Arhimandrit Rafail (Karelin)

KAZNA NAD NERODJENIM

(o strasnom grehu abortusa)

(I)

Svugde slusamo rec "mir", ali je to laz. To je gnusno licemerje. To jedna od zverskih grimasa savremenog civilizovanog sveta. Oko nas se vodi rat, neprekidan i zestok, gde nema ni primirja ni svrsetka, gde nema pobednika i pobedjenih, vec samo dzelati i njihove zrtve. Taj je rat zahvatio ceo svet, a narocito one drzave koje se ponose svojom civilizacijom, kulturom i progresom. Taj rat je necovecna, metodicna borba, genocid, koji nema precedenta ili poredjenja u savremenoj istoriji covecanstva. To je rat roditelja protiv svoje dece. To je rat u kome se liju potoci krvi, u kome je ubistvo spregnuto sa mucenjem. To bojiste, koje svake godine odnosi mnoge desetine miliona zrtava sa licemerjem, karakteristicnim za danasnjeg coveka, iz nekakvih razloga ne naziva se svojim pravim imenom, stratistem nevinih i nezasticenih, sadizmom, ozakonjenim pravom na ubistvo i zlocinom, vec skriveno, maglom zamaskiranim i besavesno licemernim terminom abortus. "Izbacivati napolje", kao da je rec o nepotrebnom otpatku koji se izbacuje iz kuce na djubriste, a ne o zivom stvorenju, detetu. U bivsem Sovjetskom Savezu godisnje se vrsilo 7-8 miliona abortusa, registrovanih u medicinskim ustanovama. Broj tajnih abortusa je neizmeran. Ogroman broj zrtava je odneo II svetski rat, no u proseku, za to isto vreme, dece ubijenih od strane roditelja bilo je mnogo vise nego vojnika poginulih na frontu. Ta tamna strana zivota savremenog covecanstva jasno pokazuje da se civilizacija pretvorila u eskalaciju surovosti. Mi cujemo pozive na mir, ali oko nas ne da se nastavlja, nego i raste krvavo vojiste koje je po kolicini zrtava prevazislo sve invazije Huna i Mongola, a po surovosti nadmasuje tirane i dzelate u konc-logorima i gulazima. Zrtava tog nevidljivog rata je vise nego svih ratova zajedno uzetih, od svih ubistava i kazni. Tim zlocinom precrtava se sve, ne samo Bozji Zakon, nego i ljudsko pravo. Vec od momenta zaceca obrazuje se zivi organizam, koji u sebi nosi sav potencijal ljudske licnosti. Eksperimentalno su dokazane slozene i ciljne reakcije ploda prema sredini koja ga okruzuje. To stvorenje poseduje osecaj bola i zelje za zivotom.

Ozakonjenje abortusa obezvredjuje sve moralne i pravne kodekse, ciji je cilj zastita ljudskog zivota. Nas prvi zakljucak: plod kao ljudska licnost treba zastitu, plod kao ljudska licnost nije za unistavanje. Principijelna razlika izmedju ubistva ploda i drugih vidova ubistva ne postoji. Pravo ili nekaznjivost abortusa ispunjava roditelje pravom koje ne pripada ni jednom coveku, pravom tiranina, koji moze po svom uverenju i proizvoljnosti ostavljati u zivotu ili ubijati svoje podanike. Nekaznjivost abortusa, otsustvo moralnih i pravnih zakona zastite ploda i njegovog neotudjivog prava na zivot cine licemernim i besmislenim sve deklaracije o zastiti dostojanstva i slobode coveka.

Ubistvo nezasticenog je najpodliji, najmrskiji vid ubistva, pa zato roditelji resivsi se na ubistvo nezasticenog mladenca mogu, pri sticaju okolnosti, uciniti bilo koji zlocin. Aforizam drevnih sudija je glasio: "Bolje je opravdati deset krivih nego kazniti jednog nevinog." Ovde se nevini kaznjava smrcu, pri cemu se sadisticki kida na komade.

Nekada se nije pruzala ruka dzelatu i nije se sedelo za istim stolom, a savremenim dzelatima - prema roditeljima koji ubijaju decu i lekarima, koji mozda i nesvesno u ovom slucaju postaju profesionalni ubice - javno mnjenje ne iskazuje neslaganje. Znaci, celo drustvo ucestvuje u ubistvima. Duznost lekara je da pomaze, cak i neprijatelju, dok u ovom slucaju postaje podoban najamnom ubici.

Ubistvo mladenaca je zlocin protiv Bozanskog i ljudskog prava, protiv same ideje porodice i supruznistva, protiv same ljudske prirode, protiv svog naroda i celog covecanstva. Ubistvo dece je zgusnuti egoizam, surovost, kukavicluk i licemerje.

Porodica je po hriscanskom ucenju mala domaca crkva, a abortusi je pretvaraju u razbojnicku jazbinu. Porodica je uzajamna pomoc i opste pravo u prolaznom i u vecnom zivotu, a u ovom slucaju ljudi uvlace jedan drugog u prestupnistvo, u moralnu pogibao: umesto druzenja i potpomaganja, postupaju jedni prema drugim gore od najljucih neprijatelja. Porodica je uzajamna ljubav. Moze li se voleti ubica svog deteta, cak i ako su oba roditelja krivi za to? Zlocin i ljudska krv nikada ne ujedinjuju, vec samo razjedinjuju, pa je zbog toga i broj razvoda jednak broju abortusa. Ubistvo mladenca profanise slozene i razgranate medjusobne odnose supruznika, svodeci ih samo na seks, koji ne moze dati ni srecu, ni dusevnu toplinu; na kult nasladjivanja, u kome postoji nesto surovo i bezobrazno.

Dokazano je da deca nasledjuju ne samo fizicke osobine, vec i odredjene dusevne kvalitete svojih roditelja. Emotivni zivot roditelja odrazava se prilikom nasledjivanja i prelazi u vidu predodredjenosti na decu. Roditelji koji su se odlucili na ubistvo deteta, vec su u svoj genetski fond uneli predodredjenost za ubistvo, koje ce obremeniti psihiku buduce dece, a ponekad se dusevno svojstvo predaje indirektno, to jest kroz pokolenja. Zbog toga roditelji koji su se resili na ubistvo svog deteta vrse zlocin ne samo nad njim, vec i pred decom koju su ostavili u zivotu. Roditelji koji su predali svojoj deci potencijal surovosti i podsvesnog stremljenja ka ubistvu, cesto i sami postaju zrtve zestine svoje dece i cude se odakle, po njihovom misljenju, takva nepravda.

Za hriscanina, ubistvo mladenaca je ne samo moralni pad i degradacija coveka, vec i strasan duhovni bezdan. U Bibliji pise: "Ne ubij". Ta zapovest je nepromenljivi uslov saveza coveka sa Bogom. Pri narusenju zapovesti, covek jednostrano raskida savez, on ostaje bez Boga...

U Kartageni je postajao idol po imenu Moloh. Bio je napravljen od bakra i srebra. Unutar njega je lozena vatra do usijanja. Na ispruzene ruke idola polagali su decu koju su roditelji dobrovoljno prinosili. Ubistvo deteta racunalo se za najvecu zrtvu demonu. Da bi prigusili decje krike, zreci su svirali, pevali i igrali. Moloh je vazio za idola bogatstva. I sada tom demonu bogatstva (nasladjivanja) i hedonizma prinose na zrtvu decu. Neki se pravdaju i govore: "Ucinili smo to iz nuzde." Paradoks je u tome da su brojnije porodice siromasnih nego bogatih. Istrebljenje hananejskih plemena psalmopevac David objasnjava Bozjim karanjem za prinosenja ljudskih zrtava. U vesticijim i magijskim ritualima srednjeg veka, kulminacija je bila ubistvo mladenca, pa se zbog toga, sa misticke tacke gledista, abortus moze posmatrati kao nesvesno poklonjenje demonu, kao opstesvetska hekatomba (masovna ubistva) u cast boginje Hekate, boginje carodejstva i smrti koju izobrazavaju obmotanu zmijama. To je nesvesno prizivanje demona - i demon se neodvojivo nalazi sa takvim ljudima.

(II)

Za vreme rata izmedju Engleza i Francuza, koji se zvao i stogodisnji, jedan od najuspesnijih vojskovodja Francuske bio je baron de Re. Zivot ovog coveka licio je na strasnu pricu, ali na nesrecu i na stid covecanstva, to nije prica niti kosmarna legenda, vec istina zabelezena u sudskim spisima i istorijskim hronikama.

Kao dete ostao je bez oca, a majka ga je ostavila na brigu dedi. Dobio je najblistavije svetsko obrazovanje, ali bez ikakvih moralih osnova. Vec sa 25 godina postao je marsal Francuske i blistao je ne samo vojnim podvizima, no i svojim prefinjenim vaspitanjem, manirima, poznavanjem umetnosti i filosofije. Nasledio je ogromno imanje i njegov dvor se u raskosi poredio sa kraljevskim. Iz svih krajeva Francuske slivali su se potoci gostiju. U njegovim zamcima nalazili su skloniste i nesebicnu pomoc muzicari, pesnici, umetnici i trubaduri. No, takav zivot nije mogao dugo trajati. Sanduci sa blagom poceli su da se prazne.

U to vreme upoznao se sa magom-alhemicarem, koji mu je obecao da ce postati jos bogatiji nego sto je bio: otkrice mu tajnu pravljenja zlata od ljudske krvi. Alhemicar je pred de Rea postavio uslov; da proda svoju dusu djavolu, bez cega nije moglo biti uspeha. De Re je ispunio uslov alhemicara. Uhvatili su desetogodisnjeg decaka, kome su prvo odsekli desnu ruku, zatim izbili oci i izvadili iz grudi jos uvek pulsirajuce srce. Krvlju tog srca de Re je napisao potvrdu da predaje svoju dusu demonu. Posle toga su baron i mag otpevali svecanu pesmu satani. De Re je isterao iz dvorca zenu i kcer. Omrzao ih je tako da ih je zatocio u jednom od udaljenih zamkova. Posle toga, zajedno sa carodejem, pristupio je magijskim eksperimentima. U okolnim selima pocela su da nestaju deca. Nestajala su bez traga i bespovratno.

Nepogresivi majcinski instinkt ukazivao je na baronov zamak, koji se uzvisavao nad ravnicom kao ogromna, mracna grobnica. Baron je mislio da ce sve proci nekaznjeno, osim sto ga je povremeno mucila savest. U tim trenucima je hteo da za ostatak novca podigne sabor, ili da primi monaski postrig, ili da obilazi kao bedna lutalica sveta mesta. No, ti porivi su bez traga prolazili i on se opet predavao ubistvima dece koje je vrsio sa nevidjenom surovoscu i sadizmom.

Na kraju su glasine dosle do mesnog episkopa. Pozvao je barona na sud, ali se ovaj nije pojavio. Episkop se obratio kralju i vojska je jurisom zauzela dvorac. U tajnim sobama i podzemnim prostorijama nadjeno je mnostvo skeleta i unakazenih decjih leseva, a takodje i posuda napunjenih decjom krvlju.

Na sudu je baron sve priznao; 700-800 dece je bilo zverski ubijeno. Sud ga je osudio na lomacu. Pred smrt, osudjeni je sa suzama u ocima molio za oprostaj roditelje dece i molio je Boga da mu da pomilovanje. Zajedno sa njim spaljen je i alhemicar, koji smejao nad suzama barona, kao njegovoj slabosti, i umro je proklinjuci Boga.

Kada citas o zlocinima de Rea, zelis da mislis da je to samo kosmarna legenda ili san, no to je java. Jos strasnije je sto zlocine de Rea nastavljaju one koje treba da postanu majke. Njima ne kradu decu satanisti, vec same kradu svoju decu od Boga. Ubijaju ih sa takvom surovoscu kao sto je radio baron koji je prodao dusu djavolu. Ubijaju uglavnom zbog zemno-materijalnih racuna, tj. i oni hoce da pretvore u zlato krv svoje dece. Ukoliko se neki i kaju zbog zlocina, kao de Re pred lomacom, vecina zivi i umire bez pokajanja, sa surovo hladnim srcem, kao ucitelj barona.

Umiru odrekavsi se Boga, zato sto se krv deteta, neumivena pokajanjem, pretvara u ognjenu reku koja u vecnosti deli ubice od Boga.

Ni jedna zivotinja, ni jedan gmizavac, ni zmija, ni skorpion ne ubijaju svoju decu zbog naslade. Covek epohe civilizacije, prosvecenja i humanizma, prevazisao je po surovosti sva stvorenja koja zive na zemlji, postao je nemilosrdniji od zmija i skorpiona. Dok ubistvo dece ne bude objavljeno najvecim zlocinom i stavljeno van zakona, dotle ce svi pozivi na mir i pravednost biti samo maska na licu ljudozdera. U hagiografskoj literaturi opisan je primer najdubljeg moralnog pada koji se dogodio sa otselnikom, po imenu Jakov. On je, pijan, ucinio tri greha: preljubu, ubistvo, a zatim je sakrio les svoje zrtve, lisivsi je hriscanskog pogreba. U tom zitiju je takodje opisan neobican podvig pokajanja, koji je na sebe nalozio taj pavsi podviznik, odgurnuti od Boga preljubnik i ubica. Tokom deset godina molio se u podzemlju, u komori iskopanoj ispod kuce u kojoj je ziveo svestenik, njegov duhovni otac. Nije video sunca, hranio se samo hlebom i vodom i to podzemlje je bilo toliko tesno i nisko, da nije mogao ni da se uspravi niti da se ispruzi, vec je sedeo zgrcen. Kroz deset godina pojavilo se znamenje da mu je oprosteno. Supruzi koji se odluce na ubistvo svoga mladenca ponavljaju greh Jakova, uopste ne razmisljajuci o bilo kakvom pokajanju.

Planirano ubistvo deteta, to sto u nasem licemernom drustvu zovu, gnusnim po svojoj lazi, naukoobraznim terminom "planiranje porodice", sadrzi u sebi preljubu, to jest goli seks. To je rusenje porodice i licnosti; ubistvo, pritom zversko i cinicno, lisenje ljudskog bica cak i predaje zemlji. Ime prve zene Eva oznacava "zivot". Ime zene koja vrsi deteubistvo je smrt. Te majke postaju demoni sopstvenog tela, tj. tu sazdanu Bogom palatu u kojoj se radja i razvija ljudski zivot one pretvaraju u mucionicu gde dzelat kida na komade njihovo dete, sina ili kcer. Zatim se telo baca na djubriste. I te zene-vampiri smatrace se uvredjene ukoliko neko posumnja u njihovo postenje.

Jakov je izvrsio svoj greh u pijanom stanju. U stanju dusevnog pijanstva gnevom ili ljubomorom, ubica buduci van sebe, moze u nastupu bezumlja lisiti zivota svoju zrtvu. A ovde se dogadja nesto gore i strasnije; roditelji spokojno, maltene sa racunaljkom u rukama, rasudjuju da li da dete zivi ili ne. Odatle nije daleko do nacista koji su rasudjivali koliko kilograma sapuna se moze skuvati od lesa ili koliko vreca kose moze da se osisa sa streljanih ili ugusenih u gasnim komorama zrtava.

Hladnokrvno ubistvo, ubistvo iz koristi, najgnusniji je vid ubistva i najstrasniji pad coveka. Velika je nesreca rat; u njemu se ovaplocuje satanska energija greha koju sakuplja covecanstvo. U ratu se vrse zlocini, na bojnom polju ubijaju neprijatelje i ginu sami. A ovde, ubica ubija bespomocnog. On je obezbedjen od otpora. Na bojnom polju vojnik resava ishod bitke, a roditelji koji ubijaju svoju decu su mnogo gori od bandita i razbojnika. U krajnjem slucaju, i bandit i razbojnik racunaju sa rizikom, barem pred zakonom, dok ovde zakon cuti, ovde je ubica unapred opravdan nasim zakonom, zakonima drzave koja deklarise pravo na zivot, ali ga ne stiti. On je opravdan svojom razvracenom savescu, opravdan je mnjenjem savremenog liberalnog drustva, koje ne protestvujuci protiv tog zlocina u sustini postaje solidarno sa ubicama.

(III)

Mnogi govore o svom patriotizmu i ljubavi prema otadzbini, no otadzbina su pre svega ljudi. Otadzbina je ne samo proslost, vec sadasnjost i buducnost. Ti roditelji koji ubijaju decu, ubijaju buducnost svoje otadzbine. Oni vrse genocid protiv sopstvenog naroda.

Razvrat, raspad porodice i sve veci broj abortusa su procesi koji su uzajamno povezani. U poslednje vreme otvoreno je mnogo hramova, obnovljeno je mnogo starih, gradi se puno novih, broj vernika raste. No, u isto vreme statisticka kriva abortusa ne pada. Cime objasniti takav paradoks? Izgleda da je broj dejstvujucih crkava i kolicina vernika koji posecuju bogosluzenje spoljna odrednica duhovnosti naroda; moze se reci, vidljivi orijentiri. No, tamni svet zla nije odstupio od borbe sa hriscanstvom, a ukoliko je i odstupio, to je zato da bi zauzeo nove strateske pozicije. Crkva - to je duhovna sredina gde ljudska dusa stupa u opstenje sa Bogom. Bez toga, hramovi, koliko god da ih ima, ostaju nadgrobnim kamenjem na groblju duhovnosti. Otvaraju se hramovi, no paralelno tome, jos intenzivnije se otvaraju mesta gde trguju pornografijom i seksom; izdaje se religiozna literatura, no uporedo se u mnogo vecim razmerama izdaje razvratna pornografska literatura, filmovi, videofilmovi i ostali duhovni otrov, koji dublje nego narkomanija truje savremeno drustvo, pretvara decu u starce koji su iskusili sve vidove razvrata, a starce koji su zaboravili na godine upodobljuje razvratnim juncima.

Ljudi zive u atmosferi cinizma i razvrata, drskog razvrata, koji je objavio celomudrije i stid tamnim ostacima, nekakvim atavizmom. Razvrat koji nas gleda iz izloga prodavnica, sa reklama, sa stranica zurnala. Ljudi ogrezli u porocima stoje u hramu kao mrtvaci. Mikrob razvrata je najstrasniji mikrob; potrebne su mnoge godine pokajanja i borbe da bi se izbavilo i ocistilo od te zaraze i da bi se postalo sposobnim za bogoopstenje. Zbog toga hram, u tom moru blata, pokvarenih osecaja, cinizma i suptilno-divljeg razvrata, samo za neke ostaje leciliste, a za veliku vecinu - mrtvacnica, gde neokajani, ne objavivsi sa razvratom borbu ljudi, lice na raspadajuce leseve. Satana je znao sta radi: razgradjujuci unutrasnji hram covecije duse i lisivsi coveka pokajanja, on se vise ne boji tih istih hramova pred kojima je jos koliko juce drhtao. Mi licimo na ljude za koje grade bolnicu, a u isto vreme u okolini je desetak atomskih reaktora koji ispustaju svoje smrtonosno zracenje. Dobijes smrtonosnu dozu radijacije, a zatim idi i leci se. Razvracena dusa bez dugog, iskrenog pokajanja ne moze dobiti blagodat Duha Svetog; ona je nesposobna za samoodricajuci duhovni trud; dospeva u mrtvu petlju.

Svaki greh prolazi nekoliko faza svoga razvoja. Pre nego ubije svoje dete, zena unutrasnje izvrsi niz grehova, povezanih jedan sa drugim kao karike u lancu. Da bi ubila dete, ona pre svega mora da ubije ljubav prema tom detetu. To je unutrasnje odricanje od Hrista, Koji je Ljubav i Koji je rekao: "Ne branite deci da Mi prilaze". Kao drugo, ona treba da unisti u sebi, pripadajuci zeni, instinkt materinstva, tj. da postane gora i od zveri. Zatim treba unutrasnje da otudji sebe od svoga deteta, da gleda na njega ne kao na deo sebe, vec kao na strano telo u svom organizmu, kao izraslinu, oteklinu koja treba da se udalji. Treba da se odrekne vrednosti vecnog zivota i da odrice decije pravo na licni zivot, lisavajuci ga Tajne svetog Krstenja i ostavljajuci ga nepriopstenim Crkvi. Ona odrice pravo Boga na to dete, racunajuci da moze da raspolaze sa njim kao predmetom. Ona odrice promisao Boziji tog deteta, misleci da ne moze da ga vaspita. Ona odrice Stari i Novi Zavet, koji govore: "Ne ubij".

Pretpostavljajuci zivot deteta svome sopstvenom blagostanju, ona se odrice svoga krsta. I vise od toga, ubijajuci dete, ona potire i gazi svoj krst. Ubijajuci dete ona prigusuje sopstvenu savest. Ona moralno postaje samoubica. Ubijajuci dete, ona smatra sebe najvecom vrednoscu, tj. tim cinom pokazuje, u najkoncentrovanijem i najrafiniranijem vidu, egoizam i egocentrizam.

Ubijajuci dete, ona postaje isti duh sa demonom, za koga je Spasitelj rekao: "On, satana, covekoubica od samog pocetka".

Pred fizickim ubistvom deteta, ona ga ubija u svome srcu i u svojim mislima, a dete, buduci organski vezano sa svojom majkom, instinktivno to oseca. Jos do fizickog mucenja i smrti, ono vec oseca uzas smrti.

Roditelji koji ubijaju svoju decu krivi su pred sadasnoscu, pred danasnjim danom covecanstva, zato sto unistavaju bica koja pripadaju celoj porodici covecanstva. Oni su krivi pred buducnoscu covecanstva, zato sto se moralni prestupi roditelja transformisu u nervne bolesti i nakaznosti potomstva. Oni su neprijatelji covecanstva, zato sto svojim zlocinom uvelicavaju i zgusnjavaju tamno polje demonskih sila, koje su se kao gradonosni oblaci vec nadvile nad zemljom. Krv nevinih bezglasno vapi nebu za osvetom. Ti hekatombi mladenaca, sajedinivsi se sa drugim grehovima covecanstva, odrazice se u strasnim potresima i kataklizmama: atomskim ratom, opstesvetskoj gladi, neizlecivim i muciteljnim bolestima...

U pricama Solomona je receno: "Cega se boji gresnik, to ce mu i doci". Taj koji misli da ce decjom krvlju kupiti svoju prividnu srecu, pravo na nasladu, za koje ne zeli da bilo cime plati, taj priblizava svetsku tragediju, kada se zemlja napojena krvlju zrtava skvrci u plamenu pozara, grcevima gladi i agoniji ratova.

(IV)

Ljudi imaju razlicite karaktere, razlicite ukuse i razlicite potrebe. To sto jedni racunaju za vazno u zivotu, za druge to isto moze biti strano i neprihvatljivo. No, postoji nesto sto lezi iza granice materijalnog, sto je potrebno svakom coveku, pa cak i ako on to ne priznaje otvoreno, cak ako je to tajna njegovog srca. To sto treba svakom coveku je ljubav. To je tajanstveno osecanje, cijom toplinom zeli da se ogreje dusa svakog coveka, cak i razbojnika. Uzvisena forma ljubavi je misticka ljubav ljudske duse prema Bozanstvu. Ljubav u najsavrsenijem i najneposrednijem vidu, u svom krajnjem obliku, javlja se u monastvu, gde ljubav prema Bogu postaje cilj celog ljudskog zivota. Duhovna ljubav ne poznaje ni razocarenje, ni prevaru; ona treba mnogo, ali daje mnogo vise. Gubitak ljubavi prema Bogu ucinila je covecanstvo nesrecnim i sva dostignuca civilizacije nadgrobnim spomenicima na groblju dusa. Danas je malo srecnih ljudi. Postojano unutrasnje nezadovoljstvo, osecaj ostavljenosti i otudjenosti, postepeno se pretvaraju u zlobu i zelju za rusenjem i unistavanjem. Spoljne manifestacije toga imaju razlicitu formu: narkomanija, alkoholizam, porodicni sadizam, nacionalizam, tiranija nad svojom okolinom, besmislene pojave surovosti, crni humor, kao da se covek sveti svemu, pa i samom sebi. Osim toga, dusevna opustosenost coveka i hladnoca okoline izaziva osecaj stalnog opreza, neprestanog ocekivanja moralnih udaraca od strane najblizih ljudi. Osecaj nezasticenosti i bespomocnosti radja cele komplekse nervnih i psihickih bolesti, tako da covek od stvarnosti i zeli da pobegne u bolest. Duhovna opustosenost coveka i savremenog drustva prave od coveka ili primitivno beskarakterno bice liseno moralnih osnova, u sustini vrlo nesrecno, ili nasilnika nad slabijim od sebe, ili coveka zivuceg u ovom svetu kao u sumi ispunjenoj zverima, vecnom strahu pred ocekivanom nesrecom. Nase drustvo je tesko bolesno i duboko nesrecno. Mi tvrdimo da je pocetak histerije i depresije egocentrizam, deficit ljubavi, katastrofalna nesposobnost da se voli.

Visa ljubav, ljubav prema Bogu, gotovo da je izgubljena. Ljubav prema Bogu se moze zavojevati u borbi sa grehom i strastima. Osim monastva, koje se po svojoj ideji javlja koncentrisanom ljubavlju prema Bogu, postoji i druga forma ljubavi, ljubavi kao odraz svetlosti - to je hriscanska porodica. Porodica ustrojena na principima Jevandjelja, na uvazavanju i uzajamnoj ljubavi, objedinjena jednom verom, ziva je oaza u mrtvoj pustinji nase bezdusne civilizacije. Ako je hram ognjeni stub, to je hriscanska porodica mala sveca, upaljena tim ognjem.

Porodicu je apostol Pavle nazvao "domacom crkvom". U porodici se vaspitava osecaj duga i smirenja, sluzi se jedan drugom. Hriscanska porodica treba da bude ujedinjena verom, molitvom i milosrdjem. Ona je prva skola za hriscansku decu. Demon se stara da razrusi Crkvu i spolja i iznutra, a takodje pokusava da razrusi porodicu spolja i iznutra; ili da uopste unisti porodicu kao formu ljudskih odnosa, ili da ostavivsi je samo kao spoljni omotac, unisti sam duh porodice, hriscansku ljubav i tu dusevnu toplotu, bez koje se zivot pretvara u tragediju ili besmislicu. Jedan od najstrasnijih oblika unistenja porodice, kao blagoslovenog Bogom saveza za pomoc jedan drugom, jeste unistavanje dece od strane samih roditelja, to jest, potiranje volje Bozje, izvrtanje ideje i smisla porodice. Porodica se od domace crkve pretvara u suzivot razbojnika.

Gospod Isus Hristos je rekao da ce ljubav isceznuti, usahnuti zbog bezakonja. Dvoje ubica ne mogu voleti jedno drugo. Dvoje ubica ne mogu uvazavati jedan u drugom ljudsku licnost, zato sto njihovi medjusobni odnosi radjaju porodicni egoizam, gde svaka strana vidi u drugom iskljucivo instrument koji mu je potreban, a ne coveka, i koji se pri nepotrebnosti spokojno odbacuje.

Ubistvo dece unistava ljubav medju supruznicima i porodica se raspada kao razbijena. Egoizam i zlocin je unutrasnja borba za vlast, borba za svoje privilegije unutar same porodice. Ubistvo deteta od strane roditelja obicno prelazi i produzava se u postojano moralno ubijanje jedan drugog. Ubistvo deteta privlaci sebi tamne duhove ada, duhove zla i zlocina. U takvim porodicama pojavljuju se nekakva polja crnih demonskih sila, koje razjedaju ljudsku dusu, kao da je isteruju sa svog mesta. Dom prestaje da bude rodjenim za clanove porodice. Oni cesto imaju osecaj zlobe jedan prema drugom i traze nepostojecu srecu negde na drugoj strani.

Zakon je ozakonio vapijuce bezakonje - oduzimanje zivota. U stampi su treperili cinicni oglasi - preporuke kako se najlakse obracunati sa svojim detetom. U novinama je, na primer, bilo obavestenje da je francuski farmaceutski koncern izmislio efektivno sredstvo koje nepovratno i bezbedno za majku ubija plod. Sa surovoscu teksta moze se porediti jedino njegovo licemerje. Ubistvo, lukavo skriveno pod farisejski maglovitom frazom: "Privremeno odricanje od materinstva"; cak je postavljen i crtez - reklama: u otvorenim zubatim ustima, tableta koja nosi neminovnu smrt detetu.

U Bibliji stoje porazavajuce reci. Gospod govori Kainu: "Glas krvi brata tvojega vapi ka Meni od zemlje". Krv nevine dece, kao i krv Avelja, vapi na nebo. Ne samo u buducem zivotu, nego i u zemaljskom zivotu ubice dobijaju svoju platu. Zaprljana savest lisava coveka najvaznijeg, duhovnog mira i duhovne radosti. Samo kroz pokajanje oni mogu da se vrate dusi.

Drevna predanja, odrazena u svetskoj literaturi, govore o necistoj savesti, o unutrasnjim mukama koje je iskusio ubica. Mozda se danas zlocin tako emotivno duboko ne dozivljava, no ljudska se krv kao i pre sveti za sebe. Ubice naseg vremena, izbegavajuci sud na zemlji, jos do suda Bozjeg, ubijaju sopstvenu dusu, gube ljudsko srce i zive u duhovnoj hladnoci i pustosi. Greh nikada ne sajedinjuje, vec samo otudjuje.

Braco i sestre! Odvratite se od tog mrskog greha, koji zatamnjuje zapecaceno u nasim srcima podobije Bozje i koji ubija u nama sve cisto i dobro. Zapamtimo da je bezgranicno milosrdje Boga. "Nece se do kraja gneviti, niti ce do veka srditi se" (Ps. 102). On samo ceka nase pokajanje, iskreno i otvoreno sakrusenje srca, koje i jeste prava zrtva: "Zrtva je Bogu duh skrusen; srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti" (Ps. 50)

Kroz svetu tajnu ispovesti u Crkvi Bozjoj, pocinje put ociscenja i oslobadjanje od greha, od nasih prestupa. I sveta Crkva ceka nas povratak sa ljubavlju i nadom u nas.

preveo A. M.

publikacija Veb-centra Omega 2001.