KOGA ISCELJUJE GOSPOD PODVIG I MOLITVA RADI ISCELJENJA BLIZNJEG   Osudjena na smrt Selo Aban, Krasnojarski kraj, 1951. godina. Jednog letnjeg, julskog dana su Akilini (kod koje je stanovao izgnani beloruski pisac i nastavnik Aleksandar Osipovic) iz onkoloke bolnice u Krasnojarsku dovezli njezinu kcer Anu, koja je umirala od raka na stomaku. Ujutro sledeceg dana Alekandar Osipovic je na ulici sreo svog starog kolegu Vasilija Trifonovica T. i pozalio mu se da svu noc nije spavao zbog placa gazdarice, koja je oplakivala svoju bolesnu, jedva zivu kcer; nju su juce dovezli iz grada "da umre kod kuce" (kako se izrazio bolnicar koji je pratio bolesnicu). Na kraju je rekao svom kolegi: "Bilo bi dobro kada bi dosao, treba joj pomoc. Ima cetvoro dece: starijem je oko devet, a mali jos nema ni tri. Zao mi ih je." Vasilije je obecao da ce doci uvece, nakon sto pregleda otpusne papire iz bolnice. Pazljivo je procitao istoriju bolesti, gde su bili navedeni podaci o pracenju i lecenju bolesti: podaci o dvaput obavljenoj biopsiji, nekoliko rendgenoskopija i rendgenograma i podaci o razlicitim laboratorijskim analizama. Dijagnoza pri otpustu: rak na stomaku sa izrazenim metastazama na zelucu i desnom plucnom krilu. Otpusta se za boravak u porodici. Preporucuje se simptomatsko lecenje (prilikom bolova - narkotik). + + + Po zalasku sunca Vasilije je vec razgovarao sa bolesnicom, 32-godisnjom Anom. Bleda i mrsava kao da je ziva mumija, pokrivena tankim cebetom, Ana lezi na komodi u predsoblju, pored prozora. Na mestu gde je njen stomak vidi se izbocina velicine decje glave, kao da je lubenica stavljena pod cebe. Ana cuteci miluje po glavi najmanjeg sincica, koji stoji pokraj nje... S vremena na vreme uzdise i jeca... I brise suze koje jedna za drugom teku po njenom kao pesnica malom, pozutelom licu... Nakon smrti muza, skoro pre tri godine, Ana je jos dve godine radila u kolhozu. Potom je pocelo da "tinja u nutrini". Na pocetku je mislila da se preopteretila teskim poslovima; posecivala je ambulantu, cak i lezala u rejonskoj bolnici. Nije popustilo. Direktno iz bolnice bila je poslana u onkolosku bolnicu u Krasnojarsku. Tamo je provela oko cetiri meseca. "Ma, cime me sve nisu lecili! A meni je bilo sve losije i losije..." I evo, sada je vracena kuci. Anina majka je dosla iz dvorista kad je razgovor s bolesnicom vec bio zavrsen. Akilina je usla u predsoblje i odmah pocela da kuka. "Evo moje bolesne kcerkice! Pogledaj na decu, sazali se na njih", i sa glasnim placem pade pod noge Vasiliju. "Pomozi Hrista radi! Pomozi Hrista radi!" Na njezin plac su iz druge soba izasla deca (koja su tamo bila odvedena tokom razgovora Vasilija sa njihovom bolesnom majkom) i, ne shvatajuci o cemu se radi, sva se odjednom rasplakala i razvikala... Jedino je bolesnica, kao ranije, plakala bezglasno. U ovoj atmosferi viseglasnog placa suzu je pustio i Vasilije. On se nagnuo k Akilini da bi je podigao s kolena i rekao: "Ustani! Sta ja mogu?! Tu moze pomoci jedino Gospod! Samo Bog!" "Pa, ti i moli Boga... Pomozi Hrista radi!", ona je opet zakukala. "Meni su rekli da ti mozes umoliti Boga za nas gresne." Ozdravljenje Sledece tri sedmice Vasilije je svako jutro dolazio u posetu bolesnoj Ani. Iz malene bocice (za injekciju) on je u casicu kapao samo po nekoliko kapljica neke bezbojne tekucine; onda je dosipao u casicu obicnu bunarsku vodu i sam davao bolesnici da je popije. To je ucinio sedam do deset puta. Prva tri dana svakodnevno, a potom svakih nekoliko dana. Vec za sedam dana Ana je pocela da ustaje iz kreveta, a na kraju trece sedmice je samostalno, uz sveopstu radost u porodici, pripremila przeni krompir i posluzivala podstanara Aleksandra Osipovica i Vasilija Trifonovica. Februar, 1952. godine. Zima je tada bila veoma snezna (do prozora) i hladna (do - 56). Ponegde su nanosi snega pocinjali na krovovima kuca, a zavrsavali na samoj sredini seoskih ulica. Vasilije je isao, zamotavsi glavu sa svime cime je mogao (subarom, salom i peskirom), i video kroz zaledjene naocare kako mu u susret krupnim korakom ide crna kobila upregnuta u saonice, a na saonicama uspravno stoji zena u ovcjoj bundi i glasno podvikujuci tera konja. Vasilije se pomaknuo u stranu i zastao da saonice prolete... "Trr-r-r...", zaculo se i saonice su stale blizu njega. Zena rumenih obraza, u "valjenkama" (sibirska zimska obuca, nap. prev.), u zutoj bundici i toplim pantalonama, lako je skocila sa saonica i dojurivsi do Vasilija pala mu pred noge, bukvalno glavom u sneg: "Da li me prepoznajete? Ja sam Ana koju ste izlecili. Po vasem savetu trudim se da uvek ponavljam molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnu. Hvala vam i dovidjenja!" Kao odgovor Ani, Vasilije je cuteci klimnuo glavom. Ona se podigla, brzo skocila u saonice i stojeci na njima ponovo poterala kobilu punim kasom. Vasilije je neko vreme gledao tragom saonica, a onda se okrenuo i promrznut nastavio put, da bi sto pre dosao pod topli krov. + + + Cuvsi o ozdravljenju teske bolesnice Ane, nakon "terapije" koji je vodio Vasilije Trifonovic, ja sam, naravno, zazeleo da sto detaljnije saznam o tom lecenju: u cemu je bila sustina i kakve je lekovite preparate on koristio. Sretao sam se sa isceljenom Anom i njenom majkom Akilinom, raspitivao ih o tome kakav lek, u kakvim dozama, kada i koliko dugo ga je bolesnici davao Vasilije Trifonovic. Zanimalo me je sta im je govorio i kakve im je naredbe davao tokom lecenja. U odgovoru su se mogle cuti samo ushicene reci o lekaru, koji, kako se ispostavilo, nije niti pregledao bolesnicu, niti je dotaknuo. Jedino bi, davajuci joj da popije lek sto ga je doneo (bez okusa, "kao voda", ponekad se cinilo malo slana), lagano potapsao desnim dlanom po njenom levom obrazu. "Desavalo se da Ani da lek, pa onda sedne na tabure pored nje", govorila je majka, "i pocne da nam prica, i to sve o Bozanskim stvarima... Ko je Isus Hristos, da je On nas Spasitelj, da Gospod voli svaku tvar, kako covek treba da zivi u svetu, kako da se moli... I mnogo nam je pricao o kratkoj molitvi: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnu. Stalno nam je savetovao da je izgovaramo. Obicno bi kazao: "Molite se Bogu, Bog sve moze!" i otisao. I tako svaki put..." Gospod ceka pokajanje Ono sto sam saznao o Vasiliju Trifonovicu izazvalo je u meni zelju da ga poblize upoznam, na sta sam na kraju i odlucio. Jednom, sedeci na travi recne obale, obratio sam mu se s pitanjem: "Odgovorite mi, kako je ozdravila tesko bolesna Ana?" + + + "Vi ste hriscanin, ja takodje", poceo je Vasilije Trifonovic. "Nama je poznato da se bez volje Bozje nista ne zbiva. I ako volja Bozja gresniku odredjuje cak i smrt u odredjenom casu (kako bi se preseklo dalje umnozavanje greha), ni u tom slucaju volja Bozja u odnosu na njega ne prekida svoje spasonosno dejstvo. Bozja ljubav se koristi svim mogucnostima da bi coveka udaljila od pogibelji, da bi ga spasila. Po recima koje je izrekao kroz proroka Jezekilja, Bog ne zeli smrti gresnika, nego njegovo spasenje za vecni zivot. Bog zeli, i dugo i strpljivo ceka, da svaki gresnik napusti gresni nacin zivota i stane na pravedni put zivota. Jer, Bog voli sve sto postoji, a najvise coveka, u kome je odrazio Svoj Lik. Bog zeli ne samo da se gresnik odvrati od greha, nego - da bi bio ziv - da bude aktivan u dobrodeteljnom (vrlinskom) zivotu. "Tako bio ja ziv, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezboznik, nego da se vrati bezboznik sa svoga puta i bude ziv" (Jez. 33, 11). Nasa molitva za bolesnika, potaknuta sastradanjem sa njim, u sustini je molitva Bogu da On izmeni Svoju svetu volju u odnosu na bolesnika. Gospod popusta na coveka gubitke, bolesti, patnju, jer se pomocu njih umanjuje sirina svojevoljnog covekovog zivota, - tada je covek prinudjen da se smirava, jer nema snage da ih savlada vlastitim "ja". Imajuci uvek blagu volju o svemu sto je stvorio, Gospod promisliteljno usmerava coveka na ono smerno stanje u kojem ce biti sposoban da primi spasiteljni Hristov dar - radost vecnog zivota u jedinstvu s NJim. Evo zasto ponekad Promisao Bozja, - koja providi da je bolesnik i dalje gnevljiv i gordeljiv - cini u odnosu na takvog bolesnika nedelotvornim i najproverenije metode i sredstva lecenja; a i molitve za takvog bolesnika Gospod kao da ne cuje. Gospod od coveka ceka ostavljanje greha, ceka njegovo pokajanje. Gospod ceka da covek zauzme smireni odnos u zivotu i zapocne Njega moliti za pomilovanje i spasenje. Promena volje Bozje, koja je otvoreno zasvedocena ozdravljenjem bolesnika, desava se ili kao rezultat pokajne vere samog bolesnika ili kao rezultat vere njegovih bliznjih, koji potaknuti ljubavlju prema njemu posreduju pred Bogom za bolesnikovo ozdravljenje (Mt. 8, 8; 15, 28; Mk. 2, 3, 5). Ipak, treba pamtiti da "mnogi bijehu gubavi u Izrailju u vrijeme proroka Jeliseja; i nijedan se od njih ne ocisti osim Neemana Sirijanina" (Lk. 4, 1). Nama nije poznato koga i kada volja Bozja odredjuje za podnosenje neizlecive bolesti i sledujuce smrti. Hriscani veruju u Svemoguceg Boga, Spasitelja naseg. "Sto je ljudima nemoguce Bogu je moguce" (Lk. 18, 27); i tek tada, dakle kad se ima vera u Boga, nase sastradalno ucesce u patnjama bolesnika (znaci i nasa ljubav prema bolesniku) cini dejstvenom nasu molitvu za njega pred Bogom. Ali, molitva bez posta je otezala i prizemljena. Post oslabljuje uze kojima telo potcinjava sebi duh; zato se tokom posta duh lakse uzdize u molitvi. Molitva bez posta - to je za savrsene, koji su svoje telo potpuno pokorili duhu, sto znaci koji su raspeli "tijelo sa strastima i zeljama" (Gal. 5, 24). A mi gresni, da bismo uzneli duh gore, da bismo se molili duhom, trebamo snagom volje smiriti zahteve ploti, smiriti svoje telo uz pomoc posta i telesnih podviga (kolenopreklonjenje na molitvi, bdenje, posete bolesnicima, rad za bliznje, hodocasca...), da ne bi ono cinilo prepreke nasoj molitvi i blagoprijatnom radu. Ne postoje tvrdjave koje se ne bi srusile molitvom i postom vernika: "Sve je moguce onome koji vjeruje" (Mk. 9, 23). U Jevandjelju imamo niz mesta u kojima je direktno pokazana veza izmedju telesnih bolesti i duhovnog dejstva demona (npr. "ovu kcer Avraamovu, koju sveza satana..." - Lk. 13, 16; "a satana udje u Judu, zvanog Iskariotski..." - Lk. 22, 3; Jn. 13, 27; "zasto ispuni satana srce tvoje da slazes Duhu Svetome..." - Dap. 5, 3). Moze se reci da se necisti dusi ovaplocuju ljudskim strastima i pohotama, koje oni sami raspaljuju, te se na takav nacin desava uzajamno razvracenje. Nacalnik svake strasti je necisti duh. Kad covek u svom srcu strasno zeli nesto grehovno, on time privlaci necistog duha u svoje srce. Strast koja je zavladala covekom (ili je to egoizam, ili pijanstvo, ili plotska pohota, itd.) cini ga djavoimanim. Covek, u bukvalnom smislu, zivi zajedno sa demonom. Obicno djavoimani govori i ponasa se sasvim normalno. No njegovo stanje se projavljuje - u razlicitim stepenima - prilikom dodira sa svestenim predmetima i osobama smirenim, blagocestivim, punim ljubavi. Najvecu netrpeljivost on pokazuje pri posecivanju hrama, za vreme molitve, pri citanju Svetog Pisma i prilikom pricescivanja presvetim Telom i Krvi Hristovom. Uzdrzimo se ovde od daljnjeg razmatranja djavoimanosti kao najtezeg stanja coveka koji je izgubio vlast nad sobom i, kroz svoju strast, postao rob demona, primetimo tek znacaj posta i molitve u delu njegovog oslobadjanja od obuzetosti necistim silama. "Ovaj se rod", govori Spasitelj, "ne izgoni osim molitvom i postom" (Mt. 17, 21; Mk. 9, 29). Hodajuci stopama Hristovim po uskom putu ispunjavanja zapovesti Bozjih, jednostavno su nedopustivi obilna hrana, komfor i telesni pokoj. Moramo se pomiriti sa neudobnostima i iskusenjima na putu u obitelj Oca Nebeskog. Onoga koji ne zeli da dobrovoljno ponese podvig vezan za hodanje uskim putem hriscanskog zivota (patnja, trud, lisavanje, post, bdenje, bolesti...), toga Promisao Bozja podvrgava nevoljnim patnjama. Sada se vratimo na slucaj sa Anom. Dok je bila zdrava zena, Ana je lako i spretno obavljala sve seljacke poslove, i u kolhozu i kod kuce. I samozadovoljno je zivela, kao beslovesno stvorenje: bez molitve, bez posta, ne razmisljajuci ni o cemu osim o licnoj koristi i nasladi. Okretala je ledja onima koji su bili siromasni i bedni, s prezirom se odnosila prema slabima i onima koji nisu uspeli u zivotu. Ona je svugde i uvek uspevala, i sve je dobijala lako. Ali, Gospod je presekao ovakav Anin zivot: umro je njezin muz, ona sama se razbolela. Otkrili su joj neizlecivu bolest - rak. I evo, vec lezi kod kuce, pred licem smrti... Takvu smo je videli prvi put.   Molitva spasava Kakvu bi se uteha mogla pruziti bolesnici i njenoj porodici? Da bi tesio, moras voleti one koje si pozvan da utesis. Zudeca dusa oseti utehu od onoga ko svojom plamenom ljubavlju zagreje srce ohladjeno nemilostivoscu i gordoscu, i prisilice ovo srce da kuca u grudima ne udarcima samoljubivog busanja u prsa, koje ne priznaje nikog, nego smirenim udarcima u vrata Bozjeg milosrdja. Jer, i bolesnik i siromah, kada svojom dusom prebivaju daleko od Boga, nisu slobodni od egoizma: jedan moze biti ponosan na svoje rane i kraste, a drugi na svoje krpe i dronjke. Ali, ljudska gordeljivost ne moze rasti beskonacno. Smrt i vidjenje smrti postavljaju granicu. "Ja, ja sam Utjesitelj vas", govori Gospod preko proroka Isaije (Is. 51, 12). "Recite onima kojima se srce uplasilo: ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vasega... sam ide i spasce vas" (Is. 35, 4). Spasitelj Utesiteljem naziva Duh Istine, Duh Sveti (Jn. 14, 16-17, 26; 15, 26; 16, 7, 13); isto tako, Spasitelj govori: "Kada dodje On, Duh Istine, uvesce vas u svu istinu" (Jn. 16, 13). "Tjesite, tjesite narod moj" (Is. 40, 1). Moja konkretna zadaca u odnosu na bolesnicu sastojala se u tome da njoj donesem utehu kroz upucivanje na istinu hriscanskog zivota i kroz njeno dovodjenje do Izvora svake utehe - Spasitelja Hrista; a prvi korak u ovom pravcu bili su pokajanje i vera, koje je trebalo probuditi u bolesnici (sto sam i radio). Iz osecanja sastradanja s bolesnicima i ocajnicima (medju njima i alkoholicarima), ja imam obicaj da se molim za one od njih koje sretnem. Verovatno bih se zbog ovog osecaja pomolio i za bolesnicu Anu. Ali kad sam cuo suznu molbu njene majke: "Pomozi Hrista radi!", ovu molbu sam prihvatio kao obavezujucu. I prema veri onih koji prose poceo sam da se molim Gospodu za Anino isceljenje. Sve ostalo je bilo prakticno ostvarenje onoga sto je ponudio sam zivot. Kod bolesnice se stvorilo pokajno raspolozenje i licna pokajna molitva; a ja sam pristupio pojacanoj molitvi, uz potpuno uzdrzanje od hrane i pica do zalaska sunca, te je na takav nacin zastupao pred Bogom, za isceljenje od bolesti u slavu Njegovu."   svestenik Mihail (Truhanov) prevod sa ruskog: Jelena Zaricnaja