POUKE STARCA KLEOPE   Koliko je vrsti patnje u svetu? Dve vrste: telesna patnja i moralna patnja, to jest dusevna, kao griza savesti, tuga, ocaj, sumnja, gnev, mrznja, itd. Ljudske patnje se mogu podeliti jos na dva dela: jedne radi ispravljanja i preciscavanja dobrih i druge radi kazne i zaloga vecne osude zlih ("Putevoditelj propovednika" od dr. K. Kiriceskua i svest. K. Nazarija, str. 291-293). Zasto ima toliko patnje na zemlji? Pravedni Jov veli: Covek se radja za patnju (Jov, 5, 7). A Sveti Pavle veli da je sva tvar u patnji (Rim. 8, 21). Patnje u svetu su posledice greha (Jov. 4, 8; Ps. 7, 14-16; Price 22, 8; Jer. 4, 18). Patnje su kazne za grehe (Lev. 26, 24-28; 2. Sam. 7, 14), ali ako budemo primili sve patnje sa trpljenjem i blagodarnoscu, donece nam veliku duhovnu korist za spasenje duse. Uglavnom vidimo da kako se mnoze gresi i zla na svetu, tako se mnoze patnje, to jest glad, zemljotresi, ratovi, svakovrsne bolesti i smrt. Briga nas hriscana jeste da napustimo grehe, da se stalno mirimo sa Bogom i da imamo strah Bozji, smirenje i trpljenje, i tada ce se sve nase patnje umanjiti, i bice nam od velike koristi za spasenje. Da li je patnja zalog vecnih muka ili ispastanje grehova? Koji je smisao i cilj patnje? Cilj patnje za hriscane jeste jedan jedini: ispastanje grehova na zemlji kroz svakovrsne bolesti, nevolje i bolove, radi ociscenja i spasenja duse. Za zle, koji ne zele da se poprave, da se pokaju, patnja sa zemlje ostaje kao zalog vecnih patnji. A za one koji primaju od Boga patnju sa trpljenjem i sa blagodarnoscu i obracaju se na pokajanje, patnja, ma koje vrste bila, najbolji je nacin za ispravljanje i ispastanje grehova, izbavljajuci ih ovim vecnih muka. Vidimo da su koji vise pate na zemlji vise pomireni sa svojom savescu, bolji, smireniji, jaci u iskusenjima, blizi Bogu, i spasavaju se lakse, kao pravedni Jov, ubogi Lazar, Sveti apostoli, mucenici, prepodobni, i toliko drugih. A koji zive dobro - zdravi su, poseduju imovinu i sve sto zele na zemlji, ali su obicno slaboverni, nemilosrdni, tirani, lakomi, egoisti - boje se smrti i umiru u teskim gresima, na vecnu osudu. Patnja je odozgo odredjena radi spasenja, radi iskusavanja, radi oprastanja grehova i radi duhovnog uzrastanja. Samo ako je primamo s blagodarnoscu, kao iz Bozje ruke, kao sto kaze i prorok David: Tvoj zezal i tvoja palica utvrdise me (Ps. 22, 5). Dakle, zezal i palica patnje tese dobre i vernike, pospesuju ih u dobrim delima, ciste od grehova i udostojavaju ih veceg venca i nagrade na nebu. A za zle zezao patnje je poziv na pokajanje, kazna na kaznu i zvale u ustima, jer ne zele da se priblize Gospodu (Ps. 31, 10). Kako treba da podnosimo bolest, nepravdu, ukor, siromastvo i ma koju vrstu patnje na zemlji? Najpre da imamo veru da nam je patnja, ma koje vrste bila, odredjena od Boga, Oca naseg nebeskog, na spasenje, a ne na vecnu osudu. Zatim, treba patnju da primamo sa trpljenjem i sa blagodarnoscu. A nase trpljenje treba da bude udruzeno sa poboznoscu i uzdrzanjem (2. Pt. 1, 2-7), da bude udruzeno s radoscu (Kol. 1, 11) i nadom. Trpljenje u patnji pospesuje se u nama kroz molitvu, kroz ispovest i Sveto pricesce, kroz citanje Svetih knjiga, kroz razmisljanje o stradanjima Gospoda naseg Isusa Hrista i svih Njegovih svetitelja, kroz posecivanje onih sto su u patnjama tezim no sto su nase i kroz razmisljanje o vecnom blazenstvu u raju. Jer drugoga puta za spasenje nema do samo kroz krst, kroz patnju, kroz trpljenje i zrtvu, kao sto kaze Spasitelj: Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje (Lk. 21, 19). Ko pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt. 24, 13). Zbok kojih uzroka pate nevina deca? Koje grehove ona ispastaju? U Izlasku citamo: Bog je revnitelj, koji pohodi grehe otacke na sinovima do treceg i do cetvrtog kolena (Izl. 20, 5). I opet: Bog pohodi grehe otacke na sinovima i na sinovima sinova do trecega i do cetvrtoga kolena (Izl. 34, 7; Pon. zak. 5, 9; Ps. 36, 28; 108, 13; Isaija 14, 21). Veliki prorok Jeremija veli: Cinis milost na tisucama, i vracas za bezakonje otacko u nedra sinovima njihovim nakon njih (Jer. 32, 18; Broj. 14, 18; Jov. 5, 4; 21, 19; Isaija 13, 16). Prorok Isaija veli: Pripravite pokolj sinovima za bezakonje otaca njihovih (Isaija 14, 21). Znaci, iz ovih svedocenja Svetoga pisma moze se dosta jasno pojmiti zboj kojih uzroka pate nevina deca i cije grehe ona ispastaju. Kako Crkva ublazava ljudsku patnju i kakvu duznost ima hriscanin prema onima sto su u patnji? Crkva ublazuje i isceljuje patnje ljudi raznovrsnim molitvama Preblagom Bogu (Pon. zak. 4, 29-31; 2. Dnev. 7, 13, 16; Ps. 33, 17; 49, 15-16; Isaija 19, 22; Jk. 5, 14). Crkva je odredila razne molitve za ublazavanje patnje. Najznacajnija molitva i sluzba za bolesne jeste tajna Svetog jeleosvecenja, kao i razne molitve za zdravlje. Hriscanin ima veliku duznost prema onima u patnji, da im pomaze po svojoj moci, kako materijalnim sredstvima, kao: odecem, hranom, ugoscavanjem, negovanjem, novcem itd., tako i duhovnim sredstvima, kao: molitvom za bolesnike, bodrenjem duhovnim recima, samiloscu, tesenjem itd., kao sto nas uci Sveti apostol Pavle, koji veli: Radujte se sa radosnima, i placite sa onima koji placu (Rim. 12, 15). Sta poimamo pod iskusenjima i zasto je covek ostavljen da bude iskusavan? Iskusenja su provere koje dolaze coveku od djavola i od njegovih slugu, zlih ljudi (Jk. 1, 13; Mt. 4, 1; 16, 23; Mk. 8, 33; 1. Kor. 7, 5; 2. Kor. 11, 3; 1. Sol. 3, 5). Bog je dopustio da covek bude iskusavan radi provere ljubavi prema Bogu (Pon. zak. 8, 2), radi provere nase pokornosti (Pon. zak. 8, 2), radi provere nezeljenja dobiti (Jov. 1, 9; 12). U stvari, iskusenja uvek odgovaraju slabostima ljudske prirode. Jacima u veri odredjuje Bog teza iskusenja, da bi uznapredovali u svetosti i da bi se udostojili vecih venaca. A slabijima u veri i trpljenju odredjuje Bozanski Promisao laka iskusenja, da bi ih mogli savladati i da ne bi ocajavali. Evo sta kaze Sveti apostol Pavle: Drugo vas iskusenje nije snaslo osim covecijega; veran je Bog koji vas nece pustiti da se iskusavate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podneti (1. Kor. 10, 13). Isto to kazuje i prorok David: Gospod nece ostaviti gresnicki skiptar nad pravednickom sudbom do kraja, da pravednici ne bi pruzili svoje ruke na bezakonje (Ps. 124, 3). Pravedni Jov kaze da su vernici optereceni raznim iskusenjima po dopustenju Bozijem (Jov. 7, 8; Jk. 1, 2; 1. Pt. 1, 6). Ali nikada Bog ne dopusta na izabrane iskusenja preko njihovih moci. Koji su istinski izvori iskusenja? Tri su izvora iskusenja: pohota telesna, pohota ociju, nadmenost zivljenja, kao sto kaze Sveti apostol i jevandjelist Jovan (1. Jn. 2, 16); ili: "Ljubav prema uzivanjima, slavoljublje i srebroljublje, iz kojih se radja svako zlo", kao sto kaze Sveti Jovan Damaskin (Dobrotoljublje, tom IV, str. 188). Sa ove tri vrste iskusenja pokusao je satana da kusa i Hrista (Mt. 4, 2-11). Koji su neprijatelji sto ratuju s nama i kusaju nas do smrti? Tri su neprijatelja sto ratuju sa nama i kusaju nas do smrti: djavo, svetovna uzivanja i telo. Sva ta tri neprijatelja ratuju sa nama svakovrsnim iskusenjima i malo je hriscana koji uspevaju, darom Hristovim, da izadju kao pobednici u borbi sa iskusenjima i uzivanjima ovoga veka. Jer ako Gospod ne sacuva grad, uzalud bi se trudili (up. sa Ps. 127, 1), veli Duh Sveti kroz usta Psalmopevca. Ali, posto nam pomaze Spasitelj, "niko nece pokvariti nas grad" (Antifon 3. glasa). Koja su najveca iskusenja preko kojih ratuju s nama ta tri neprijatelja nasih dusa? Djavo, izvor svekolikog zla, kusa nas osobito mislima neverovanja, hule, sumnje, beznadja, gordosti i taste slave; a posredno djavo nas kusa kroz ljude sa mislima gordosti, taste slave, gneva i razvrata; srebroljubljem, lakomoscu za imovinom, zaviscu, svadjom, osudjivanjem, jezicavoscu i drugim. Kroz telo djavo nas kusa lenoscu, stomakougadjanjem, pijanstvom, razvratom, klonuloscu volje, neosecanjem srca, uninijem i drugima ove vrste. Sa koliko je strana kusan hriscanin? Po svedocenju Svetoga Meletija Ispovednika, djavo kusa hriscanina sa osam strana, i to: Odozgo nas kusaju kada se prinudjavamo na podvige i vrline preko nasih moci. To jest post do iznurenja, prekomerni trud tela, svenocno bdenje i druga dobra dela, koja jedva dostizu savrseni. Odozdo nas djavoli kusaju klonuloscu i lenoscu u tvorenju dobrih dela, i tako nam slabi volja, razum, griza savesti, muzevnost i postojanost u duhovnoj borbi. Sleva nas djavoli kusaju svakovrsnim telesnim strastima: pijanstvom, lakomoscu, tvrdiclukom, gnevom, mrznjom, osvetom i svakovrsnim telesnim i dusevnim zlobama. Nazivaju se tako zato sto dolaze neposredno od djavola, i svako lako uocava zamke lukavoga. Sdesna nas djavoli kusaju tananim, tesko razabirljivim i vrlo teskim za prepoznavanje i porazavanje dusevnim i razumskim strastima, kao sto su: gordost, nadmenost, umisljenost, tasta slava, osudjivanje drugih, bunt uma, neposlusanje, egoizam, jeresi, sekte, preveliko uzdanje u milost Boziju, visokoumlje, hula, sumnja, neverovanje, snovi, vidjenja, vracanje i druga. Ove strasti, imajuci u osnovi gordost, zbog koje je Lucifer pao u ponor, vrlo su tesko prepoznatljive i isceljive. Spreda nas kusaju i smucuju djavoli prividjanjima onoga sto je buduce, to jest bacaju nas u brige, u sumnje o drugima i u prekomocne telesne trudove za "sutrasnji dan", kao da Bog ne vodi brigu o nama celoga zivota. Iskusani ovim mislima sabiru imovinu za starost, trude se samo za ovaj zivot, boje se da nece imati sta da jedu i piju, pobacuju svoju decu, svadjaju se za imovinu, velike su tvrdice i ljubitelji novca, ne cine milostinju i egoisti su. Sledja nas djavoli kusaju podsecanjima na grehe i strasti koji su vladali nama u mladosti, podsticuci nas da ih ponovo ucinimo. Jer nas djavoli podsecaju na osobe sa kojima smo gresili, na mesto na kojem smo gresili, na uzroke grehova koji su vladali nama. Podsecaju nas na one sa kojima smo bili zavadjeni, na reci kojima su nas ljutili, da bismo ponovo poceli da ih mrzimo; podsecaju nas na telesne grehe koje smo ucinili, na lica koja su nas sablaznila, na pijanstva i druga zla iz proslosti. Iznutra, to jest iz srca, kusaju nas nevidljivi neprijatelji svim strastima koje vladaju srcem, kao: gnev, zloba, pohota, osveta, okamenjenost, zavist, gordost i ostalo, kao sto kaze Spasitelj: A sto izlazi iz srca, ono pogani coveka. Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, blud, lazna svedocenja, hule... (Mt. 15, 18-19). Zbog toga se i prorok David moljase govoreci: Boze, sazdaj u meni cisto srce, i duh prav obnovi u meni (Ps. 50, 10). Spolja nas kusaju i porazavaju djavoli kroz pet cula, koja su prozori duse. Osobito kroz vid, sluh i jezik. O iskusenjima sto ulaze u srca kroz cula cujemo proroka Isaiju gde kazuje: Gospode, smrt je usla kroz prozore nase. O ocima veli Spasitelj: Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom za njom, vec je ucinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt. 5, 28). A o jeziku cujemo apostola Jakova gde kazuje: Ako neko u reci ne gresi, taj je savrsen covek, mocan je zauzdati i sve telo (Jk. 3, 2). Eto, dakle, da sa svih strana djavo baca strele iskusenja na nas, trazeci da nas rani gresima i da nas odvuce u pogibelj. Ali mi smo duzni da ispovedimo sva zla umovanja duhovniku i da odagnamo od sebe djavolova iskusenja molitvom, postom, smirenjem, cuvanjem uma i citanjem poboznih knjiga. Ali ako se ipak strele iskusenja ne udaljuju od nas, znak je da su koreni strasti zivi u nasem umu. Znak je da jos nismo cisto ispovedili misli, i izdjikao je greh u nama. U tom slucaju potrebna je vrelija molitva, sa suzama i postom, dok ne prognamo greh koji vlada nad nama (Prema "Nevidljivoj borbi", od Svetog Nikodima Svetogorca, izdanje 1937., str. 82). Koja su iskusenja najteza za prepoznavanje i porazavanje? Najteza su za prepoznavanje i porazavanje razumska iskusenja duse, to jest: misli hule, sumnje u veri, ocajanja; zatim iskusenje umisljenosti, visokoumlje o sebi, uzdanje u sebe i drugo. A od telesnih iskusenja najteza je za porazavanje i najopasnija misao razvrata, zato sto je vezana za prirodu, za telo. Zatim, zato sto onoga koji se gordi u sebi Bog ostavlja da padne u razvrat. Zbog toga nam Sveti Oci zapovedaju da bezimo od svake prilike za razvrat, od svake telesne misli, pre nego sto postane greh; da se klonimo svake osobe koja nas sablaznjava i gura u uzasni greh razvrata. Zbog cega ima satana toliko mrznje prema coveku i zbog cega mu Bog dopusta da iskusava i prelescuje grehom Njegovu tvorevinu? Satana nema moc i razdresenje da vlada, da obmanjuje ili da prinudjava covekovu volju na greh. On ga samo kusa svakovrsnim majstorijama, prividjanjima, prisecanjima, mastarijama, culima, slabostima prirode, uzivanjima, mislima. Satana se nikad ne pokazuje coveku otvoreno, ne razotkriva se neposredno kao neprijatelj covekov. Nego ratuje s njim skriveno, posredno ili kroz zle ljude, koristeci svakojake djavolske majstorije, da ne bude razotkriveno da on sam zeli nas pad i nasu pogibelj. On se naziva kusacem i ocem lazi zato sto nas kroz iskusenja i lazljive zamke navlaci na greh. Satana samo pokusava da prisili nasu volju, raspiruje telesne i dusevne strasti i nagone nase prirode, stvara prilike za greh, stalno nas podseca na nase padove, ali nema od Boga dopustenje i razdresenje da nas primora na greh, jer tada ne bismo imali nikakvu krivicu, nikakvu osudu, i niko se ne bi spasao njegovih zamki. Medjutim, ako covek slabi u volji i molitvi, ako se nasladjuje djavolovim mamcima i prihvata greh, tada nije kriv djavo, nego covek. Zbog toga je coveku odredjen andjeo cuvar, da bi mu pomagao, data mu je blagodat Svetoga Duha da ga krepi, odredjena mu je Crkva, ispovest, to jest banja ociscenja grehova, i duhovnik da ga razdresava i da ga savetuje. Zbog toga mu je odredjena nagrada, ako porazi, ili osuda, ako je porazen. Bog je dopustio djavolu da kusa coveka, da bi coveka ojacao u veri, da bi covek polozio svu nadu spasenja samo u Boga, a ne u svoje moci, i da bi covek vernik sabrao vise plate kod Boga. Bog ostavlja satanu da kusa coveka, ali nikada ne dopusta djavolu da ga kusa iznad moci njegove vere (1. Kor. 10, 13). Samo gordoga i nevernika ostavlja Bog da bude kusan od djavola preko svojih moci, da bi ga smirio, i da bi trazio pomoc od Boga i od Njegovih sluzitelja. Medjutim, coveku je data moc da se usprotivi djavolu, da ga porazi i da ga odagna od sebe (Ef. 6, 11; 6, 16; Jk. 4, 7; 1. Pt. 5, 9). Koja su najvaznija oruzja kojima porazavamo djavolova iskusenja? Ima dva najmocnija oruzja kojima porazavamo sve zamke i iskusenja djavolova. Prvo je Sveta molitva, i zatim - smirenje. Mi se neprestano molimo Ocu nebeskom, govoreci: I ne uvedi nas u iskusenje, no izbavi nas od zloga (Mt. 6, 13). To jest istemo od Oca da nas ne ostavi u iskusenjima iznad nasih moci i da nas izbavi od svih djavolovih zamki punih lukavstava. Dakle, u bilo koje vreme iskusenja treba da se molimo postojano, sa suzama, s postom i sa skrusenoscu srca. Sveti Oci nam preporucuju da stalno kazujemo Isusovu molitvu, osobito u vreme iskusenja, jer Ime Gospoda kao mac vadi iz nasih srca i iseca neprijateljeva iskusenja. Drugo vrlo snazno oruzje protiv djavolovih iskusenja jeste smirenje. »uj sta veli David: Bih ponizan, i spase me (Ps. 114, 6). Kada smo okruzeni iskusenjima i strastima, smirimo se iz srca, to jest smatrajmo se najvecim gresnicima, govoreci da smo zbog nasih greha i nase gordosti kusani, i tada ce djavo pobeci od nas, jer neprijatelja najjace sazize smirenje, molitva sa suzama i post. Druga oruzja u vreme iskusenja jesu: "muzestveno trpljenje iskusenja, cesto ispovedanje misli, citanje svetih knjiga, izbegavanje razloga za greh, Sveto Pricesce, tihovanje, odricanje od zemaljskog i drugo". Koje su koristi od iskusenja u nasoj borbi s neprijateljem djavolom? Prva je korist sto se bez iskusenja i bez borbe sa iskusenjima ne mozemo spasti, niti imamo zbog cega da budemo krunisani pobednim vencem. Bez iskusenja i duhovne borbe nije moguce spasenje duse. Zbog toga kazivase jedan otac u pustinji: "Ukloni iskusenja, i niko se od ljudi nece spasti" (Otacnik, izdanje 1930.). Zatim, iskusenja nas privikavaju na majstorstvo duhovne borbe, kale nas u zivotu, pomazu nam da dusevno uzrastamo. Iskusenja nam pospesuju veru, poucavaju nas i primoravaju da se vise molimo, da budemo budni i trudoljubivi u crkvi, u postu, u citanju poboznih knjiga; iskusenja nas salju cesce na ispovest, na trazenje saveta i na Sveto pricesce. Iskusenja nas smiruju, pokazuju nam koliko smo slabi i nemocni kada smo sami. Iskusenja pospesuju nase strpljenje, molitvu, suze, smirenje i veru. Eto smisla, cilja i koristi od iskusenja na zemlji. Oce Kleopa, sta je vradzbina i koliko je vrsti ima? Pod recju vradzbina poimamo prizivanje demonske sile, umesto Boga, na pomoc coveku, u cilju ispunjavanja pojedinih ljudskih zelja. Vradzbinu su upraznjavali i u jevrejskom narodu u vreme Starozavetnoga zakona, i kod hriscana u Zakonu blagodati, nazalost, do nasega vremena. U Starom zakonu trazio je djavolovu pomoc, obracajuci se vracari, car Saul, zbog cega je bio strogo kaznjen od Boga. Vracar je bio i Valaam. Po ucenju Svetoga Nikodima Svetogorca, vradzbina se deli na vise delova, i to: Sama vradzbina, pod kojom se podrazumeva prizivanje djavola, da bi otkrili ljudima skrivena blaga, izgubljene predmete i drugo slicno. Gatanje, druga vrsta vradzbine, kojim pojedini ljudi pretskazuju buduce preko crta sa dlana, sto se naziva hiromantijom, i posredstvom drugih predmeta (zrnevlje, karte, kafa, itd.). Bajanje, spiritizam, to jest prizivanje pomoci djavola u tamnim sobama ili na grobovima, da bi kaznili one sto su u zivotu. Bajaci tvrde da prizivaju duse umrlih iz pakla, kao gatari iz vremena proroka Samuila (1. Sam. 21, 3), da bi saznali buduce ili da bi se kome osvetili. U nase vreme upraznjava se medju nekim vernicima bajanje kao: gasenje ugljevlja, izgovaranje pojedinih reci pomesanih s molitvama za bolesnike koji tvrde da su "zacarani", itd. Cini, to jest vracanje pojedinih mladih da bi stupili u brak jedni sa drugima ili da bi se rastavili, prizivanjem djavolske pomoci, popularno zvano "sudjaje". Gatanje po zivotinjskim iznutricama, zvano "ikonoskopijom". U ovu vrstu gatanja spadaju i snovi, zodijaci, zli i dobri casovi, gatanje po udovima tela, zvano i predskazanje (zujanje usiju, podrhtavanje oka, svrab dlanova). Amajlije i talismani, pod kojima se poima nosenje na ruci ili grudima kakvih satanskih znakova, konaca, kljuceva, predmeta ili obojenih komadica stofa radi cuvanja od bolesti, od opasnosti i od steta, posto se najpre nad njima prizvala djavolova sila. Demonoprizivaci su oni sto gataju buduce prizivanjem djavola. Ovde se ubrajaju oni sta pale vatre pred kucama i skacu kroz vatru, gatari od rodjenja, kao i oni sto gataju po zivotinjskim iznutricama ili uzimaju plodnost goveda, sto je vradzbina koja se upraznjava u nase dane. Astrologija je vradzbina koja se upraznjava od najstarijih vremena do danas. Pod astrologijom se poima predskazivanje predstojecih dogadjaja kroz kretanje zvezda, planeta, vetrova, oblaka i ostalih vaseljenskih pojava. Astrolozi tvrde da svaki covek ima sopstvenu "zvezdanu mapu". Eto nekoliko od najobicnijih vrsti vradzbina, neke su skoro zaboravljene, druge se upraznjavaju i u nase dane, koje suzbijamo i od kojih treba da bezimo jer su djavolska obmanjivanja, koja prelascuju i obmanjuju mnoge hriscane radi njihove pogibelji. Moze li, uistinu, djavo da vradzbinama pomogne coveku vise no sto nam pomaze sila i blagodat Bozija? Neka se zna da djavoli nemaju nikakvu moc da koga iscele, da otkriju stete ili zlocinitelje. Oni ne mogu nikada da cine odistinska cudesa, nego samo laznim utvarama obmanjuju nevernike i slabe u veri. Ovu istinu nam pokazuje bozanski otac Jovan Zlatoust, kazujuci: "Zar ne vidis da djavoli nisu mogli da iscele od suljeva i krasta koje bese Mojsej bacio na Egipat cak ni vracare i bajace koji njima sluzahu, pa zar ce tebe isceliti? (Izl. 9, 11). I ako se djavoli ne smiluju tvojoj dusi, kako ce se ozalostiti zbog bola tvoga tela? Ako se djavoli trude da te izagnaju iz Carstva Bozijeg, kako li ce te izbavljati od bolesti? To su podsmesi i bajke. Dakle, nemoj se, hriscanine, obmanjivati, jer nikada vuk ne moze postati ovca, niti djavo ikada postaje lekar. Jer lakse moze oganj uciniti da padne mraz, i sneg da se vreme otopli, nego li da te djavo odistinski isceljuje" (Podela psenice, str. 324). Dakle, kada se mi razbolimo ili imamo neprilike, ili nam se tvori nepravda, ili imamo stete, ili sinove za zenidbu, ili druge teskoce u porodici, nemojmo vise pribegavati pomoci djavola i njegovih slugu, koje su vracari i gatari, nego u crkvu da hitamo i kod svestenika, na molitvu i na post, i namah ce nam pomoci Blagi nas Otac, koji nas je sazdao, jer ima milosti prema nama. Koje su posledice greha vradzbine? Koji tvore vradzbine i pribegavaju vracarima cine veliki greh protiv Duha Svetoga, jer ostavljaju Boga i traze pomoc djavola. Odricu se Hristovih sluzitelja, to jest svetih svestenika, i odlaze kod sataninih sluzitelja. Ostavljaju vodu zivu, svestenika i blagodat spasenja u Crkvi, pa radi svojih strastvenih i ljudskih interesa traze pomoc Hristovih neprijatelja, to jest vracara. Odricu se istine i primaju umesto nje laz, jer su sve reci vracara laz i djavolska obmana. Tako veliki greh protiv Duha Svetoga nece se vinovnicima oprostiti ni u ovome veku ni u buducem (up. sa Mt. 12, 32), kao sto kaze Hristos, ako se ne budu kajali celoga zivota. Za takav greh dolaze svakovrsna zla i opasnosti na vinovnike koji pribegavaju vradzbinama. Najpre griza savesti sto su ostavili Boga i trazili pomoc od neprijatelja Bozijeg. Zatim je odlucivanje od Svetog Pricesca na vise godina, od 7 do 15 i cak 20 godina. Zatim, koji veruju i pribegavaju vradzbinama odgone iz svoga srca dar Boziji i uvode u kucu i u svoja srca duh djavolov. Zatim, koji tvore vradzbine i veruju u njihovu pomoc odricu se Hrista i sjedinjuju se s djavolom. Zatim, koji tvore vradzbine i pribegavaju njima vise ne dolikuje da se nazivaju hriscanima, nego otpadnicima. Zatim, vinovnike za ovaj tezak greh Bog kaznjava teskim i neizlecivim bolestima, stradanjem u njihovoj porodici, stetama i neslaganjima, siromastvom i uzasnom smrcu. I ako se ne ispovede kod svestenika i ne oplakuju svoj greh sa suzama celoga zivota, ne mogu se spasti. Vracari i koji veruju u djavolovu pomoc i pribegavaju njoj, ako ne napuste ovo i ne pokaju se, "odlucuju se sasvim od Crkve", to jest odvajaju se od Hrista i dobrovoljno se predaju u ruke neprijatelju, a ako umru u ovom grehu, i ne bivaju sahranjeni od svestenika, nego podobno paganima i otpadnicima od vere, na svoju vecnu osudu na muke pakla. Eto uzasnih posledica vradzbine. Kakvu epitimiju nalazu Sveti Oci vracarima i onima sto pribegavaju vradzbinama? Najstrozije kaznjava vracare Sveti Vasilije Veliki. Evo sta on kaze u 72. kanonu: "Ko se preda vracarima ili drugima slicnima dobice epitimiju kao ubice" (Sveti Vasilije Veliki 72; Sveti Grigorije Niski 3, Laodikijski 36). On postavlja vracare u red covekoubica i bogootpadnika, to jest odlucuje ih od Svetinja od 10 do 20 godina. U 65. kanonu Sveti Vasilije Veliki veli: "Zena koja bude opcarala strance (odlucuje se od Svetinja) godina 9 i metanija 500 na dan". A 61. kanon VI. Vaseljenskog sabora odlucuje od Svetog pricesca na sest godina one koji odlaze gatarima u karte i drugo slicno, da bi saznali buduce. A "ako budu istrajavali u ovom i ne budu se klonili ovih pogubnih i paganskih majstorija, odlucujemo da se sasvim odluce od Crkve, kao sto i Sveti kanoni uce..." Sveti Jovan Postnik skracuje kanon vracarima i onima sto pribegavaju vracanjima na samo tri godine odlucenja od Svetinja, ako ispovede greh, ako ga konacno napuste, ako dnevno drze post do 3 sata posle podne i cine po 250 metanija na dan. Ali i Sveto Pismo pokazuje kako tesko kaznjava Bog one sto su pribegavali vracarima, jer cuj sta veli: Vracarima ne dopustite da zive (Izl. 22, 18). I opet veli: A covek ili zena u kojima bi bio duh vracarski ili gatarski da se pogube; oboje kamenjem zaspite, jer su krivi (Lev. 29, 27). I opet: A dusu koja se obrati k vracarima i gatarima da cini preljubu za njima, okrenucu lice svoje nasuprot toj dusi, i istrebicu je iz naroda njezina (Lev. 20, 6). Vidimo da je cara Manasiju kaznio Bog gorkim i teskim suzanjstvom u Vavilonu, jer provodi sinove svoje kroz oganj i gatase i vracase i uredio je gatare od rodjenja i vracare i umnozio je zlocinjenje pred Gospodom, da bi ga zbacio s prestola (2. Dnev. 33 6). Cara Saula kaznio je Bog gubitkom carstva i sramnom smrcu, jer je ostavio Boga i pozvao zenu gataru od rodjenja, sledujuci njena gatanja (1. Samuil. 28, 7). A na cara Ohoziju se Bog razljutio veoma jako, sto je poslao da pitaju vracaru iz Akarona. Govorite nam opsirnije o grehu gatanja sa Svetim knjigama, ili, kako se danas naziva, "otvaranje pravila", koje se uobicajava danas kod vernika. Vracanje Svetim predmetima i knjigama je cetvrta vrsta vracanja i naziva se "gitija". Ti vracari mesaju svoje vradzbine s molitvama, sa psalmima i drugim svetim recima, upucenim Bogomajci i svetiteljima, da bi mogli lakse obmanuti slabe u veri. Evo sta o ovome veli Sveti Jovan Zlatoust: "Ti velis da je ona starica hriscanka, i da je onaj covek hriscanski gatar, i da, kad bajaju ili otvaraju knjigu, ne izgovaraju niti pisu drugo ime do ime Hrista, Bogorodice i svetitelja; dakle kakvo zlo oni cine? Na ovo ti odgovaram da zato osobito dolikuje da mrzis onu zlu zenu i onog zlog bajaca i gatara, jer koriste ime Bozije na porugu i bescasce. Hriscani buduci, delaju kao pagani. Jer i djavoli, mada izgovaraju ime Bozije, ipak su djavoli. Pojedini, hoteci se pravdati, vele da je hriscanka zena koja je bajala i nista drugo ne izgovara do samo ime Bozije. Ja je zbog toga gore mrzim i odvracam se od nje, jer upotrebljava ime Bozije na sramotu. Nazivajuci sebe hriscankom, pokazuje sebe da dela sto je pagansko" (Hristoitija, nav. delo, str. 305-320). Koji gataju otvaranjem Psaltira i drugih Svetih knjiga odlucuju se od pricesca do 7 godina, jer je Psaltir Sveta knjiga sa mnogim prorocanstvima u sebi, nadahnuta Duhom Svetim, i ona je za molitvu, a ne za gatanje i sticanje novca na osudu. Isti greh tvore i pojedini svestenici koji "otvaraju knjigu", kako se kaze u narodu, i padaju pod tesku osudu, kako oni, tako i koji zahtevaju da im otvore Sveto Jevandjelje. Zbog cega se pojedini hriscani sluze vracanjem? Zbog toga sto je u njima oslabila vera i strah Bozji; zbog toga sto se danasnji hriscani ne mole dovoljno, da bi ispunili svoje molbe molitvom, a ne gatanjem; zbog toga sto ne citaju Sveto Pismo, da vide kakva osuda dostize vracare, i zbog toga sto ne odlaze redovno u crkvu, ne ispovedaju se barem u toku cetiri posta i ne traze u slucaju potrebe i molitve svestenika. Pojedini hriscani jos pribegavaju gatanju zato sto su zaboravili obecanja koja su dali Hristu na Svetom Krstenju, kada su rekli: "Odricem se satane, i svih dela njegovih, i svih sluzitelja njegovih..." Takodje, hriscani jos pribegavaju djavolovoj pomoci kada se njihova molba ne ispuni u Crkvi ili zbog toga sto zaboravljaju na smrt i na dan Hristovog suda. Zbog toga nas Sveti Oci upucuju da hitamo Bogu, samo Crkvi i svestenicima, a ne djavolima i njihovim slugama. A Sveti Jovan Zlatoust nas savetuje, govoreci: "Molim vas, budite cisti od ove obmane... i kada hoces da prekoracis prag svoje kuce, najpre reci ovo slovo: Odricem se tebe, satano, i tvoga castvovanja, i tvoga sluzenja, i sjedinjujem se s Tobom, Hriste! Bez ovoga umovanja nikada da ne izlazis iz kuce. To neka ti bude palica, to - oruzje, to - odbrambena tvrdjava, i zajedno sa tim recima oseni i celo svoje krsnim znakom. Jer ako se budes tako naoruzavao svuda, ne samo covek, nego cak i djavo da te sretne, nece te moci povrediti" (Hristologija, str. 316-317). Kako mogu hriscani da se izbave vradzbina i svakovrsnih cini koje djavo izvodi? Ko snazno veruje u Boga, ko se neprestano moli Bogu i redovno hita u svetu crkvu, nikada nece traziti pomoc od djavola i vracara, koji su neprijatelji Boziji. Dakle, koji imajju jaku veru u Boga, neka od Njega neprestano traze pomoc. A slabi u veri, koji su ikada trazili pomoc vracara, ako hoce da se spasu, najpre neka ispovedaju taj greh i neka traze epitimiju. Zatim neka se vise ne obracaju satani za pomoc, ma u kakvoj nevolji bili, nego samo Bogu neka hitaju. Zatim neka se sto vise mole molitvama i suzama iz srca (Pon. zak. 4, 29; Ps. 118, 58; Jer. 29, 13) i tako ce se trpljenjem i verom izbaviti od vradzbina i primiti dar Duha Svetoga. Sta su snovi i vidjenja, koja je razlika izmedju njih i koliko ih je vrsta? Odgovaram vam recima Svetoga Jovana Lestvicnika, koji veli: "San je pokret uma u vreme nekretanja tela. A prividjenje (lazno vidjenje) je obmana ociju, kada um spava. Prividjenje je izlazak uma kada telo bdi. Prividjenje je vidjenje necega bez ipostasi (nerealno)" (Dobrotoljublje, tom IDZ, Slovo 3, str. 75). Eto, dakle, sta su snovi i vidjenja. Oni su dvojaki: dobri i zli snovi i vidjenja. A razlika je medju njima ova: Dobri snovi i vidjenja od Boga su, kroz njih se otkriva Njegova velika volja, samo onima koji su potpuno savrseni i sveti i koji tvore Njegove zapovesti, kao sto je bio pravedni Josif, kome se u snu pokazao arhandjeo Gavrilo, zapovedivsi mu da bezi sa mladencem Isusom i sa Djevom Marijom u Egipat. Dobri snovi dolaze od andjela, i podsecaju nas na smrt i osudu, a posto se probudimo podsticu nas na molitvu i pokajanje. Naprotiv, zli snovi i prividjenja su od djavola prerusenih u svetlosne andjele ili u svetitelje, koji nas u snu obmanjuju da smo dobri i dostojni raja; a posto se probudimo "tonemo u gordost i u radost" (Dobrotoljublje, tom IDZ, Slovo 3, str. 76). Da li je greh da hriscani veruju u snove i vidjenja? Sveti Jovan Lestvicnik kaze da je "ko veruje u snove podoban onome sto trci za svojom senkom i pokusava da je uhvati". Isto tako on kaze da su "demoni taste slave u snovima proroci. Oni, kao kakvi lukavci, smisljaju buduce dogadjaje i objavljuju nam ih unapred. A ako se vidjenja ispune, divimo se i gordimo mislju kao da imamo dar pred-vidjenja (prorostva). Koji slusaju djavola cesto su postajali lazni proroci". I dalje veli: "Djavoli ne znaju nista o buducem iz kakvog predznanja, jer i lekari mogu da nam, na osnovu simptoma, unapred najave smrt". Zatim zakljucuje, kazujuci: "Kada pocnemo da verujemo u snove djavola, oni nam se podsmevaju, cak i kad smo budni. Ko veruje snovima i prividjenjima u snu potpuno je neiskusan, a ko ne veruje nijednima - mudrac je" (Dobrotoljublje, tom IDZ, Slovo 3, str. 76). Dakle, greh je da verujemo u snove i vidjenja, jer ovima nas lako obmanjuju djavoli i bacaju nas u uzasni greh gordosti i taste slave, kada se covek pouzda u sebe vise nego u rec Boziju. Ovom kusackom majstorijom djavo je obmanuo mnoge hriscane i monahe, bacivsi ih zatim u ponor pogibelji. a ako kogod ipak ima nedoumicu u vezi sa svojim snom ili vidjenjem, neka se ispovedi duhovniku i neka mu zatrazi savet, jer kroz duhovnika govori Bog. Zbog koliko se uzroka ljudi obmanjuju tastim vidjenjima i snovima? Zbog sedam uzroka se hriscani obmanjuju vidjenjima i snovima kao da su od Boga, i to: zbog gordosti; zbog taste slave, koja je prva kci gordosti; zbog neiskusnoga i slaboga uma hriscana; zbog nerasudne revnosti nekih hriscana, koji se mnogo mole i poste da bi imali vidjenja, o kojima kaze Sveti Isak Sirin: "Od velike bolesti boluje ko ima zlu revnost" (Dobrotoljublje, tom DZ, slovo 58). Peti uzrok obmane kroz vidjenja i snove jeste neposlusanje duhovnicima i drskost nekih vernika, osobito gordeljivaca, zbog cega ih djavo lovi; sesti uzrok dolazi zbog neotkrivenih i neispovedjenih licnih greha i zbog toga sto se cisto ne ispovedaju misli duhovniku. A poslednji uzrok kroz koji se obmanjuju hriscani laznim snovima i vidjenjima jeste nepoznavanje sebe i odsustvo citanja Svetoga