|
Jeromonah Sergije (Ribko) Slepa vera ne postoji, postoji samo slepa nevera- prvi deo - Razgovor sa školarcima Do čega sam došao u mladosti? Znate, deco, ja se nekako osećam kao da sam vašeg uzrasta. U mladosti sam bio veliki Kad mi je bilo 14–15 godina počeo
sam da shvatam da nešto u našem životu nije kako treba, da su sve priče o svetloj budućnosti jedna velika laž. Moji roditelji su bili komunisti, ali mi ništa nisu
mogli razgovetno da objasne; ni o svom maglovitom komunizmu, ni o bilo čemu drugom. I počeo sam da shvatam da me varaju, da u tom svetu, u tom društvu u kome živim,
nema pravde. Ali gde je onda istina? Tada nisam poznavao nijednog vernika i nisam ni mislio da bih odgovore na pitanja o smislu života mogao naći u religiji. To nisam
mogao čak ni da zamislim, pošto su nam punili glavu time da je »Bog« dedica sa bradom, sedi na oblačku, da su popovi pariziti, varaju narod i tako dalje. Mi smo to sve
verovali zato što alternative nije ni bilo, ništa drugo nismo nikad ni čuli. Međutim kada je u meni iskrslo
pitanje o smislu života, za mene veoma važno, shvatio sam da ako na njega ne dobijem odgovor, život će biti besmislen, to jest ne punovredan, to jest u njemu će možda
nešto vrlo važno nedostajati. A za to da dobijem odgovor bio sam spreman na bilo šta. Dešavalo mi se da mi se u podzemnoj železnici svidi lice nekoga čoveka, ja mu
priđem i kažem: „Mogu li da vam postavim pitanje; radi čega vi živite?“ Ne znam više kako je to tad izgledalo, verovatno dosta neobično, ali to mi je tada toliko
značilo. Te potrage dovele su me do prilično
bliskog poznanstva sa hipi pokretom. Ne znam kakav je on sada, ali hipiji su krajem sedamdesetih bili prilično simpatični momci. Obično ih optužuju za narkomaniju i slično,
ali u hipijevskoj sredini tog vremena narkotici su bili u stvari daleko manje rasprostranjeni nego danas među omladinom kad se oni mogu nabaviti u svakoj školi. Hipiji su
me privukli prvenstveno radi toga što su veoma predano tražili smisao. A svaki od njih je bio vrlo izrazita ličnost; u glavnom su to bili veoma pametni ljudi, ali me od
svega najviše iznenadilo to da su svi bili verni. Svako po svome: bili su jogiji, hrišćani najrazličitijih pravaca. Od pravoslavnih sam sreo samo dva čoveka, i oni su
sve u svemu na mene izvršili veliki uticaj. Ispričaću vam o mom prvom susretu
sa hipicima koji je bio veoma zanimljiv. Tada sam se nosio takvim idejama da treba napraviti svetsku revoluciju i ustanoviti anarhističko društvo, pa sam čak sastavio i
svoj manifest. Počeo sam da tražim istomišljenike, pa su mi udesili susret sa hipijima, pošto je među njima bilo i anarhista. Čim smo se našli, odmah sam im sve izložio.
A momci mi kažu: – Pa slušaj, a zašto bismo morali da pravimo revoluciju? – Kako zašto – kažem ja – zato da čovek bude slobodan, jer inače te ovako ne puštaju ni da živiš. – Znaš, ima i drugačija sloboda. Čak i ako napraviš revoluciju, promeniš društveno uređenje, opet neće biti slobode. – Kako da neće biti slobode onda kad nad dušom ne bude niko stajao? – Neko će ipak nekada stajati nad dušom. Shvataš, život je tako uređen. Dok se čovek ne oslobodi sam od sebe svejedno neće biti slobodan. – Pa da – kažem ja – vrlo interesantno. A zatim se kroz priču pokazuje da su momci verni. Pitam ih ja: – Momci, pa jel' vi to verujete u Boga? – Da. – Vi ste onda malo udareni… – Pa, udareni–neudareni; a šta ti misliš kakav je Bog? Dedica sa bradom, koji sedi na oblačku? Pomislio sam na sve što sam znao o Bogu i morao sam da priznam da sam zaista tako i smatrao. Oni su mi se podsmehnuli – to me nekako pogodilo, pa sam im
rekao: – Recite mi onda u kakvog vi Boga onda verujete. A kad su počeli i da pričaju, ja sam samo
zinuo zato što nešto tako nisam mogao ni da zamislim, ni da pretpostavim da postoji. I uvek mi je bilo vrlo interesantno da se srećem i pričam sa tim mladićima. Tada
sam studirao, a pre toga pohađao sam sovjetsku školu. S kim smo mi dolazili u dodir? Sa školskim kolektivom, a kada dolaziš kući u dvorištu te u glavnom dočekivalo
huligansko društvo, i meni je tamo bilo sasvim nezanimljivo. Tamošnje zabave – da vrištiš, da nekome nabiješ masnicu – uopšte me nisu privlačile, nisam u tome
video nikakvo zadovoljstvo. A ti dugokosi mladići – hipici, govorili su o nekim dubokim stvarima, te sam na svoje glavno pitanje – u čemu je smisao života, postepeno
dobivao odgovor: iz priče sa svakim čovekom po jednu kapljicu. S početka zastupao sam stanovište ateizma, zato što sam tako bio vaspitan; mnogo smo se prepirali, a to
su bile blagoslovene prepirke. Celu noć smo mogli da provedemo sa šoljom čaja, da popušimo po dva pakla cigareta, dok se ne bi otkrila neka važna istina. Tada mi je
bilo 17–18 godina.
Kada su mi zatim dali da čitam Evanđelje, to me veoma potreslo. Moje prvo Evanđelje mi je zaplenila milicija: čitao sam ga u metrou. Uzeo
mi ga je milicioner, priveli su me u miliciju, istukli da više ne bih čitao takve stvari, ali to me je još više ubedilo da sam na pravom putu. I opet sam nekako uspeo
da nabavim Evanđelje. Sada ono može da se kupi u svakom hramu, a tada to nije bilo nimalo jednostavno.
Tako sam ja prvi put pročitao Evanđelje otprilike u vašim godinama. Nisam mogao da se odvojim od njega i bio sam sasvim očaran. Sedeo sam i
razmišljao: kako je to sve začuđujuće… Naročito me je prenerazila Hristova ličnost, Njegova ljubav prema ljudima. Dotad mi niko nikda nije govorio ni o čem sličnom;
oko mene su pozivali na gradnju svetle budućnosti, govorili o klasnoj borbi, i tako dalje i tome slično. A ovde ti Neko govori da je smisao života u tome da ljubiš bližnjega,
a bližnji je svaki čovek. A ljubiti treba ne rečju i jezikom, nego delima i istinom, to jest treba pomagati kome god možeš i ne možeš, i u tome nalaziti smisao života.
Mene je do kraja potresla baš ta ideja. No i putevi kojima Hristos predlaže da se to postigne, to jest evanđelske zapovesti, u celini se odnose na ljude, upravljeni su
prema ljudima, uče kako živeti sa ljudima. To je bilo ono što me zapanjilo.
Pre toga sam kod Černiševskog puno čitao o „teoriji razumnog egoizma“, i mada nisam shvatao šta je Černiševski hteo da kaže ipak mi
se svidela fraza „razumni egoizam“. Međutim, egoizam ne može biti razuman, pre se može nazvati bezumnim. Ja sam smatrao da je dobro biti egoista: živi za svoje
zadovoljstvo, i u tome je viši smisao slobode. A nakon što sam pročitao Evanđelje moja
teorija se potpuno raspala. Razmišljao sam: dobro, eto bićeš egoista, a šta dalje? Završiće se tako da ćeš ostati potpuno sam, zato što egoiste ne samo da niko ne
voli, nego – što je sušta istina – egoista na kraju krajeva ni sam sebe ne voli i ne uvažava, pa zato – šta ima tu da se voli? A kada se čovek brine za ljude, i
to bezinteresno, ništa od njih ne očekujući, to je zadivljujuće, samo takvih je ljudi malo. A kada ih sretneš, iz početka te iznenađuju, čini se da su čudaci, a
onda počneš da ih vrlo ceniš i razmišljaš možeš li i sam tako postupati.
Pročitavši Evanđelje, imao sam ovakvu misao u glavi: ne znam ima li Boga, ali živeti treba onako kako je učio Hristos, uvek i u svemu.
Potom sam počeo tako da živim, a nakon toga je postepeno počelo da dolazi i razumevanje. Odlučio sam da pokušam da ispunjavam evanđelske zapovesti, i zaista sam
uvideo da od toga ima mnogo koristi, da svaki trud Boga radi On velikodušno nagrađuje. Ispunjavanje zapovesti otkrilo mi je Boga. Postepeno sam počeo da se uveravam da
materijalizam ne odgovara na životna pitanja, da je to nepostojana filozofija u kojoj ima mnoštvo „ali“, nedorečenosti, nepovezanosti, sve je izmišljeno i
nategnuto. Ateisti često kažu „vera je slepa“, ali to je budalaština, izmišljotina onih koji ne veruju. Nema nikakve „slepe vere“. Da bi se poverovalo, čovek
mora u nešto da se ubedi, da nešto sazna. Čak i kod ljudi vaspitanih u hrišćanskim porodicama pre ili kasnije treba da nastupi trenutak da prime u svest sve ono što
su im od detinjstva govorili o veri, što su videli i doživeli. I tada se dešava to ili da se pogledi koji su im bili prikalemljeni odbacuju i čovek postaje ateista –
do čega često dolazi, pa i mnogi boljševici su poticali iz verujućih porodica, ponekad i iz svešteničkih porodica – ili to da ono što je čovek od detinjstva
gledao i slušao u porodici, postaje za njega suština, nešto od životnog značaja. Ja sam sveštenik već jedanaest godina.
Moram puno da saobraćam sa raznim ljudima. Kada posmatram one koje sam krstio mogu da vidim kako čovek nastaje, kako se u njemu dešavaju promene. Neko odlazi od Crkve
– šta ćeš, svakom svačije – a neko se, naprotiv, učvršćuje u veri i postaje istinski hrišćanin. Postoji mišljenje da čovek dolazi u Crkvu ako je doživeo
neke neprilike, neku nesreću. Kod mene nije bilo ništa slično. Jednostavno sam čvrsto znao da ne mogu da živim ako ne saznam čemu živim.
Kako sam već rekao, među hipicima sam sreo dva duboko verujuća pravoslavna čoveka. Jedan od njih je zatim završio bogosloviju, ali nije
postao sveštenik, otišao je u neki rok klub, a sad sam ga izgubio iz vida. A drugi je bio narkoman, i to od svoje četrnaeste
godine. Kada sam se upoznao sa njim imao je 24 godine i bio je skroz bolestan. Prvo što mi je rekao bilo je: „Pazi, nemoj nikada da počneš sa ovim, nikada! Vidiš li
mene? Ja sam razvalina, bolesnik. Ako se sada bilo čime ubodeš, biće ti veselo, lepo, ali ja tek ponekad dolazim u normalno stanje u kojem se ti sada nalaziš bez droge.
Nema više govora ni o kakvom zadovoljstvu; bez igle ja sam bolestan, loše mi je.“ To su za mene bile veome jaka reči, one i njegov primer su me možda u budućnosti sačuvale
od droga.
Taj čovek je bio oženjen, imao je dete. Supruga je nešto manje od njega upotrebljavala droge, ponekad je bila i prisebna; kad je on bio
priseban, teško je bilo reći. Ali uprkos tome kad god sam došao kod njih, on je uvek jednako sedeo i čitao Evanđelje i crtao neke sveštene likove, crtao je Hrista. To
me uvek zapanjivalo. Svi njegovi razgovori bili su o Bogu, o Crkvi. Govorio je da drogu uzima zato što ne vidi nikakvog smisla u svakidašnjem životu, a preslab je da
postane pravi hrišćanin, nema za to snage. Druženje sa tim čovekom mi je mnogo pomoglo. Bio je veoma dobar, susretljiv, delio bi i zadnju koricu hleba. Nikada nije
krao, živeo je od penzije koju je primao radi invalidnosti. Supruga mu je zarađivala kao čuvarka. Osim hleba i čaja kod njega nikada ništa nije bilo, ali on je uvek
delio i poslednje parče hleba, i to je ostavljalo veoma jak utisak. I na kraju krajeva, taj mladić je u sebi našao snage da ostavi drogu, otišao je u manastir, primio
je postrig i bio rukopoložen za jeromonaha. Zatim je umro od obolenja srca. Budući da takva mladost, naravno, nije mogla proći bez posledica. Ali, poslednje godine života
proveo je u manastiru, bio je sveštenik, monah, i to vrlo dobar. Njegov odlazak u manastir uticao je na mnoge njegove drugove, puno ih se posle toga čak i opametilo.
Tih godina nas je utvrđivalo to što smo bili progonjeni. Crkva je bila progonjena: toliko su je gonili, da ne znam s čim bih to mogao da
uporedim danas da biste vi shvatili. Mene lično je to još više privlačilo Crkvi. Ja sam bio buntovnik proti sovjetskog sistema. Naravno, da se sad rodim ja bih počeo
da se bunim protiv nečega drugog, ali ono buntovništvo bilo je u potpunosti opravdano, ono mi je pomoglo da slobodno razmišljam i na kraju da priđem Bogu.
Onda sam počeo da odlazim u hram. Počeo je postepeno da mi se otkriva novi sloj života. Postepeno mi se ukazala nova sredina, crkvena,
ukazala mi se Hristova Crkva. Jedna su stvar ljudi koji u nešto veruju, ali još uvek traže, idu ka Bogu svojstvenim, ponekad protivrečnim putevima. A druga je stvar
Crkva. Ljudi koji su napravili svoj izbor, prišli Bogu, našli Istinu; za njih je već unutrašnja askeza, unutrašnji put očišćenja. To je već druga stepenica, drugi
razred. Ovde počinje potpuno drugi život, po drugim zakonima, i ja o njemu neću sada govoriti.
Međutim, crkvena sredina je takođe veoma šarolika. Pošto sam došao hipijevskim putevima, upoznao sam se sa ljudima koji su izašli iz
istog tog pokreta; njihova psihologija mi je bila bliža, i među nama se prirodno razvilo drugarstvo. Oni su mi pomogli da počnem da radim u hramu. Pošto sam dotad
svirao bubnjeve u rok grupi, odredili su mi da budem zvonar. Brzo sam shvatio da su principi ovde po mnogo čemu isti, i vrlo brzo sam naučio da zvonim, onda sam malčice
naučio da čitam crkvenoslovenski, proučio sam ustav, to jest poredak crkvenog služenja, i vremenom sam počeo da pomežem u oltaru. Tako je otprilike od devetnaeste
godine, negde od 1979., otpočeo moj put služenja Crkvi. Deset godina sam bio zvonar i pojac u hramu, ali zatim sam otišao u manastir. Tako sam prišao Bogu u mladosti i omladina
mi je uvek bila veoma bliska. Mada je naravno sadašnji naraštaj skroz drugačiji, imate druge probleme i verovatno ne mogu da vas u svemu razumem; ja sam već
„stari“. Sukob među generacijama je sasvim realan problem, a on ponekad dovodi i do krvoprolića, na primer događanja 1968. u Francuskoj, kada je ustala omladina,
studenti. Protiv rata u Vijetnamu neprekidno je protestovala američka omladina. I kod nas u Rusiji su protestvovali. Onaj moj drug koji je kasnije postao jeromonah takođe
je učestvovao u sličnim demonstracijama 1974. na Puškinovom trgu. Pričao je da su se okupile stotine ljudi sa parolama „Dole rat“ i tome slično. Na demonstrante su
pustili pse, mnoge su uhapsili i zatim bacili u ludnicu. Drug mi je to pričao 1980. i, po njegovim rečima, mnogi su još sedeli u psihijatrijskoj bolnici. Kada se radi o sukobu generacija, uvek sam
više na strani mladih, zato što sam se na osnovu sopstvenog iskustva uverio u strašnu nepravednost sa strane starije generacije, potpuno neshvatanje mlađeg naraštaja,
pripisivanje svojih pogleda i stereotipa mišljenja. Ja nemam dece – od 1990. sam monah, a pre toga život mi se vrlo malo razlikovao od monaškog – pa su mi nepoznate
muke roditelja u vaspitavanju dece. Ipak, kao sveštenik često mogu da vidim taj sukob: dolaze mi i stari i mladi, žale se jedni na druge, a ja moram da ih mirim. U glavnom stajem na stranu mladih i
dokazujem roditeljima da nisu uvek u pravu, da detetu treba dati više slobode, zato što je svaki čovek ličnost, pa čak i maloj ličnosti treba dati slobodu. Naravno,
nju treba usmeravati, ali to se treba činiti mudro i oprezno. Ako se pogazi čovekova sloboda, galami, kažnjava – to neće rešiti problem. U čoveku treba naći ono
dobro, naći pozitivna svojstva koja se mogu razvijati, a što je glavno – roditelji sami moraju da shvate radi čega žive i šta hoće, jer kako će drugačije
vaspitavati decu? Kako naći istinu? – Sada vam je 15–16 godina. To je upravo onaj uzrast u kojem čovek rešava pitanje, radi čega živimo? Šta mislite, po čemu se čovek prvenstveno
razlikuje od životinje? – Čovek ima razum. – Tačno. – A šta je čisto ona spoljašnja razlika? Čovek hoda na nogama i gleda ispred sebe i u nebo, a sve životinje hodaju na četiri šape,
gledaju dole, pa čak i majmun, koji je najsličniji čoveku, gleda dole. Kada bi vi i ja bili životinje, ne bismo
razgovarali o nekim visokim stvarima; ne bismo uopšte ni razgovarali, već bi se sporazumevali pomoću neartikulisanih glasova, kao majmuni ili kao svinje. Ne bismo rešavali
pitanja dobra i zla. Životinje nemaju pojam dobra i zla, nemaju pojam greha, zato što nemaju razum kao čovek, nego reflekse. Ima nekih vrlo pametnih životinja: psi, mačke
– ali čovek ih svejedno neizmerno premašuje, u njemu je nešto čega u životinjama nema. Možda je neko od vas čitao biblijsku priču
o stvaranju sveta, o tome kako je Bog od zemlje napravio čoveka, živog, sa dušom, a zatim je u njega udahnuo duh, kao neku iskru Božiju. Nigde se ne
kaže da je Bog stvorivši životinje bilo šta u njih udahnuo: duša životinje kao da je materijalna, a duša čoveka
– duhovna. Životinje imaju dušu i telo, čovek ima telo, dušu i duh: telesno–duševnu prirodu i prirodu duhovnu. E, ova duhovna priroda ne može da živi bez Boga. U čemu je smisao života životinje? Rađa
se, trči, jede, rađa sebi slične i umire. Zar nije i čovekov smisao života isti? Meni se čini da je ovo strašno dosadno. Čovek je više i dublje biće, biće koje
traži duhovno, u njemu je duh i zato on mora da ima neki veliki cilj. Pa eto, recimo, kultura i umetnost ponekad izobražavaju veoma duboke ljudske duše. Duh je odraz Božanskog, večnog, nečega što
je iznad sveta. Duhovno načelo je ono što je Bog položio u čoveka. Zato životinje ne razmišljaju o smislu života, a čovek razmišlja. Čovek dolazi na ovaj svet da bi proživeo
život u svoj njegovoj punoći. Ako je sve što je na ovom svetu Bog daravao čoveku, onda i život treba da se proživi u svoj njegovoj punoći. Mnogi kažu da od života
treba uzeti sve. To je pravilno rečeno, ali ljudi koji tako govore, od života u stvari uzimaju veoma malo. Piju, šetaju, zabavljaju se, ali duhovne stvari, duhovna doživljavanja
su im nepoznata. Čovek koji stvarno hoće da uzme sve od života treba da se brine ne samo zato da njegovo telo bude sito, obuveno, obučeno, zdravo, da budu zadovoljene
sve njegove potrebe, nego da misli i na dušu. Duševne potrebe su potrebe za nečim lepim:
poezijom, druženjem sa ljudima, putovanjima, željom da se vide druge zemlje, narodi. Ali postoje još i duhovne potrebe, a one se sve nalaze u oblasti vere. Postoji svet vidljivi, a postoji i svet
nevidljivi. O onome što je nevidljivi svet govori čak i metematika. U osnovu sveta stavljene su neke matematičke zakonitosti. Tako se mogu izračunati neke stvari koje
ne vidimo i ne znamo. Astronomi izračunavaju orbite planeta, otkrivaju planete, pa čak i ne videći ih izračunavaju da na određenom mestu mora da bude planeta. Zatim na
to mesto šalju kosmičke uređaje. Vidljivoj stvarnosti prethodi nevidljiva stvarnost. Oni dakle prvo mnogo računaju u svom umu. Tako postoji svet koji se nalazi u sasvim
drugim predelima, koji živi po potpuno drugačijim zakonima. Ajnštajnova teorija relativiteta uči da ako se telo svojom brzinom približava brzini svetlosti, onda ono
ulazi u sasvim drugu dimenziju, gde život protiče po sasvim drugačijim zakonima. Ajnštajn je dokazao mnogobrojnost svetova, i zato je duhovni svet naučno potpuno
dokazan. Vera uči da svetova ima mnogo – ne samo dva nego puno njih. Čovekov smisao života na zemlji je u tome
da shvati da mi nismo životinje i da su čovekove potrebe daleko dublje od proste brige za održavanjem života. Puno onoga što je u čoveku, potpuno je neobjašnjivo i,
uopšte, postoji najviše Biće koje je po nekim svojstvima slično nama ljudima. Čovek je, naime, stvoren po liku i obličju Božijem. To ne znači da Bog ima ruke, oči,
itd. To je čovekovo telo i ono nije ono najvažnije u čoveku. Duša i unutrašnjost puno su više, oni mogu reći šta je to čovek. Uzmimo na primer Aleksandra Sergejeviča Puškina,
velikog ruskog književnika. Mi znamo kako je on izgledao, ali ga ne cenimo radi toga. Njegova doživljavanja koja je uspeo da izrazi u svojim pesmama, njegovo duševno
raspoloženje, to je ono što mi volimo i cenimo kod Puškina. Uzgred rečeno, mnoga od njegovih dela bila
su posvećena Bogu, veri, može se reći da ih je stvorila njegova vera. Mladi Puškin je, opšte uzev, bezbožan čovek, a odrasli je duboko veran čovek, kao i svi ruski
pisci. Uopšte, svi ljudi koji su ostavili traga u
istoriji uvek su bili verujući, zato što vera uči već u prvoj zapovsti – ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ti veliki ljudi, obdareni Božijim talantima gledaju
na sav svoj život kao na služenje bližnjim, kao na dužnost. Puškin je na primer smatrao da je njegova dužnost da piše pesme. Aleksandar Vasiljevič Suvorov, koga hoće
da pribroje u zbor svetih, smatrao je da je njegova dužnost da štiti otadžbinu. Teodor Ušakov poznati ruski admiral koji nije izgubio nijednu bitku i koji je već
pribrojan zboru svetih Pravoslavne Crkve, takođe je video svoju dužnost u tome da služi otadžbini. Isto se može reći za najbolje ruske ljude: inžinjere, književnike,
naučnike, lekare. Oni ne zarađuju novac, ne, imaju sasvim drugačiji pogled, a uz takav odnos prema radu, lični trud zadobija sasvim drugo značenje. Da je Puškin pisao
samo radi novca, on bi ga zaradio i to bi bilo sve, ali on nije pisao radi toga, on je imao potrebu za tim. Tajna vere ne može odmah da se razume.
Ljudi su, ma kako oni bili pametni, ograničena bića: ograničene su njihove mogućnosti, pa i umne sposobnosti. A Bog je bezgraničan. A da bi se konačno spoznalo
Beskonačno potrebno je beskonačno vreme. Dakle, mi i jesmo stvoreni za večnost. Čovek ima početak, ali nema kraja. Duša mu je besmrtna. Na zemlji, u zemaljskom životu,
postoji izbor: čovek bira ili životinjski život, i on poprima poteze smrti, pa smrtni čovek umire, ili on otkriva neke više svetove, ustrojava svoj život po višim
zakonima i počinje da uzlazi u večnost: gore, gore. Zbog toga postoji Crkva. Gospod je rekao: Jaram je moj blag i breme je moje lako – tu nema ništa naročito zamršeno. Biti hrišćanin nije teško; ako se treba
nečega odreći, Hrišćanstvo zahteva odricanje od greha. A greh je rušilačko načelo, on narušava duhovni zakon prema kojem je ustrojen svet. Greh obećava mnogo, ali
uvek vara. Ako čuva vernost Božijem zakonu, čovek će dobiti večnost već u ovom životu, a glavno je što će shvatiti da večnost nije neka apstrakcija. Svaki hrišćanin može da potrvdi da je za
njega večnost nešto opipljivo i doživljajno. To znači da se već ovde, na zemlji, čovek uči da živi sa Bogom i on vidi Njegovu krasotu, oseća Njegovu ljubav i ima
takva proživljavanja koja nema niko drugi na zemlji. Kratko rečeno, smisao čovekovog života na
zemlji je da spozna šta je to nevidljivi svet i da shvati kako se u njega stiže i po kakvim zakonima treba živeti da bi nam se nevidljivi svet razotkrio i postao
vidljiv, jer on postoji sada, na zemlji. Čovek mora da sazna i za Boga. Odakle on to može da sazna? Postoji Sveto Pismo, Božansko Otkrivenje, Stari i Novi Zavet, u
kojima se pripoveda o tome ko je Bog, radi čega je stvoren svet, radi čega je stvoren čovek, itd., i ono najvažnije – da je Bog ljubav, krasota i milosrđe. Sve
najbolje što je u čoveku jeste ispoljenje Božijih osobina. Sve najbolje što je na ovom svetu jeste u Bogu. Ponekad se događa da čovek ni sam to ne
znajući traži smisao, traži Boga, ničim se ne zadovoljava. A kada ne nalazi odgovor na to pitanje, on više nema života, već neki surogat: počinje da pije, da se
drogira. Radi čega se mlad čovek drogira? Mislim da
se obično počinje iz mangupluka. Kao što su ranije počinjali da puše zato što bajagi dok ne počnu nisu odrasli. A sada su drugi kriteriji: dok se čovek nečim ne
„opali“, kao da i nije čovek. To je u stvari laž, i odmah posle mangupluka dolaze ozbiljnije stvari. Dešavaju se tragedije, naravno, i u vašem uzrastu, ali vi imate
roditelje, i dok se oni o vama staraju mnoge nevolje snalaze upravo njih, oni rešavaju puno vaših problema. Kad čovek ima 20 godina već se brine sam za sebe: sam se
hrani, studira, itd. – mnogo je više odgovornosti za svoj život, i tada nerešena pitanja rađaju još dublje probleme. Droga ovde postaje nekakav ventil. Čovek
nastoji da pobegne iz ovoga sveta, kao da zaspiva, vidi snove umesto stvarnosti ali onda dolazi do strašne narkotičke zavisnosti i čovek prosto postaje bolesnik. Verovatno ste svi vi videli narkomane i
shvatate da je narkoman pregažen čovek i, u pravilu, radi šačice droge sposoban na sve. Poznajem ljude koji su bili normalni, dobri, a onda su se prosto raspadali,
padali. Ali ne želim sada da pričam o tome. Želim da kažem da droga ne rešava problem, i dok čovek ne shvati radi čega živi, dok ne odgovori sebi pravilno na to
pitanje, stalno će njime vladati sekiracije, nesreće, opustošenost. Zato što ako Bog postoji, onda ga ništa ne može zameniti. Dok Mu čovek ne priđe, ničim se ne može
zadovoljiti. A ako Boga nema, onda je život besmislen zato što je sve u njemu suviše beznačajno. Neko se može sa mnom i ne slagati, ali ja mislim da među vama teško
da ima neki ateista. Ateizam, čini mi se, sada nije u modi. Ja uopšte ne verujem da ima neverujućih
ljudi. Ateizam je takođe vera, vera u to da Boga nema. No i kod ateista dolaze takvi trenuci u životu kada oni priznaju Boga, tako da u stvari ateisti ni ne postoje.
Jednostavno postoje ljudi kojim ne odgovara da bi postojao Bog, zato što ako postoji Bog, onda postoje i neki zakoni, pravila kojih se treba držati, to jest sebe u nečemu
ograničavati, ne dozvoljavati sebi da se nešto čini. Ako postoji Bog, onda postoji i pojam greha. Još je Fjodor Mihajlovič Dostojevski rekao da ako Boga nema, onda je
sve dozvoljeno. Kada čovek nema Boga u duši on čini sve što hoće, ako nema Boga, onda ni čoveka pored tebe – tvoga bližnjeg – takođe nema. Postoje samo neki
objekti za zadovoljavanje svojih želja. Tako u suštini razmišljaju materijalisti. Da bi čovek bio čovek mora postojati pojam greha, pojam dozvoljenog i nedozvoljenog, moralnog i nemoralnog. Ako Boga nema, onda je pojam moralnog i nemoralnog takođe besmislen: ko je odredio šta je to dobro, a šta zlo? A kada čovek veruje da ima Boga, počinje drugačije da razmišlja: postoji Biće koje je rasporedilo neke obaveze među ljudima i uredilo svet po Svojim zakonima. Ako se čovek drži tih zakona, on bitiše u harmoniji sa svetom i može od ovog života da dobije maksimalno. A ako se čovek ne drži tih zakona, onda potpada pod njihovo dejstvo kao kršilac, ti isti zakoni ga i kažnjavaju. Nastaviće se |
buntovnik. Vaš naraštaj ima prednost pred mojim: rasli ste u doba kada se slobodno mogu izražavati svoje misli, primati informacije, saobraćati sa bilo kakvim ljudima,
bilo kakvih pogleda i stanovišta. A u vreme moje mladosti bila je železna zavesa, i to blago rečeno „železna“, bila je betonska, potpuno neprebojna; i to ne samo na
granici sa Zapadom, nego i upravo ovde, unutar zemlje. Razgovarajući čak i sa drugovima, nikada nisi bio siguran da te neko od njih neće ocinkariti, prijaviti te, iako
to nisu bile tridesete i četrdesete godine, već sedamdesete, početak osamdesetih. Ali ljudi su svejedno aktivno tražili smisao života i u mnogima se rađao otpor prema
sovjetskoj stvarnosti.