Neotudjivo Vodlozerje 

Posle redovnog putovanja u junu ove godine na Vodlozero, u Iljinsku pustinju, pozeleo sam da ispricam nesto o njoj, i o njenom nastojatelju jeromonahu Nilu. Poceo sam da skupljam materijal o istoriji Crkve, i da pripremam clanak. Za to sam zamolio blagoslov oca Nila. On medjutim nije blagoslovio mene vec moju cerku Janu (krstenu Jovana) da ona napise clanak. Tako je i nastao ovaj kratak clanak – istorijske podatke je uzela od mene, i dodala je svoje utiske. Ocito je Gospodu bilo ugodno da ova mlada devojcica isprica nesto o ponovo izgradjenom manastiru, vama, dragi citaoci.

                                                                                      Sluga Boziji Valerij

Zelim da vam ispricam nesto o Crkvi, koja se nalazi u jednom od neotudjivih teritorija Karelije. Susret sa njenim nastojateljem mi je pomogao da se ocrkovim, ojacam u veri i bio mi je podrska u teskim trenucima.

Ta teritorija je – Vodlozerje, na istoku Karelije – jedna od njenih najinteresantnijih predela. Nekada su se ovde, u krugu precnika 30km, nalazila dva seoska groblja, veliki broj kapela, i oko cetrdeset imucnih naselja. Posle revolucije se sve promenilo. Ostale su samo zapustene, sada vec razrusene, kapele kao i ocuvano Iljinsko groblje na Malom Kolgostrvu, koje cesce nazivaju ostrvo Iljinskog groblja. O njemu ce ovde biti govora.

To ostrvo, na kojem se nalazi Crkva, i koje je udaljeno 20km od Kuganavoloka – je jedino naseljeno mesto na Vodlozerju. Crkva je izgradjena 1798 godine na mestu oronule Crkve iz XVI veka, koju je, po predanju, izdragio osnivac Iljinske pustinje, starac Demjan. Jedan crkevni presto je posvecen proroku Iliji, a drugi – Uspeniju Presvete Bogorodice. U priprati se nalazi jos i topli zimski sporedni oltar posvecen Vasiliju Velikom. Cetvrtina Crkve je prekrivena kubetom – sa veoma specificnim zavrsetkom, koji lici na veliku glavicu luka sa cetiri odsecene grane. Takve Crkve su pocele da se pojavljuju na Ruskom Severu krajem XVII veka, posto je Patrijarh Nikon, zabranio po njegovom misljenju “nekanonski” sator. Kupolama su prekrivene mnoge seoske Crkve, koje se nalaze u donjem toku reke Onjege, u neposrednoj blizini Kuj-ostrvskog manastira koji je osnovao Nikon. Ja nisam imala prilike u Centralnoj Rusiji da vidim Crkve sa takvim krovom.

A groblje ima predivnu ogradu, koja izgleda skoro kao tvrdjava. Glavni ulaz na Vodlozersko groblje se sastoji od teskih dascanih vrata i vratanaca, cvrsto pricvrscenih sa obe strane dvema gredama. Grede su, zajedno sa vratima, prekrivene jednom nastresnicom. Nekada je ovde u vreme praznika odrzavan vasar, narod se okupljao i grede su koriscene kao trgovacke tezge. Ograda Iljinskog groblja je poznata jos po tome, sto su restauratori Kizskog ansambla obnovili njegovu nestalu ogradu kao kopiju Ilinske.

I dan-danas se na ostrvu odrzavaju praznici – tacnije jednog dana – na Svetog Proroka Iliju. Tada iz cele okoline dolaze ljudi kako bi uredili grobove svojih rodjaka, videli Crkvu i jednostavno razgovarali o zivotu. Na Ilindan 2000 godine u pustinju je po blagoslovu arhipiskopa Petrozavodskog i Kareljskog Manuila, i na molbu direkcije Vodlozerskog parka, dosao da sluzi Liturgiju jeromonah Nil, u to vreme bivsi namesnik Muromskog Uspenjskog manastira, koji se nalazi na istocnoj obali Onezskog jezera. Dosao je, odsluzio Liturgiju i osetio da je njegovo mesto ovde. Zatrazivsi Blagoslov od vladike Manuila, otac Nil se vec u oktobru preselio na ostrvo, i poceo da zivi u jednom maloj, istina, nedovrsenoj zgradi – keliji.

Na Severu su jeseni kao i zime veoma hladne, pa je ocu Nilu ponekad bilo veoma tesko. Iz lose obradjenih uglova i prozorskih okana na kuci je jako duvalo, dimila je i slabo grejala pec, a lonac sa vodom koji je bio postavljen na njoj je vec ujutru bio zamrznut.

“A ja cu zagraditi prozor mantijom – duvace manje”, - govorio je otac Nil. Kao ni u kuci – ni u Crkvi nije bilo peci uopste, a zbog velike hladnoce smrzavalo se cak i vino za Pricesce, pa je otac morao da koristi termos! Ali je Crkva zbog odsustva peci bila “prekrivena srebrom” – na zidovima je bilo million ledenih iglica koje su izgledale kao inje, i u njima su se plamenovi sveca koje je otac palio za vreme sluzbe, oslikavali u duginim bojama, prelivajuci se kao svetlost od dragocenog kamenja. Zaista predivno! Bukvalno se sama priroda trudila da ukrasi Crkvu u vreme sluzbe.

Posle zamrzavanja reke na ostrvo su poceli da dolaze vukovi. Otac Nil je to shvatio po tragovima u snegu i po ponasanju svoje macke Moske – ona nikako nije htela da izadje iz kuce, a kad bi je on stavio na doksat, ona bi pocela da grebe vrata, moleci da se vrati unutra. Iako sama po sebi Moska nije plasljiva macka – pratila je oca na svim dugim putovanjima, zivela je s njim na Valaamu, u Muromskom manastiru.

Bojao se i otac Nil. Od Crkve skoro do same kelije vodi kao hodnik napravljen od jela – koji je cak i leti mracan. Iako je jela kako kaze otac najpravoslavnije drvo (da li ste primetili da se na zavrsecima njenih grana se nalaze krstici?), cak i u oblacni letnji dan ja sama bih se bojala da idem tim putem.

Otac Nil me je posavetovao: pevas na sav glas “Spasi Gospode ljude Tvoje”, i u dusi ces osetiti radost. Ja sam probala tiho da pevam: zaista sa radoscu, odlazi strah.

Tako je otac preziveo zimu na ostrvu uz – molitvu. Stara Crkva je ponovo slavila Hristovo Rodjenje, Krstenje, Vaskrs…

U junu 2001 godine sam prvi put dosla u Ilinsku pustinju. Tada je cvetala ta ista trava kojom se hranio Sveti Serafim Sarovski – i Crkva se nalazila na velikoj poljani, bukvalno na oblacima. Prvi utisak je bio: kako lici na zajednicku veliku svecu! U davna vremena se tako nazivala velika vostana sveca, koja se stavljala za siromasne -  one, koji nisu mogli da kupe obicnu crkvenu svecu. Jedni su davali koliko su mogli – neko gros, neko pola, a neko je davao ostatak. Sveca je bila veoma duga, a Ilinska Crkva je takodje veoma visoka – njrn vrh se pomalja iza vrhova najvisih jela. Krov sa kupolama veoma lici na oganj.

Prvi put smo dosli u subotu, dan kada se pominju upokojeni, i otac je sluzio parastos. Tako smo zeleli da budemo na ostrvu malo duze, ali posluzivsi se i ostavsi 2-3 sata, morali smo da krenemo – pred nama je bio put prema Belom moru, - i zbog toga je ostalo samo taj trenutni utisak, pomesan sa osecanjem nestvarnosti onoga sto se desava i osecanjem neke nerazresene tajne. A ona je bila veoma jednostavna: mi prosto nismo uspeli da osetimo najvaznije – unutrasnji, molitveni – zivot Crkve.

Dosavsi sledeci put u avgustu sad vec ne samo zato da bismo videli groblje, nego i druge poklonike – mi smo ostali cetiri dana. I uverili smo se da Gospod zaista daje veoma mnogo. Nije uzalud od davnina u Svetoj Rusiji postojao taj obicaj.

Dosli smo specijalno na Uspenije, drugi prestoni praznik na groblju, i otac je kao i obicno sluzio ceo krug Bogosluzenja i vecernju, i svenocnu, i polunocnicu, i naravno praznicnu, Bozanstvenu Liturgiju. Mi smo se pricestili. Gospode, kako je neobicno – iako prvi put – i blagodatno stajati na vecernjim sluzbama: svenocnoj i polunocnici! Van Crkve je mracno, a Bogorodica po predanju obilazi manastire – i gleda, ko se moli… I istina, bukvalno se osecalo Njeno prisustvo. Topilo se nekoliko sveca (na ostrvu nema struje), mirisu tristagodisnja stabla, i cuju se tacno s neba, reci molitve, i cini se kao da se jos mnogo monaha koji se ovde podvizavaju mole zajedno sa nama.

Na dan Uspenija je bilo toplo i suncano, iako je i prethodnih i narednih dana duvao vetar-severac, i nebo je bilo prekriveno crnim oblacima. A posle praznicne Liturgije je na prozor skocila veverica. Pogledala je u Crkvu i nije se uopste zacudila nasoj praznicnoj radosti – ocito je i ona znala za Drugi Dolazak, za koji ne znaju mnogi ljudi, - i pobegla. “Jer tvar sa nadom ocekuje…”

Ove godine smo na Ilinskom groblju bili u junu, na Vaznesenje. Nesto blisko je vec dolazilo od zidova Crkve, od jela na poljani i mlade sume – i samog Vodlozera. Dosli smo po blagoslov kod oca Nila, koji se obradovao zbog naseg dolaska. Ovog puta nas je smestio u prostranu letnju kucicu odmah pored Crkve, koju je Vodlozerski park poklonio pustinji. Tu sad mogu da zive poklonici. Glasno mjaukajuci, u susret nam je izasla i macka Mosja. Ona se sad potpuno navikla na nove uslove, naucila je da pliva i sada cesto odlazi na susedno ostrvo da trazi miseve. Mosku ne pustaju u Crkvu: za vreme sluzbe ona ceka oca na vratancima ili seta po ogradi groblja.

Sa ovog putovanja sam narocito zapamtila zalaske sunca na jezeru. Vaznesenje je bilo u cetvrtak, a sunce je “igralo” u utorak i sredu uvece. Ono sto se obicno desava na Sveti Vaskrs ujutru, pri izlasku sunca, mi smo videli na zalasku. Prosto neobicno! Kada je sunce stajalo, oko njega se napravila … duga, ali to nije bila obicna duga, vec polukrug zaostren na vrhu – takav, kakvog cesto slikaju na ikonama “Spasitelj u Sili”. A kada je sunce zaslo za horizont, polukrug je postao jos jasniji, i umesto sunca pod njim je ovde-onde “zalazila” velika zuta severna svetlost.

Radosno je bilo slaviti Vaznesenje Gospodnje, ispovedati se i pricescivati. A ja sam, izasavsi na vratanca Ilinske pustinje posle praznicne Lturgije, pomislila:” Slava Bogu sto smo zivi, sto znamo takvog oca kao sto je otac Nil, sto Ilinska pustinja postaje tako rodjena, bliska i blagodatna za ljude koji veruju”.

Postepeno se obnavlja Crkva, i postepeno se uredjuje duhovni zivot Vodlozerja. Od oktobra 2000 godine se ponovo u osvecenoj Crkvi Ilinskog groblja vrse sluzbe, trebe, citaju Akatisti. Nazalost, malo mestana dolazi na sluzbe koje drzi otac Nil – to je samo 20km vodom do ostrva, da benzin danas nije tako skup, a da se gorivo moze uzeti u Pudozi, koja je udaljena 100km. Ali ljudi su poceli da se menjaju: u pocetku su dolazili kod oca samo na caj, a zatim i na sluzbu. Iako je to retko, iako dolazi samo jedan ili dva coveka, ali narod ipak posecuje obnovljenu Ilinsku Crkvu.

Pustinju pomazu Vodlozerski nacionalni park, i Kareljska eparhija. Obnovljena je Crkva: zamenjeni su krovovi nad pripratom, oltarom i pokrivena zvona. U toplom sporednom oltaru posvecenom Svetom Vasiliju Velikom je postavljena kvalitetna pec, i ponovo je izgradjen vrh nad njegovim oltarom. Treba jos uvesti grejanje u zimsku Crkvu, opraviti ogradu groblja, dovesti u red staro groblje. Stari, rezbareni ikonostas gleda kao praznim ocnim dupljama, poterbni su novi svecnjaci, odezde, zatim novac, radna snaga… Ako Gospodu to bude ugodno, sve ce se to pojaviti – i svecnjaci, i druge potrepstine.

Najvaznije je to da je – obnovljen monaski zivot u jos jednom svetom mestu. I nastojatelj Vodlozerske Ilinske pustinje, jeromonah Nil se moli za nas, za nasu Rusiju.

Moli otac Nil i za vase molitve, dragi citaoce!

J. Korsakova

«ZATO STO JE NASTALA ZETVA »

 U broju 428 novine “Vera” u clanku “Neotudjivo Vodlozerje” pricali smo o obnovljenoj Ilinskoj pustinji i njenom nastojatelju Nilu. Tada se cinilo da za Ilinsku pustinju sve ponovo pocinje. Bilo je planova izgradnje nove kapele, i jos nekoliko kelija. Na prolece je ocu kupljen novi motor radi plovljenja po jezeru, a slucajno kupljen stari, ali jos sluzeci camac je pripreman za prevoz na Vodlozero. Tog leta otac nije ziveo sam na ostrvu, vec je bio sa bratijom: u pustinju su dosli poslusnik i jos jedan jeromonah. Oni su svi zajedno mnogo uradili na obnovljenju Ilinskog hrama, uredjenja pustinje… Ali evo samo sto smo dobili tuznu vest.

Dragi braco i sestre!

Molimo vas da se pomolite za pokoj duse ubijenog sluge Bozijeg, nastojatelja Vodlozerske Ilinske pustinje jeromonaha Nila.

Otac Nil je poginuo u noci na 9 avgust 2003 godine. Ali dva meseca niko od ljudi nije znao za to, nego se to otkrilo tek u novembru.

Nedelju dana pre njegove pogibije na ostrvu su se pojavila dva muskarca, i verovatno zamolili oca Nila za blagoslov da ostanu na ostrvu u svojstvu radnika. Otac je u to vreme uputio bratiju poslom u Muromski manastir, a on je ostao sam na ostrvu. Dobivsi razresenje, ta dva coveka su zivela na ostrvu skoro nedelju dana, radili na imanju, otac Nil ih je hranio, pojio, urazumljivao, kako je mogao. U noci na 9 avgust, oni su usli u oltar Ilinskog hrama, popili svo vino koje se tamo cuvalo za Pricesce, a zatim su posli u keliju oca Nila. Otac je u to vreme citao polunocnicu.

Poginuo je kao pravi Hristov Vojnik – na svom mestu, u molitvi.

U subotu, 9 avgusta od oca Nila su trebalo da dodju poklonici iz Petrozavodska. Nekoliko ljudi je trebalo da se krsti. Poklonici su dugo cekali na obali Vodlozera, kako bi ih otac prebacio na ostrvo – ali njega nije bilo.

Telo jeromonaha Nila je nadjeno tek 6. novembra. Sahranjen je 10. novembra u oltaru Iljinskog hrama. Opelo su odrzali nastojatelj Crkve Serafima Sarovskog u Pudozu, otac Nikolaj, prijatelj oca Nila iz Muromskog manastira, jeromonah Kirpijan, koji je trenutno nastojatelj Crkve u Velikoj Luci, i jeromonah Pajsije iz Vozejezerskog manastira.

Tesko je preneti, sta su sve za vreme dok se jod nista nije znalo preziveli prijatelji i duhovna ceda oca Nila. U pocetku su se molili kao o nestalom bez traga. Zatim su upalili svece pored ikone Presvete Bogorodice “Kazna poginulih”. Jedno vrème su citali tropar Aleksandru Svirskom. Zakazivali su molebane i sorokouste u manastirima, sluzili molebane u Peterburgu u Crkvi Svete Katarine na Akademiji umetnosti, u kojoj je otac Nil (tada jos Aleksej Savlenkov) dugo vreme bio parohijan, i molio se u kapeli Spiridona Trimitunskog.

Zahvaljujuci zajednickim molitvama Gospod je otkrio mesto, gde je bilo sakriveno telo.

Buduci staresina nase male zajednice, ja sam morao da saopstim vest o smrti naseg duhovnog ucitelja. Svi ljudi u zajednici su ocrkovljeni, vecina od njih ima vec i duhovno iskustvo, ali su bez obzira na to, svi kojima sam saopstio o smrti oca Nila, roptali na Volju Boziju, sa pitanjem:”ZASTO? ZASTO?”

Predvidevsi to pitanje, bio sam spreman da odgovorim na njega tako, kako mi je svojevremeno odgovorio otac Nil na isto pitanje o nastojatelju Muromskog manastira, koji je poginuo za vreme oluje na Onezskom jezeru. Otac je tada rekao: “Ukoliko je po Bozijem shvatanju covek spreman za prelazak u Vecnost, Gospod ga ni minutu vise nece ostaviti na zemlji, vec ce ga odmah uzeti…”

Ali ja nisam morao da ponavljam ove reci. Umesto mene, Gospod ih je Sam kazao nasoj zajednici.

16 septembra smo se spremali da idemo kod oca. Ali tada nismo mogli svi da se skupimo. I tako sam tradicionalni skup otvorio citanjem Jevandjelja i resio sam da procitam zacalo tog dana, kada je trebalo da se sretnemo sa ocem. 16 septembra se u Crkvi cita Jevandjelje od Marka, glava 4, stihovi 26-29. Sa zacudjenoscu i trepetom sam procitao sledece: “I govorase im: Tako je Carstvo Bozije kao covjek kad baci sjeme u zemlju, i spava i ustaje nocu i danju; i sjeme nice i raste, da on i ne zna. Jer zemlja sama od sebe donese najprije travu, potom klas, pa onda ispuni psenicu u klasu. A kad sazri rod, odmah posalje srp; jer nasta zetva”.

Upokoj Gospode dusu usnulog sluge Tvoga, jeromonaha Nila, i podaj mu vecan pomen!

V.Karsakov