos jedan slucaj. Nekako sam se zbunio. Bila je skoro zima, i nisam zeleo da nocevam usred sume u kojoj je bilo neudobno i vlazno. Znao sam da se nedaleko nalazi stara kelija. Pomolio sam se: “Gospode prosvetli, Gospode prosvetli…” I ugledao sam mahovinu koja raste na severnoj strani. Odmah sam se orijentisao i krenuo prema keliji. Razgoreo sam pec i normalno prenocio. Takvih slucajeva ocigledne Bozije pomoci je bilo mnogo. - A zasto bas Abhazija? Sta ste vi po nacionalnosti? - Moj otac je iz Mordavije, a majka je Ruskinja. Ja sam se rodio u Mordaviji, a zatim smo otisli na Ural. I logicno je da volim planinu. I Uralske planine su imale neku svoju ulogu. Ali Uralske planine nisu Kavkaz. One imaju blagi uspon. Uralske planine su – drevni starac, a Kavkaz je mladic. Ovde sve izgleda tako kao da je tek stvoreno. - Da li su naselja koja vas okruzuju abhazijska? - Najblize selo je – Pshu, to je rusko selo. Ono je formirano negde 1905 godine. Takva je bila politika da se Kavkaz naseli Rusima. Tamo se ratovalo sa abhazijcima, koji su podrzavali Samilija. Oni su pretrpeli poraz, i bilo im je predlozeno: ostanite, ali budite mirni ili odlazite. Oni su otisli u Tursku. Danas se neki od njih vracaju u Abhaziju. Ali su to sad vec vise Turci nego Abhazijci. Oni i govore turski jezik. Ali su ostali neki koreni. Ne vracaju se u Pshu, vec u Suhumi – tamo se nalazi njihov ceo kvartet – Turci abhazijskog porekla. Pshu je deo Rusije. Abhazijci naginju nama jer skoro svi znaju ruski jezik. Oni su gostoprimljivi ljudi. - Da li je i njih zahvatio nacionalisticki virus? - Da. Ni abhazijski narod nije mimoisla ta beda. Oni zele cisto abhazijsku Abhaziju. - Separatizam? - U Abhaziji ima mnogo Armana, Grka. Skoro svi Grci su otisli, kao i Armani. I od Rusa - ko je mogao, ali ne svi. Na njih se ne vrsi neki poseban pritisak, ali je zivot tamo tezak. Abhazija je ekonomski nerazvijena zemlja. Sve je bilo zasnovano na turizmu u sovjetsko vreme, a industrija je slaba. - Selo Pshu je kao ostrvo? - Da, rusko ostrvo okruzeno planinama. To je ceo svet. Njegova granica su takodje planine. Tamo se moze doci samo avionom, helikopterom ili preko kanjona. - Da li ima ribe u rekama? - Samo pastrmka. - A da li je vasa kelija daleko od reke? - Cuje se njen sum. Ja sam nisam ribolovac, ali ima ribe, i dobro grize mamac. - Da li ima Crkva u selu? - Stanovnici sela su pravoslavci, i mnogi od njih su u vreme gonjenja postradali za veru. A eto u nase vreme se desila nesreca da je tek izgradjena Crkva izgorela. - Da li je to neko podmetnuo pozar? - To niko ne zna. Mozda je bio nesrecan slucaj, ali se vernici nisu obeshrabrili i grade novu Crkvu. Danas su uglavnom zene te koje najvise idu u Crkvu – zene mironosice. A muskaraca je malo. Oni piju votku, a nazalost ima i narkomanije. To je strasno, i sa tim se niko ne bori. U selu ima i svestenik, otac Serafim. I ne mozemo a da se ne slozimo sa njim da ljudi danas imaju veoma malo straha Bozijeg, koji bi sacuvao coveka od tog greha. Ranije je on postojao kod ruskog naroda, a danas ga ili nema ili je veoma slabo izrazen. Nazalost, Pshinci su od kavkaskih naroda primili ruskom narodu nesvojstvenu osobinu – osvetoljubivost. I to je bio uzrok tragedije u selu, kada je doslo do neprijateljstva izmedju dve najvece porodice. Jedan muskarac je ubio drugog, Valerija i njegovu zenu u njihovoj kuci. Razlog za to nije poznat. A Valerije je bio veoma dobar covek. Radio je kao savesni milicioner i pomagao je nama monasima. Carstvo mu Nebesko! A ubica je zatim i sam iz ocajanja izvrsio samoubistvo. A kako je bilo kod Rusa u davnini? Mogli su da se potuku, a zatim sednu za sto, pomire se – i nije bilo zla. Osvetoljubivost je posledica slabe vere. - Oce Jakove, a sta vas je dovelo u Optina pustinju? Mozda prijatelji? - Trenutno se u Pshu gradi Crkva, treba da se uradi ikonostas, a iskustvo se nema, pa treba da se obnovi. Zasto bas u Optinu? Vidjao sam radove ovdasnjih ikonopisaca koji su zavrsili visoke skole. i drugo, zeleo sam da se ukrepim na takvom svetom mestu. Bio sam veoma srecan u Optini. Tamo je mnogo toga uradjenio za deset godina. Ima dosta bratije i oseca se pravilno duhovno ustrojstvo, sto nije slucaj sa nedavno otvorenim manastirima. I njima se cesto zbog malog iskustva u monaskom zivotu desavaju “sastavi na slobodnu temu”. Najvaznije je da se manastir izgradi na zdravim osnovama, kao sto je naprimer moja rodjena Trojice-Sergejeva Lavra. Prepodobni Sergej je dosao na pusto mesto da se spasava, duhovno uzrastao i postao cudotvorac. I mnogo-mnogo ljudi je odlazilo kod njega, tako da je nastao manastir. A ako su osnove nezdrave, onda su i plodovi bolni – svakojaka duhovna rastrojenost. - Kako dalje vidite svoj zivot? - Zeleo bih da napravim radionicu za ikonopisanje, jer imamo jednog - Pet godina ste proveli u usamljenosti, usredsredjeni na duhovno usavrsavanje – to nije mali period. Ocito vam se u zivotu nesto otkrilo? - Covek nije neki oformljen sistem, vec je sistem u razvoju. I ako je ranije nesto u tebi samo svetlucalo, naslucivalo se, bilo neodredjeno, zbunjujuce, onda je sada postalo mnogo jasnije. Pre svega vidis da si niko i nista i da nista ne biva bez Bozijeg Blagoslova. I svestan si da je taj svet… Kako apostol Pavle kaze: Vreme je kratko … jer prolazi oblicje ovoga sveta. Eto pet godina nisam bio u svetu i shvatio sam kako su zene obescascene. To je za njih cak moda. Tamo na jugu je banja, ali bez obzira savest treba da postoji. Ako ona zeni, kojoj je sve otkriveno, nista ne govori i ako drustvo pritom na sve to gleda ravnodusno, znaci da je ono duhovno veoma nisko palo, jer dozvoljava ono sto Gospodu nije ugodno. Drustvo se veoma udaljilo od Boga. Zato i pustinjaci beze sve dalje i dalje. Jednom me je porazila jedna procitana misao: “Istina, mi se necemo otrgnuti od ovog fizickog sveta. A postoji svet duhovni, i on propusta samo onoga ko je duhovan”. Eto takva tuga je obuzela nekog brata i ja sam proniknuo u nju. Poceo sam da razmisljam: kako napustiti taj fizicki svet i ukljuciti se u duhovni. I osecas da se nema snage, jer ako Gospod ne pomiluje i ne pomogne tesko je bilo sta u sebi izmeniti. A to treba raditi. I drustvo treba da se promeni. Ne treba biti ravnodusan prema pitanjima duhovne prirode. Kao sto je Gospod rekao ustima Svog omiljenog svetog ucenika apostola Jovana Bogoslova: “Posto nisi ni vruc ni hladan, ispljunucu te iz usta Mojih”. I na drugom mestu upozorava: “Dobro. Ti verujes, ali se ne gordi vec imaj straha”. Nasa ravnodusnost navodi na takva razmisljanja da su zaista blizu vremena koja ce nas primorati da se svi obratimo Bogu, kroz nesto katastrofalno. Po Milosti Bozijoj ce nam se tako nesto desiti da cemo se konacno probuditi i prestati da budemo ravnodusni. - Pa zar nam se tako nesto vec nije desilo? - Ne. N ema prave procene vrednosti i zbog toga treba da se desi neka tragedija koja bi neumitno dovela do toga. Inace nastupa – smrt, i fizicka i duhovna. Da li treba da tezimo ka poroku, dolaru, Zapadu? Da li je to nas cilj? Alfa i Omega – to je Bog, Hristos, sveta pravoslavna Rusija. - Da li mozete da nam ispricate nesto od vasih duhovnih borbi? - Trpeljivost i snishodljivost nastaju zbog ljudske slabosti. Ranije sam na mnogo stosta veoma burno regaovao. Ako nesto nije po mome, odmah: “Zasto je to tako?” I ustajao bih. Sad vidim da su svi ljudski napori – nista, odakle i proistice Gospodnja trpeljivost prema ljudskim padovima. Iako bolujes od toga, trips i verujes da Gospod po Svojoj Milosti spasava i da ce i nadalje spasavati ljude. Oprosti Gospode, ne secam se gde sam citao da je jedan monah umirao, i kada su braca dosla da se oproste s njim, on se osmehivao. A oni ce njemu:” Sta je s tobom? Tvoj zivot je prosao ispred nasih ociju, i videli smo da nisi imao nikakvih podviga, a sad se osmehujes. Zar ti nije strasno?” A on odgovara: “Ja nikoga nisam osudio. I sada su Angeli dosli da uzmu moju dusu”. Znaci drugi monasi su imali podvige posta, bdenja, stajanja na stubu, a on nije imao te spoljasnje podvige. On je imao drugi, unutrasnji podvig koji niko nije video. - Vama su sad vise otvorena ljudska srca? - To je opasno. Opasno je coveku monahu da u drugom coveku vidi neke strane, da ih tumaci i sebi govori: “Ovaj brat je takvog dusevnog nastrojenja, a ovaj – ovakvog”. Spasi me Gospode od toga. Znam da sam veoma slab, i trudim se da ako kod nekoga vidim negativnu stranu, da ne zaustavljam svoju paznju na njoj. Zato sto je danas on sagresio a sutra ces ti. Ko si ti da nekoga osudjujes? Ja slava Bogu nemam takva visoka merila prema ljudiuma. Cak u zanosu kazem: “Svi mi treba da budemo tako divni!” - I vi se prema svom zivotu u pustinji ne odnosite kao prema podvigu? - Sta vam je? To je prosto zivot u prirodi, i to je sve. Kakav podvig? Jedemo sasvim dovoljno, spavamo cak i previse jer je vazduh predivan. U cemu je tu podvig? - Vi to naravno preumanjujete. Ja sam grubo govoreci preorao sneg na Cukotki. - Bili ste na Cukotki? Ja sam bio na Kamcatki. - Pre mnogo godina smo na Kamcatki rukama lovili ribu u rukavcima. Danas mozda vise ni nema takvih rukavaca. Ali to je vec posebna tema. - Vi s postovanjem pricate o planinama. Mozda je to zbog vaseg visokog duhovnog nastrojenja? Ja sam odrastao u stepama u Altajskom kraju i meni je tesno u planinama. Stepa za mene oslikava sirinu duse. Reklo bi se da su ljudske duse slicne, a istovremeno razlicite. Neko voli pustinju, beskrajna pescana prostranstva, neko drugi sume, a neko treci – planine. I to je negde duboko, duboko urezano. Naravno onaj ko je navikao da zivi u stepi u planinama tuguje, jer zeli da vidi beskrajna prostranstva, i zalazak sunca za horizontom. A u planinama se ono pojavi samo na tren i vec ga nema. I vidis samo siluetu planine, a iza nje suncani stub! Sama planina svetli. Ali pustinjak moze da zivi bilo gde gde mu je prijatno – u stepi, na obali mora. Geografija nema neku ulogu, vec unutrasnje dusevno stanje to jest covek koji je usredsredjen na svoje unutrasnje dusevno stanje, tezeci da se uz Boziju pomoc nekako priblizi Gospodu. To je istinska sustina coveka. - Oce Jakove vi niste sami od sebe posli u pustinju vec po necijem blagoslovu? - Da, meni je ovakav zivot blagoslovio duhovnik nase Lavre, arhimandrit Kiril. - Da li je to veoma znacajno? - Blagoslov je najvazniji u crkvenom zivotu. Bez njega se nista ne dobija. Moze se uloziti mnogo sopstvenih napora, a rezultat je tuzan, zbog toga sto osnovu svega treba pravilno postaviti. Blagoslov je – osnova (temelj). Gospod formira pustinoziteljstvo zahvaljujuci molitvama mog duhovnog oca, arhimandrita Kirila, molitvama Radonjeskih, Optinskih staraca, i Majke Bozije. Ne formiramo ga mi, vec Bog. - A kakvi su bili prvi pokreti duse prema pustinoziteljstvu, pre nego sto ste sreli oca Simona? - Bio sam nekako nezadovoljan svojim unutrasnjim stanjem. To nezadovoljstvo i pokrece coveka u nesto nepoznato.
- I u razgovoru sa starcem Kirilom se doslo do pustinje? - Da. Monasi se dele na nekoliko kategorija. Monasi-pustinozitelji, monasi u skitu, manastirski monasi. Jedni zive ovde, drugi – u skitu, a treci – u manstiru. Takav zivot je normalan i spasonosan. Ali sve biva po blagoslovu i spremnosti, da ne bi bilo neke gordosti i samopouzdanja. Ko kakav nacin zivota bira zavisi od njegovog unutrasnjeg duhovnog nastrojenja. - Vas zivot se moze ciniti cudan sa ovozemaljske tacke gledista. Kakvi su vasi odnosi sa bliznjima, rodbinom? - Moja mama je jos ziva, ima 81 godinu i zivi u Celjabnisku. Imam i starijeg brata, koji zivi daleko od mame. Moja mama kaze: “Ti si sam izabrao, svesno. I ja ti dajem blagoslov”. Tako je divna moja mama. Brat se malo zacudio i to je bilo sve. Sa drugima imam problema… gde si ti otisao? Ti si nas ostavio, mi tebe uopste ne interesujemo – govore mi sa suzama, histericno. A sta se desilo? Nista tragicno. Oni misle da je to neka promena. Ali ne. Bog priziva, i treba shvatiti da je On Otac “Oce nas Koji si na nebesima…” Treba se pre svega potcinjavati Bogu a ne ljudima. Ko ljubi oca ili majku vise od Mene, nije Mene dostojan. Mi treba da volimo Boga jer je On pocetak i kraj. On je – Izvor zivota. Desava se da se covek veze za svoje bliznje i to je vec ropstvo, jer covek treba da se razvija kao slobodna licnost i to po bozanskim, a ne po ovozemaljskim kriterijumima. Kako je receno u Jevandjelju: i neprijatelji su coveku – domaci njegovi. - A vasa majka je verujuca? - Ona je u sovjetsko vreme odlazila u Crkvu samo na dane upokojenja svojih rodjaka. Tada bi upalila svece i ostavila cedulje sa imenima. Na tome se sve i zavrsavalo. Ali sada se ona moze se reci ocrkovila i prisla Bogu. To me veoma raduje. A brat je nazalost pod uticajem savremenog zivota. Sta da se radi? Naravno on treba i to da prodje. Postoji Gospodnja prica o kvascu… Zena je stavila kvasac u tri mere brasna i sve tri mere su imale kvasac u sebi. Kvasac je ono duhovno sto daje Bog. A tri mere su – dusa, telo i duh. I treba da se te “mere” zakvase. Kako se to desava kod svakog coveka to Bog vodi. Neko je talentovan za duhovno i kao da je odjednom promenjen, preobrazen. A drugi opet idu ka veri polako. Bog sve to vodi. Nadam se da ce i moj brat polako prici Bogu. - Recite nam da li ste ranije, pre manastira razmisljali da cete postati monah? - Nikada. Znao sam da monasi postoje, ali sam prema tome bio potpuno ravnodusan. A zatim me je Gospod za godinu i po dana doveo na neki duhovni stepen… - Dakle sve se desava po Bozijoj Volji? - Nesumnjivo. - Neko je za to predodredjen a neko ne. Mozda bas nisam upotrebio pravu rec. - Ne, sve je pravilno. “Predodredjenost” je – duhovni termin. A koje je predodredio, te je i prizvao, a koje je prizvao te je i opravdao; a koje je opravdao te je i proslavio. Ali Bog ne atakuje na ljudsku licnost, vec nam samo pomaze da se odlucimo u zivotu, radi spasenja nasih dusa, i radi vecnog zivota. Aleksej Prjasnikov |
|---|
Pored mene je stajao skoro neprimetan monah srednjeg rasta, koji je ocito takodje ocekivao nekoga iz manastirske trpezarije. Pazljivi pogled na njega je odavao utisak da on nije “ovde”. On je tamo gde je njegovo srce. Gde tacno? To je znao samo on i Bog. Poznavao sam mnoge optinske monahe. Ovaj je po mom misljenju dosao izdaleka. Njegova gusta brada je navodila na misljenje da je stanovnik tajge. 
Dobronamernost i razumevanje. Niko prema nikom ne postupa drsko, i postoji duhovno jedinstvo kroz poslusanje i molitvu. Reklo bi se: sta jos nedostaje? A moja dusa je jos uvek bila u potrazi. Tu sam se upoznao sa pustinjakom, ocem Simonom. On je ranije bio pomocnik ekonoma u Trojice-Sergejevoj Lavri. Ispricao sam mu o svojim dusevnim mitarstvima. On mi je predlozio da razmislim o pustinji, da odem u Pshu. Pshu – je posebno mesto. Kada je zatvoren Novoatonski manastir monasi su prebaceni na Pshu. Njih je bilo vise od tri stotine, i oni su sebi izgradili kelije. 30-ih godina se pojavio neki covek koji se izdavao za verujuceg i koji je obilazio kelije i stavljao primedbe. A zatim je dosao odred cekista i monasima je bilo naredjeno da se skupe na jednom mestu. Doslo je 150 ljudi, a ne svi, jer je bilo jasno da se toj vlasti ne sme verovati i da njih ceka sigurna smrt. Oni su se ocito secali starih dobrih vremena, kada su ljudi videvsi kako mnogobozci kaznjavaju hriscane, i sami vodjeni tim nepokoloebljivim duhom vikali dzelatima: “Ja sam takodje hriscanin!” I njih su hvatali i takodje kaznjavali. Monahe koji su dosli su podelili na dve grupe i proterali: jednu grupu u Tbilisi, a drugu – u Novosibirsk. Te koje su prognali u Tbilisi su rasporedili po raznim logorima. A oni koji su dospeli u Novorosibirsk – njih su ukrcali na slep, zavezali im kamenje za noge i bacilli u more. I u Pshu su ih streljali. Tamo se u rukavcima i danas nalazi kamenje na kojima se mogu videti crveni tragovi. To je mucenicka krv. Tamo mi gresni zivimo – na toj svetoj zemlji, natopljenoj monaskom krvlju, krvlju svetih. 
talentovanog decaka kome treba pomoci. U Adleru se naprimer nalazi dobra Crkva, pa bih i tamo zeleo da radim. A na zimu odlazim u pustinju. Trenutno se nas pravoslavni organizam siri i skuplja snagu, zeleci da unese i svoju leptu. Naravno, ukoliko Gospod blagoslovi.