Razgovor sa shiigumanom Jeronimom

Dva susreta

Prvi susret

O starcu Jeronimu sam prvi put saznao od protojereja Jovana Derzavina, koji me je upoznao s njim pri veoma neobicnim okolnostima.

"Vaskrs 1994 godine sam po blagoslovu njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II docekao u Jerusalimu, pored Groba Gospodnjeg, - prica svestenik. – Na dan Svete Pashe sam sa svojom matuskom otisao na Golgotu. Tamo je vec bio meni nepoznat svestenik, Rus, mojih godina. Ja sam ga pozdravio i upitao odakle je. On je odgovorio da je dosao iz Mordovije, iz Sanaksarskog manastira, koji se nalazi u blizini grada Temnikova. "Mi smo onda susedi!" – rekao sam obradovan i poceo da mu pricam o Samari.

Da bi se na Veliku Subotu video silazak Blagodatnog Ognja na Grob Gospodnji, treba zauzeti mesto pored Kuvuklije i to skoro 24h unapred. Posli smo zajedno ka Grobu Gospodnjem. Zauzeli smo mesta i cekali. Otac Jeronim je ugledavsi dve devojke iz nase grupe – cerke moskovskog svestenika Vjaceslava Marcenkova – iznenada rekao: "Evo ova devojka se moli danju, a ova druga – i danju i nocu…" One su obe studirale i danju se molile. Ali, kako se zaista pokazalo, druga devojka Masa je volela da se moli jos i nocu, skrivajuci to od svih!

Starac Jeronim je oslabio od posta. Ja sam ga vodio za ruku po Kuvukliji, kada se tamo pevalo "Vaskrsenje Tvoje, Hriste Spasitelju". Kada sam se vratio kuci u Neronovku saznao sam da i u nasim krajevima znaju za sanaksarskog starca. Ja sam o njemu znao da je bio parohijski svestenik u Mordoviji, i da ima dve cerke od kojih je jedna postala monahinja. A on i matuska su otisli u manastire i primili postrig. Srecan sam sto me je Gospod udostojio takvog susreta".

Uskoro se, kako to obicno biva, o shiigumanu Jeronimu svuda govorilo. U narodu postoji velika zelja za razgovor sa takvim ljudima. Mnogi Samarci su vec bili kod starca u Sanaksarskom manastiru, u Mordoviji. Drugi su se tek spremali da idu. Ja sam takodje zeleo da idem kod njega, ali sam prethodno odlucio da uzmem blagoslov za put od nase blazene Marije Ivanovne. Ona je rekla da zna za starca Jeronima i da cu ga bez svake sumnje videti, ali mi nije dala blagoslov za put. "Zasto?" – razmisljao sam.

Pocetkom decembra sam saznao da je starac Jeornim neocekivano dosao u goste kod oca Jovana Derzavina u selo Neronovku, u Sergejevskom rejonu. Odlucio sam da hitno odem tamo da bih video starca. Sutradan sam vec putovao automobilom u Neronovku zajedno sa rektorom Samarske Duhovne skole, svestenikom Evgenijem Sestunom. "Eto zasto mi Marija Ivanovna nije blagoslovila put u Sanaksarski manastir", - razmisljao sam u sebi. Sve je bilo mnogo jednostavnije, pa time i zadivljujuce. Kada smo dosli u Kazanjsku Crkvu u Neronovki, ugledali smo neciji automobil, malo zasut snegom. "Znaci otac Jeronim je jos tu!"- srce mi je radosno zaigralo.

Potrcao sam na terasu velike gostoprijemnice. Docekao nas je srdacan domacin, a za njim i mrsav monah, asketskog lica. Duboke, mudre starceve oci su me posmatrale, zraceci dobrotom. On se radosno osmehnuo i po monaski me toplo zagrlio, i blagoslovio. (Ja znam tajanstvenu silu monaskog zagrljaja! Tako me je u Orenburgu ovlas zagrlio poznati atonac shiarhimandrit Serafim Tomin – i sve moje brige, i sva moj gradska "nervoza" su bile odnesene kao rukom).

- Trebalo je vec odavno da otputujem, ali sam bukvalno osecao da me neko zadrzava, - prostodusno je objasnjavao shiiguman Jeronim. – Znaci do naseg susreta je doslo po Bozijoj Volji!

Ali je trebalo pozuriti. Pred starcem Jeronimom je dug put: treba stici do blazene Marije Ivanovne u Samaru, u Toljatiji ga odavno sa nestrpljenjem cekaju njegova duhovna ceda… A vremena je malo. A kroz jedan dan shiigumana Jeronima, duhovnika Sanaksarskog manastira, vec cekaju u manastiru.

- Oce! – molila je starca duhovna cerka koja ga je pratila. – Svuda nas cekaju. Treba uskoro da putujemo. Kada polazimo? Za dvadeset minuta?

- Dajte da ne nagadjamo, - odgovara starac. Ali zena ne odlazi vec ga i dalje moli da joj odgovori kada ce da podju. A on se osmehuje i kaze da "treba pricekati", iako se vec smrkavalo…

Tada se u razgovor umesao i otac Evgenije Sestun, trazeci savet: sta je najvaznije za formiranje duhovne skole? Starac detaljno odgovara ocu rektoru, i mi smo stekli takav utsiak da su za oca Jeronima svi problemi nase Duhovne skole (i ne naravno samo nase) bili kao na dlanu.

"Najvaznije je strog izbor, - poucava on. Neka bude i manje ucenika; vazno je da medju njima ne bude slucajnih ljudi. Vazno je da ne podlezu kanonskim zabranama, i da svi budu verujuci, crkveni ljudi. Da se obavezno mole ujutru i uvece, i da postuju postove. A ne da dodju oni koji se ne mole, i koji su prvi put dosli u crkvu pre mesec dana…

- A sta je jos vazno? – pita svestenik Evgenije Sestun.

- Strogost. Seminarija treba samo malo da se razlikuje od manastira. Buduci pastiri treba da zive izolovano, i da bez potrebe ne idu u grad. Da nemaju drugih knjiga sem duhovnih, niti svakakve savremene "kasete". Televizor ne treba da gledaju. Treba da cuvaju celomudrenost. i jos strogo treba voditi racuna da se alkohol ne donosi u skolu.

… Otac Jeronim je s postovanjem govorio o Samari: "U vasem gradu ima mnogo vernika. Vise nego u drugim gradovima". Pozvao nas je u svoj manastir. Odazvacu se na starcev poziv ako Bog da!

Jedan od prisutnih ljudi je upitao oca Jeronima, da li je istina to da su cudne standardne etikete – sertifikati, koji su se pojavili na mnogim prehrambenim i neprehrambenim proizvodima, "pretece" buduceg antihristovog pecata? Za stolom se povela diskusija. Jedni su govorili da na te etikete ne treba obracati paznju. Drugi su naprotiv ubedjivali da to nije tako bezopasno kako se cini. I nas uce da zivimo po standardima, za koje ne znamo ko ih je ustanovio. Uce nas da sve bude "prebrojano", "odstampano",…Starac Jeronim se poslednji izjasnio u vezi toga.

- Nedavno, - rekao je on, - mi unuk govori: "Deda, hrana se ne sme jesti sa tim trakama".

- A zasto? – pitam ga ja.

- Zasto se ne smeju jesti proizvodi sa tim oznakama?- upitao je neko od nas.

Starac se zamislio, i pocutavsi rekao: - Sila Krsta sve pobedjuje!

- Oce, recite nam zasto je stetan "novi kalendar"? Mnoge pravoslavne Crkve (Grcka i druge) su presle na "novi kalendar". Da li je to lose? – Veoma strasno! Spasitelj se jos nije ni rodio a mi pocinjemo da slavimo Njegovo Rodjenje. Gospod jos nije vaskrsao, a mi spremamo Pashu. U najtuznije dane Spasiteljevih Stradanja "novokalendarci" su veseli, praznuju. Tako je i sa drugim praznicima. Da li je moguce, na primer, na praznik Svetog Nikolaja slaviti Savu Osvecenog?! To je greh… To sve dolazi od rimskog pape. On kaze drugim Crkvama: "Ako budete povezani sa mnom, nista vam nece nedostajati. Ja cu vam davati milione i milijarde. Ja imam i novac i svestenike i hramove". Eto zasto se tamo i uvodi "novi kalendar". Ljudi su slabi i mogu da se prodaju za novac.

Mnogi neverujuci ljudi se pokaju i postanu verujuci. Bolesni se pokaju i postanu zdravi. Uvek navodim reci iz Svetog Jevandjelja: "Istite najpre Carstvo Bozije, a sve ostalo ce vam se dodati". Najvaznije je da brinemo o spasenju, a ne o telesnom zdravlju. A kada budemo trazili spasenje, tada cemo nauciti kako da se oslobodimo od mracnih sila. Pokajanje je – ispravan put ka spasenju.

Jednom su kod mene dosli ljudi koji se pre toga nikada nisu kajali zbog abortusa. A sta je abortus nego ubistvo coveka. Ako si ubio coveka, onda po svetovnom zakonu podlezes ili streljanju ili dugogodisnjoj robiji. A kakva te tek Bozija kazna ceka za ubistvo deteta?! I kada pocnes da im pricas o tome, oni se pravdaju: "Mi to nismo znali! Ako si ubio coveka onda treba da dobijes malu epitimiju – za pocetak. A kada sam shvatis koliko veliki greh si ucinila, onda vec sama trazis vecu kaznu, vecu epitimiju.

Covek koji se duhovno radja dobija spasenje i iscelenje.

Covek moze biti vracen u zivot samo u slucaju da zeli da zivi po zakonu. Mi smo zato tako strogo kaznjeni jer smo narusioci zakona. Gospod nam salje bolesti, svakakva iskusenja i kazne. Jer da nikada nismo sagresili, ziveli bi kao Adam i Eva pre pada, i nikada ne bismo oboleli i ziveli bismo vecno. Ali mi i posle praroditeljskog greha nastavljamo da gresimo i podlozni smo grehu, pa znaci i bolesti i smrti.

Imam unuku. Jednom, pri kraju Velikog Posta smo odlucili da se svi pricestimo. S nama je trebalo da ide i trogodisnja unuka. Mi smo se molili i ona se molila zajedno sa nama. A zatim, kada smo vec krenuli u Crkvu, ona je rekla: "Ja sada hocu mleko i kajmak!" No, dobro mozda je njoj tesko s nama da posti. Dacemo ti mleka i kajmaka, ali samo da se prvo pricestimo. I kazemo joj da cemo joj kupiti mleko i kajmak. "To je sramota! – uzviknula je trogodisnja devojcica. – Spasitelj visi na Krstu, a ti hoces da me nahranis masnom hranom!" Od tada vise nikad nije narusila post.

Jednom joj je u postu jedna starica dala bombonu. Ali ju je devojcica pogledala i rekla: "Kako te nije sramota! Spasitelj strada, a ti ne postis". Zena je potom priznala: "Kao da su me batinom udarili, jer zaista nisam postila…" A devojcica joj kaze: "Ti ces skoro umreti a ne postis!" Starica je pocela da umire kroz pola godine. Pozvala me je i rekla da je zahvaljujuci mojoj unuci pocela da posti i da zivi pravilnije. Pred smrt se ispovedila i pricestila. Gospod je u miru uzeo njenu dusu. "Decija usta uznose hvalu!"

…Doslo je vreme da se oprastamo. Starac je ustao od stola, sve nas blagoslovio i rekao: "Zelim vam da prozivite zemaljski zivot ne radi telesnog, vec radi vecnog blazenog zivota… Ko sluzi besmrtnom, vecnom Bogu, taj i sam postaje vecan. A ko sluzi palom mrtvom djavolu – i sam postaje mrtvac".

Automobil je nestao u mraku, odvozeci starca. I vec nam se cine skoro nestvarni i taj beli sneg na tamnom nocnom nebu, i velicanstvena silueta Kazanjske Crkve, i to cudesno vece provedeno sa ocem Jeronimom.

Drugi susret

Cesto sam se u mislima vracao na taj kratak susret u decembru. I sve vreme sam razmisljao o tome da treba malo odloziti posao i uputiti se na daleko hodocasce u mordavski gradic Temnikov – kod shiigumana Jeronima. Ali mom planu nije bilo sudjeno da se ostvari. Starac Jeronim je ponovo sam dosao u nase krajeve kako bi se susreo sa svojim duhovnim cedima.

I evo ponovo putujem automobilom sa svestenikom Evgenijem Sestunom. Cilj naseg puta je selo Neronovka, gde nas u gostoljubivoj kuci protojereja Jovana Derzavina ceka otac Jeronim. Tamo su se vec okupili da slusaju starca svestenici otac Dimitrije iz susednog Sergejevska i otac Evgenije iz Malog Isutkina, nekoliko poklonika iz Toljatije i mladi poslusnik iz Sanaksarskog manastira, koji je pratio starca.

Starac Jeronim me ponovo blagosilja. Osmehuje se i raduje nasem susretu. Gleda me u oci ispod crne shimnicke kamilavke svojim cistim, decije srecnim ocima iz kojih zraci dobrota. I meni odjednom postaje neprijatno od tog radosnog pogleda jer ne zelim da iznosim na pokazivanje grehovnost svoje prirode! A od starcevog oka se ne mogu sakriti nikakve moje "crvotocine"… Ali znam i sledece: bez obzira na to sto je on procitao u tajnama moje duse, on ce me i dalje voleti – gresnog i jadnog, kao sto voli i sve ostale koji su se danas okupili u ovoj gostoprimljivoj kuci. Voli nas sve – pravom monaskom ljubavlju… Ja cinim napor i ne skrivam pogled. A uskoro sam iznenada primetio da ne zelim da odvojim pogled od njegovog produhovljenog lika i od njegovih plavih ociju koje se raduju! I shvatam da ce mi nedostajati upravo taj lik i taj pogled…

Cak ne mogu da verujem da ce starac biti s nama celu noc do ujutru. Cela noc je pred nama! Danas je imao mnogo posla: molio se u nekoliko samarskih Crkava, susreo se sa blazenom Marijom Ivanovnom, odgovarao na pitanja vernika koji su ga prepoznali sa fotografija objavljenih u "Blagovesti"… A sutra ce imati nove susrete – u Uljanovsku, Dimitrovgradu. Putovace i u Taslu, ali ne sutra. A danas, ovog casa mi ponovo sedimo za velikim stolom, spremni da do jutra slusamo tihu starcevu rec koja prianja za dusu…

- Oce secate se da ste prosli put predskazivali dobra vremena. Slava Bogu za sve! Greh je zaliti se. A sta dalje? Sta nas dalje ceka? – upitao je neko od nas.

- Da, trenutno su za Crkvu povoljna vremena, - odgovorio je starac. – Ali treba zuriti. Treba ubrzano graditi hramove, skupljati crkvenu imovinu iz muzeja, svetinje. Kuj gvozdje dok je vruce, jer ce potom biti vec odvise kasno. Trenutno zivimo kao pred potop. Sto sada ne uradimo vise nikada necemo uraditi. Pred nama su iskusenja…

-A kako se boriti sa neprijateljima Crkve? Njih je okolo sve vise i vise.

- Treba ih krstiti! – neocekivano je odgovorio otac Jeronim. – Ako uspemo da krstimo takvog coveka, on ce odmah omeksati u srcu. Na nase oci ce "odleteti" sva njegova zloba. Ljudi se menjaju primanjem Svetog Krstenja.

Sada je takvo vreme – zatisje pred uragan. Gospod ceka nase pokajanje, ceka da stanemo na spasonosni put zivota. Gospod nam je dao vreme za pokajanje i mi treba to vreme da prozivimo po Bozijoj Volji. Nikada ranije kao danas ljudi nisu bili podvrgnuti tako teskim iskusenjima i ispitivanjima. Ali sto su veca iskusenja, to je spasonosnije nase vreme. Nijedan covek danas ne zivi bez iskusenja. Danas je takav pritisak djavolskih prelesti i ima mnogo gatara u svetu. To su djavolove sluge. Djavo uz njihovu pomoc seje kukolj, da bi pripremio teren antihristu. Ali ga Gospod zadrzava. Sada nastupa poslednji rok za pokajanje, nasa poslednja sansa da se pokajemo i napustimo grehovni put. Pogledajte kakvi su sve danas gresi! Djavo je razapeo sve mreze. Zivot je danas potpuno kompjuterizovan, pod uticajem televizije. Svaki covek je hipnotizovan preko bluda, vina, pusenja, narkotika… Ali mi treba da budemo dobri Hristovi vojnici. Sebe treba pratiti svakog sekunda, svakog casa – kakav smo put prosli, koje su nam prepreke postavljene na putu ka spasenju, koje grehe smo ucinili… I treba se neodlozno kajati. Treba se neodlozno ispravljati dok u potpunosti nismo ogrezli u duhovnoj prljavstini. Treba se ocistiti od greha i ici Bozijim putem.

Gospod nas bezmerno voli i daje nam darove bez mere. Ali kako mi malo radimo za svoju dragocenu dusu. Koliko dugo pripremamo hranu, i koliko se mnogo doterujemo u oblacenju. A kako se malo brinemo o svojoj dusi – Hristovoj Nevesti! Kako je malo ukrasavamo! Tako se malo brinemo o njenoj cistoti, i o njenoj lepoti, i o tome da ona cista, a ne u grehovnim ritama, pridje svome Zeniku… Gospod nas voli do ljubomore. Bez obzira kakve grehe cinimo, Gospod nas trpi. Kako mi mozemo da ne trpimo jedni druge, kada Gospod trpi nas?! Mi se trudimo da spasemo svoju dusu, a On je za nas dao Svoju dusu, stradao je za nas na Krstu. A da li smo vi i ja stradali? Da li smo isli na Krst kao Spasitelj? Zar smo mi nosili Krst koji je nosio Spasitelj? Zar je nas krst tako tezak?

Mi treba da trpimo sva iskusenja i ispitivanja, kao sto je i Spasitelj trpeo. I ne samo da treba da ih trpimo vec i da ih podnosimo sa radoscu. Tako se spasavamo.

Mi smo svi duhovno bolesni. Nekoga muci tuga, a nekoga uninije. A koliko covek samo prihvata besmislica! Gospod ceka da Mu pridjemo, i da se pokajemo. Upao si u uninije – pokaj se! I izbavices se od uninija. Tako je i sa drugim slabostima. Najvaznije je stati na put spasenja svoje duse. Carevi, svestenici, mirjani – svima je potrebno pokajanje. Pokajanje je – dar Boziji. Pokajanje je drugo krstenje – to je put ka spasenju.

Cak i za gatare ima pokajanja. Oni jos u ovom zivotu zive kao u adu. Za njih je ad vec poceo. Ali i oni mogu da se pokaju dok ih djavo u potpunosti nije zgrabio. Ako se pokaju cista srca, bice im oprosteno. Pogledajte koliko danas ljudi lezi u psihijatrijskim bolnicama! To su ljudi koji su potpuno rastrojeni, kojima je potrebna duhovna pomoc… Oni mogu da se iscele molitvom. Ali se oni svojevremeno nisu time koristili, i kada dodju u potpuno rastrojstvo, potpunu pustos, oni vec ne mogu pravilno ni da govore, njima je oduzet razum i namera da idu spasonosnim putem. I zato zapamtite: "Trazite najpre Carstvo Nebesko, a sve ostalo ce vam se dodati". U tome je spasenje!

Ukusna hrana je takodje dar Boziji. U Samari je veoma ukusan hleb. To je za utehu bratiji. Mislim, ta vestina pecenja hleba je – dar Boziji – nije sama od sebe… Bog nam salje utehu. Daje nam sve sto Ga zamolimo. "Molite i dace vam se, trazite i dobicete". Jednom sam sedeo u svojoj keliji, bilo je vece. A sutradan je bio praznik svetog Tihona i apostola Jovana Bogoslova. I mislim se: "Boze moj! Zeleo bih da jedem ribu. Jovan Bogoslov je bio ribar, i ja volim ribu – posalji mi ribu!" I samo sto sam to pomislio, kad odjednom se otvaraju vrata kelije i necija ruka mi protura dve velike deverike! (vrsta ribe – prim.prev.). Ja sam zeleo da se zahvalim darodavcu, potrcao sam za njim iz kelije, ali nikoga nije bilo… Ocigledno je da je Bog nekome sugerisao da mi da ribu i to bas tog trenutka kada sam se za to molio. Deverike su bile masne, svaka je imala skoro po tri kilograma. Pozvao sam bratiju i utesili smo se. Bila nam je dovoljna jedna riba – drugu vec nismo mogli da upotrebimo pa smo je poklonili. Kakva radost! Mislim da su mi te dve ribe poslali dvojica Bozijih Ugodnika – sveti Tihon i apostol Jovan Bogoslov.

Vaskrs je jednom godisnje, a meni je Vaskrs svaki dan. "Gospode! – mislim se. – Sta je to? Da li sam ja normalan? Samo dete sve vreme zeli da skace, a evo ja sam starac i zelim da skacem. Zelim da trcim, da budem nestasan, da se radujem. Otkud to?" Jos od malih nogu su me smatrali nenormalnim jer sam u detinjstvu na pitanje sta zelim da budem, odgovarao: "Bicu pop!" Oni su mi se smejali, a ja sam stvarno postao pop. I sa sest i sa sedam godina sam govorio da cu postati pop… Sva moja braca i sve moje dede su bili pismeni. Medju njima je bilo i ucitelja. I oni su se cudili zasto ja ne zelim da ucim. A ja sam ostajao pri svome: "Bicu pop!" Daju mi tako torbu sa udzbenicima, a ja se zimi na toj torbi spustam sa planine, knjige se gube a torba cepa. Tako sam se sankao. Gospod me je sacuvao… Tako je i zivot prosao. Proziveo sam sezdeset godina, a tek pocinjem da zivim, tek pocinjem da se kajem. Zelim da se spasem. Koliko ce mi Gospod dati vremena u ovom zivotu? Koliko cu jos poziveti? A zelim da vidim Drugi Hristov Dolazak. Da li cu ga doziveti ili necu? Ko zna?

Svakom coveku je Bogom data mera spasenja. Koliko se budemo smrivali, toliko cemo se priblizavati Bogu. Eto zasto smirenjem mozemo uvek da se spasemo ako samo to pozelimo. Ne zali telo – ono je samo nas stan. A tamo unutra je Nevesta nasa, koja ce se sresti sa Zenikom, sa Bogom. Dusa je – Nevesta Hristova! Nju, Nevestu treba ukrasavati cvetovima. Treba isplesti dragoceni venac. I ako uspemo, Gospod ce nas spasti. Samo mi nismo uvek postojani, a treba uvek biti postojan. Pao si – ustaj, trci. Lezis? Moli se! Ako ne uspes da ustanes kako biva u borbi dok sudija izbroji do deset – proigrao si. A ako su te cak stavili i na pleca, ali si ti odjednom skocio, onda jos nisi pobedjen i borba se nastavlja! Tako i mi treba neprekidno da ustajemo i da se drzimo do kraja u neravnopravnoj borbi. Kao sto dobar vojnik treba da se bori do poslednjeg daha, tako i mi treba da pobedjujemo neprijatelja-djavola, koji kao lav hoce da proguta svaku dusu. Ali smo mi dobri Hristovi vojnici, i mi uz Boziju pomoc treba da pobedjujemo zbog spasenja duse.

Penzenski vladika Melhisedek me je 1974 godine rukopolozio za svestenika. Bilo je to na Blagovesti. Na Vaskrs sam vec sluzio u svojoj parohiji. Na dan mog rukopolozenja se desilo sledece: vladika je poslao telegram u drugi grad svojim duhovnim cedima, da dodju u Penzu na moju hirotoniju. A oni su u to vreme zeleli da idu u Moskvu. Moskovski voz je obcino stajao na prvom peronu, pa su oni s kartama usli u taj voz. Ali tog puta je moskovski voz stajao na drugom peronu, a oni su seli u voz koji je isao u Penzu misleci da ce stici u Moskvu. Tek kada su stigli u Penzu shvatili su da su pogresili, ali su odlucili da posete vladiku i posle toga podju za Moskvu. Vladika ih je sreo u crkvi, zacudio se i rekao: "Kako ste tako brzo dosli? Poslao sam vam telegram tek pre dva sata… A vi ste vec ovde!" Oni su objasnili da nisu dobili nikakav telegram, i da su greskom dosli u Penzu. I – bili su na mom rukopolozenju!

Moja prva parohija je bila u Spasku, gde sam sluzio u Pokrovskoj Crkvi. Zatim sam pet godina sluzio u Penzi u Sabornoj Crkvi, a zatim u Kolopinu. Odatle sam dosao u Sanaksarski manastir, i pre pet godina sam tamo postavljen za duhovnika. Ljudi mi cesto dolaze trazeci utehu. Ucim ih da se pravilno mole, da traze isceljenje duse a ne tela… Mi smo kao radnici u poslednjem casu koji su poslednji unajmljeni i koji su se trudili najmanje od svih. Ali ocekujemo nagradu po Milosti Bozijoj, a ne prema svojim trudovima.

… U nasem zivotu svemu dodje kraj. Tako se zavsrila i ova predivna noc. Mracno je, ali je to vec pred zoru. Zvezde se gase, a na istoku se radja zora. Psi krecu u lov. Oci mi se sklapaju. Treba malo odremati i putovati za Samaru. Ali tako ne zelim da se rastanem od starca! Jer ko zna sta nas ceka sledeceg dana? I da li cemo se jos jednom sresti?..

Anton Zogoljev, decembar 1995, maj 1996

http://www.sanaksar.ru/slovohtml/03.html