BOGORODICIN JELEN   Srednjegorski manastir je u godinama turskog jarma bio zaklonjen visokom planinom i udaljen od puta za grad Artu (u zapadnoj Grckoj). Do njega je vodila strma i opasna staza, kojom su se mogli uspinjati samo koze i zitelji planinskih sela. U starini je bio cuven zbog svojeg sjaja, ali je u godinama ropstva, kao i svi ostali manastiri, potpuno osiromasio. Hramovna slava je bio praznik Roenja Presvete Bogorodice. Bila je to najlepsa svecanost u celom kraju. Tog dana su kaludjeri klali ugojeno tele i pripremali ga u velikim manastirskim posudama, da bi posle Svete Liturgije mesom ugostili sve vernike. Ali, kroz neko vreme monasi su prestali da slave hramovnu slavu tako raskosno. Proslo je nekoliko godina, a u manastiru jos uvek nije bilo ni komadica mesa za posluzenje poklonika. To je mnoge ogorcilo. Ljudi su mislili da su monasi zanemarili gostoprimstvo, cak i da su prestali slaviti praznik Majke Bozje. - Sta mi tu mozemo? - odgovarao je na njihove prigovore iguman. - U nas ni jedan petao nije ostao! U manastiru je u to vreme ziveo jedan sedobradi monah, star oko osamdeset godina. I on je, kao i svi ostali, bio zabrinut zbog teskih prilika u kojima se nasla sv. obitelj. "Presveta Bogorodice, ucini cudo!", molio se on danonocno Nebeskoj Carici. "Ucini cudo da bi ljudi videli da nas Ti nisi ostavila, i da bi sacuvali veru u Tebe." Bilo je predvece uoci praznika Uspenija Presvete Bogorodice. Stari monah se nalazio u svojoj keliji, kad je neocekivano imao vidjenje. Jos pre pocetka jutarnje sluzbe on je otisao igumanu. - Sta te je dovelo tako rano, oce? - Starce, upravo sam imao Bozansko vidjenje! Moje se kelija ispunila jakom svetloscu, i jos nisam ni dosao sebi, kad sam ugledao pred sobom Bogorodicu. Gledala me je strogo, ali s ljubavlju. Njen izgled je u isto vreme izrazavao i tugu i spokoj. Kazala mi je: "Prenesi igumanu i bratiji da ove godine moj praznik proslave svecano, jer za ljude nema veceg gubitka nego da izgube veru. Neka se na moj praznik skupe zitelji svih sela, i Ja cu biti s njima." Rekavsi to, Ona je otisla. Iguman je pazljivao saslusao ostarelog monaha i uputio se u crkvu. Na praznik Uspenija iz okolnih sela je stiglo mnostvo poklonika. O vidjenju monaha se pricalo od usta do usta, i uskoro su o njemu znala sva sela u kraju. Najveci dokaz verodostojnosti bio je svetacki zivot starog monaha. Njega je cak i episkop istaknuo kao primer za podrazavanje. Mnogi monasi su dolazili igumanu i molili ga da ispuni Bogorodicinu volju. I tada, sedmog dana posle odanija Uspenja Presvete Bogorodice, na dan Usekovanja glave sv. Jovana Pretece, monasi i okolni zitelji culi su iz igumanovih usta radosnu vest: - Blagoslovom i blagodacu Presvete Bogorodice, nas manastir ce ove godine hramovnu slavu proslaviti svecano, kako vec mnogo godina nismo slavili. Vi dobro znate da su za nas manastir nastala teska vremena. Zato ni ovoga puta necemo klati tele, no svejedno cemo se okupiti, da bismo svecano proslavili nas praznik. Novost je kao ptica brzo obletela gore i doline te se cula po svim okolnim selima. Konacno ce opet biti svecano praznovanje u cast Presvete Djeve, svi ce se ponovo sabrati pod zaklon Njezine blagodati. Taj dogadjaj bi mogao biti predznak dobrih promena. Moze biti da Gospod pretkazuje bolja vremena. Vec uoci praznika manastirsko dvoriste se ispunilo narodom. Poklonici su u velikim grupama stizali iz raznih sela; sabrali su se okolni svestenici, i zapocelo je svecano bogosluzenje. Mnostvo naroda se razlilo po padini, buduci da mala manastirska crkva nije mogla sve da primi. Najednom se sa brezuljka obraslog sumom zaculo sustanje, i pred zacudjenim ljudima se pojavio - jelen. Ni najmanje se ne plaseci, brzim koracima se uputio prema manastiru. Svi su bili toliko iznenadjeni da niko nije pokusao nesto da preduzme. Jelen je, kao da ga je vodila nevidljiva ruka, prosao izmedju ljudi i iscezao za manastirskim vratima. Otisao je pravo u kuhinju i stao. Kuvar je bio zbunjen. Najpre je jelenu dao hladne vode; zivotinja je zudno pila dok nije utolila zedj, a onda je legla u ugao i ispruzila vrat, podmetnuvsi ga pod noz. - To je Bogorodicin dar! - rekao je stari monah. O svemu je odmah obavesten iguman. On je rekao da jelena treba zaklati i meso podeliti ljudima, kao blagoslov Presvete Bogorodice. Tako je i ucinjeno. Te godine su za praznik svi poklonici bili dostojno ugosceni, jelenjim mesom. Vest o cudu je kao munja prosla obliznjim selima. Od tada je svake godine 8. septembra (21. po svetovnom kalendaru) dolazio jelen, iako niko nikad nije primetio da su jeleni obitavali u blizini manastira. Jelen bi popio vodu, odmorio se, a zatim legao na bok i pruzio vrat pod noz. Proslo je mnogo godina. Turci su bili prognani. Monasi koji su bili ocevici tih cudesnih dogadjaja su poumirali. Na njihovo mesto su dosli drugi, a cudo nije prestajalo. No jednom se desilo da se praznik vec blizio kraju, a jelen se nije pojavljivao. Zavrsilo je jutrenje, trajala je Liturgija, i narod je postao uznemiren: - To je zbog nasih greha! - govorili su poklonici. - Sve je manje vere u ljudima! - dodavali su neki. Ipak, kada je vec zapocela Heruvimska, jelen se iznenada pojavio. Monah, koji je cekao s nozem u ruci, odahnuo je s olaksanjem. Jelen, kao da se zbunio, pogledao je levo, pa desno, i krenuo ka manastiru. Kroz manastirska vrata je prosao sav zapenjen. Monasi su ga uhvatili i odmah zaklali, kako bi stigli da pripreme rucak. - Jelen vise nece dolaziti! - rekao je jedan stogodisnji starac. - Poneli smo se bezdusno, nismo mu dali ni da se napije, ni da se odmori, nego smo ga odmah odveli pod noz. To je greh. Na starceve reci tada niko nije obratio paznju. Medjutim, kada sledece godine jelen nije dosao, svi su shvatili da krivica lezi na monasima. Prosle su godine. Na grcku zemlju su stigli drugi neprijatelji, koji su razrusili manastir i prognali monahe. Od velike obitelji vise nije ostalo nista, osim malenog hrama i razrusene kuhinje. Ali, svake godine se 8. septembra okolni zitelji okupljaju i svaki put ocekuju da ce se mozda, kao u stara vremena, iznenada pojaviti jelen - cudo Presvete Bogorodice.   prevod s ruskog: Dana B.