|
MANASTIR VAVEDENJA U IVANOVU Pre revolucije u Rusiji je bilo vise od 1200 manastira, u 70-im godinama proslog veka ostalo ih je svega 15, a danas ih ima oko pet stotina.
Medjutim, manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Ivanovu (polumilionskom gradu severoistocno od Moskve) po necemu je osobit: dok su sve druge Tek 1988. je otac Amvrosije (Jurasov) sabrao 20 potpisa, koliko se tada zahtevalo, za osnivanje crkvene zajednice u Ivanovu. Naravno, ivanovski hriscani
su se nadali da ce ubrzo dobiti i sam Vavedenjski hram. Pisali su mnoge molbe mesnim vlastima, sakupili i tri hiljade potpisa za otvaranje hrama, ali sve bez uspeha. Zeleli
su da u crkvenom dvoristu odrze veliki miting, no vlastodrsci su to osujetili. Tad su cetiri odlucne zene iz crkvene opstine izasle na ulicu, zauzele polozaj blizu hrama i
na Hram je bio u zalosnom stanju - posvuda ogromne rupe u zidovima, nigde ni jednog prozora, krov prokisnjava. Otpocelo je lagano obnavljanje, ali ne samo
hrama, nego i ljudskih dusa. Narod je bio Danas ivanovski manastir, nekadasnja partijska arhiva, izgleda kao neki dvorac iz bajke: crkva je u potpunosti obnovljena, narocito je krasi predivni
izrezbareni petospratni ikonostas, oko hrama je podignuto nekoliko dvospratnica i lep zvonik. U Ivanovskoj oblasti manastir poseduje pet velikih Gospod je ovo Svoje stado utvrdio posebnim znamenjem Svoje naklonosti: mirotocenjem. U decembru 1998. godine u keliji jedne monahinje zamirotocila je
kartonska kopija Tihvinske ikone Monahinje iz drugih kelija odmah su stale da donose svoje ikone da ih stave uz mirotocivu, te je i iz njih pocelo da curi miro. Po blagoslovu nastojatelja, svoje ikone su poceli da donose i svestenici i verni narod iz Ivanova i okoline, i nakon sto bi proteklo veoma malo vremena, sve donesene ikone bi zamirotocile. Samo u prva tri meseca miro je poteklo iz oko 1100 drugih ikona. Ubrzo je miro pocelo da tece u kelijama i nekih drugih sestara iz ikona koje nisu prinosile onoj prvoj mirotocivoj Tihvinskoj ikoni. Miro je veoma miomirisno, a mnogi bolesnici koji su se njime pomazivali, ozdravili su. Naravno, inokinje su svesne toga da se ovakvi znakovi Bozje milosti javljaju u vecini slucajeva uoci nekog predstojeceg iskusenja ili stradanja, ili nekih vecih svetskih nesreca, poput rata, na primer. Ali, najvece cudo u Ivanovu nije mirotocenje - najvece cudo oduvek su bili i bice sveci Bozji, miljenici Neba, oni koji se podvigom dobrim podvizavase, trku zavrsise, a veru ocuvase cistu. I to uprkos svetu, uprkos djavolu i uprkos strastima. Oni su najvece bogastvo koje neki kraj ili manastir moze da poseduje, a Ivanovska oblast moze da se pohvali pozamasnim blagom. To su uglavnom mucenici iz 20. veka, postradali od krvoloka koji su hteli da bez Boga stvore raj na zemlji; raj nisu stvorili, ali su nehotice ucinili da jedan njegov delic zablista svuda po napacenoj ruskoj zemlji. Taj delic su mosti svetih ruskih novomucenika. Najpoznatiji medju njima je svakako svetitelj Vasilije Kinesemski. Rodio se u svestenickoj porodici, Desno od njega u Vavedenjskom hramu pociva telo drugog velikana Ivanovske oblasti - svetog Kad jos niko od seljaka nije ni pomisljao da ce poceti hapsenja i isterivanja zemljoradnika iz sopstvenih domova, blazeni je hodao po selima i na svojstven nacin upozoravao one koji ce biti odvedeni. Po dolasku u neki kraj, namerio bi se na jednu kucu i poceo da je meri, uzvikujuci neke vremenske periode - od nekoliko meseci do nekoliko godina. Ukucani su mu se obicno smejali i nije im padalo na pamet da bi takvo postupanje moglo da ima neko dublje znacenje. Posle nekog vremena, domacini svih onih kuca koje je blazeni 'premerio' bili su uhapseni i odvedeni na onoliko vremena koliko je Aleksije predskazao svojim uzvikivanjem. Jedanput je blazeni dosao kod svoje sestre Ane. Nista ne govoreci, hodao je po prostorijama njene kuce, sakupljao neke stvari i stavljao ih na jedan sto. Kad se sto ispunio stvarima, jurodivi je zgrabio svoju kapu i pobegao. Ana je shvatila da je to neki znak, upozorenje da se te stvari trebaju cuvati odvojeno, te ih je sakrila na neko udaljeno mesto. Kad je uskoro tuda pocela da hoda "plenidbena komisija", samo te sakrivene stvari su se i sacuvale. Drugom prilikom je Aleksije usao u hram za vreme sluzbe sa kapom na glavi i cigaretom u ustima. Prosetao se po hramu drzeci ruke za ledjima i ni na koga se ne obaziruci. Verni su se zgrazali, ali nije proslo dugo, a hram su im zatvorili, po njemu su dugo vremena hodali radnici u kapama i sa cigaretama u ustima, sve dok ga nisu pretvorili u "klub". Aleksija su nekoliko puta hapsili i slali u dusevnu bolnicu, ali lekari su svaki put ustanovljavali da je zdrav i pustali ga kuci. Ipak, dosla je i 1937.
godina i blazeni je znao da se ovaj put nece izvuci. Svu svoju bednu imovinu zamotao je u jedan zavezljaj i otisao u dom svoje sestre. Ana je pomislila da on zeli da se
preseli kod njih, ali blazeni im je razdelio stvari iz svog zavezljaja, prespavao kod njih, ujutru se sa njima oprostio i otisao u Parfenovo, gde su ga smesta uhapsili.
Bacili su ga u kinesemski zatvor. - Svi kazu da si ti svetac, a sta ti na to kazes? - pitao je nacelnik. - Ma kakav svetac, ja sam gresan i jadan covek - mirno odgovori blazeni. - Tako je. Nama ne dovode svece, sveci ne prave prestupe; a ako nekog dovedu, znaci da za to ima i razloga. Zbog cega su tebe doveli? - Tako je Bogu ugodno - krotko ce blazeni. Nasta cutanje, koje prekide sam blazeni: - Sta ti sa mnom pricas kad ti je kod kuce nesreca? Nacelnik se zacudi, ali nije pozurio kuci. Da je reci blazenoga uzeo malo ozbiljnije, mozda bi ipak sprecio svoju zenu da se obesi. Sveti Aleksije je od jednomesecnog mucenja sav skopnio, prebacili su ga u zatvorsku bolnicu, gde je i ispustio dusu. Telo je bilo predato rodbini, a nedavno je jurodivi mucenik i zvanicno pribrojan zboru svetih. Hoce li se neko zacuditi ako kazemo da se i po molitvama ovog ugodnika desavaju brojna cuda? Necemo nabrajati mnoga iscelenja koja su se dogodila na taj nacin, spomenucemo samo jedan slucaj koji podseca na neocekivane i neobicne postupke Aleksija Jurodivog. Jednom su u manastir dosli neki poklonici u nevreme. Sluzba se vec bese svrsila i u hramu se obavljalo spremanje. Monahinja koja je bila zaduzena za cuvanje mostiju i otvaranje kovcega radi celivanja nevoljko je prisla kivotu svetog Aleksija i odlucila da otvori samo donji deo poklopca, a da prozorcic iznad glave blazenoga ne otvara. Medjutim, pre nego sto je ona dohvatila poklopac, on je poceo sam da se dize, i to u celosti - i donji i gornji deo. Zbunjena kaludjerica pocela je da zadrzava poklopac, pokusavajuci da ga spusti, sve dok joj nije sinulo: "Pa to se poklopac sam dize!" Odmakla se od mostiju, a poklopac se do kraja otvorio. Zadivljeni poklonici odlucili su iz smirenja da se ni ne doticu mostiju, nego da samo celivaju poklopac kivota. I da ne zaboravimo: na staklenim poklopcima kovcega i svetitelja Vasilija i svetog Aleksija redovno se nakupljaju kapljice mira. S pocetka su mislili da se radi o nekoj vlazi, medjutim uverili su se da se mirisljavo miro cudesno nakuplja upravo iznad njihovih glava, na donjoj strani poklopaca. A sta reci o desetinama drugih mucenika i ispovednika Ivanovskog kraja? Na primer, o svestenomuceniku Avgustinu, koji je postao ivanovski episkop kad je vladika Jerotej odstupio u jeres, a svetitelj Vasilije bio poslat u progonstvo?! I niko drugi nije smeo da se prihvati te duznosti osim svetitelja Avgustina, koji je u to vreme bio obican svestenik, udovac sa dve devojcice od cetiri godine i od osam meseci. Prijatelji i rodjaci molili su ga da se ne monasi odmah, da najpre podigne decu, pa da onda cini sto mu je volja, ali buduci vladika je mudro odgovarao: "Upravo radi toga sto su sirocici i treba pozuriti da se predaju na brigu Majci Bozjoj, i tek kad to ucinim bicu spokojan." Cudili su se njegovoj hrabrosti i bezbriznosti, a on je odgovarao: "Pa sta je tu tako zacudjujuce? Pa to je nas put. Gospod je na to opminjao, a drugacije ne mozes ni biti sa Hristom." Sest puta su ga hapsili i slali u progonstvo, ali ni tamo vladika nije brinuo toliko za sebe koliko za svoju pastvu, sa kojom se cesto dopisivao, narocito sa omladincima, kojima je davao prakticna uputstva i savete. Bio je streljan 1937. sa jos mnogo drugih mucenika, koji su snagu za taj konacni podvig crpili upravo iz postojane i smirene licnosti vladike Avgustina. Ili o jos jednom jurodivom muceniku Maksimu, koji je trideset godina stranstvovao praveci se lud, trpeci porugu i na osoben nacin otkrivajuci ljudima put izlaska iz greha. Njemu je sam sveti Vasilije Kinesemski slao svoja duhovna ceda po savet. Posle strasnih mucenja u zatvoru 1928. on nije dosao na sud, nego je presao iz smrti u zivot. Ili o svestenomuceniku Zosimi, "obicnom" svesteniku sa troje dece koji je sluzio u Vavedenjskom hramu u najgore moguce vreme, a nije dopustao da se ni iz jedne sluzbe izbaci ni najmanji stih. Svoju pastvu je ohrabrivao i spremao ukazujuci na onu jedinu istinu - vecni zivot u Hristu - neprestanim pripovedanjem zitija svetih mucenika. Posle nebrojenih progonstava i muka streljan je 1938. godine. I zaista, u ovom kutku sveta Bog je pokazao toliko cuda sa svetim ikonama kao u drevno vreme borbe sa ikonoborcima. Ispricacemo samo jedan dogadjaj. Komunisti su svestenomuceniku Evtimiju, tadasnjem svesteniku u selu Doronjino, nalozili da za svoj hram plati nemoguce visok porez. Posto on to nije bio u stanju da ucini, kako su oni to i ocekivali, zatvorili su hram i ubrzo poceli da raznose sve iz njega. Svete ikone su razbijali sa posebnim zadovoljstvom (buduci da se demoni sami boje da im se priblize, pa salju svoje sluge da uniste omrazene predmete), a jedan od njih je to cinio narocito predano, sa ushicenjem bacajuci ih na tle i silovito ih gazeci. Nije proslo dugo, a njemu su se i ruke i noge smrzle, te vise uopste nije mogao da se krece, a sin koji mu se rodio uskoro posle svetogrdja bio je od rodjenja sakat i na rukama i na nogama. U kazivanju o predistoriji Vavedenjskog manastira spomenuli smo i prozorljivog prepodobnog Leontija. Ovog arhimandrita Gospod nije udostojio mucenicke smrti samo zato da pokaze sta sve covek moze pretrpeti uz NJegovu blagodat i ostati ziv. Ovom propovedniku divili su se i sami zitelji neba, svojim besedama i poukama sacuvao je desetine hiljada dusa od bezboznickih lazi, a jos ih je toliko istrgao iz ralja samog pakla. Hapsili su ga, mucili, proterivali, zagorcavali mu zivot preko lazipastira, prodatih dusa, vukova u ovcijim kozama - sve zalud. On je posle svake muke izlazio jos razezeniji ognjem Bozje revnosti, posle svakog blacenja jos ocisceniji i prozorljiviji, posle svakog ponizenja beskrajno uzviseniji. ğemu se cuditi da je on buduce video kao i sadasnje, daleko kao i blisko, kad je on bio sposoban i za ovo: jedne vaskrsne noci bivsa Hristova ceda, othranjena NJegovim mlekom, ispunjena NJegovim vazduhom, a sad podivljali vuci, terali su oca Leontija da se odrekne Boga. Smetalo im je sto ima jos neko na svetu ko priziva to slatko-bolno Hristovo ime. Pa ga zavezali nogama za kanap i spustaju ga u izmetine. Drze ga neko vreme u njima, pa podizu i vicu: "Odrices li se?" A on njima: "Hristos voskrese!" Opet ga spustaju i izvlace, a iz njegovih usta samo radostan usklik: "Hristos voskrese!" I opet ga spustaju, samo da jos jednom cuju: "Hristos voskrese!" Tukli su ga do iznemoglosti, izrugivali mu se kako su znali, vredjali ga na najbestidnije nacine, ali nakon tri duge godine patnje otac Leontije je samo ovo imao da kaze: "Ja sam u raju bio, a ne u zatvoru." Kako su jednom Hristoljupcu slatke muke za Hrista, to covek oguglao od strasti ne moze nikako da razume, pa ma koliko se upinjao. Bez obzira u kako "bliskim" ili "dalekim" odnosima su u nekom trenutku bili vrhovi Moskovske patrijarsije sa bezboznom vlascu, otac Leontije je uvek zavrsavao u zatvoru i na mucenju. Secaju se kako su ga jednom sproveli do tamnice gde je vec bio neki teski kradljivac - prepodobni Leontije je usao, napravio pred prestupnikom metaniju, a kad su se cuvari vratili sa upravnicima zatvora, videli su kako kradljivac kleci na kolenima i place, a bacuska ga tesi. Starac se mirno prestavio 1972. u 88. godini zivota. Iste godine kad je umro nastala je strasna susa. Ali gle, kod njegovog groba je izbio izvor vode, i to ne obicne nego celebne, kojom se i do danas lece svi oni koji je piju i mole prepodobnog Leontija za pomoc. Takav je manastir Vavedenja u Ivanovu, takvo je Ivanovo, takva Rusija. I zasto se medju Rusima
desavaju tolika cuda, zasto im Bog ukazuje toliku svoju
milost? Gde su medju nama Srbima tolika i takva cuda? Ima ih, ali malo. Srbima je tesko da poste, Srbima je tesko da se mole, Srbima je tesko cak i da odstoje nedeljnu
liturgiju do kraja. A Rusima, verujucim Rusima, nista nije tesko. Zato sto se uzdaju u Boga i zastupnistvo Preciste Bogomatere i svih Njegovih ugodnika. Molitvama svih
svetih ivanovskih, Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas! Amin. |
obitelji
koje su nikle posle pada bezbozne vlasti nastale na rusevinama ili ostacima nekog starog, predrevolucionog manastira, ovaj u Ivanovu potpuno je nov i nema nikakvog
prethodnika. Stoji, doduse, jos od pocetka 20. veka na tom mestu crkva posvecena Vavedenju, koju zitelji Ivanova zbog boje opeke nazivaju i Crvena crkva. Ipak, polovinom
tridesetih godina i nju je zadesila ista sudbina kao i sve druge hramove toga grada: crveni bogoborci predali su je svojim sluganima - obnovljencima. Obnovljenci su bili
lazepravoslavni klirici, izdajnici Crkve koji su hteli da sluze i sovjetima i Hristu, te da neporocnu Nevestu Hristovu preustroje prema zeljama krvozednih djavoljih slugu
koji su se dokopali vlasti. Ali, vecina vernog naroda u Rusiji prozrela je ovu prevaru i u obnovljenicke hramove nije zalazio gotovo niko. Posto je i Vavedenjski hram u
Ivanovu bio stalno prazan, vlasti su odlucile da ga pretvore u veliku drzavnu arhivu. Za vreme II svetskog rata vernici su se zalagali da se hram opet otvori, ali i tada i
posle rata sve njihove molbe nailazile su na gluve usi.
strasnoj martovskoj zimi pocele strajk gladju. Iznad glava im je visio veliki transparent
sa natpisom: "Ne jedemo i ne pijemo do otvaranja Crvenog hrama i spremne smo da umremo u postojbini prvih sovjeta". Prvi dan strajka neprestano su bile okruzene
gomilom znatizeljnika - svet se raspitivao sta se to desava, neki su im se rugali, a neki ih cak i pljuvali. Sutradan je dosao odred milicije i silom ih prebacio u crkveno
dvoriste - da bi bile manje primetne. Na stepenicama hrama provele su tako punih deset dana. Za to vreme vlasti su cinile sve da ih ocrne, da svale svu krivicu na oca
Amvrosija, cak su po gradu priredjivali i demonstracije protiv njihovog strajka gladju. Medjutim, oko crkvenog dvorista svaki dan da se sabiralo na stotine, pa i na hiljade
ljudi koji su na njih gledali blagonaklono, te su ponovo poceli da sakupljaju potpise za otvorenje hrama. O hrabrim zenama pocela je da pise ne samo ruska, vec i svetska
stampa. Tu se ispunilo predskazanje prepodobnog ispovednika arhimandrita Leontija, koji je 25 godina proveo po logorima i zatvorima (prestavio se u 70-im godinama):
"Vratice oni hram, doci ce vreme. Ali za to ce morati da se vice na sav svet." Dvanaestog dana strajka, rano ujutro, dosla su kola "hitne pomoci" i na
silu odvela zene u bolnicu. Tamo ih je posetio mesni partijski sekretar i cetiri sata ubedjivao da prekinu gladovanje. Tek kad je obecao da ce tog istog meseca izvrsni
komitet razmotriti njihovu molbu, zene su pristale da prestanu sa strajkom, ali su naglasile da to cine iskljucivo radi toga da nastave borbu za hram. A borba je trajala
jos citavu godinu dana, i tek na Veliki cetvrtak 1990. jedna od hrabrih zena dobila je od vlasti kljuceve crkve. Otac Amvrosije je u priprati hrama u vaskrsnoj noci
odsluzio prvu sluzbu.
toliko gladan i zedan reci istine da su propovedi
morale da se drze i na pocetku i na kraju sluzbi, a nedeljom uvece svestenici bi posle citanja akatista izlazili na amvon i odgovarali na mnogobrojna usmena i pismena
pitanja neupucenog stada Hristovog. Taj obicaj sacuvao se i do danas. Uskoro su duhovna ceda arhimandrita Amvrosija uspostavila pri hramu svojstvenu duhovnu zajednicu - to
su uglavnom bile vernice koje su se bavile crkvenim pojanjem. Ta zajednica polako je prerasla u zenski manastir. Zene su molbu za osnivanje obitelji predale arhiepiskopu
Amvrosiju (İcurovu), a on ruskom patrijarhu Aleksiju, koji je u martu 1991. dao svoj blagoslov. Posle pola godine vladika Amvrosije savrsio je i prvi postrig u rasu.
sluzbama, ukljucujuci i svakodnevnu polunocnicu (osim ako zbog posebnog poslusanja ili bolesti to nisu u stanju da
ucine), a povrh svih drugih molitvenih pravila moraju da svaki dan naprave po 50 metanija i izmole 500 Isusovih molitava. I, treba li uopste reci, od njih se zahteva
bespogovorna poslusnost nadredjenim sestrama i nastojatelju. Manastirski svestenici i monahinje trude se da olaksaju patnju i zatvorenicima po zatvorima i popravnim
domovima u Ivanovskoj oblasti, nastoje da ih vrate na pravi put. Objavljuju puno duhovnog stiva (sam arhimandrit Amvrosije napisao je nekoliko vrlo dusekorisnih knjiga),
video i audio kasete sa propovedima i bogosluzenjima, izdaju i misionarski casopis "Slovo utesenija" (Rec utehe), u samom gradu priredjuju predavanja i susrete
naroda sa svestenstvom. Arhimandrit Amvrosije je duhovnik i pravoslavne zajednice "Radonjez" i cesto, gotovo svakodnevno, nastupa u emisijama na njenoj sopstvenoj
radio-stanici. Za ucvrscivanje Pravoslavlja potrebni su poslenici i trud, jer inace grad Bozji propada pod naletima jeretika i sektasa.
Matere Bozje. Miro do dana danasnjeg istice povremeno, nekada po nekoliko puta na dan, nekada sa prekidima do dve sedmice. Ponekad se na
ikoni pojavljuje po 15 izleva, a povremeno se i sva povrsina ikone prekrije mirom. Struje mira uglavnom isticu iz ociju Presvete Bogorodice i samog Bogomladenca.
stekao vrhunsko svetovno obrazovanje u Moskvi i
Engleskoj, govorio je savrseno nekoliko stranih jezika, bio je obdaren nesvakidasnjim knjizevnim darom. Godine 1920. je u svojoj 45. godini bio rukopolozen za svestenika, a
ubrzo se zakaludjerio i za samo godinu dana postao kinesemski vikarni episkop. To se nije desilo slucajno ili samo zato sto je tada u Rusiji vladala velika smutnja -
Vasilija su svi njegovi bliznji poznavali kao izuzetno skromnog i blagocastivog coveka, koji se pogotovo prema bogosluzenju odnosio sa najvecim strahopostovanjem. Bio je
dobar propovednik i njegove besede su privlacile ljude i iz drugih krajeva. Kada je uskoro po njegovom ustolicenju na episkopski presto u Rusiji zbog greha bogoodstupnistva
i careubistva zavladala strasna glad, sveti Vasilije je svoju pastvu neprekidno pozivao da osirotelu i napustenu decu, iz krajeva gde je glad harala jace nego u Kinesmi,
uzmu u svoje domove. Dajuci licni primer, unajmio je jednu kucu i u njoj nastanio pet devojcica, odredivsi im za starateljku jednu istinski poboznu zenu. Narod iz Kinesme i
okoline nije dolazio u njegov hram samo da cuje prelepe propovedi, nego i da se isceli. Svetitelj je svima koji su to trazili citao molitve za zdravlje, i nesrecnici su
ozdravljali i od najtezih telesnih i dusevnih bolesti. Ali, bezboznici nisu mogli dugo da trpe takvo projavljivanje sile Bozje preko ovog Njegovog ugodnika: 1923. su vecinu
hramova u tom kraju predali svojim slugama obnovljencima, na njihovu stranu se priklonio i glavni kinesemski episkop Jerotej, a ratnika Hristovog Vasilija su uhapsili i
poslali u progonstvo. Otad je njegov zivot bio samo jedan niz
hapsenja i proterivanja. Kad se posle dve godine vratio u Kinesmu, vrlo brzo su ga opet proterali iz grada, da
bi ga kroz neko vreme ponovo uhapsili i prognali na tri godine, pa zatim zatvorili za pet godina u radni logor. U svim njegovim stradanjima verni pratilac i sapatnik bio je
njegov kelejnik. Tek sto je "odsluzio" rok, iznova su ga bacili u tamnicu, pa prognali na pet godina u Krasnojarski kraj. Godine 1945. svetitelj se prestavio ka
Gospodu, a pred smrt je zavestao da mu se posmrtni ostaci, ako bude moguce, prebace u rodni kraj, tj. u Kinesmu. To je ucinjeno tek 1993. kad su mosti svetog Vasilija
prenete u Vavedenjski hram, gde pocivaju u prelepom izrezbarenom kivotu ispred oltara na levoj strani hrama. Ono sto je radio u starom, zemaljskom zivotu, to svetitelj radi
i u novom, nebeskom - pomaze onima koji mu sa verom pribegavaju. Od dodira njegovih mostiju besovi drhte i beze iz posednutih ljudi, od ulja iz kandila koje se nalazi kod
njegovog kivota iscezavaju najgroznija telesna obolenja. Ali, samilosnom ocu Vasiliju Gospod je dao moc da se javlja i pomaze i ljudima koji nikada nisu ni culi za njega.
Javljao se obolelima i ponizenima na raznim krajevima Rusije i davao im iscelenje i utehu, a oni su saznali ko je njihov dobrocinitelj tek kad su posle mnogo godina videli
njegovu sliku u nedavno objavljenoj knjizi njegovih sabranih beseda na Evandjelje od Marka.
mucenika Aleksija Jolnatskog. Rodio se u jednom zabacenom
seocetu Kaurciha. Kad je stasao za zenidbu, Aleksije je nasao nevestu, ali su se njegove bracne namere izjalovile: devojka je bila suvise predata obicajima raskalasene
omladine, te od vencanja nije bilo nista. Razocarani mladic proveo je potom u Kirvojezerskom manastiru godinu dana kao poslusnik, a vrativsi se u rodni kraj nastanio se u
jednoj sobici odvojeno od roditeljskog doma. Ziveo je povuceno i izbegavao skoro svaki dodir sa svetom. Godine 1928. je blazeni uzeo na sebe podvig jurodstva: oblacio se u
dronjke, potucao se po citavom kraju, nocio gde je stigao, a medju mestanima bi se pojavljivao uvek potpuno neocekivano. Jednom je u jeku poljskih radova poceo da hoda po
njivama, da ih meri palicom i smeta seljacima. Oni su mu se rugali i terali ga, a on bi malo pobegao pa se opet vracao i isto se onako ponasao. Prodje godina dana, a na
njivama se pojavi cinovnik bezbozne vlasti koji se vladao tacno onako kako je to Aleksije pokazao.
Blazeni se i dan i noc samo molio Bogu. Niko nije znao ni kad spava ni sta jede - svoje sledovanje je uvek skoro u celosti davao drugima.
Posto nisu znali za sta da ga optuze, "islednici" su pribegli mucenju da ga nateraju da sam "prizna" bilo kakvu krivicu. Izmedju ostalog, zna se da su
mu bose noge stavljali na usijanu pec. Prosirio se glas o neobicnom zatvoreniku, te je nacelnik zatvora licno dosao da vidi blazenoga u vreme jednog
"ispitivanja".