IZ ISTORIJE

MEDJUSOBNIH KULTURNIH VEZA SRBIJE I RUSIJE

Slovenski prosvetitelji sv. Kirilo i Metodije dali su ogroman doprinos uspostavljanju kulture stare Rusije i ostalih slovenskih naroda. A danas, kada smo svi mi postali svedoci tragicnih dogadjaja na Balkanu, umesno je da se podsetimo o srpskome narodu, koji je, kao i Rusija, dobio od sv. brace Kirila i Metodija pismenost i zacetke hriscanske kulture.

Mnogo nevolja na svome istorijskom putu morao je da izdrzi srpski narod, ali zbog toga veza Srbije i Rusije nije slabila, vec naprotiv - jos je vise jacala. Da bi se razumeli uzroci tako postojanih medjusobnih veza nasih naroda, treba se pazljivije zadubiti u nasu istoriju. Tek tada ce postati jasno da je nemoguce mnogo govoriti o Srbiji a da se ne spomene Rusija, i obrnuto, ruska je istorija mnogobrojnim nitima vezana uz istoriju Srbije.

Izvori rusko-srpskih medjusobnih odnosa dopiru do vremena kada su Sloveni jos bili bez samostalnih drzava. Kako pretpostavljaju istoricari, pradomovina Srba nalazila se na sadasnjoj teritoriji Ukrajine, u oblasti reka Dnjepar i Prut, - ili iza Dnjepra. Koncem V veka, preci Srba prodiru na Balkan i naseljavaju se izmedju Hrvata i Bugara. No, veza sa Istocnim Slovenima nije prekinuta, ne zaboravlja se zajednistvo porekla, etnicke i krvne veze, srodstvo.

U VI veku celim se Balkanom prosirilo Hriscanstvo, a Srbi nisu mogli a da ne potpadnu pod njegov uticaj. Krotak i miroljubiv karakter naroda doprineo je uspehu misionarske propovedi u njihovoj sredini. Istoricar Popov ovako opisuje njihovu narav i obicaje: "Srbi su znali i voleli muziku, njihova polja su i tada, a i u danasnje vreme, odjekivala od zvukova raznoraznih melodija i pesama; gostoprimstvo je bilo kod njih razvijeno do najveceg stepena ­ cvrsto su se drzali svojih obicaja, vrlo su cenili maternji jezik i svoju nacionalnost."

Oko 640. godine, po predlogu vizantijskog cara Iraklija, Srbi su se saglasili da prime krstenje, koje su izvrsili rimski svestenici, buduci da se zemlja na kojoj su obitavali Srbi nalazila pod jurisdikcijom Rimske Patrijarsije. Ali, Hriscanstvo nije moglo odmah da postane narodna religija. Jedan od razloga je bio jezik misionara - kako grckih, tako i rimskih - koji je bio nerazumljiv vecini naroda. Bogosluzenje i katihetske knjige su se pokazale nedostupnim za vecinu. "Hriscanstvo u Srba", pise profesor Skurat, "ucvrstilo se tek nakon sto su sv. braca Kirilo i Metodije zapoceli svoju propoved na narodnom slovenskom jeziku".

Na osnovu pretpostavki crkvenog istoricara Picete, sv. Kirilo i Metodije sami su prosvetili Srbe tokom svog puta do Moravske. Moguce je da je bas ta propoved podstaknula kneza Mutimira (867-890) da pozove grcke svestenike, te se tokom 879. godine dogodilo drugo krstenje Srba. Posle toga, Srbi su zanavek ostali verni Istocnom Pravoslavlju.

Vek kasnije, krstenje je primila i Rusija. Taj dogadjaj imao je duboke posledice na unutrasnji razvoj i kulturu krstenih naroda. Procenjujuci njegovo znacenje za staru rusku drzavu, D. S. Lihacov pise: "Mislim da tek po krstenju Rusije moze poceti da se govori o istoriji ruske kulture. Isto tako, o ukrajinskoj i beloruskoj", te dalje: "Od varvarske zemlje na koncu sveta, odjedared se pojavila drzava sa svetskom kulturom". Religija usmena, bez pismenosti, osobita za pojedina plemena i krajeve koji su imali svoje vlastite kumire (idole), nije mogla da ujedini narod, da ga uvede u krug zemalja sa svetskom kulturom. Hriscanstvo je izvelo kulture dojucerasnjih varvara na novi, visi nivo: ne samo da je prosvetilo Slovene uzvisenim moralnim ucenjem, nego je i znacajno prosirilo njihove svetonazore.

Vizantijska kultura, koja je do Rusije i Srbije stigla zajedno sa verom pravoslavnom, nije ponikla na pustome mestu. U Konstantinopolju, zahvaljujuci njegovom geografskom polozaju, kao da su se susretale Evropa i Azija - svaka sa svojim osobenostima, samobitnim i snaznim, jakim kulturama. Zbog toga je u okviru imperije postojano tekao uzajamni proces prozimanja i razmene izmedju kultura naroda koji su bili njen deo.

Zajedno sa primanjem Hriscanstva u IV veku, u Vizantiji zapocinje i stvaranje nove hriscanske kulture: za to je u imperiji postojala bogata kulturna gradja. Crkvena umetnost unosila je u sebe sve sto je najcistije, najautenticnije, najstvarnije. LJudi koji su dolazili u Crkvu donosili su u nju "svoju kulturu, svoje nacionalne crte, svoju umetnost." Usled dugog stvaralackog rada, vizantijska umetnost je ucrkovila mnoge crte grcke, egipatske, sirijske i rimske umetnosti. U ikonopisu - harmonija, ritam, istancana koloristicka paleta boja jelinske umetnosti slili su se u jedno sa realisticnom i pogrubom sirijsko-palestinskom i kapadokijskom umetnoscu. U govornistvu i knjizevnosti, Oci Crkve iskoristili su u svojim bogoslovskim radovima vrlo bogat materijal anticke filosofije. Tradicije  freskovne, mozaicke i enkausticke tehnike pridodale su tome vremenu vec mnogo vekova.

Kada su Rusija i Srbija primile krstenje, Vizantija je prolazila kroz period procvata, tako da su novoobraceni narodi pristupili u savrsenu i zrelu - umetnicki i knjizevno - kulturu. Kroz tu kulturu su dosli u dodir sa slojevima bliskoistocne, grcke i rimske kulture. Pri izboru vere u Rusiji (prema poznatoj legendi o izboru vere), kao i u Srbiji, postojala je varijanta primanja katolicanstva. Tada bi, zajedno s latinstvom, dosao obavezni u Katolickoj crkvi latinski bogosluzbeni jezik. Zbog toga su, najverovatnije, staroruska i srpska srednjovekovna kultura za svoju istinsku produhovljenost i vanvremenost duzne upravo delu i trudu sv. Kirila i Metodija. Samo zahvaljujuci Svetoj Braci, jevandjelska rec - koju zacuse na vlastitom jeziku - bila je tako duboko i vatreno prihvacena.

Ogromna zasluga Sv. Kirila i Metodija je u tome sto se - zahvaljujuci njima - u slovenskih naroda pojavila vlastita pismenost. Na taj nacin je  postavljen temelj za formiranje sopstvene knjizevne tradicije i kulture. Ne ogranicavajuci se na prevod vizantijskih knjiga, ruski i srpski (juznoslovenski) pisci uskoro su poceli da stvaraju samostalna dela, kao sto su "Slovo o zakonu i blagodati", mitropolita Ilariona, "sestodnev" Jovana Egzarha, "O pismenima" Crnorisca Hrabra

Medju srpskim piscima najpoznatiji su Sv. Sava, Arhiepiskop Danilo II i Danilo III, Episkop Marko, Mitropolit Grigorije Camblak; isto tako srpskim su piscima bila dobro poznata dela ruskih knjizevnika. Palmova grancica prvenstva u formiranju slovenskih nacionalnih knjizevnih fondova pripada, bezuslovno, staroj Bugarskoj, koja je tokom IX i X veka bila najmocnija balkanska drzava. S druge strane, o nivou razvijenosti srpske knjizevne kulture svedoci vec i sama cinjenica da Sinodska bibilioteka u Sofiji sadrzi vise knjiga srpske redakcije nego vlastite bugarske. Blagodareci saradnji staroruskih i juznoslovenskih pisaca, niz drevnih ruskih dela sacuvao se bas u srpskim spisima i prepisima.

Uopstavajuci sve receno dosad o znacenju i o posledicama prihvatanja Pravoslavlja od strane Srbije i Stare Rusije, moze se izvesti zakljucak: doticaj s velikim nasledjem Vizantije, zajedno sa stecenom pismenoscu, stvorenom sv. Kirilom i Metodijem, odredio je na vekove karakter i oblik ruske i srpske kulture. I ta opsta duhovna nacela jos su vise nego etnicko srodstvo posluzila kao cvrst temelj za daljnja kulturna i politicka prozimanja.

Najznacajniji centri hriscanske kulture, tokom celokupne istorije Srbije i Rusije, bili su manastiri. Manastiri su cesto bili svojevrsni analogoni srednjovekovnim evropskim univerzitetima, jer je njihova delatnost cesto prelazila okvire misionarenja. Najveci manastiri imali su bogate biblioteke, gde su bili cuvani mnogobrojni radovi propovedne, istorijske i umetnicke literature. Onde su se s grckog jezika prevodile mnoge knjige. Pri manastirima su bile skole. Obrazovanje u nekoliko srpskih manastira moglo je da se uporedi s obrazovanjem u visim skolama Evrope i Vizantije. Proucavane su ne samo bogoslovske nauke, nego i crkveno i gradjansko pravo, istorija, filosofija, knjizevnost, geografija, medicina.

Uz manastire su cesto bivala sklonista za uboge i bolnice, u kojima lekari bejahu monasi. Sveti Sava, koji je licno osnovao bolnice u manastirima Studenici i Hilandaru, zajedno sa svojom sabracom inocima preveo je sa grckog jezika neophodna dela iz medicine. U manastiru Prodromos, u Konstantinopolju, srpski kralj Milutin sagradio je visu medicinsku skolu i bolnicu, gde su predavaci bili najpoznatiji vizantijski lekari, medju kojima su mnogi bili Srbi. Pri toj skoli izdavale su se specijalne medicinske knjige. U manastirima su pazljivo cuvane i predavane, s pokolenja na pokolenje, tradicije umetnickih zanata. Ikonopis je takodje medju inocima bilo vrlo rasprostranjeno zanimanje. Medjutim, kulturni zivot koji je tekao medju manastirskim zidinama bio je samo produzenje i odraz duhovnoga zivota, radi kojega su monasi zapravo i stvarali.

Monastvo je bilo prizvano da bude obrazac hriscanskog zivota, a medju monasima je uvek bilo onih koji su svetleli duhovnim zivotom svojim savremenicima. Ovde ne smemo a da ne spomenemo dvojicu najpoznatijih i najvoljenijih svetaca u Srbiji i Rusiji, od kojih je svako u svojoj zemlji stekao svenarodno postovanje. U Srbiji je to Sv. Sava, prvi arhiepiskop srpski, u Rusiji prepodobni Sergije Radonjeski. Iako je srpski svetitelj ziveo sto godina pre prepodobnoga Sergija, njihovo poimanje zivota, odnos prema narodu i otadzbini, duhovne osobine, pa cak i opsti smerovi njihovoga zivota zadivljujuce su slicni. Najverovatnije je ta slicnost u zivotu dvojice podviznika u ponecemu srodila ruski i srpski narod, koji su uvek stremili ka gorljivom podrzavanju svojih silno voljenih svetaca.

Oba podviznika poticala su iz aristokratskih porodica: Sv. Sava iz porodice velikoga zupana Stefana Nemanje, a prep. Sergije iz porodice ne bogatih rostovskih bojara Kirila i Marije. Od rane mladosti, odlikujuci se posebnom blagocestivoscu, Rastko i Vartolomej (to su im bila svtovna imena) utvrdili su u svome srcu cvrstu nameru da zivot posvete Bogu. Vartolomej odlazi u pustinjake u 21. godini, posle upokojenja svojih roditelja. Mladome Rastku pomaze da se usmeri na inocki put izvesni ruski crnorizac, koji je doputovao u njegovu otadzbinu sa grupom svetogorskih monaha. Posle duge besede s njim Rastko napusta rodni kraj i naseljava se na Svetoj Gori, u ruskom manastiru Pantelejmonu. Posle je sledilo postrizenje i surov monaski zivot. Neprestano gorenje duhom vodilo ih je ka sve vecim podvizima i sve vecem samoodricanju, uzvodeci ih iz sile u silu. Ali otisavsi u pustinju i udaljivsi se od sveta, ni srpski niti ruski svetitelj nisu prestajali da se za njega mole, nastavivsi da se sa saosecanjem i ljubavlju odnose prema svojoj otadzbini i sunarodnicima. Svakoga ko ih je posecivao, prepodobni su docekivali kao sto se docekuje dugo ocekivani gost.

Vreme u kome su ziveli prep. Sergije i Sv. Sava bilo je za njihove otadzbine vreme okupljanja rascepkanih zemalja u jednu drzavu. U Rusiji, moskovski knezevi poduzimaju ogromne napore da pod novom prestonicom objedine sve ruske zemlje. U Srbiji je u vreme Sv. Save takodje prevladana rascepkanost, blagodareci mudrome vladanju njegovog oca Stefana Nemanje. Posto su bili odani svojoj otadzbini, kao njeni podanici, Sv. Sava i prep. Sergije najaktivnije su ucestvovali u prevladavanju medjusobnih unutrasnjih neprijateljstava. U najkriticnijim momentima drzavnog zivota, kad se vec cinilo neminovnim potonuce drzavne ladje, tako da veliki knez nije izlazio na kraj sa njenim upravljanjem, u pomoc pristizu sveti podviznici, ubogi monasi - koji nisu imali pod svojom upravom ni naoruzanu vojsku, ni svetovnu vlast. I od njihovih reci, punih  blagodati i snage, prestaju raspre, gasne pozar zlobe i zavisti.

Za Sv. Savu govorahu: "On se odrece prestola, ali za srpski narod ucini vise no bilo koji vladar". Prvi put je Sv. Sava napustio voljenu Svetu Goru da bi sprecio razdor koji se nazirao medju njegovom rodjenom bracom, Stefanom i Vukanom. Nije ostao ravnodusan ni onda kad su susedne zemlje ugrozavale nezavisnost srpske drzave. U zelji da otkloni opasnost, Sv. Sava putuje u neprijateljski tabor, bugarskom buntovniku Strezu, a posle i ugarskome kralju Andrasu.

Istu takvu ljubav i brigu za otadzbinu srecemo i u zitiju prep. Sergija. NJega s pravom zovu "pecalnikom ruske zemlje": sva tuga i sva stradanja rodne grude smestali su se u njegovo srce. Vremena su tada bila teska i nemirna. Ruski knezovi su se tada uistinu ulagivali klanovima Horde, ne bi li dobili pravo na titulu Velikog  kneza, naoruzavali su se i ratovali jedan protiv drugoga, kao da su se trudili da povecaju razorne posledice najezde i terora Tatara. Reci Prepodobnog bile su ponekad jedina mogucnost da se izbegne krvoprolice. Dvaput - 1358. i 1360. godine - prep. Sergije odlazi rostovskom knezu Konstantinu Vasiljevicu, ne bi li ga nagovorio da se pokori moskovskome knezu. Godine 1365. knez Boris Konstantinovic samovoljno je oduzeo od svoga brata Niznji Novgorod, pa prep. Sergije opet mora na put. Godine 1385., na molbu Velikoga kneza, prep. Sergije ide pesice do kneza Olega Rjazanskoga, koji ne samo da je vise puta krsio dogovore, nego nije prezao da zaiste pomoc od kana Tohtamisa, Mamaja i Olgerda.

Svetome Sergiju vise puta se obracao Veliki knez, trazeci ne samo da posreduje, nego i da posavetuje u drzavnim poslovima. I Sv. Sava je isto tako u najkriticnijim momentima uzimao ucesce u upravljanju drzavom. Na taj su nacin sveti podviznici vukli breme dvostrukoga napora, ne odstupajuci od svog monaskog podvizavanja i ne zaleci snage za svoju otaxbinu. Trojice-Sergijeva Lavra, koju je osnovao prep. Sergije, uvek je bila srediste i svojevrsni barometar crkvenoga zivota Rusije. Isto je tako to bilo sediste srpskih patrijaraha - Pecka patrijarsija na Kosovu i Metohiji, koja je bila naslednica prve srpske arhiepiskopije u Zici, koju je osnovao Sv. Sava.

Mnogo toga se preplice u zivotu ruskog i srpskog podviznika. Sv. Savu priklonio je monastvu ruski inok, a jedan od prvih zivotopisa prep. Sergija pise srpski monah Pahomije Logotet.

Dotakavsi se zivota prepodobnih Sergija i Save, moze se shvatiti kakvo je izuzetno mesto zauzimala pravoslavna vera u zivotima srpskog i ruskog naroda. Pravoslavlje nije samo bilo stub drzave. Ono je ujedinjavalo sve njene gradjane, davalo im jedinstveni svetonazor i poimanje sveta, jedan i nezamenljivi sistem vrednosti i osnovu sveukupnog zivota. Zahvaljujuci ovoj vezi prosti su Srbi i Rusi imali isti pogled na zivot, isti odnos prema pojednim njegovim pojavama, isto shvatanje junastva i izdajstva. "Pravoslavlje", pise istoricar I. Piceta, "kao da se na neki nacin srodilo s narodnoscu u Srba. U svesti Srba, pravoslavan znaci Srbin, a Srbin znaci - pravoslavan! Ta dva pojma znace za njega jednu celinu, i zbog toga je odreci se Pravoslavlja znacilo za njega da se odrice svoga narodnoga bica". U Srbiji obican svet neretko zove Pravoslavlje "srpskom verom" ili "svetosavskom", po imenu Svetoga Save.

Luconose vere, sveti podviznici, plod su osobitog blagocesca svoga naroda. I kada blagocesce slabi, onda se desava da nema molitvenika sposobnog da odvrati nadolazecu nesrecu. Kulikovo polje u Rusiji je polje slave i pobede ruske vojske. Kosovo polje u Srbiji - svedocanstvo junastva srpskih ratnika u bitci s Turcima koja se tu odigrala 1389. godine. Ali, ishod sukoba zbog verolomne izdaje jednog od srpskih vojskovodja ispao je tragican za istoriju drzave. Srbija je pala u petovekovno osmanlijsko ropstvo. Zavojevaci su ucvrscivali svoju vlast u pokorenoj zemlji posvuda sejuci smrt i razaranje. Spasavajuci se od Turaka, mnogi su istaknuti delatnici srpske kulture iz reda obrazovanog monastva, duhovnici, ljudi raznoraznih profesija (prevodioci, pisci, ikonopisci) - emigrirali u Rusiju. Vezano uz tu cinjenicu, pojacava se uticaj juznoslovenske kulture na rusku kulturu, i to krajem XIV i pocetkom XV veka. Medju istaknutim duhovnim osobama koje su pronasle pribeziste u Rusiji mozemo da istaknemo mitropolita Kiprijana (poslije poznatog kao Kijevski i Moskovski), Pahomija Logoteta, mitropolita Grigorija Camblaka. U svojim radovima, napisanim daleko od rodnoga kraja, oni su svu svoju nadu za oslobodjenje od Turaka porobljivaca polagali u Rusiju, kao sto se to moze, na primer, videti iz poglavlja "Ruskog hronografa" - Srpsko carstvo i njegova propast.

U XIV veku vizantijska umetnost je prolazila kroz period svog najveceg procvata, nazvan kao "paleologovski preporod". Srpski umetnici ne samo da su bili upoznati sa dostignucima Vizantinaca, nego nisu nimalo zaostajali za njima u svojoj umetnosti. Ruski ikonopis svojom porukom i umetnickim dosegom, te povezanoscu s dostignucima paleologovske epohe i s idejama isihazma, u mnogocemu je duzna ne samo Grcima, nego i dosavsim u Rusiju slovenskim majstorima. Uspomenu na sebe ostavili su oni u mnogim, u Rusiji izradjenim, freskama u hramovima, kao i ikonama, od kojih treba da istaknemo "Predsta Carica odesnuju Tebe" i "Bogorodica s akatistom" u Uspenskom sabornom hramu, kao i "Deisis" i "Car Slave", koje se danas nalaze u Tretjakovskoj galeriji. Pod neposrednim uticajem novih formi paleologovske umetnosti formira se i stvaralastvo prepodobnog Andreja Rubljova.

U umetnosti rukopisnog stvaranja knjiga u XIV veku, kao posledica neposrednog uticaja juznoslovenskih majstora, desava se smena, tradicionalnog za staru Rusiju, teratoloskog ornamenta u ornament "balkanskog" i "neovizantijskog" stila.

Ruska arhitektura XIV i XV veka takodje dobija nove forme: uobicajeni za oblik ruskog hrama XII-XIII veka arkaturno-kolontski frizevi zamenjuju se ravnim ornamentalnim pojasevima. U karakteru ornamenata u klesarijama u belom kamenu - i u drugim crtama novoga arhitektonskog stila - nalazi se mnogo slicnosti sa srpskim hramovima. Pretpostavlja se da su srpski gradjevinari uzimali ucesce u gradjevinskim radovima u moskovskom Kremlju. Na Kremaljskoj kuli "monah Lazar Srbin" postavio je "celovekovidno" casovnik, koji je oglasavao vreme.

Svakako, srpski uticaj nije u ruskoj kulturi XIV veka bio neka novina. Kontakti Rusije s balkanskim drzavama bili su stalni i nisu se prekidali cak ni u doba tatarsko-mongolske najezde, kada je veza sa mnogim zemljama, osobito kavkaskog regiona, bila prakticno u prekidu.

Osmanlijski jaram prekinuo je procvat srpske umetnosti. Neprekidan osecaj straha i nesigurnosti, koji je iskusio svaki Srbin, mogao je doprineti samo gasenju umetnosti i zanata. Srpski vladaoci se nisu usudjivali da izvode velike graditeljske radove u zemlji, Turci su zabranjivali gradnju novih crkava. Bilo bi netacno nazvati taj period u srpskoj kulturi periodom pada. Pre je to period kada se radilo o njenom prezivljavanju. Crkve su pretvarane u dzamije; u velikim srpskim gradovima dolazilo je do brzog rasta turskog stanovnistva, dok su srpski starosedeoci postajali obespravljenom manjinom. Do 1557. godine na srpskoj zemlji prestaje da postoji Patrijarsija. Crkvena imanja se oduzimaju, pa srpski monasi sada moraju da odlaze i prikupljaju milostinju cak u Moldaviju i Vlasku i do ruskog cara. Ikonopisni nivo toga doba cesto je na samoj granici zanatstva. U potpunoj nemoci nacionalne vlasti, osovina srpske drzave u to vreme postaje Srpska pravoslavna crkva.

Crna Gora je ostala je jedina srpska knezevina na koju se nije prostirala turska vlast, jer su Crnogorci, otisavsi u gore, bez prestanka sa Turcima vodili boj. Od l5l6. tokom narednih 336 godina vladari Crne Gore bile su pravoslavne vladike, vrhovna vlast je presla u ruke crnogorskog mitropolita.

Rusija, jedina nezavisna i mocna drzava, neprestalno se starala da pomogne Srbima. Bila je izdana posebna povelja o pomoci Peckoj patrijarsiji. U to vreme, vise se ne moze govoriti o uticaju srpskoga zivopisa na ruski. Naprotiv, dosavsi 1652. godine "zbog progona od zloduha srpske zemlje" mitropolit Mihajlo pri odlasku iste "12 konjskih kola sa zalihom svakojakom i ikonama i svakojakim sluzebnicima". Velika kolicina ikona slala se u Srbiju, Bugarsku i moldavsko-vlasku oblast iz tradicionalnih centara ikonopisa Paleha, Mstera i Holuja.

Godine 1718., nakon zavrsetka austrougarsko-turskog rata, sredisnji deo Srbije postaje austrougarska provincija. Pod austrougarskim rezimom Pravoslavlje se podvrgava progonu, nista manjem nego u vreme Osmanlija: Srbima je zabranjeno praznovanje nacionalnog praznika Sv. Save. Zabranjeno je pevanje starih, tradicionalnih pesama lazarica, o propasti srpskog carstva na Kosovu Polju i o vremenima Kraljevica Marka, koje je svaki Srbin slusao jos "od pelena" od svoje majke. Zabranjeno je sviranje gusala i nosenje narodne odece, jer su na sve to austrougarske vlasti gledale kao na oblik politickog protesta protiv njihovog prisustva.

Katolicka crkva je koristila pokroviteljstvo Austrougarske imperije. U krajevima gde su zajedno ziveli Srbi i Hrvati katolicko svestenstvo je na svaki nacin suprotstavljalo ove druge protiv "sizmatika Srba", podupiruci nacionalnu i religijsku razliku. Istovremeno, oslabljena Srpska pravoslavna crkva cesto nije bila u stanju da se suprotstavi prozelitskoj delatnosti katolika, koju je provodilo obrazovano rimokatolicko svestenstvo.

Shvativsi opasnost od pokatolicavanja srpskog naroda, gubitka njegove pravoslavne svesti i nacionalne samobitnosti, beogradski mitropolit Mojsije Petrovic obratio se za pomoc ruskom caru Petru I. Molio je da se posalju ucitelji i knjige, ono sto je bilo neophodno za obrazovanje pravoslavnog svestenstva. U  svojoj poslanici Caru, on pise: "Ne trazimo mi bogatstvo, vec samo pomoc u delu prosvecivanja dusa nasih, da bismo se oduprli onima koji su se okomili na nas... Smiluj se, milostivi Gospodaru, jerbo Ti mozes, ako hoces!.. Budi drugi Mojsije i izbavi nas iz Egipta neznanja". Godine 1726., u skladu s molbom srpskog vladike, u Sremskim Karlovcima se otvara skola Maksima Suvorova, kojeg je poslao Sinod Ruske crkve. Zajedno s njim bese poslana velika kolicina ruskih knjiga. Taj dogadjaj izvrsio je velik uticaj na unutrasnji zivot Srpske crkve: u XVIII veku ona menja svoj bogosluzbeni jezik srpsko-slavjanski u rusko-slavjanski. Uticaj ruskog jezika postaje jak ne samo u crkvi, nego i medju svetovnim srpskim piscima (P. Julinac, Z. Orfelin, J. Rajic). Ruski jezik u tom periodu srpske istorije postaje mocno sredstvo koje Srbima omogucava da sacuvaju svoju kulturu, svoj nacionalni lik. U XVIII veku aktiviraju se svestrani rusko-srpski odnosi: u vreme Petra I ruske su mladice slali u srpsku pomorsku skolu u Perastu, a mornari iz Kotora sluze u ruskoj mornarici. U to vreme spada i osnivanje prvih srpskih vojnih naselja na Severnom Donjecu u Juznoj Rusiji, koja su dobila naziv "Nova Srbija".

U XIX veku ruska vlada pruza stalnu potporu oslobodilackim pokretima  na Balkanu. Nezavisnost balkanskih hriscana bio je jedan od glavnih ciljeva svih rusko-turskih ratova. Tokom XIX veka u Rusiji raste interes za juznoslovensku istoriju i kulturu. Otvaraju se slavisticke katedre. Na Balkan se salju poznati filolozi (O. M. Bodjanski, I. I. Sreznjevski, V. I. Grigorovic i drugi). Pojavljuju se mnoge publikacije posvecene Srbiji. Izdaje se zbornik u tri toma "Srpske narodne pesme", koje je sabrao znameniti srpski reformator srpskog knjizevnog jezika Vuk Stefanovic Karaxic. Za taj rad srpskog naucnika iskazao je osobit interes A. S. Puskin, koji je preveo dve pesme: "Sestra i braca" i "Slavuj". Vuk Karaxic ima stalnu materijalnu podrsku iz Rusije, a od 1286. godine, po dekretu Nikolaja I - dozivotnu penziju.

Nepravedno bi bilo reci da je ljubav prema Rusiji i Rusima u Srbiji u XIX veku bila karakteristicna samo za crkvene ljude. Isto takvo postovanje i ljubav prema ruskoj kulturi delio je i deo srpske mladezi koji je bio zahvacen revolucionarno-demokratskim idejama. J. Skerlic u "Istoriji nove srpske knjizevnosti" na sledeci nacin opisuje raspolozenje u revolucionarno-demokratskim krugovima: "Reformatori 70-ih godina, na celu sa Svetozarom Markovicem, ruski su djaci, koji su se oslanjali na rusku knjizevnost, na rusku svakodnevnicu. Svaki "novi covek" obavezno je morao da zna ruski jezik - novo pokolenje se obrazovalo iskljucivo iz ruskih knjiga!" Veliku popularnost u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji uzivala su dela L. N. Tolstoja i A. M. Gorkog. Ona su se neprestano prevodila na srpski i hrvatski jezik, te se mnogokratno ponovo izdavala.

Pocetak XX veka postao je vreme sukoba geopolitickih interesa velikih drzava oko Balkana. Prvi svetski rat poceo je objavom austrougarskog ultimatuma Srbiji, koja je, u sustini, trebala da na teritoriji zemlje pusti istrazitelje iz Austrije te ograniceni vojni kontigent. Posle negativnog odgovora Srbije, Austrija joj je objavila rat. Uskoro su sve svetske drzave bile uvucene u sukob. Tog puta, za Rusiju se pomoc koju je ukazala srpskom narodu pretvorila u vlastitu tragediju: okoristivsi se kriticnom situacijom u zemlji, na vlast su dosli boljsevici. Razbuktao se gradjanski rat, i sada su mnogi ruski ljudi bili primorani da  bezeci od progona u sopstvenoj zemlji potraze pribeziste i spas u Srbiji. Svim izbeglicama iz Rusije Srbija je pruzila utociste. Srpski kralj Aleksandar I Karadjordjevic im je licno pruzio pokroviteljstvo.

Kraj XX veka, kao i njegov pocetak, ponovo zamracuje rat na Balkanu. zelimo da verujemo da je taj rat poslednji u istoriji srpske drzave i da ce nastupajuci XXI vek doneti mir srpskoj zemlji. zelimo, isto tako, da poverujemo da ce se obnoviti ona duhovna nacela koja su tokom celokupne nase istorije bila osnova bitisanja Srbije i Rusije.

Svakako, pitanje kulturnih odnosa Srbije i Rusije zahteva ozbiljniji, svestraniji i nepristrasniji pristup. No, cak i povrsno i delimicno upoznavanje sa istorijskom prosloscu nasih zemalja ukrepljuje nadu da ce duhovna veza Srbije i Rusije ostati neprekinuta u nastupajucem milenijumu.

Arhimandrit David (Korabljev)

namesnik Bogorodicino-Sergijeve pustinje

prevod: Goran Rosic 

preuzeto sa: http://Eparhia.Ru/konfer/1999/1999-1/