ISTINA O “GONJENJIMA” ZILOTA IZ MANASTIRA ESFIGMEN NA SVETOJ GORI autor: Sveti Kinot Svete Atonske Gore Izdavacka kuca “Sveta Gora”, 2003., 48 s . Od (ruskog) izdavaca:
Zeleci da ruskom citaocu pruzi detaljnu i objektivnu informaciju, izdavacka kuca “Sveta Gora” prvi put objavljuje ruski prevod zvanicnog obracanja Svetog Kinota Svete Atonske Gore, posvecenog gorepomenutom problemu. Nadamo se da ce upoznavanje sa objavljenim materijalom pomoci Rusima da razlikuju istinu od lazi i da ce ih utvrditi u okviru Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Amin. S bratskim postovanjem i ljubavlju. Izdavacka kuca “Sveta Gora”, Sveta Pedesetnica 2003. g. Kareja, 28.1/10.2. 2003. g. Sveta Gora je mesto koje po svojoj prirodi i naznacenju treba da bude daleko od “pozorista” svetske javnosti. Aton je mesto zatvaranja u sebe, mesto tihovanja, trezvenosti i molitve, mesto gde se ljudska dusa direktno susrece sa Bogom. Medjutim, u poslednje vreme Sveti Kinot Svete Gore je, nazalost, prinudjen da sa srdacnom tugom posmatra izazivanje skandalozne senzacije pokrenute u sredstvima javnog informisanja (i ne samo u njima) od strane ljudi koji nezakonito borave u Svetom Esfigmenskom manastiru. Ti ljudi na bogohulni nacin stavljaju na svetsku pozornicu i sud tajni duhovni zivot, koji su nam predali nasi Oci. Sveti Kinot Svete Atonske Gore je dugo vremena cutao, ne zeleci da pothranjuje govorkanja i uklanjajuci se od tih metoda borbe kojima se koriste ziloti. Uzdrzavali smo se od polemike jos i radi toga da ne bismo razglasavali o tim nedolicnim postupcima, koje na nesrecu cine neki na Svetoj Atonskoj Gori, i da ne bismo uneli sablazan u duse obicnih ljudi. Mi se danju i nocu molimo da bi Sveblagi Bog i Zastitnica Svete Gore Presveta Bogorodica objavili istinu. Molimo Gospoda za to da Sveta Atonska Gora izadje iz trenutnog iskusenja jos jaca – kako se to desavalo ranije u mnogim kriticnim trenucima njene istorije. Mirne savesti, duboko verujemo da ce se to pre ili kasnije i desiti. Medjutim, nasa savest nam ukazuje i na svrsishodnost objavljivanja dolenavedenog teksta. Odlucili smo se na taj korak sa velikom obazrivoscu i smatramo ga kao izuzetnu meru. Nas cilj je da svakom iole dobronamernom coveku predocimo trezvenu i odgovornu informaciju neophodnu za spoznanje istine, a takodje i radi suprotstavljanja toj “vojnoj kampanji” koja seje smucenje i sablazni, i koja se vodi protiv Svete Atonske Gore i njenog vise od hiljadu godina starog Predanja. 1. Sveti manastir Esfigmen Sveti manastir Esfigmen je jedan od dvadeset rukovodecih carskih, patrijarsijskih i stavropigijalnih manastira Svete Atonske Gore. Taj manastir ima visestoletnu istoriju, koja pocinje od vizantijskih vremena i traje do danasnjih dana. U manastiru se podvizavalo nekoliko velikih svetitelja nase Crkve – prava pohvala za Svetu Goru. Zivot nekih poznatih crkvenih javnih ljudi je takodje bio povezan sa Esfigmenom. Pre nekoliko desetina godina Esfigmen je imao reputaciju jednog od najboljih, najstrozijih i najtradicionalnijih opsteziteljnih manastira Svete Atonske Gore. Potrebno je primetiti da svaki rukovodeci manastir Svete Gore, buduci mesto na kome zive i podvizavaju se monasi, istovremeno ima prava i obaveze, koje su mu date upravo zbog toga da niko i nista ne bi ometalo zivot i podviznistvo monaha iz veka u vek. Na taj nacin, svaki rukovodeci svetogorski manastir predstavlja pravni subjekat drzavnog prava, koji ima administrativnu vlast i koristi se mnogobrojnim privilegijama i preimucstvima, koja proisticu iz posebnog statusa Svete Gore. Istovremeno, svaki od dvadeset rukovodecih svetogorskih manastira ima odgovarajucu duhovnu i administrativnu odgovornost. Danas, zahvaljujuci delima ljudi koji su zauzeli sveti manastir Esfigmen, ta sveta obitelj se prvi put u svojoj istoriji nalazi u tragicnoj situaciji. To jest, u sustini, esfigmenska obitelj je ne noseci odgovornost i ne obavljajuci duhovne i administrativne funkcije jednog od rukovodecih svetogorskih manastira, presla na nivo kelije. Manastir ne funkcionise kao pravni organ i time je zavrsio svoje postojanje. Bratstvo Manastira Esfigmen vise ne postoji. Manastirske zgrade je zauzela grupa ljudi koji zbog svoje sopstvene krivice nisu svetogorski monasi. Te osobe su krive radi nezakonitog preuzimanja vlasti, pa shodno tome i zbog mnogih drugih kaznjivih narusavanja prava. Pocinjuci pricu o tome kako se to desilo, zelimo da skrenemo paznju citaoca na to da novonastala situacija pored stete koju ona nanosi samom svetom manastiru Esfigmen, predstavlja veoma veliku opasnost i za celu Svetu Goru. 2. Osnovni principi postojanja Svete Gore Po opstem ubedjenju Svetogoraca, koji su u saglasnosti sa zakljuccima istorijskih i pravnih nauka, Sveta Gora je za svoje prezivljavanje i neprolazno postojanje u toku vec dvanaest vekova umnogome duzna zastupnistvu Presvete Bogorodice, Koja je dodelila Svetoj Gori posebni status samouprave. Taj status je jedinstven za celo Atonsko poluostrvo, o cemu govorimo u “Svetoj Gori”, a ne samo za neki odredjeni broj monaskih obitelji. U tome i jeste razlika, izuzetnost i preimucstvo Svete Atonske Gore u poredjenju sa drugim najdostojnijim monaskim centrima kao sto su, naprimer, Svete Meteorske Gore ili u davnini Olimp Vitinski. Na taj nacin, osnovni princip naseg monaskog centra je princip crkvenog i administrativnog jedinstva svih svetogorskih manastira i njihovo medjusobno opstenje. Govoreci konkretno, crkveno jedinstvo i opstenje svetogorskih manastira se zasniva na opstem potcinjavanju neposrednoj jurisdikciji Vaseljenske Patrijarsije, koja strogo nadzire precizno postovanje svetogorskih ustava u duhovnim odnosima. Na Svetoj Gori se ne dozvoljava pominjanje na Liturgiji imena bilo kog drugog arhijereja sem Vaseljenskog Patrijarha. Rukovodeci svetogorski manastiri su obavezni da imaju puno crkveno opstenje medjusobno i da uzimaju ucesce u zajednickim svecanim ceremonijama i bogosluzbenim skupovima. Administrativno jedinstvo i opstenje se zasniva na obaveznom zajednickom ucescu rukovodecih manastira u zajednickim organima vlasti ( Svetom Kinotu , Svetoj Epistaziji itd .), a takodje i u njihovoj saglasnosti sa propisima Statuta Svete Gore ( nadalje S . S . G .) o odnosima izmedju Svetog Kinota i svetih manastira . Pored toga, svi rukovodeci svetogorski manastiri su duzni da usaglasavju svoje delatnosti s tim odlukama i zakonima, koje donose kompetentni organi atonske samouprave. Na taj nacin je Sveta Gora jedinstvena religiozna zajednica. U toj zajednici u pravima njenih stalnih clanova saucestvuju i oni koji slobodno ulaze u nju, zive i deluju u punom opstenju s drugim clanovima zajednice. Naravno, svaki covek ima pravo na religioznu slobodu, i kao posledicu toga pravo na prekidanje opstenja sa drugim clanovima zajednice. Ali u tom slucaju ce njegov slobodan izlazak iz zajednice biti iskren i castan postupak. Tako u slucaju Svete Gore grcki Ustav i S .S.G., zeleci da sacuvaju Njen sveopsti Pravoslavni monaski karakter, zabranjuju da na Njoj borave inoslavni ili raskolnici. Uzimajuci u obzir sve gorenavedeno, postaje jasno da na Svetoj Gori ne postoji verska trpeljivost ili individualne verske slobode u tom smislu u kojem one postoje na ostaloj teritoriji Grcke, ali koje bezuslovno cuvaju religioznu slobodu Svete Gore kao jedistvene celine, to jest pravo Atona da bude jedinstvena religiozna Zajednica i Njeno pravo da ispoveda svoju veru na konkretan i jedinstven nacin za sve clanove Zajednice. Raskid crkvenog i administrativnog jedinstva Svete Gore je nezamisliv za njen status, jer bi on unistio njena pravna nacela i u krajnjoj meri bi doveo u opasnost njeno postojanje. Problem o kome se govori ima najozbiljnije pravne, duhovne, crkvene i cak nacionalne dimenzije. Jer ako nekom atonskom manastiru bude data mogucnost da se odvoji od drugih manastira iz razloga koje on jednostrano smatra uvazavajucim, tako da i drugi manastiri mogu saglasivsi se sa uvazavajucim razlozima (vere, savesti, nacionalnosti itd.) prekinuti odnose sa ostalim manastirima i mirno preci u druge crkvene ili nacionalne jurisdikcije, to ce imati razorne posledice za Svetu Goru, za Crkvu i za teritorijalnu celovitost grcke drzave. Iz tog razloga grcki Ustav i S.S.G. bezuslovno zabranjuju svaku promenu broja dvadeset rukovodecih opsteziteljnih manastira Svete Atonske Gore. 3. Kratka istorijska napomena Pocetkom sedamdesetih godina XX veka na Svetoj Gori je doslo do uznemirenosti u vezi sa ekumenskim kontaktima Vaseljenske Patrijarsije. Uporedo sa drugim protestima, mnogi sveti manastiri Svete Gore su privremeno prekinuli pominjanje imena tadasnjeg Vaseljenskog Patrijarha. I pored svega, nijedan od manastira koji je prekinuo da pominje Patrijarha nije prekinuo crkveno opstenje sa drugim rukovodecim manastirima Svete Gore, a takodje ni sa Pravoslavnom Crkvom u celini, i naravno nije presla u drugu crkvenu jurisdikciju, sto se bezuslovno zabranjuje na Svetoj Gori. Jedinstveni izuzetak je, nazalost, tada postao Manastir Esfigmen, u koji su u to vreme dosli ljudi iz sveta, kojima je stran svetogorski nacin misljenja. Ti ljudi su nametnuli svoje poglede ostalim ziteljima obitelji, sto je dovelo do odsecanja Esfigmena od celog svetogorskog organizma. Taj postupak je bio neumesan i nedopustiv za vise od hiljadu godina postojeceg statusa Svete Gore. Tako je Esfigmen osim prekida pominjanja imena Vaseljenskog Patrijarha, prekinuo i crkveno opstenje sa svim ostalim svetogorskim manastirima i sa svim pomesnim pravoslavnim crkvama (to prekinuto opstenje nije uspostavljeno ni dan-danas). U to vreme Manastir Esfigmen je stupio u potpuno i iskljucivo crkveno opstenje s jednim od ogranaka tzv. “Istinski pravoslavnih hriscana”. Treba primetiti da razliciti ogranci “Istinski pravoslavnih hriscana” nemaju cak ni medjusobno crkveno opstenje. Od tog vremena do danasnjeg dana u Esfigmen se primaju samo oni koji se nalaze u crkvenom opstenju iskljucivo sa gorenavedenim pravcem, dok se clanovi drugih crkvenih jurisdikcija proteruju iz manastira. Izdvajanje Esfigmena od crkvenog opstenja je postalo javno 1972. godine, kada je predstavnik manastira u Svetom Kinotu odbio da prisustvuje ne samo na zajednickim bogosluzenjima u svetom hramu Protata, vec i na kratkoj i skromnoj molitvi koju zajedno citaju predstavnici svetogorskih manastira pre pocetka zasedanja Svetog Kinota. Posto se Sveti Kinot vise puta uverio u istinitost svega gorenavedenog, on je kao pocetnu meru privremeno iskljucio predstavnika Esfigmena iz svojih clanova, moleci manastir da se vrati kanonskom poretku i ocekujuci taj povratak. Ali do povratka nije doslo, i otpadnistvo Esfigmena je dobilo zavrsnu crtu – ne samo u crkvenim, vec i u administrativnim odnosima. Bez obzira na mnogobrojne pozive Svetog Kinota, Esfigmen je prestao da salje svog predstavnika (sem jednog izuzetnog slucaja 1972. godine) ili epistata, i nije uzimao ucesce ni u jednom zajednickom delu Kinota, a njemu takodje nije dozvolio da ostvaruje zakonska dejstva u odnosu na sebe kao na svetogorski manastir. Trudeci se da izmeni pogibeljni kurs koji je uzeo Esfigmen, Sveti Kinot je pocevsi od 1974. godine doneo nekoliko odluka o dejstvima igumana i epitropa Esfigmena za oblast Svete Gore. Od tog vremena su gorenavedena lica lisena statusa svetogorskih monaha, medjutim oni su prenebregavajuci odluke Svetog Kinota (oni tu politiku prenebregavanja bez ikakvih izmena sprovode i dan-danas) nastavili da upravljaju manastirom i njegovom imovinom. Od tada je upravljanje manastirom dobilo protivzakonski “status”. Sveta Gora nikada nije priznala tu protivzakonsku upravu, odnoseci se prema svim delima i odlukama nezakonitog rukovodstva manastira kao prema nepostojecim. Za sve vreme protivzakonske uprave Esfigmenom u njemu su dvaput – 1975. i 1999. godine – odrzani izbori za “igumana”, koji naravno nikada nisu bili priznati od strane Svete Gore. Pored toga, saglasno S.S.G. u odsustvu zakonske uprave primanje novih monaha u manastir je bilo nezakonito i nevazece, pa kao posledica toga posle upokojenja starih, kanonskih clanova opstezica, bratstvo Manastira Esfigmen vise ne postoji. Postoji samo grupa ljudi koji nezakonski zauzimaju manastirske zgrade i koji odaju sve znake “posebnog bratstva”, cije postojanje je nedvosmisleno zabranjeno po S.S.G. (clan 183). Ta grupa ljudi se marljivo bavi “primamljivanjem” drugih na svoje mudrovanje, sto je takodje zakonom zabranjeno (clan 184). Iz svega toga sledi da gorenevedene osobe poseduju sve karakteristike raskolnika, sto je jos strozije zabranjeno grckim Ustavom (clan 105) i S.S.G. (clan 5). Istovremeno s tim, gorepomenute osobe ne dozvoljavaju kompetentnim organima vlasti da sprovedu kontrolu zgrada, relikvija i manastirskih svetinja, samim tim odricuci zakonsku vlast grcke drzave i njene zakone. Pored toga, oni ne dozvoljavaju Svetom Kinotu da izvrsi kontrolu manastirskih svetinja, takodje narusavajuci odgovarajuce zakonske postavke. Istovremeno, osobe o kojima se govori, u odsustvu odredjenih Statutom Svete Gore opunomocenih organa, koriste se pokretnom i nepokretnom manastirskom imovinom, buduci na taj nacin krivi u odnosu na vlast i za narusavanje odgovarajucih prava. Bez obzira sto u toku trideset godina Sveta Gora nikada nije priznavala nezakonita dejstva gorepomenutih lica, ona je prema njima pokazivala trpeljivost, nadajuci se u njihov povratak u kanonski svetogorski cin. Sveta Gora nikada nije primenjivala nasilje prema Esfigmencima – cak im je covekoljubivo pomagala kao fizickim licima u njihovim potrebama. Ali kao konacan rezultat Svetoj Gori je za tu pomoc vraceno nezahvalnoscu. Sve te godine kako od strane Svete Gore, tako i od strane Vaseljenske Patrijarsije cinjeni su mnogobrojni pokusaji zblizavanja sa Esfigmenom. Svi ti pokusaji su ostali bez rezultata. Stavise, sve to vreme osobe koje su zausele manastir Esfigmen su svojim delatnostima zastupale jedan tajni cilj: da iskoriste snishodljiv odnos prema sebi od strane Svetogoraca da bi dobili priznanje i ozakonjenje svog protivzakonitog polozaja. Medjutim, taj tajni cilj Esfigmena – da dobije zakonski pravni status u vezi sa placanjem ekonomske pomoci jednom godisnje – bio je ocigledan svih tih godina, a postao je posebno primetan od 1996. godine, kada im je isplacena ekonomska pomoc za sve protekle godine ( do molbe za ulazak u Drzavni pravni savet 2002. godine ) . Negde od 1995. godine Esfigmen pojacava pokusaje za ozakonjivanje svog polozaja. Ti pokusaji su dostigli vrhunac 1999. godine, kada je Esfigmenom poceo da upravlja novi “iguman” Metodije. Od tog vremena je postalo jasno da nema ni najmanje nade za povratak Esfigmena u kanonski svetogorski cin. O svojim zahtevima za priznanje i uzakonjenje lica koja zauzimaju Esfigmen vec otvoreno izjavljuju, samim tim onemogucavajuci bilo kakve pokusaje zblizavanja i dijalog sa njima. Karakteristican je poslednji susret Komisije Svetog Kinota sa predstavnicima lica koja zauzimaju Esfigmen. Sam gorepomenuti otac Metodije se nije odazvao na taj susret, gordo porucivsi svojim predstavnicima da predaju zahtev u njegovo ime, da ga Sveti Kinot ili Gubernatura Svete Gore pozovu zvanicnim pismom u kome bi mu se obratili kao “arhimandritu” ili “igumanu svete esfigmenske obitelji”. To je bila poslednja tacka u svim pokusajima za pronalazenje medjusobnog razumevanja sa licima koja su zauzela Esfigmen. Da bi zastitio Sveti manastir Esfigmen i status Svete Gore, Sveti Kinot je bio prinudjen da ne dopusti gorepomenutoj grupi ljudi koja je zauzela manastir to na sta oni nemaju prava po zakonu, posto bi suprotna dejstva mogla biti procenjena kao njihovo indirektno priznanje i uzakonjenje. Od tog vremena gorepomenuta lica zapocinju organizovanu kampanju u izopacenju istine, namerno govoreci o “surovim merama”, predstavljajuci Sveti Kinot dzelatom, a sebe – mucenicima. Pored toga, oni podsticu na proteste i svoje prijatelje i zastitnike, koji s vremena na vreme organizuju nemire. 4. Poslednje mere Uverivsi se u definitivno odbijanje gorepomenutih osoba za povratak na normalno stanje stvari i u njihovu potpunu orijentaciju na zahteve za priznavanje njihovog protivzakonitog “statusa”, Sveta Gora je rukovodeci se ljubavlju prema Bogu i coveku, postala svesna da je njena istorija i misija prizivaju da sa trepetom i velikom boli projavi brigu kako o sebi - kao Udelu Presvete Bogorodice - tako osobito i o Svetom Esfigmenskom manastiru, koji je deo Atonskog tela. Pored toga, Svetogorci su postali svesni neophodnosti brige o urazumljenju i dusevnom spasenju osoba koje se nalaze u tom svetom manastiru, pokazavsi im neistinitost puta kojim idu. Dakle, Sveta Gora je bila prinudjena da pribegne svojim zakonskim pravima i da oprezno i pazljivo pristupi odgovarajucim dejstvima. Nasa jedina nada na resenje problema mirnim i normalnim putem, bez nezeljene nasilne primene zakona, bilo je to sto svi znaju protivzakonitost zahteva gorepomenutih osoba, a takodje i realnu ozbiljnost problema u njenim religioznim i nacionalnim dimenzijama. Na taj nacin, posle svestranog izucavanja problema i donosenja zakljucka od strane poznatih grckih zakonodavaca, sastavljena je najobimnija konsultaciona napomena, s ozbiljnoscu i svesnom odgovornoscu su prihvacene odgovarajuce odluke vanrednog dvojnog zasedanja Svetog Kinota, i naposletku se zapocelo sa odgovarajucim pravnim procedurama za prihvatanje odluka koje su predvidjene grckim Ustavom i S.S.G., s tim sto su dobijeni pravni rezultati koji dozvoljavaju zaustavljanje svih nezakonskih zahteva osoba koje zauzimaju Esfigmen u odnosu na Svetu Goru. Zatim, 2002. godine je u Manastir Esfigmen bio poslan predstavnik sudskih organa sa zvanicnim pozivima svakom od clanova “bratstva” da se javi u Sveti Kinot. Na taj nacin je osobama koje zauzimaju Esfigmen bilo omoguceno da javno izraze svoje poglede i ubedjenja. Medjutim oni – savrseno neopravdano – nisu iskoristili tu mogucnost, i zatvorivsi manastirska vrata odbili su da dodju u Kinot na zvanican susret sa predstavnicima drugih atonskih manastira. Oni su umesto predstavnika u Kinot poslali fotokopije svojih nezvanicnih odgovora, potpuno neumesnog sadrzaja. Medjutim za to vreme su 24 coveka napustila “bratstvo”. Istovremeno su nezakoniti zitelji Esfigmena organizovali novu kampanju lazi i dezinformacija. Oni su poziv na javno izlaganje svojih pogleda potpuno apsurdno predstavili kao “gonjenje za veru”. Na Svetu Goru su poletele strele nevidjene klevete i cak nagovestaji mogucnosti primene teroristickih akcija protiv svetogorskih manastira. Ti dogadjaji su nezvanicno dokazali da su se gorepomenute osobe definitivno odvojile od tela Svete Gore i da se nimalo ne kaju zbog toga. Na zvanicnom nivou se definitivno potvrdilo postojanje tzv. “posebnog bratstva”, koje se bavi prozelitizmom i propagandom, sto je zabranjeno na Svetoj Gori uz rizik odstranjivanja sa njene teritorije. Istovremeno je Vaseljenska Patrijarsija na osnovu karakteristicnih znakova, definitivno se uverivsi u to da su gorepomenute osobe u raskolu, odlukom Njegove Svetosti Patrijarha i Svetog Sinoda proglasila sve clanove gorepomenutog “bratstva” raskolnicima. Na osnovu svega toga Sveti Kinot je pre nekog vremena doneo zvanicnu administrativnu odluku o udaljavanju sa Svete Gore gorepomenutih osoba (poimence), unapred podrobno obavestivsi sve o tome da on ne zeli njihovo nasilno fizicko udaljavanje iz Esfigmena. Pravni rezultat te odluke je potvrdio da bratstva i organi uprave manastira Esfigmen ne postoje, i da su sve predstavnicke, administrativne i imovinske delatnosti osoba koje zauzimaju Esfigmen nedelotvorne, a takodje i to da niko od njih nema prava na ime svetogorskog monaha i zitelja manastira Esfigmen. Gorepomenutim osobama je bilo predlozeno da predaju svu manastirsku imovinu i da se mirno, tokom meseca (tj. do 15./28. januara 2003. g.) udalje iz manastira. Sada je stvar presla u kompetenciju Guvernije Svete Gore, koja je saglasno zakonu, izdala odgovarajuce izvrsne akte. Nadali smo se da ce za tih mesec dana osobe koje zauzimaju Esfigmen shvatiti da vise nemaju ni najmanje mogucnosti ni osnova da drze u svojim rukama jedan od rukovodecih svetogorskih manastira (naravno, poslednje se pre svega odnosilo na osobe koje su bile na celu tog nezakonitog “bratstva”), da treba da se potcine odlukama visih vlasti Svete Gore i da se presele sa svojim istomisljenicima na neko drugo mesto. Istovremeno se razmatrala mogucnost nekog drugog resenja za osobe koje nisu sposobne za takav premestaj zbog svog uzrasta, zdravstvenog stanja ili iz nekog drugog razloga. 5. Apsurd posvetovljenja Ali, nazalost osobe koje su zauzele Esfigmen su se sa njima svojstvenom nezahvalnoscu koristili ljudski im datim vremenom, za postizanje potpuno suprotnih ciljeva. Oni su objavili nezaustavljiv i bez presedana rat protiv Svete Gore, protiv Crkve i grcke drzave, pokusavajuci da oklevecu i nasilno zaustave casnu i cistu borbu atonskih Otaca za zastitu Svete Gore. Tako, bez straha Bozjeg, koristeci se svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima koja se nalaze na raspolaganju savremene “umetnosti stvaranja izmisljene realnosti”, oni su sebe predstavili zrtvama, koje su toboze progonjene zbog vere i religioznih ubedjenja, dok se u stvarnosti sve odigrava suprotno. Oni su Svetogorce predstavili kao “tirane” i “zlocince” – za sta nema presedana u celoj mnogovekovnoj istoriji Svete Gore. Slicna okrivljavanja bi mogla da dodju u glavu samo njenim neprijateljima i protivnicima. Gorepomenute osobe su samim tim potvrdile da nemaju ni najmanje veze sa moralnim normama i manirom ponasanja koji su prihvaceni na Svetoj Gori, s njenim duhom, istorijom – i uopste sa pravoslavnim hriscanskim monaskim predanjem. Osim toga, oni su jos jednom potvrdili da su predstavnici svetskog mudrovanja o cistoj vodi. Grcko i medjunarodno drustvo je imalu tu nesrecu da postane posmatrac teatralne predstave bez presedana. Ljudi koji sebe gordo nazivaju “istinskim predstavnicima pravoslavne asketike” su se u stvari pokazali pravim svetskim frazerima, koji raspolazu ogromnim novcanim sumama, koji svakodnevno obijaju pragove redakcija televizijskih i radio programa, koji se bore za publikacije u stampi, nezavisno od njihovog moralnog i profesionalnog nivoa, organizuju pres-konferencije u raskosnim hotelima, otvaraju sajtove na Internetu itd. Manastiri Svete Gore (koje ovi ljudi okrivljuju za posvetovljenje) svesno izbegavaju dejstva slicne vrste. Medjutim najgore od svega je to sto je u toku pokrenute ratoborne kampanje protiv Svete Gore bio pripremljen i podeljen veliki broj “lako prijemljivih” parola o “gonjenjima zbog stajanja u veri” itd. (onda kada u stvari nema ni gonjenja, ni stajanja u veri) i prezentiran je javni prezir prema poretku koji je prihvacen na Svetoj Gori, i prema odlukama njene vlasti. O tome cemo detaljnije govoriti nize u tekstu. Kada je zilotima isteklo dozvoljeno vreme ( tj . 15./28. januara 2003. g .), oni su se zatvorili u manastirske zgrade ( manastriska vrata su bila zatvorena jos pre dva meseca ). Oni su usmeno i pismeno bili obavesteni o opstoj saglasnosti i medjusobnim obavezama Vaseljenske Patrijarsije, MID Grcke i Svete Gore o nedopustivosti njihovog nasilnog udaljavanja iz manastira. Oni su znali i to da njihovo nasilno udaljavanje nije moguce na osnovu politickih razloga, kao i to da policije koja se nalazi na Svetoj Gori nema dovoljno za slicne akcije. Dan ranije guverner Svete Gore im je saopstio da ce Esfigmen posetiti policijska patrola, koja ce ih zvanicno uveriti u to da se ne sprema nikakav napad na manastir. Uverili su ih da ce policijska patrola odmah po predaji saopstenja napustiti manastir, sto se zaista i desilo. Ali bez obzira na sve to, koristeci se povoljnom mogucnoscu da postanu heroji, nalazeci se u bezopasnoj situaciji, ziloti koji zauzimaju Esfigmen su rastrubili po celoj vaseljeni da je toboze poceo napad na manastir, da ih opkoljavaju oklopna vozila i veliki broj jedinica specijalne namene, da su liseni najneophodnijih sredstava za zivot, itd. Laz dostojna smeha, ali istovremeno i placa. Oni su tajno doneli u Esfigmen tv - kamere i pozvali novinare, kako bi postali prvi u istoriji “mucenici za veru” koji objavljuju svoja mucenja direktno u etar. Sve to je postalo svedocanstvo potpunog posvetovljenja tih ljudi i banalizovalo svetinje nase vere u ocima ovog sveta. Oni su izdali Svetu Goru, Pravoslavlje i nase nacionalne ideale, prinoseci ih na zrtvu Molohu svetskih sredstava masovnog informisanja. Oni su pokusali da oklevecu nasu otadzbinu na medjunarodnom nivou. Oni su se, lazno okrivljujuci Svetu Goru za simpatije prema Zapadu, obratili za pomoc evropskim organizacijama (“latinskim” i “satanistickim” – prema njihovim sopstvenim recima). Oni su se obratili sudovima sa dokazima koji bi, da su prihvaceni, imali razorne posledice za celu Svetu Goru (i naravno, za Sveti Esfigmenski manastir). Oni su ucinili mnostvo drugih dela koja su strana svetogorskom duhu. Sve u svemu, oni nisu ostavili nikakve sumnje u to da ne pripadaju Svetoj Gori i da su joj duboko strani. Ti ljudi su potvrdili ono sto je vec odavno bilo poznato: oni su sami sebe izdvojili sa Svete Gore – u svakom smislu tih reci. Mi smatramo svojom obavezom da damo odgovore na ta pitanja koja kao rezultat neumesne kampanje lazi i dezinformacija uznemiravaju i sablaznjavaju javno mnjenje . 6. Odgovori na pitanja - Da li se zaista desava gonjenje na Sveti Esfigmenski manastir ? - U tom pitanju postoji dvostruko izvrtanje istine . Primena zakonskog poretka , koja se vrsi mirnim putem , ne moze biti nazvana “ gonjenjem ”. Ali i sve to sto se odnosi na grupu ljudi koja nezakonski zauzima zgrade Manastira Esfigmen ne moze biti predstavljeno kao nesto sto se odnosi na tu ? vetu obitelj kao duhovnu ustanovu sa svom svojom mnogovekovnom istorijom . - Postoji li opasnost da se u Svetom manastiru Esfigmen prekine monaski zivot? - Bas nasuprot tome. Staranje Svete Gore je usmereno na spasenje manastira Esfigmen i na obnavljanje njegove zivotne delatnosti, koju su prekinule osobe sto je trenutno nezakonski zauzimaju. - Hoce li biti izgradjen drugi manastir Esfigmen, negde na drugom mestu? - To je nemoguce. Naravno, ziloti kao fizicka lica koja zauzimaju Esfigmen ne cine manastir – u smislu pravnog lica. Posto rukovodstvo i bratstvo manastira Esfigmen ne postoji, Sveta Gora je duzna da uspostavi njihovo postojanje, tj. da pristupi formiranju bratstva manastira Esfigmen. Ponovno formirano bratstvo ce izabrati i zakonsko manastirsko rukovodstvo. Mesto boravka bratstva ce ocigledno biti zgrade manastira Esfigmen, medjutim posto su one nezakonski zauzete, bice pronadjeno neko privremeno resenje – u okvirima zakona Svete Gore. - Odluke Svetog Kinota i Vaseljenske Patrijarsije su pokrenute time sto osobe koje zauzimaju Esfigmen ne pominju Vaseljenskog Patrijarha? - To je nasiroko rasirena laz. U sinodskoj patrijarsijskoj odluci taj motiv ce cak ni ne pominje. Sve odluke govore o otpadnistvu jednog od rukovodecih svetogorskih manastira od crkvenog i administrativnog opstenja sa Svetom Gorom i sa Crkvom, i o njihovom staranju da u to uvuku i sve ostale. Radi se o klasicnom slucaju bezuslovne konstatacije postojanja raskolnickih grupacija i zakonom zabranjenog “posebnog bratstva”. Gore u tekstu smo napomenuli o tome da su i drugi rukovodeci manastiri Svete Gore u znak protesta privremeno prekinuli pominjanje Vaseljenskog Patrijarha i ostavljaju sebi takvo pravo i ubuduce. Medjutim nijedan od tih manastira nije prekinuo opstenje sa Crkvom i nije presao u crkveno opstenje sa vancrkvenim grupacijama. - Sta se desava sa drugim zilotima Svete Gore i uopste sa pristalicama tzv. “Istinski pravoslavnih hriscana” van Atona? - Ziloti Svete Gore takodje ne pominju Patrijarha. Svaki od njih je licno prekinuo opstenje sa Crkvom. Ali, oni su u krajnjoj meri zavisni od manastira kelije i ne remete crkveno i administrativno opstenje dvadeset rukovodecih svetogorskih manastira. Naravno, regulisanje problema na teritorijama koje pripadaju svetogorskim manastirima je unutrasnja stvar svakog od njih. Osobama koje zauzimaju manastir Esfigmen je vise puta predlagano da po svojoj zelji samostalno izaberu odredjen broj zitelja sa cele Svete Gore, koji su sa njom u crkvenom i administrativnom jedinstvu, i da im predaju upravljanje manastirom, a oni koji ostanu u manastiru ili da predju u Keliju i ne protiveci se nicemu da se bave svojim duhovnim zivotom. Ali ti predlozi nisu bili prihvaceni, cak su bili osudjeni. Sto se tice pristalica takozvanih “Istinski pravoslavnih hriscana”, Sveta Gora s njima nema nesporazuma, posto se oni ne mesaju u njene unutrasnje poslove, u kojima iskreno receno nemaju ni najmanju kompetenciju. Sledi da “Istinski pravoslavni hriscani” nemaju nikakvog razloga da dezinformacijama podsticu osobe koje zauzimaju Esfigmen, niti da budu ratoborno raspolozeni protiv Svete Gore. - Priznaju li osobe koje zauzimaju Esfigmen jurisdikciju Vaseljenskog Patrijarha na Svetoj Gori? - Ne, sto je direktno narusavanje grckog Ustava. Oni sebe opravdavaju time sto izjavljuju da priznaju Patrijarha kao instituciju koju uvazavaju. Ali u datom slucaju se radi o povrsnom argumentu posto Patrijarsiju kao instituciju priznaju i uvazavaju skoro sve svetske religije i drzave. Ulazak u crkvenu jurisdikciju podrazumeva mnogo konkretnije obaveze i pre svega, elementarno crkveno opstenje, kao i sve ono sto logicno proistice iz odgovarajucih crkvenih kanona i svetogorskih pravila. - Imaju li pravo oni koji pripadaju crkvenoj jurisdikciji Vaseljenske Patrijarsije da osudjuju dela Patrijarha? - Sveta Gora je prva koja, kada to treba, podvrgava odredjena dela Vaseljenskog Patrijarha strogoj kritici, cineci to uvek sa uvazavanjem i iskrenoscu. Poznato je da je Sveti Kinot Svete Gore vise puta izrazavao svoj stav po pitanjima vere i protestvovao protiv dela koja nisu u saglasnosti sa pravoslavnim dogmatima i predanjima (npr. Balamandski sporazum, dijalog pravoslavnih s monofizitima itd.). Medjutim, osobe koje zauzimaju Esfigmen odlaze mnogo dalje u izrazavanju nesuglasica, uznemirenosti i brige u vezi sa crkvenom politikom ovog ili onog predstavnika Konstantinopoljske Crkve, ne priznaju ulogu Pravoslavne Crkve ni pod jednom od najstarijih Patrijarsija (Aleksandrijskom, Antiohijskom i Jerusalimskom) i ni pod jednom od drugih pomesnih pravoslavnih crkava. Oni vode borbu ne za zastitu Pravoslavlja, kako sami tvrde, vec iskljucivo u zastitu konkretnog ogranka tzv. “Istinski pravoslavnih hriscana”, kome i sami pripadaju. Ti ljudi ne trpe opstenje ili veze cak ni sa jednim od drugih zilotskih ogranaka. Svoju grupaciju oni smatraju za Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu – izlazuci na taj nacin podsmehu pojmove o jedinstvenosti, svetosti i sabornosti Hristove Crkve i svete dogmate nase vere. - To su problemi duhovnog karaktera. Da li je dozvoljeno resavati ih na slican nacin? - Dajte da preciziramo sta znaci “slican nacin”. Ako se ima u vidu primena sila, onda je teznja za to iskljucena. Ako se pod tim podrazumevaju dejstva administrativnog karaktera, onda cemo pojasniti: duhovnim stvarima se bavi Crkva, a administrativnim – drzavna vlast. Sveta Atonska Gora se upravlja po posebnom statusu samouprave. Prema grckom Ustavu, drzavna vlast na Atonu se ostvaruje svetim manastirima, preko Svetog Kinota, u koji ulaze antiprosopi – predstavnici monaha. Ti antiprosopi kao duhovna lica predstavljaju manastire kao duhovne ustanove. Na taj nacin su na Svetoj Gori duhovna i administrativna pitanja na najtesnji nacin medjusobno povezana, kao sto odgovornost za drustveni poredak i sigurnost nosi drzava u liku guvernera Svete Gore. U razmatranom problemu sve je islo zakonski: Crkva je konstatovala cinjenicu crkvenog raskola, Sveta Gora je takodje, uverivsi se u tu cinjenicu, donela administrativnu odluku, posle cega je guverner doneo izvrsnu odluku. Takav tok stvari je predvidjen hiljadugodisnjim statusom Svete Gore, i nije nase da ga menjamo. Oni koji nisu saglasni sa tim poretkom, ne treba da dolaze na Svetu Goru, niti da zive na njoj. Osobe koje zauzimaju Sveti Esfigmenski manastir, insistirajuci na svom upravljanju jednim od rukovodecih manastira Svete Gore, tezili su da se umesaju u tok njenih administrativnih poslova umesto da vode smiren nacin zivota slicno vecini drugih zilota, koji zive u zavisnosti od raznih manastira kelija . Upravo ta upornost gorepomenutih osoba je i povukla za sobom sve nastale probleme – u odnosima njih samih, manastira Esfigmen, Svete Gore, Crkve i grcke drzave. - A zbog cega te osobe insistiraju na upravljanju jednim od rukovodecih svetogorskih manastira? - Ocigledno zato sto uzurpirajuci vec trideset godina istoriju, ime i imovinu mnogostradalnog manastira Esfigmen i spekulisuci njima, te osobe veoma visoko podizu svoj autoritet medju pristalicama njihove raskolnicke grupacije i imaju u njoj rukovodecu ulogu. Imidz Svetogoraca, a pored toga “skoro jedinih” pravih monaha i pravih pravoslavaca, daje im ogromnu prednost u propagandi svog raskolnickog ogranka. - Zbog cega se precutkuje o tome da je sve sto se desilo pocelo zbog pitanja vere? - Nedopustivo je rasudjivati na ovakav nacin. Kada je pocelo raspravljanje problema, ono se vodilo oko pitanja vere – u opstem smislu tih reci. Tu cinjenicu niko ne precutkuje. No pritom niciju veru niko nije ponizio ni uvredio. Prema tome, nedopustivo je tvrditi da se otpadnistvo gorepomenutih osoba od drugih Svetogoraca, od kojih se ne razlikuju u veri, vec po ocenama onoga sto se desava u Crkvi, desilo zbog pitanja vere. Niko ne daje osnova za tvrdnju da nesuglasice, uznemirenost i briga zbog pitanja crkvene politike opravdavaju i ozakonjuju primenu ma kog sredstva – tim pre ne sredstva nezakonskog i anticrkvenog, kao u slucaju otpadnistva od Crkve bez presedana gorepomenutih osoba. Ali cak i da je problem zaista poceo zbog pretresanja pitanja vere, sada, videvsi njene pogibeljne posledice po samu veru, Crkvu, Svetu Goru i monastvo, gorepomenute osobe bi trebalo da izmene svoj stav – kako su to uradili drugi manastiri koji su privremeno prekinuli pominjanje Patrijarha. Nije slucajno da Sveta Gora vodi borbu protiv obe krajnosti – kako protiv ekumenizma, tako i protiv zilotstva. - Da li je istina da su delovanja drugih manastira Svete Gore bila izazvana pritiskom Patrijarha i opasnoscu crkvenog odlucenja? Da li se taj pritisak nastavlja i danas? - Ta neumesna izmisljotina strasno rastuzuje Svetogorce ciji su pogledi i ubedjenja poznati po svojoj slobodi, nezavisnosti i odlucnosti. Svetogorski monasi se u svojim delatnostima uvek rukovode savescu ne podlezuci nicijem pritisku. Oni su vise puta dokazivali tu istinu na delu. Medjutim ta izmisljotina je ponizavajuca i za samog Patrijarha, svrstavajuci ga u red tirana i terorista. U razmatranom pitanju interesovanje za esfigmenski problem je bio obostran i nesumnjivo veci od strane Svete Gore, nego od strane Vaseljenske Patrijarsije. Sto se tice konkretnih crkvenih i administrativnih delovanja poslednjih godina, inicijativa za njih pripada prvenstveno Svetoj Gori. Dve druge strane - Crkva i Drzava - su prema svojoj snazi pomogle Svetoj Gori u tim delatnostima. Iz samih dokumenata se moze lako videti da je Sveti Kinot Svete Gore sastavio administrativne akte pre objavljivanja odluke Patrijarsijskog Sinoda. Tu odluku je Sveti Kinot uzeo u obzir pri donosenju poslednjih odluka koje se ticu datog pitanja. - U mnogim objavama se provlaci misljenje da su u stavu osoba koje zauzimaju Sveti Esfigmenski manastir sadrzani planovi ekumenizma. Da li je to zaista tako? - U tom tvrdjenju je bila skrivena tajna nada zilota, i ta nada se pokazala uzaludnom. Na pitanje odnosa prema ekumenizmu treba obratiti posebnu paznju posto iskustvo Svete Gore dokazuje nesto suprotno onome sto tvrde ziloti. Sveta Gora drzi antiekumenisticku zastavu, i kao verno cedo Crkve ima pravo na nesaglasnost s nekim pojavama crkvenog zivota i na to da se njen glas cuje. Tog prava su liseni oni koji su napustili Crkvu. Medjutim u svojoj borbi protiv ekumenizma Sveta Gora nikada nije dobila ni najmanju podrsku od osoba koje zauzimaju Sveti Esfigmenski manastir. S jedne strane, te osobe koje nezakonito zauzimaju jedan od svetogorskih manastira, ne dozvoljavajuci mu da se vrati normalnom zivotu, lisile su Svetu Goru mogucnosti jedinstvenog svedocenja vere. Tj. nezakonito zauzimanje svetogorskog manastira od strane zilota lisava Svetu Goru jos jednog aktivnog ucesnika u zajednickoj borbi protiv ekumenizma. S druge strane, nastupajuci u ulozi “vatrenih fundamentalista”, ziloti koji zauzimaju Esfigmen ponizavaju lik konzervativnog, ali prosvecenog svetogorskog monaha, daju povod za bezbrojne prigovore Svetoj Gori koja ih trpi i alibi za one koji zele da opravdaju svoje odstupanje od pravoslavnog ispovedanja vere. - A da li je pravilno to sto su gorepomenute osobe proglasene raskolnicima, tada kada oni sami to odricu? - Patrijarsijsko sinodalno resenje je konstatovalo i potvrdilo to sto se vec desilo i nije donelo nista novo. Ocigledno je i razume se samo po sebi da su gorepomenute osobe raskolnici, posto su otpali od opstenja sa Crkvom (sa svim karakteristicnim znacima za to: npr. otpadnistvo jednog od rukovodecih manastira Svete Gore itd.). Upravo to otpadnistvo je konstatovala i crkvena vlast, cijoj jurisdikciji su pripadali ti ljudi. Oni sami tvrde da je Patrijarh raskolnik, jer je otpao od jedine Pravoslavne Crkve – tj. od njihove raskolnicke grupacije. To “otpadnistvo” oni “konstatuju” sami (ili, u krajnjem slucaju, rukovodstvo tog otpadnickog ogranka, kome oni pripadaju). Sve u svemu, ta naivna neumesnost dovodi do sledeceg pitanja: zar Vaseljenska Patrijarsija pripada jurisdikciji Manastira Esfigmen ili (po Ustavu nase zemlje) Sveti Esfigmenski manastir pripada jurisdikciji Vaseljenske Patrijarsije, koja je bezuslovno postupila pravilno i kompetentno? Pored svega ostalog, ako bi osobe koje zauzimaju Esfigmen same verovale u te ideje koje objavljuju, onda ih odluka toboze jeretika Patrijarha uopste ne bi trebalo da interesuje. Oni ne bi trebalo da zele uspeh u nekom privremenom cilju, odbacivsi patrijarsijsku odluku pomocu sredstava ovoga sveta. Ali to sto se desava u stvarnosti dokazuje da tim ljudima nedostaju cvrsti argumenti i da se u svojim delima koriste principom povoljne konjunkture. - Da li je istina da su osobe koje su zauzele Sveti Esfigmenski manastir svojim vrlinskim zivotom zadobile postovanje drugih svetogorskih monaha, kako se o tome pise u novinama? - Tu informaciju su hvalisavo rasirili u stampi sami ziloti – sto dokazuje da nemaju pristojnosti i skromnosti. Svetom Kinotu nije poznata nijedna izjava bilo kog od rukovodecih svetogorskih manastira koja podrzava osobe koje zauzimaju Esfigmen. Pre se moze govoriti o suprotnom. - Ali zar je prestup tih ljudi toliko veliki da ih treba kazniti proterivanjem sa Svete Gore? Jer mnogi od njih zive na njoj vec dugo godina. Zar su Svetogorci toliko surovi? - Mi verujemo u to da Sveti Oci koji su ustanovili i do nasih dana sacuvali pravila i zakone po kojima zivi Sveta Gora nisu bili bez ljubavi i milosrdja. Prosto, njihova ljubav i briga o Udelu Presvete Bogorodice, Koja je Majka Ljubavi i Milosti bila je jaca [od svetskih pojmova o milosrdju i ljubavi]. Mi nemamo prava da ukidamo zakone i postavke po kojima zivi Sveta Gora, kao ni da lisimo dolazece generacije mogucnosti da nadju to sveto mesto sacuvano od opasnosti i zasticeno – onakvo kakvim smo ga i mi zatekli. Vise u tekstu smo objasnili da je Sveta Gora trideset godina pokazivala prema tim ljudima veliku humanost i trpeljivost, pomazuci im kad je to bilo potrebno. Oni su za to Njoj vratili nezahvalnoscu koristeci se takvim odnosom radi priznanja nezakonitog stanja stvari. Napomenuli smo i one koji nisu dobili odgovor na predloge koje su po Svetoj Gori sirile osobe koje zauzimaju Esfigmen, radi toga da izbegnu njihovo fizicko udaljavanje sa Svete Gore. Ali i sada se samo po sebi razume da ukoliko ti ljudi prestanu da imaju pretenzije na zauzimanje jednog od rukovodecih manastira Svete Atonske Gore, bice pronadjeno kompromisno resenje problema. To je resenje koje mi ocekujemo i sa olaksanjem prihvatamo. Prigovori o surovosti su upuceni onima koji radi vlasti i gorepomenutih pretenzija muce sve ostale. - A da li je bilo pokusaja zblizavanja sa zilotima koji zauzimaju Esfigmen? - Za sve vreme svoje tipicne enciklike Sveti Kinot je jednom godisnje pozivao Esfigmen da posalje svoga predstavnika. Godine 1980. Kinot je predlozio Esfigmenu da posalje clana Svetoj Epistasiji. Komisija Svetog Kinota je vodila pregovore 1994-1995. godine. Nova Komisija ih je vodila pocevsi od 1997. godine. U toku tih godina je bilo oko petnaest susreta sa gorepomenutim osobama. Pokojni Patrijarh Dimitrije je s mukom organizovao susrete sa njima. Sadasnji Patrijarh Vartolomej je takodje ulagao mnogo napora. Sem toga, poslanica sadasnjeg Patrijarha Esfigmenu se sada na drzak nacin koristi od strane osoba koje zauzimaju Esfigmen u njihovim izjavama kao dokaz njihovog priznanja od strane Vaseljenske Patrijarsije. Grcka drzava je preko guvernera Svete Gore vise puta pokusala da se zblizi sa njima. Ulagani su napori da osobe koje zauzimaju Esfigmen barem za pocetak posalju u Kinot svog predstavnika. Bili smo spremni da se ogranicimo samo na to. Ali cak su i ti pokusaji naisli na neosnovanu pretenziju gorepomenutih osoba, i na to da je njihov predstavnik za vreme kratke molitve pre pocetka zasedanja Svetog Kinota izlazio napolje ili ostajao da sedi. To je direktno ponizavanje nase vere i nasih svetinja. Ocigledno, posto osobe koje zauzimaju Esfigmen veruju da ce nezakonito stanje u kome se nalaze biti ozakonjeno i priznato, ne ostaje ni najmanja nada na zblizavanje sa njima. Zato su ucinjeni pokusaji razresenja problema na drugoj osnovi. Mi i dalje imamo nadu za zblizavanje. - Zbog cega se sve to desava sada? - Mi nismo birali neko konkretno vreme. Stvar je isla prirodnim redosledom: posle konkretnih izvrshnih postupaka i odluka Svetog Kinota. Sveta Gora je dugo pokazivala svoju snishodljivost i trpeljivost – i dotad je postojala neka nada za povratak zilota koji zauzimaju Esfigmen u kanonski svetogorski cin. Poslednjih godina problem je postao slozeniji zbog sledecih okolnosti: 1. Kako je gore napomenuto, negde od 1995. godine osobe koje su zauzele Esfigmen su uzele zavrsni kurs u teznji da postignu svoje ozakonjenje i priznanje. Radi ostvarenja tog cilja oni su nezahvalno koristili snishodljivost Svete Gore, kao i to sto se proteklih godina situacija stabilizovala. Taj kurs je vec postao javan 2000. godine, kada su gorepomenute osobe pretenzijama na obracanje “igumanu Esfigmena” zvanicnim pismom Svetog Kinota, prinudili Svetu Goru da primeni neophodne mere – dok situacija nije postala nepovratna za nju samu. 2. Od 1999. godine problem je usao u novu fazu. Govoreci iskreno, do tog vremena “igumani” manastira Esfigmen su bili takvi da su mogli omoguciti povratak zakonskom poretku. Tako je "iguman" Atanasije bio kanonski izabran i intronizovan, "igumana" Jeftimija, koji je rukovodio Esfigmenom od 1975 . do 1999 . godine je u krajnjoj meri rukopolozio arhijerej koji je bio u kanonskom opstenju sa Crkvom. A sadasnji “iguman” Metodije nema cak ni to, tako da situacija ulazi u corsokak. Takodje sve pokusaje zblizavanja cini bezuspesnim jasna i nedvosmislena izjava “igumana” Metodija da on nikada ne bi prihvatio priznanje od Vaseljenske Patrijarsije. Tj . sam covek potvrdjuje da nema zelju da nadje put za povratak. 3. U vezi sa poslednjim medjunarodnim i evropskim dogadjajima sve jasnije se pokazuje neophodnost povecane paznje pitanjima koja se ticu ocuvanja posebnog statusa Svete Gore , i neophodnost ispravljanja tih grubih odstupanja koje dovode taj status u pitanje – kao u razmatranom slucaju . U suprotnom ce nastupiti trenutak kada ce vec biti kasno za ispravljanje slozene situacije na Svetoj Gori. Ali jos jednom skrecemo paznju na to da su gorepomenute osobe preko svog pravnog konsultanta prve okarakterisale sastav Svetog Kinota kao nezakonit, a njegove odluke – kao nevazece, pozivajuci se pritom na to da su se zasedanja Svetog Kinota odrzavala bez predstavnika Svetog Esfigmenskog manastira. Takva okrivljavanja su posluzila kao podsticaj na postupke koji bi trebalo da izvedu situaciju iz stanja neodredjenosti. - Kakvu ulogu je u celoj to prici igrala Komisija Svetog Kinota? - Svakoj Komisiji Svetog Kinota se daje punomoc da radi na ovom ili onom pitanju, da skuplja odgovarajuce dokaze i da predstavi problem u Svetom Kinotu, koji ima iskljucivo pravo prihvatanja odluka putem glasanja manastirskih predstavnika. Pitanje Svetog Esfigmenskog manastira je bila tema neprekidnih mnogobrojnih razmatranja na sednicama Svetog Kinota, a takodje i na sednicama Duplog vanrednog Sveštenog Kinota . Pritom je Komisija delovala u okvirima odluka koje je prihvatio Kinot. Staranja da se Komisiji Svetog Kinota pripise surovost (tada kada se ta Komisija neprekidno trudila da pronadje mirno resenje problema), kao i okrivljavanja clanova Komisije za ostvarivanje licnih ciljeva potpuno su nepravedna, i vise od toga – necasna i podmukla. Tako se mogu okarakterisati i staranja da se odluke Svetog Kinota predstave kao odluke Komisije – s tim da se poljulja autoritet tih odluka. Takodje, lazljive i hvalisave izjave osoba koje zauzimaju Esfigmen o tome da su neki manastiri toboze solidarni sa njima (pritom se ne ustezu da neke manastire imenuju pojedinacno) izlaze van okvira pojmova o statusu organa svetogorske uprave – kako god on bio tumacen. - Da li je istina da se osobe koje zauzimaju Esfigmenski manastir progone zbog toga sto ne primaju evropski novac? - To je jos jedna povrsna propagandna tvrdnja, koja je postala novinarskom senzacijom zahvaljujuci bombasticnim izjavama “igumana” Metodija. Vec dugo godina se na Svetoj Gori vode radovi radi obnavljanja svetih manastira. Sredstva za te radove izdvaja grcka drzava, koja koristi kako nacionalne tako i evropske prihode. Brinuci o manastiru Esfigmen, Sveti Kinot ga je stavio na spisak manastira koji podlezu obnovi saglasno programu “Aton”. Nijedan od svetogorskih manastira nije zahtevao novac za te radove. Naprotiv: sami manastiri, osecajuci veliku potrebu, mole da se izdvoje sredstva za njihovo obnavljanje, i uz velike probleme iznalaze ?? mogucnosti da ?? zadovolji mali broj takvih molbi. Ali ako govorimo o osobama koje zauzimaju manastir Esfigmen, onda cak i ako bi hteli da zamole za sredstva za obnavljanje manastira ne bi mogli to da urade, jer nemaju prava da se koriste njima, posto nezakonito borave u manastiru. Na taj nacin je “heroizam neprihvatanja evropskog novca” na poverenje potpuno neuspesan i lazan. Dublji cilj tog “heroizma” je podsticaj saosecanja prema sebi od strane ljudi koji ne znaju pravo stanje stvari, i teznja da se izazove ushicenost sopstvenim asketizmom. Takva nedoslednost postaje jos uocljivija ukoliko se uzmu u obzir veoma solidne sume u drahmama, eurima i dolarima koje su odlazile i odlaze u manastir na propagandu njihovog zilotskog ogranka, na kampanje u medijima, na sudske troskove itd. Treba reci i to da je gorepomenutim osobama isplacena jednogodisnja ekonomska pomoc od grcke drzave za sve prethodne godine, a da one i dalje nastavljaju da pretenduju na dobijanje te pomoci na ime Manastira Esfigmen. Pored toga, nedoslednost i neiskrenost tih “antievropejaca” se vidi i iz toga sto su se oni preko svojih sticenika vec obratili u Zenevu (Komisiji za ljudska prava), u Brisel i Luksemburg (Evropski savet – politicki komitet), u Milano (Medjunarodno udruzenje pravnika), itd. I vise od toga, oni prete da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava, koji se nalazi u Strazburu, podsticuci na taj nacin “frankolatine” (kako sami nazivaju Evropejce) na dejstva protiv Svete Gore i nase otadzbine. - Ima li veze problem Manastira Esfigmen sa poznatim pokretom u Evropi za dozvolu zenama da stupe na Svetu Goru? - Osobe koje zauzimaju Esfigmen su sa karakteristicnom prevrtljivoscu pokusale da okrive Sveti Kinot za to da on zeli da ih udalji sa Svete Gore kako bi dozvolio pristup zenama na nju. No nazalost isti ti ljudi nijednom nisu uzeli ucesce u borbi Svete Gore za ocuvanje svog posebnog statusa. Naprotiv: ako bi njihovi zahtevi bili prihvaceni, to bi imalo tuzne posledice za svetogorski status. Oni otvaraju put tim tuznim posledicama kada govore, pisu i potpisuju obracanja visim drzavnim organima o tome da Sveta Gora moze da donosi administrativne odluke samo posle prihvatanja odluka od strane svetskih sudskih instanci (svako moze da razume sta to znaci, naprimer, u slucaju pokusaja dozvole stupanja zena na Svetu Goru). Tim izjavama direktno odbacuju samoupravu Svete Gore. Takodje sadasnji Esfigmenci otvaraju put po Svetu Goru stetnim posledicama izjavljujuci o toboze narusavanju ljudski prava na Svetoj Gori (religiozne slobode). Jer ako svetske vlasti priznaju da zabrana boravka inoslavnih i raskolnika na Svetoj Gori narusava religioznu slobodu, onda cemo uskoro videti kako se na Atonu podizu ????????? manastiri i protestantski molitveni domovi! - A zasto problem o kojem se govori ima nacionalne dimenzije? - Vec smo objasnili da ziloti koji zauzimaju Esfigmen svojim dejstvima podvrgavaju opasnosti teritorijalnu celovitost nase zemlje i daju povod za osporavanje zabrane na otpadnistvo od Svete Gore po nacionalnoj pripadnosti. Pored toga, istinski antinacionalni karakter ima i kampanja klevete i javnog kompromitovanja nase zemlje pred medjunarodnom zajednicom, u toku koje ti ljudi pokusavaju da dokazu da su toboze podvrgnuti ugnjetavanju. Ti pokusaji su dostigli kulminaciju kada su gorepomenute osobe otvorile sajt na Internetu na engleskom jeziku s ciljem da ocrne grcku drzavu u Americi i Evropi. Na stranicama tog sajta se pojavljuju bezbrojne izmisljotine o “progonstvima” na zilote i prikazuje se fotografija jednog kariotskog monaha, koji pripada drugom manastiru, kao Esfigmenca, koji se toboze isteruje iz manastira i “nema gde glavu da zakloni”. Medju mnogim drugim stvarima koje cine osobe koje zauzimaju Esfigmen izdvajamo i njihovo nedavno pismo Moskovskom Patrijarhu, u kome mole Njegovu Svetost da se umesa u celu stvar - na stetu nase zemlje i Vaseljenske Patrijarsije. - Da li su protiv osoba koje nezakonito zauzimaju Esfigmenski manastir bile primenjene neprijateljske mere? - Odgovarajuci na to pitanje, obavezni smo da konstatujemo neuspesni pokusaj teatralne predstave osoba koje zauzimaju Esfigmen, preduzet iz zelje da se procuju kao heroji, nalazeci se pritom u bezopasnoj situaciji. Pocevsi od 2000. godine Sveti Kinot je porucio Svetoj Epistasiji da se posebno pazljivo odnosi prema naporima zilota koji zauzimaju Esfigmen da dobiju indirektno ozakonjenje svog polozaja, koristeci pomoc koja im se ukazuje po snishodjenju. Na taj nacin, Kinot je bio prinudjen da gorepomenutim osobama uskrati i ona prava koja imaju po zakonu – naprimer, pravo da predstavljaju jedan od rukovodecih manastira Svete Gore, koji nezakonito zauzimaju. Nezakoniti su bili i zahtevi osoba koje zauzimaju Esfigmen da se poklonicima koji dolaze da posete manastir izdaju posebne dozvole za to (to je bilo tumaceno kao zabrana posete Svetoj Gori za poklonike koji su se uputili u Esfigmen); nezakoniti su bili zahtevi poreskih olaksica na tekuce gorivo (ovo odbijanje je pretvoreno u lisavanje manastira ogreva za zimu – iako se za zagrevanje u Esfigmenu koriste peci u kojima se loze drva); nezakoniti su bili zahtevi za ulazak na Svetu Goru transportnih sredstava, koja su bila zavedena na ime Manastira Esfigmen (tu meru su oni predstavili kao zabranu ulaska kamiona sa namirnicima, i njihovu osudjenost na gladovanje) itd. Sve zahtevano (poseta poklonika, kupovina tekuceg goriva, ulazak transportnih sredstava itd.) je moglo da bude organizovano na drugi nacin – a ne na ime Manastira Esfigmen. Medjutim oni su tezili da legalizuju svoj polozaj. Ti ljudi se s vec uobicajenom lazju nisu pokolebali da izjave o “konfiskaciji manastirske imovine”, o “ekonomskom pritisku”, o “zatvaranju bankovnih racuna” (bilo im je postavljeno jedno pitanje na tu temu). Sve to je – izmisljanje ciste vode. Vatreno su izjavljivali – pritom se obracajuci inostranstvu – o “iskljucenju vode i struje”, pri cemu je prvo “iskljucenje” nezamislivo, a drugo – glupo, posto na Svetoj Gori nema elektricnih dalekovoda. Cak i postovanje zakona koji se odnose na veoma vaznu i za Svetu Goru preterano osetljivu temu – priblizavanje brodova njenim obalama (u pogledu toga Svetogorci su mnogo godini stitili svoja prava) – osobe koje zauzimaju Esfigmen su nazvale nezakonitom “blokadom s mora”. U vezi sa dogadjajima 16/29. 1. 2003 godine kao i onim kasnijim, laz je presla u sferu bolesne uobrazilje, kako smo to napomenuli gore u tekstu. Policija je po njima postala polubataljon oklopne vojske. Nekoliko dzipova, koji su policiji neprekidno na raspolaganju (istinu govoreci, tih automobila za zastitu svetogorskog poluostrva ionako nema dovoljno, i Sveta Gora neprekidno skrece na to paznju kompetentnih osoba), a oni koji se brinu o ocuvanju drustvenog poretka i bezbednosti su se pretvorili u kolone tenkova. Kucanje na vrata nenaoruzanog coveka je smatrano kao juris na manastir, redovne patrole motornog camca obalske zastite – kao koncentrisanje snaga vojno-pomorske flote. Opreznost, na rastojanju, briga za manastir u skladu sa drustvenim poretkom i bezbednoscu je predstavljana kao opsada, a njihovo zakljucavanje unutar manastira i zatvaranje vrata iznutra kao zabrana izlaska iz manastira itd. (u vezi s poslednjim su nam poznati konkretni slucajevi, kada nesaglasnost sa izabranom taktikom ili misao o izlasku i napustanju clanova gorepomenutog “bratstva” povlaci za sobom uvrede i dodeljivanje etikete “izdajnika vere”). Po celoj vaseljeni je objavljeno da “heroji za veru” umiru od gladi (tada kad oni sami izjavljuju da imaju zaliha hrane za dve godine); da mole za lekara i lekove, a grcka vlada ih odbija (tada kad se nista slicno nije desilo niti se moze desiti). Naprotiv, sami ti ljudi izoluju stare i bolesne ljude i podvrgavaju opasnosti njihovo zdravlje i zivot. Sve te nezdrave izmisljotine vec prelaze u nezdravu fantaziju i ulaze u sferu namerne prevare i izvrtanja istine. Zajednicka zelja Svete Gore, Vaseljenske Patrijarsije i grcke drzave da se ne primeni nikakva sila olaksava sirenje obmana. Ali neprimenjivanje sile ne moze da potpomaze legalizaciju bezakonja. Ono predstavlja mirno postovanje zakona i glavni princip za izlazak iz slozene situacije. - Da li je moguce posle svega toga govoriti o opasnosti za drustveni poredak? - Samo po sebi se razume da je drzava obavezna da primeni elementarne mere bezbednosti u mestima sa nestabilnom situacijom – takvim kao sto je oblast manastira Esfigmen. Ta drzavna obaveza je postala posebno aktuelna posle usmenih i pismenih pretnji o tome da ce “krv biti prolivena”, da ce “manastir biti spaljen”, da “u manastiru postoje ogromne rezerve eksploziva i oruzja” itd. Pored toga, veoma je vazno sacuvati svetinje i relikvije Svetog Esfigmenskog manastira, posto trenutno niko ne zna u kakvom su one stanju. Sve informacije o manastirskim svetinjama se crpe iz izjava osoba koje nezakonito zauzimaju Esfigmen. Sveti Kinot nije u mogucnosti da uspostavi zakonski nadzor nad svetinjama i relikvijama, jer drzavnim sluzbama nije dozvoljena kontrola nad njima. Iz ovoga proizilazi direktno narusavanje mnogobrojnih odgovarajucih zakona o ocuvanju zajednickog svetogorskog kulturnog nasledja. Pored toga, prema zvanicnim dokumentima pravnih organa, s vremena na vreme osobe koje se solidarisu sa zilotima organizuju zauzimanje brodova, sprecavaju normalan autobuski prevoz pri ulasku na Svetu Goru, itd. I sami ziloti se takodje ponasaju izazivacki u Kareji, praveci nevolje Svetogorcima koji imaju odgovorne duznosti u manastirima i Svetom Kinotu, i prete. Osobe, koje su krive za sva ova narusavanja prava se ne smeju cak ni uhapsiti, posto bi se njihovo hapsenje pretvorilo u teatralnu predstavu i oni bi bili predstavljeni kao “ispovednici vere”. Primljeno je mnogo pisama sa pretnjama po zivot odredjenim Svetogorcima, uz obecanje nanosenja “udara a la Bin Laden”, “bombardovanju manastira”, itd. - Moze li se govoriti o svetskom mudrovanju osoba koje zauzimaju Esfigmen? - Nazalost, treba priznati da se grupa ljudi koji zauzimaju manastir nalazi pod uticajem svetskog i svetogorskom duhu stranog mudrovanja. Takvo mudrovanje se ne moze sresti ni u jednom drugom svetogorskom manastiru, i verovatno vodi poreklo od gorepomenutih osoba, koje su otpale od svetogorskog tela i koje se bave propagandom u korist svoje raskolnicke grupacije. Glavna karakteristika svetskog mudrovanja tih ljudi je – pravljenje parola, kojima se izvrce istina posredstvom savremenih komunikacionih smicalica. Pored ostalih lazi, napominjemo i o tome da je “iguman” Metodije javno vredjao Sveti Kinot zbog toga sto je on sam poslao poziv na ime vec upokojenih monaha, tada kada je on sam te monahe zapisao u spisku zivih clanova “bratstva” – ocigledno radi toga da bi “bratstvo” izgledalo mnogobrojnije i da bi bilo osnove za zahtevanje vecih poreskih olaksica. Pored toga, taj “iguman” u svakoj svojoj izjavi saopstava novi broj clanova “bratstva”. Jos jedna izrazita karakteristika svetskog mudrovanja tih ljudi je ljubav prema scenama i teatralnim predstavama. Kada su clanovima nezakonitog “bratstva” urucivani pozivi u Sveti Kinot radi koriscenja prava, koje je bilo korisno najpre za njih same, to je bilo praceno bezbrojnim fotografisanjima, kako bi se ovekovecilo “mucenistvo heroja vere”. “Iguman” Metodije je javno pozvao novinare s televizije (ETZ) da dodju na Svetu Goru bez dozvole Svete Epistasije, obecavajuci da ce ih dovesti u manastir svojim sopstvenim nezakonitim nacinima. On je rasporedio u manastiru novinare sa tv-kamerama, kako bi oni zabelezili teatralno “ispovedanje vere” – potpuno prenebregavajuci pravila Svete Gore o ulasku poklonika na nju i o zabrani televizijskog i filmskog snimanja. Gorepomenute osobe smatraju da ta pravila moraju da postuju samo “kanonski” manastiri, saglasavajuci se na taj nacin sa tim da oni ne pripadaju Svetoj Gori i da su njeni protivnici – ne po neznanju, vec po zloj nameri. U Kareji su zabelezeni slucajevi razbacivanja formulara, odlepljivanja plakata, podizanja zastava pred predstavnistvom Esfigmena, koriscenja megafona, pretnji zauzimanja studentskog ili birackog centra, itd. Svi ti dogadjaji su bez presedana u mnogovekovnoj svetogorskoj istoriji i mogu se uporediti samo sa dogadjajima u vreme drzavnih politickih nemira. Vec mnogo godina osobe koje nezakonito zauzimaju Esfigmen prete da ce zapaliti ili unistiti manastir, dokazujuci na taj nacin da im nije zao svete svetogorske obitelji – nasuprot istinskim Svetogorcima, koji su radili i rade sve da bi je spasli. Ti ljudi koriste normalne ili inscenirane dogadjaje s tim da iz njih izvuku izopacene zakljucke i svesno podnesu spekulacije svetskom novinarstvu. Na taj nacin oni podrzavaju laz o gonjenju na njih, sto im dozvoljava da drze ljude u napetosti i istovremeno da streme pravnim ciljevima. Tako, medju mnogim drugim slicnim cinjenicama Sveti Kinot mora da primeti sasvim nedavno koriscenje tih osoba tragicnom pogibijom jednog od clanova “bratstva”, koji je poginuo svojom krivicom zbog nesrecnog slucaja. Ta pogibija, a takodje i opelo i sahrana tog monaha, bili su iskorisceni u propagandne ciljeve. Naravno, smicalice slicne vrste mozemo nazalost da ocekujemo i nadalje, sto temu “gonjenja” cini aktuelnom u ocima ovoga sveta. S trpljenjem i nadom da Gospodja Bogorodica nece ostaviti Svoj Udeo, uzdamo se da sveopsta uznemirenost i osuda bezakonja, kao i svest o sopstvenoj krivici osoba koje zauzimaju Sveti Esfigmenski manastir, mogu da dovedu do razresenja problema. U zakljucku, Sveta Gora se obraca sa pozivom na crkveni i nacionalni razum svih, sablaznjenoj punoci Crkve, onima koji se ljudski interesuju trenutnim dogadjajima, politickom svetu, predstavnicima stampe i sredstava masovnog informisanja da ostanu na visini situacije i da se ne povode svesnim izvrtanjem cinjenica i prevarom, da budu solidarni sa Svetom Gorom i njenom istorijskom borbom za spasenje Svetog Esfigmenskog manastira I, sto je najvaznije, u ocuvanju postavki nase vere i pravoslavnog monaskog, duhovnog i kulturnog svetogorskog predanja. Potpisano na zajednickom saboru od strane predstavnika dvadeset svetih manastira Svete Atonske Gore |
