O molitvi

Autor: Ilarion (Ajfejev), episkop

15.09.2003.

Zapis televizijskih emisija koje su isle u etar po blagoslovu njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog I cele Rusije Alekseja II u prolece 1999 godine

1. MOLITVA - SUSRET

Molitva je – susret sa Zivim Bogom. Hriscanstvo pruza coveku neposredni pristup Bogu, Koji cuje coveka, pomaze mu i voli ga. Po tome se hriscanstvo korenito razlikuje od naprimer budizma, gde za vreme meditacije onaj ko se moli pristupa nekom bezlicnom visnjem bicu, u koje se pogruzava i u kome se gubi, ali Boga kao zivu Licnost on ne oseca. U hriscanskoj molitvi covek oseca prisustvo Boga Zivoga.

U hriscanstvu nam se razotkriva Bog Koji je postao Covek. Kada stojimo pred ikonom Isusa Hrista mi sozercavamo Boga Koji se ovaplotio. Mi znamo da je Boga nemoguce predstaviti, opisati, naslikati na ikoni ili slici. Ali je moguce naslikati Boga Koji je postao Covek – takvog kakav se pojavio medju ljudima. Mi otkrivamo Boga preko Isusa Hrista kao Coveka. To otkrice se desava u molitvi upucenoj Gospodu Hristu.

Kroz molitvu mi spoznajemo da Bog ucestvuje u svemu sto se desava u nasem zivotu. I zato razgovor sa Bogom ne treba da bude samo jedna nota naseg zivota, vec njegov glavni sadrzaj. Izmedju coveka i Boga postoji veliki broj barijera koje se savladjuju samo uz pomoc molitve.

Cesto postavljaju pitanje: zbog cega se treba moliti, i traziti nesto od Boga ako On vec zna sta nam je potrebno? Ja bih na to odgovorio na sledeci nacin: mi se ne molimo radi toga da bismo nesto izmolili od Boga. Da, u nekim slucajevima mi Ga molimo za konkretnu pomoc u ovoj ili onoj zivotnoj situaciji. Ali to ne treba da bude glavni sadrzaj molitve. Bog ne moze da bude samo “pomocno sredstvo” u nasim zemaljskim delima. Glavni sadrzaj molitve uvek treba da bude samo stajanje pred Bogom, sam susret sa Njim. Treba se moliti radi toga da bi se bilo sa Bogom, i da bi se osetilo Njegovo prisustvo.

Medjutim u molitvi ne dolazi uvek do susreta sa Bogom. Jer cak i kada se srecemo sa covekom mi daleko od toga da uvek mozemo da savladamo barijere koje nas razdvajaju i da vodimo dublje razgovore, i nas razgovor sa ljudima cesto ostaje samo na povrsini. Tako je i u molitvi. Ponekad osecamo da je izmedju nas i Boga – bukvalno gluvi zid, i kao da nas Bog ne cuje. Ali mi treba da shvatimo da tu barijeru nije postavio Bog, vec smo je mi sami nacinili zbog svojih grehova. Prema recima jednog zapadnog srednjevekovnog bogoslova, Bog je uvek pored nas, ali mi bivamo daleko od Njega, Bog nas uvek cuje ali mi ne cujemo Njega, Bog je uvek unutar nas, ali smo mi spolja, Bog je u nama, ali smo mi u Njemu stranci. Secajmo se toga kada se pripremamo za molitvu. Secajmo se toga uvek kada stajemo na molitvu i susrecemo se sa Zivim Bogom.

2. MOLITVA _ DIJALOG

Molitva je – dijalog. Ona u sebe ukljucuje ne samo nase obracanje ka Bogu, vec i odgovor Samog Boga. Kao i u svakom drugom dijalogu, u molitvi je vazno ne samo izraziti sta zelimo da kazemo, vec i cuti odgovor. Ali Boziji odgovor ne dolazi uvek neposredno u toku molitve, vec se to ponekad desava nesto kasnije. Desava se naprimer da mi Boga molimo za brzu pomoc, a ona stize tek kroz nekoliko sati ili dana. Ali mi shvatamo da se to desilo upravo zato sto smo mi izmolili pomoc od Boga.

Mi kroz molitvu mozemo mnogo toga da saznamo o Bogu. Moleci se, veoma je vazno da budemo spremni na to da ce nam se Bog razotkriti, i da nam se moze uciniti drugacijim nego sto smo Ga zamisljali. Mi cesto pravimo gresku pristupajuci Bogu sa sopstvenim predstavama o Njemu, i te predstave nam zaklanjaju stvarni Lik Zivog Boga, Koji Sam Bog moze da nam otkrije. Ljudi cesto u svojoj svesti prave nekog idola i mole mu se. Taj mrtvi, vestacki napravljen idol postaje prepreka, barijera izmedju Zivog Boga i nas ljudi. “Nacini sebi lazni Boziji lik i pokusaj da mu se molis. Nacini sebi Boziji lik nemilostivog i surovog Sudije – i pokusaj da mu se molis sa poverenjem, s ljubavlju” – primecuje mitropolit Antonije Surozski. Tako da mi treba da budemo spremni na to da nam se Bog nece otkriti onakvim kakvim smo Ga zamisljali. Zato, stajuci na molitvu, treba da odbacimo sve likove koje stvaramo u svojoj uobrazilji kao posledicu ljudske fantazije.

Boziji odgovor moze da dodje na razlicite nacine, ali molitva nikad ne ostaje bez odgovora. Ako ne cujemo odgovor onda to znaci da nesto nije u redu sa nama, znaci da se jos nismo dovoljno navikli na taj nacin susretanja sa Bogom.

Postoji stvar koja se naziva tonska viljuska, koju koriste ljudi koji stimuju klavire; to je sprava koja daje cist zvuk “lja”. I klavirske zice treba da budu tako zategnute da bi zvuk koji proizvode bio u potpunoj harmoniji sa zvukom tonske viljuske. Sve dotle dok zica “lja” nije zategnuta na odgovarajuci nacin, klavir ce “cutati” bez obzira na to koliko mi udarali po klavijaturi. Ali u trenutku kada zica dobije odredjeni stepen zategnutosti, tonska viljuska, taj metalni bezzivotni predmet, odjednom pocinje da daje zvuk. Zategnuvsi jednu zicu “lja”, majstor zatim zateze i “lja” u drugim oktavama (u klaviru svaka dirka udara po nekoliko zica, sto daje potpun zvuk). Zatim on namesta “si”, “do” itd. Jednu oktavu za drugom, sve dotle dok ceo instrument ne postane nastimovan u odnosu na zvucnu viljusku.

To isto treba i mi da radimo u molitvi. Mi treba da se “podesavamo” u odnosu na Boga – ceo svoj zivot i sve strune svoje duse. A kada usaglasimo svoj zivot u odnosu na Boga, i kada naucimo da ispuinjavamo Njegove zapovesti, kada Jevandjelje postane nas moralni i duhovni zakon i kada pocnemo da zivimo u saglasnosti sa Bozijim zapovestima, tada pocinjemo da osecamo kako se nasa dusa odaziva na Bozije prisustvo, slicno tonskoj viljusci koja se odaziva na tacno odredjenu zategnutu zicu.

3. KADA SE TREBA MOLITI?

Kada i koliko dugo se treba moliti? Apostol Pavle kaze: “Molite se neprekidno” (1 Tes.5:17). Sveti Grigorije Bogoslov pise: “Boga se treba secati cesce nego sto disemo”. Idealno, ceo hriscanski zivot treba da bude prozet molitvom. Mnoge nevolje i nesrece se desavaju upravo zbog toga sto ljudi zaboravljaju na Boga. I medju prestupnicima postoje verujuci ljudi, ali oni u trenutku prestupa ne misle na Boga. Tesko je zamisliti coveka koji bi posao da ubije ili ukrade sa mislju o Svevidecem Bogu, od Koga se nikakvo zlo ne moze sakriti. I covek cini svaki greh upravo u trenutku kada zaboravi na Boga.

Vecina ljudi ne moze da se moli u toku celog dana, i zato treba naci neko vreme cak i kratko da bi se setili Boga. Ujutru se budite sa mislju sta treba uraditi toga dana. Pre nego sto pocnete da radite i pogruzite se u neizbeznu sujetu, posvetite nekoliko minuta Bogu. Stanite pred Boga i recite: “Gospode, Ti si mi dao ovaj dan, pomozi mi da ga provedem bez greha, bez poroka, sacuvaj me od svakog zla i nesrece”. I prizovite Boziji blagoslov za novi dan.

Trudite se da se u toku celog dana cesce secate Boga, i ako vam lose ide, obratite Mu se sa molitvom: “Gospode meni je lose, pomozi mi”. Ako vam je dobro, recite Bogu: “Gospode, slava Tebi, zahvaljujem Ti za ovu radost”. Ako se brinete za nekoga, recite Bogu: “Gospode brinem se za njega, tesko mi je, pomozi mu”. I tako u toku celog dana bez obzira sta vam se desavalo sve pretvarajte u molitvu.

Kada se dan zavrsava i spremate se za spavanje, setite se proteklog dana, zahvalite Bogu za sve dobro sto se desilo, i prinesite Mu pokajanje za sve te nedostojne postupke i grehe koje ste toga dana ucinili. Zamolite od Boga pomoc i blagoslov za narednu noc. Ako se budete naucili da se tako molite u toku svakog dana primeticete koliko ce vam zivot biti ispunjeniji.

Ljudi cesto opravdavaju to ste ne zele da se mole time da su previse zauzeti i preoptereceni poslom. Da, mnogi od nas zive takvim ritmom, kojim nisu ziveli ljudi u davnini. Ponekad u toku dana moramo da uradimo mnogo toga. Ali u zivotu uvek postoje neke pauze. Naprimer stojimo na stanici i cekamo tramvaj – tri-pet minuta. Putujemo metroom – dvadeset-trideset minuta, pozivamo nekoga i cujemo zvuk “zauzeto” – znaci jos nekoliko minuta. Iskoristimo li te pauze za molitvu, to vreme nece biti izgubljeno.

4. KRATKE MOLITVE

Ljudi cesto postavljaju pitanje: kako se treba moliti, kojim recima, na kom jeziku? Neki cak govore: “Ja se ne molim zato sto ne umem, ne znam molitve”. Za molitvu nije potrebna nikakva specijalna umesnost. S Bogom je moguce jednostavno razgovarati. Na Bogosluzenju u Pravoslavnoj Crkvi mi koristimo poseban jezik – crkvenoslovenski. Ali u licnoj molitvi, kada ostajemo nasamo sa Bogom, nema potrebe za neki posebni jezik. Bogu mozemo da se molimo na jeziku na kojem razgovaramo sa ljudima, na kojem razmisljamo. Molitva treba da bude jednostavna. Prepodobni Isaak Sirin je govorio: “Neka sadrzaj tvoje molitve ne bude komplikovan. Jedna mitareva rec ga je spasla, i jedna rec razbojnika ga je ucinila naslednikom Carstva Nebeskog”.

Setimo se price o mitaru i fariseju: “Dva covjeka udjose u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej i drugi carinik. Farisej stade i moljase se u sebi ovako: “Boze! Hvalim te sto ja nijeasm kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubocinci, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u nedelji: dajem desetak od svega sto imam. A carinik izdaleka stajase, i ne scase ni ociju podignuti na nebo, nego bijase prsi svoje govoreci: “Boze milostiv budi meni gresnome!” (Lk. 18:10-13). Samo to je bilo dovoljno da udje u raj.

Molitva moze da bude kratka. Ako tek zapocinjete svoj molitveni put, pocnite od veoma kratkih molitvi – onih na koje mozete da se usredsredite. Bogu nisu potrebne reci – Njemu je potrebno covekovo srce. Reci su sporedne, a najvazniji je osecaj i nastrojenje s kojim pristupamo Bogu. Pristupati Bogu bez osecaja strahopostovanja ili rasejano, kada nas um u vreme molitve luta po strani, daleko je opasnije nego reci u molitvi neku nepravilnu rec.

Rasejana molitva nema ni smisla, ni punocu. Ovde deluje prosti zakon - ukoliko reci molitve nisu dosle do naseg srca, one nece doci ni do Boga. Takva molitva kako nekad kazu se ne podize vise od plafona sobe u kojoj se molimo, a ona treba da dostigne nebesa. Zato je veoma vazno da svaku rec molitve duboko prozivimo. Ako nismo sposobni da se usredsredimo na duge molitve, koje se nalaze u knjigama Pravoslavne Crkve – molitvenicima, oprobajmo svoje snage u kratkim molitvama: “Gospode pomiluj”, “Gospode spasi”, “Gospode pomozi mi”, “Boze, budi milostiv meni gresnom”.

Jedan podviznik je rekao da kada bismo mogli svom snagom osecanja, od sveg srca i sve duse da kazemo samo jednu molitvu “Gospode pomiluj”, - to bi bilo dovoljno za spasenje. Ali se problem zavrsava na tome da to ne mozemo da kazemo od sveg srca, cak ni u toku celog zivota. I zato cesto izgovaramo mnogo reci da bi nas Bog cuo.

Zapamtimo da Bog zeli nase srce a ne nase reci. I ako Mu se budemo obracali od sveg srca, onda cemo sigurno dobiti odgovor.

5. MOLITVA I ZIVOT

Molitva nije povezana samo sa radostima i iskustvima, koja su njene posledice, vec i sa strpljivim svakodnevnim trudom. Ponekad molitva donosi ogromnu radost, osvezava coveka, daje mu novu snagu i nove mogucnosti. Ali cesto se desava da covek nije raspolozen za molitvu i da ne zeli da se moli. Ali molitva ne treba da zavisi od naseg raspolozenja. Molitva je – trud. Prepodobni Siluan Atonski je govorio: “Moliti se je isto sto i krv prolivati”. Kao i u svakom poslu od strane coveka se zahteva napor, ponekad ogroman, da bi se prinudio da se moli onda kada to ne zeli. I takav podvig ce se stostruko isplatiti.

Ali zasto mi ponekad ne zelimo da se molimo? Mislim da je glavni uzrok u tome sto nas zivot nije u skladu sa molitvom. U detinjstvu, kada sam isao u muzicku skolu imao sam predivnog ucitelja koji mi je drzao casove violine: njegovi casovi su nekada bili interesantni, a nekada veoma naporni, pri cemu to nije zavisilo od njegovog raspolozenja, vec od toga koliko sam ja bio spreman za cas. Ako sam mnogo vezbao i ucio neki komad i dolazio na cas spreman, onda bi mi cas prolazio u jednom dahu, i ucitelju i meni bi bilo prijatno. Ako bi pak cele nedelje bio lenj i dolazio nespreman na cas, onda bi se ucitelj zalostio, a i meni bi bilo tesko sto se cas ne odvija tako kako bi trebalo.

Potpuno isto je i sa molitvom. Ako nas zivot nije priprema za molitvu, onda nam biva veoma tesko da se molimo. Molitva je indikator naseg duhovnog zivota, svojevrstan lakmusov papir. Mi treba svoj zivot tako da organizujemo da bude uskladjen sa molitvom. Kada izgovarajuci molitvu “Oce nas” kazemo: “Gospode da bude volja Tvoja”, - to znaci da mi uvek treba da budemo spremni na to da ispunjavamo volju Boziju, cak i ako je ta volja u suprotnosti sa nasom ljudskom voljom. Kada govorimo Bogu: “I oprosti nam dugove nase kao sto i mi oprastamo duznicima nasim”, - mi samim tim uzimamo na sebe obavezu da oprastamo ljudima, da ne pamtimo njihove dugove, jer ako mi ne oprostimo dugove nasim duznicima, onda po logici ove molitve ni Bog nama nece oprostiti nase dugove.

Dakle, jedno treba da bude u skladu sa drugim: zivot sa molitvom i molitva sa zivotom. Bez tog sklada necemo imati uspeha ni u zivotu ni u molitvi.

Ne treba da se smucujemo ako nam je tesko da se molimo. To znaci da ce nam Bog dati nove zadatke pri cemu cemo morati da ih resavamo i u molitvi i u zivotu. Ako se naucimo da zivimo po Jevandjelju, onda cemo nauciti i da se molimo po-jevandjeljski. Tada ce i nas zivot postati ispunjen, duhovan, pravi hriscanski.

6. PRAVOSLAVNI MOLITVENIK

Moliti se moze na razne nacine, kao naprimer svojim recima. Takva molitva treba da bude neprekidni covekov pratilac. Ujutru i uvece, danju i nocu covek moze da se obraca Bogu iz dubine srca najprostijim recima.

Ali postoje takodje i molitvenici, koje su jos u davnini sastavili Sveti, i njih treba citati da bi se ucili molitvi. Ti molitvenici se nalaze u “Pravoslavnom molitveniku”. Tamo cete naci razne molitve: jutarnje, vecernje, pokajne, zahvalne, zatim razne kanone, akatiste i mnogo toga drugog. Kada kupite “Pravoslavni molitvenik” nemojte da se uplasite sto u njemu ima tako mnogo molitvi. Vi niste obavezni sve da ih citate.

Ako brzo procitate jutarnje molitve, to moze da traje dvadeset minuta. Ali ako ih procitate razmisljajuci o njima, pazljivo i osecajuci srcem svaku rec, onda citanje moze da traje i citav sat. Zato ukoliko nemate vremena ne pokusavajte da procitate sve jutranje molitve, vec bolje procitajte jednu ili dve, ali tako da vam svaka rec dopre do srca.

Pre odeljka “Jutranje molitve” se kaze: “pre nego sto pocnes da se molis, zastani malo dok se ne stisaju tvoja osecanja, a zatim sa paznjom i strahopostovanjem izgovori: “U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin”. Stoj tako jos malo a zatim pocni da se molis”. Ta pauza, “minuta cutanja” pre pocetka molitve je veoma vazna. Molitva treba da ponikne iz tisine naseg srca. Kod ljudi koji svakodnevno “iscitavaju” jutarnje i vecernje molitve, dolazi do sablazni jer zele da procitaju “pravilo” sto je moguce brze, kako bi zapoceli sa svakodnevnim poslovima. Pri takvom citanju cesto promice ono najglavnije – sadrzaj molitve.

U molitveniku ima mnogo molbi koje su upucene Bogu, i koje se ponavljaju nekoliko puta. Naprimer mozete da primetite preporuku da procitate “Gospode, pomiluj” dvanaest ili cetrdeset puta. Neko to prihvata kao neku formalnost i iscitava tu molitvu velikom brzinom. Medjutim na grckom se “Gospode pomiluj” kaze “Kirie, elejson”. U ruskom jeziku postoji glagol “kurolesit”, koji je proistekao upravo iz toga sto su pojci u horu veoma brzo po mnogo puta izgovarali: “Kirie elejson”, to jest nisu se molili vec su “kurolesili”. Dakle u molitvi ne treba “kurolesiti”. Bez obzira koliko puta izgovorimo tu molitvu to uvek treba da bude sa paznjom, strahopostovanjem i ljubavlju, s potpunim predavanjem.

Ne treba se truditi da se procitaju sve molitve. Bolje je da jednoj molitvi “Oce nas” posvetite dvadeset minuta, ponavljajuci je nekoliko puta, i udubljujuci se u svaku rec. Tako da coveku koji nije navikao da se dugo moli biva tesko da procita veliki broj molitvi, i zato i ne treba tome da tezi. Treba proniknuti u taj duh kojim disu molitve crkvenih Otaca. To je najvaznija korist koju mozemo da dobijemo od molitvi koje se nalaze u “Pravoslavnom molitveniku”.

7. MOLITVENO PRAVILO

Sta je to molitveno pravilo? To su molitve koje covek cita redovno, svakodnevno. Razliciti ljudi imaju razlicita molitvena pravila. Necije jutarnje ili vecernje pravilo traje nekoliko sati, a necije opet samo nekoliko minuta. Sve zavisi od covekovog duhovnog nastrojenja, od stepena njegove postojanosti u molitvi i od toga koliko ima vremena.

Veoma je vazno da covek ispunjava molitveno pravilo cak i najkrace, kako bi postojala redovnost i postojanost u molitvi. Ali pravilo ne treba da se pretvori u formalnost. Iskustvo mnogih vernika pokazuje da prilikom neprekidnog iscitavanja jednih te istih molitvi njihove reci blede, gube svezinu i covek prestaje da se usredsredjuje na njih kada se navikne na jedne te iste reci. Treba se truditi da se ta opasnost izbegne po svaku cenu.

Secam se kada sam primio monaski postrig (bilo mi je tada dvadeset godina), kada sam se obratio iskusnom duhovniku za savet, upitavsi ga kakvo treba da bude moje molitveno pravilo. On je rekao: “Ti treba svakodnevno da citas jutarnje i vecernje molitve, tri kanona i jedan akatist. Treba to da procitas cak iako si veoma umoran. Cak i ako ih procitas brzo i nepazljivo – nije vazno, vazno je – da pravilo bude procitano”. Pokusao sam. Medjutim nisam uspeo. Svakodnevno citanje jednih te istih molitvi je dovelo do toga da su mi tekstovi molitve dosadili. Zbog toga sam svaki dan provodio mnogo sati u Crkvi na sluzbama, koje su me duhovno hranile, i okrepljivale. A iscitavanje tri kanona i akatista se pretvaralo u neki nepotrebni “dodatak”. Poceo sam da trazim drugi savet koji bi mi vise odgovarao. I nasao sam ga u delima svetog Teofana Zatvornika, predivnog podviznika XIX veka. On je govorio da se molitveno pravilo ne meri brojem molitvi, vec vremenom koje smo spremni da posvetimo Bogu. Naprimer mi mozemo da uzmemo na sebe pravilo da se molimo ujutru i uvece po pola sata, ali tih pola sata treba potpuno da budu posveceni Bogu. I nije toliko vazno da li mi u toku tih minuta citamo sve molitve ili samo jednu, ili cemo mozda jedno vece u potpunosti posvetiti citanju Psaltira, Jevandjelja ili molitvi svojim recima. Najvaznije je da budemo usrdesredjeni na Boga, kako ne bismo izgubili paznju i kako bi svaka rec doprla do naseg srca. Taj savet sam procitao. Ja uostalom ne iskljucujem mogucnost da ce nekome vise odgovarati savet duhovnika koji sam dobio. Ovde sve mnogo zavisi od ljudske individualnosti.

Cini mi se da je za coveka koji zivi u svetu dovoljno ne petanest nego i pet minuta jutarnje i vecernje molitve koja se izgovara s paznjom i osecajem, da bude pravi hriscanin. Vazno je samo da misao uvek bude u skladu sa recima, da srce odgovara na reci molitve, i da ceo zivot bude u skladu sa molitvom.

Pokusajte da za sledeci savet svetog Teofana Zatvornika odvojite neko vreme u toku dana za molitve i za svakodnevno ispunjavanje molitvenog pravila. I uvidecete da ce to uskoro doneti plodove.

8. OPASNOST OD PRIVIKAVANJA

Svaki vernik se suocava sa opasnoscu navikavanja na reci molitve i rasejanosti u vreme molitve. Da se to ne bi desilo covek treba neprekidno da se bori sa sobom ili kako su govorili Sveti Oci, da “stoji na strazi svog uma”, i da se uci da “zakljucava um u reci molitve”.

Kako se to moze postici? Pre svega sebi ne treba dozvoliti da se izgovaraju reci na koje ni razum ni srce ne odgovara. Ako ste poceli da citate molitvu, ali je u sredini vasa paznja popustila, vratite se na to mesto gde se paznja rasejala i ponovite molitvu. Ako treba ponovite je i tri, pet, deset puta sve dok je celo vase bice ne oseti.

Jednom mi se u Crkvi obratila zena sa pitanjem: “Oce ja vec mnogo godina citam molitve i ujutru i uvece, ali sto ih vise citam to mi se manje svidjaju, i tim manje osecam da verujem u Boga. Toliko su mi dosadile reci tih molitvi, da njih uopste vise ne reagujem”. Ja sam joj odgovorio: “A vi nemojte da citate jutarnje i vecernje molitve”. Ona se zacudila: “Kako to mislite?” Ja sam ponovio: “Ostavite ih nemojte da ih citate. Ako vase srce ne reaguje na njih vi treba da nadjete drugi nacin za moljenje. Koliko vremena vam traju jutarnje molitve?” – “Dvadeset minuta”. – “Vi ste spremni da svako jutro posvetite Bogu dvadeset minuta?” – “Spremna sam”. – “Onda izaberite jednu jutarnju molitvu i nju citajte dvadeset minuta. Procitajte jednu njenu frazu, ucutite, razmislite sta ona znaci, zatim procitajte drugu frazu, ucutite, zamislite se nad njenim sadrzajem, ponovo je ponovite i razmislite da li je vas zivot u skladu sa njom, i da li ste spremni da zivite tako da ta molitva postane realnost vaseg zivota. Vi izgovarate: “Gospode, ne lisi me nebeskih Tvojih blaga”. Sta to znaci? Ili : “Gospode izbavi me vecnih muka”. U cemu je opasnost tih vecnih muka, da li ih se zaista bojite i da li zaista zelite da ih izbegnete?” Zena je pocela tako da se moli i uskoro su molitve pocele da je okrepljuju.

Molitvi se treba uciti. Treba raditi na sebi, ne dozvoljavajuci da stojeci pred ikonom izgovaramo prazne reci.

Na kvalitet molitve utice i ono sto joj prethodi i ono sto posle nje sledi. Nemoguce je moliti se usrdesredjeno u stanju razdrazenosti, ako smo se naprimer pre pocetka molitve s nekim posvadjali i na nekog vikali. Znaci, u to vreme koje prethodi molitvi, mi treba unutar sebe da se pripremamo za nju, da se oslobadjamo od toga sto nam smeta da se molimo, pripremajuci se za molitveno stanje. Tada ce nam biti lakse da se molimo. Ali naravno i posle molitve se ne treba odmah pogruzavati u sujetu. Zavrsivsi molitvu, dajte sebi jos neko vreme, kako biste culi Boziji odgovor i kako bi se nesto u vama odazvalo na Bozije prisustvo.

Molitva ima svoju vrednost samo onda kada osecamo da se zahvaljujuci njoj nesto menja u nama i da pocinjemo da zivimo drugacije. Molitva treba da donosi plodove i ti plodovi treba da se osecaju.

9. POLOZAJ TELA PRILIKOM MOLITVE

Ljudi Drevne Crkve su u praksi molitve koristili razne poze, gestove, polozaje tela. Molili su se stojeci, na kolenima, u takozvanoj pozi proroka Ilije, to jest stojeci na kolenima sa glavom naklonjenoj prema zemlji, molili su se lezeci na podu sa rasirenim rukama, ili stojeci sa podignutim rukama. Pri molitvi su vrsili poklone – zemne i pojasne, i osenjivali se krsnim znakom. Od velikog broja tradicionalnih polozaja tela za vreme molitve u savremenoj praksi se zadrzalo samo nekoliko. To je pre svega molitva u stojecem stavu i molitva na kolenima, pracena krsnim osenjivanjem i poklonima.

Zasto je uopste vazno da telo ucestvuje u molitvi? Zasto se ne sme samo moliti duhom lezeci u krevetu ili sedeci u fotelji? U principu, moze se moliti i lezeci, i sedeci: u specijalnim slucajevima – kada smo bolesni naprimer ili kada putujemo – mi tako i radimo. Ali u obicnim okolnostima pri molitvi treba koristiti te polozaje tela koji su se sacuvali u predanju Pravoslavne Crkve. Stvar je u tome, sto su telo i duh u coveku povezani neraskidivo, i duh ne moze biti potpuno nezavisan od tela. Nisu slucajno drevni Oci govorili: “Ako se telo nije potrudilo u molitvi, ona ostaje besplodna”.

Udjite u Pravoslavnu Crkvu u toku velikoposnog Bogosluzenja i videcete kako s vremena na vreme svi verni istovremeno padaju na kolena a zatim ustaju pa ponovo padaju i ponovo ustaju. I tako rade sve vreme u toku sluzbe. I oseticete da u toj sluzbi postoji posebna intenzivnost – da ljudi ne samo da se mole, vec se i trude u molitvi noseci podvig molitve. Udjite zatim u protestantsku crkvu. U toku cele sluzbe oni koji se mole sede: citaju molitve, pevaju duhovne pesme, a ljudi prosto sede; ne krste se, ne klanjaju se, a po zavrsetku sluzbe ustaju i odlaze. Uporedite li ta dva nacina molitve u Pravoslavnoj i protestantskoj crkvi – oseticete razliku. Ta razlika je u intenzivnosti molitve. Ljudi se mole jednom te istom Bogu ali na razlicite nacine. I ta razlika je umnogome odredjena upravo polozajem tela onoga koji se moli.

Pokloni veoma pomazu u molitvi. Oni koji imaju mogucnost da na molitvenom pravilu ujutru i uvece urade nekoliko pojasnih i zemnih poklona ce nesumnjivo osetiti koliko je to korisno u duhovnom smislu. Telo postaje sabranije, a pri sabranosti tela prirodnija je sabranost uma i paznje.

U vreme molitve treba s vremena na vreme da se osenjujemo krsnim znakom, narocito kada izgovaramo “U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha”, a takodje i kada izgovaramo Spasitelejvo Ime. To je neophodno jer je Krst oruzje naseg spasenja. Kada stavljamo na sebe krsni znak, tada Bozija sila boravi u nama na nama osetljiv nacin.

10. MOLITVA PRED IKONAMA

U molitvi spoljasnje ne treba zamenjivati za unutrasnje. Spoljasnje moze da doprinosi unutrasnjem, ali moze i da ometa. Tradicionalni polozaji tela nesumnjivo doprinose molitvenom stanju, ali ni na koji nacin ne mogu da zamene glavni sadrzaj molitve.

Ne treba zaboraviti da nisu svima dostupni neki polozaji tela. Naprimer mnogi stariji ljudi prosto nisu sposobni da vrse zemne poklone. Ima mnogo ljudi koji ne mogu dugo da stoje. Imao sam prilike da cujem od starijih ljudi: “Ne idem u Crkvu na sluzbu jer ne mogu da stojim”, - ili:”Ne molim se Bogu jer me bole noge”. Bogu nisu potrebne noge, vec srce. Ako ne mozete da se molite stojeci, molite se sedeci, ako ne mozete da se molite sedeci, molite se lezeci. Kako je rekao jedan podviznik, “bolje je sedeci misliti o Bogu, nego stojeci o nogama”.

Pomocna sredstva su vazna ali ona ne mogu da zamene sadrzaj. Jedno od vaznih pomocnih sredstava pri molitvi su – ikone. Pravoslavni hriscani se po pravilu mole pred ikonama Spasitelja, Majke Bozije, svetih, pred Svetim Krstom. A protestanti se mole bez ikona. I moze se uociti razlika izmedju protestantske i pravoslavne molitve. Molitva u pravoslavnoj tradiciji je konkretnija. Gledajuci u Hristovu ikonu, mi kao da gledamo kroz prozor koji nam otkriva drugi svet, i iza te ikone stoji Onaj, Kome se molimo.

Ali je veoma vazno da ikona ne zamenjuje objekt molitve, kako se mi ne bismo obracali ikoni u molitvi i kako ne bismo pokusavali da predstavimo sebi toga ko je naslikan na ikoni. Ikona je – samo napomena, samo neki simbol te realnosti, koja se nalazi iza nje. Kako su govorili Oci Crkve, „cast koja se ukazuje liku potice od Prvog lika”. Kada prilazimo ikoni Spasitelja ili Majke Bozije i celivamo je, mi samim tim izrazavamo nasu ljubav prema Spasitelju ili Majci Bozijoj.

Ikona ne treba da se pretvori u idol. I ne treba imati iluzije da je Bog bas takav kakav je naslikan na ikoni. Postoji naprimer ikona Svete Trojice, koja se zove “Novozavetna Trojica”: ona je nekanonska to jest nije u saglasnosti sa crkvenim pravilima ali je moguce videti je u nekim Crkvama. Na toj ikoni je Bog Otac naslikan u vidu sedog starca, Isus Hristos u vidu mladog coveka, a Sveti Duh u vidu goluba. Ni u kom slucaju se ne sme predati sablazni i predstaviti sebi da Sveta Trojica upravo tako izgleda. Sveta Trojica je – Bog, Koga covecija masta ne moze da zamisli. I obracajuci se Bogu – Svetoj Trojici u molitvi, mi treba da odbacujemo svaku vrstu fantaziranja. Nase predstave treba da budu bez likova, um – kristalno cist, a srce - spremno da primi Boga Zivog.

11. MOLITVA ZA BLIZNJE

Mi ne treba da se molimo samo za sebe , vec i za nase bliznje . Svako jutro i svako vece , a takodje i kada smo u Crkvi , mi treba da pominjemo nase rodjake , bliznje , prijatelje , neprijatelje i za sve da prinosimo molitvu Bogu . To je veoma vazno jer su ljudi medjusobno povezani neraskidivim vezama , i cesto molitva jednog coveka spasava drugog od velike opasnosti .

U zivotu svetog Grigorija Bogoslova se desio ovakav slucaj . Kada je on jos bio mlad , i nekrsten , putovao je brodom Sredozemnim morem . Odjednom je pocela jaka oluja , koja je trajala nekoliko dana , i niko vise nije imao nade za spasenje , jer je brod bio skoro potopljen . Grigorije se molio Bogu i za vreme molitve je video svoju majku koja se u to vreme nalazila na obali , a kako se potom pokazalo osecala je opasnost i usrdno se molila za sina . Brod je nasuprot svim ocekivanjima srecno doplovio do obale . Grigorije se uvek secao da je za svoje spasenje duzan molitvama svoje majke .

Neko moze da kaze : “ Evo jos jedne price iz zivota drevnih Svetitelja . Zasto se nesto slicno i danas ne desava ?” Mogu da vas uverim da se to i danas desava . Znam veliki broj ljudi koji su po molitvama bliznjih bili spaseni od smrti ili velike opasnosti . I u mom zivotu je bilo dosta slucajeva , kada sam izbegao opasnost po molitvama majke ili drugih ljudi , naprimer mojih parohijana .

Jednom sam imao saobracajnu nesrecu i moze se reci cudom ostao ziv , jer se automobil survao u provaliju , prevrnuvsi se nekoliko puta . Od automobila nista nije ostalo ali smo ja i vozac ostali citavi i nepovredjeni . Desilo se to rano ujutru negde oko pet sati . Kada sam se tog dana uvece vratio u Crkvu u kojoj sam sluzio zatekao sam tamo nekoliko vernika koji su se probudili oko pola pet osetivsi opasnost i poceli da se mole za mene . Njihovo prvo pitanje je bilo : “ Oce sta se s vama desilo ?” Mislim da sam zahvaljujuci njihovim molitvama ja i covek koji je sedeo za volanom bili spaseni od nesrece .

Mi treba da se molimo za svoje bliznje ne zato sto Bog ne zna kako da ih spase , vec i zato sto On zeli da mi ucestvujemo u spasenju jedni drugih . Naravno, On Sam zna sta je potrebno svakom coveku – i nama i nasim bliznjima. Kada se molimo za bliznje to uopste ne znaci da mi zelimo da budemo milosrdniji od Boga. Ali to znaci da mi zelimo da ucestvujemo u njihovom spasenju. I mi u molitvi ne treba da zaboravimo ljude s kojima smo se sretali u zivotu i o tome da se i oni mole za nas. Svako od nas moze uvece lezuci da spava, reci Bogu: „Gospode molitvama svih koji me ljube, spasi me”.

Secajmo se zive veze izmedju nas i nasih bliznjih i spominjimo uvek jedni druge u molitvi.

12. MOLITVA ZA UMRLE

Mi ne treba da se molimo samo za nase bliznje koji su zivi vec i za one koji su presli u drugi svet.

Molitva za umrle je najpre potrebna nama, jer kada odlazi bliski covek u nama se javlja prirodno osecanje gubitka, i mi zbog toga duboko patimo. Ali taj covek nastavlja da zivi samo u drugim dimenzijama, jer je presao u drugi svet. Da se ne bi prekinula veza izmedju nas i coveka koji je otisao od nas mi treba da se molimo za njega. Tada cemo osecati njegovo prisustvo, i to da nije otisao od nas i da je ocuvana ziva veza sa njim.

Ali molitva za umrlog je naravno potrebna i njemu, zato sto covek kada umire prelazi u drugi zivot, kako bi se tamo susreo sa Bogom i dao odgovore za sve sto je ucinio u zemaljskom zivotu – dobro ili lose. Veoma je vazno da coveka na tom njegovom putu prate molitve bliznjih – onih koji su ostali ovde na zemlji, i koji ga se secaju. Covek koji odlazi iz ovog sveta se lisava svega sto mu je pruzao ovaj svet, i ostaje samo njegova dusa. Svo bogatstvo koje je posedovao na zemlji, i sve sto je stekao ostaje ovde. Samo dusa odlazi u drugi svet. I dusi biva sudjeno po Bozijem zakonu milosrdja i pravednosti. Ako je covek u zivotu ucinio nesto zlo, on mora da bude kaznjen. Ali mi koji smo jos uvek zivi mozemo da molimo Boga za to da On olaksa udeo tog coveka. I Crkva veruje da se posmrtni udeo coveka koji je umro olaksava po molitvama onih koji se mole za njega ovde na zemlji.

Heroj romana Dostojevskog “Braca Karamazovi” starac Zosima (ciji je prototip bio sveti Tihon Zadonski) ovako govori o molitvi za umrle: “Svakog dana i kada god mozes, ovako govori u sebi: “Gospode, pomiluj sve koji su se danas pred Tobom upokojili”. Jer svakog casa i svakog trenutka hiljade ljudi napustaju svoj zivot na zemlji, i njihove duse staju pred Gospoda – i koliko njih se rastalo od zemlje samo, nikome nepoznati, u tuzi i muci, i niko ih ne zali... I evo mozda ce se sa drugog kraja zemlje uzneti ka Gospodu tvoja molitva za njegov pokoj, iako ga ti uopste nisi znao niti on tebe. Koliko je umilno njegovoj dusi koja je u strahu stala pred Gospoda kada u tom trenutku oseti da i ona ima svog molitvenika, i da je na zemlji ostalo ljudsko bice koje je voli. Da i Bog ce milostivije gledati na oboje, jer ako si se ti vec sazalio na njega, koliko ce ga zaliti tek On koji je bezgranicno milostiv...I oprostiti mu radi tebe”.

13. MOLITVA ZA NEPRIJATELJE

Neophodnost molitve za neprijatelje proistice iz same sustine moralnog ucenja Isusa Hrista.

Pre hriscanske epohe je postojalo pravilo: “Ljubi bliznjeg svoga i nenavidi (mrzi) neprijatelja svoga” (Mt.5, 43). Vecina ljudi i dan-danas zivi u saglasnosti sa tim pravilom. Prirodno je da volimo bliznje koji nam cine dobro, kao i da se neprijateljski i s mrznjom odnosimo prema onima koji nam cine zlo. Ali Hristos kaze da odnos treba da bude sasvi drugaciji: „Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijedjaju i gone”(Mt.5,44). Sam Hristos je u toku Svog zemaljskog zivota vise puta davao primer ljubavi prema neprijateljima, i primer molitve za neprijatelje. Kada je Gospod bio na Krstu i kada su vojnici zakucavali eksere, On je prolazio kroz strasne muke i neverovatnu bol, ali se molio: “Oce! Oprosti im jer ne znaju sta rade” (Lk.23, 34). On ni u tom momentu nije mislio na Sebe i o tome da Mu ti vojnici nanose bol, vec je mislio na njihovo spasenje, jer su oni cineci zlo najpre nanosili stetu sami sebi.

Mi treba da shvatimo, da ljudi koji nam cine zlo ili se prema nama odnose neprijateljski nisu losi samo po sebi. Los je greh kojim su zarazeni . Treba mrzeti greh a ne njegovog nosioca – coveka . Kako je govorio sveti Jovan Zlatoust “ kada vidis da ti neko cini zlo , nemoj mrzeti njega , vec djavola koji stoji iza njega ”.

Treba se uciti odvajanju coveka od greha koji on cini . Svestenik veoma cesto pazi za vreme ispovesti kako da greh realno odvoji od coveka koji se za taj greh kaje . Mi treba da znamo da odbacimo gresni ljudski lik i da zapamtimo da su svi ljudi , pa samim tim i nasi neprijatelji i oni koji nas mrze , sazdani po Bozijem Liku , i upravo taj Boziji Lik , te klice dobra kojih ima u svakom coveku treba da posmatramo .

Zasto je neophodno da se molimo za neprijatelje? To nije potrebno samo njima, vec i nama. Mi treba da nadjemo u sebi snage da se pomirimo sa ljudima. Arhimandrit Sofronije u svojoj knjizi o prepodobnom Siluanu Atonskom kaze: „ Oni koji mrze i odbacuju svoga brata su ostecenog bica jer ne mogu da nadju put ka Bogu, koji sve ljubi”. To je pravedno. Kada se u nasem srcu useli mrznja prema coveku, mi ne mozemo da se priblizimo Bogu. I sve dotle dok u sebi imamo taj osecaj put ka Bogu nam je zatvoren. Eto zasto je neophodno moliti se za neprijatelje.

Svaki put kada pristupamo Bogu Zivom mi treba da budemo potpuno pomireni sa svima onima koje smatramo svojim neprijateljima. Setimo se sta kaze Gospod: „Ako dakle prineses dar svoj zrtveniku, i ondje se setis da brat tvoj ima nesto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim”(Mt.5, 23). I druga rec Gospodnja : „Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim”( Mt .5, 25). „ Na putu s njim ” – znaci „ u ovom zemaljskom zivotu ”. Jer ako ne uspemo da se pomirimo ovde sa onima koji nas mrze i vredjaju , s nasim neprijateljima , onda cemo u buduci zivot uci nepomireni . A tamo je nemoguce popraviti ono sto je ovde propusteno .

14. PORODICNA MOLITVA

Do sada smo uglavnom govorili o licnoj , individualnoj molitvi coveka . Sada bih zeleo da kazem nekoliko reci o molitvi u krugu porodice.

Vecina nasih savremenika zivi tako da se clanovi porodice okupljaju zajedno retko, u najboljem slucaju dvaput dnevno – ujutru za doruckom i uvece za vecerom. U toku dana roditelji su na poslu, deca u skoli, a kuci ostaju samo mala deca i penzioneri. Veoma je vazno da u toku dana postoje neki trenuci kada svi mogu da se okupe radi molitve. Ako se porodica okuplja da vecera, zasto se onda ne bi svi zajedno pomolili za nekoliko minuta? I posle vecere se mogu procitati molitve i odlomak iz Jevandjelja.

Zajednicka molitva ucvrscuje porodicu, i njen zivot je onda ispunjen i srecan samo tada kada njene clanove sjedinjuju ne samo srodstvene veze vec i duhovne, zajednicko razumevanje i pogled na svet. Zajednicka molitva pored toga blagotvorno utice na svakog clana porodice i veoma pomaze deci.

U sovjetsko vreme je bilo zabranjeno da se deca vaspitavaju u religioznom duhu. To je podsticano time sto je smatrano da deca najpre treba da odrastu a zatim da samostalno izaberu da li zele da idu religioznim ili nereligioznim putem. U tom argumentu je velika laz. Zato sto covek pre nego sto ima mogucnost da bira on treba necemu da bude naucen. A najbolji uzrast za ucenje je naravno detinjstvo. Onome ko je u detinjstvu navikao da zivi bez molitve biva veoma tesko da nauci da se moli. A covek koji je od detinjstva vaspitan u molitvenom, blagodatnom duhu, koji od prvih godina svog zivota zna o postojanju Boga i o tome da se Bogu moze uvek obratiti, cak i ako potom izadje iz Crkve, i ode od Boga, sacuvao je u nekim dubinama, u tajnama duse u detinjstvu zadobijene navike za molitvu. I cesto se desava da takvi ljudi koji napustaju Crkvi se u nekoj etapi svog zivota vracaju Bogu upravo zato sto su u detinjstvu bili nauceni molitvi.

Ima jos jedan momenat. Danas u mnogim porodicama postoje rodjaci starije generacije, babe i dede, koji su vaspitavani u nereligioznoj sredini. Jos pre dvadeset-trideset godina se moglo govoriti da je Crkva mesto za “babe”. Danas upravo babe predstavljaju najnereligioznije pokolenje, vaspitano 30-40-ih godina u epohi “vojujuceg ateizma”. Veoma je vazno da stariji ljudi pronadju svoj put ka Crkvi. Nikome nije kasno da se obrati Bogu, a ti mladi koji su vec nasli taj put treba takticno i postepeno sa velikom upornoscu da uvode svoje starije rodjake u orbitu duhovnog zivota. I to je moguce uspesno uciniti svakodnevnom porodicnom moltvom.

15. CRKVENA MOLITVA

Hriscanin se nikada ne moli sam, govorio je poznati bogoslov XX veka Gerogije Florovski: cak iako se on obraca Bogu u svojoj sobi, zatvorivsi vrata, on se moli kao clan crkvene zajednice. Mi nismo izolovane jedinke, mi smo clanovi Crkve, clanovi jednog tela. I ne spasavamo se sami, vec zajedno sa drugima – s nasom bracom i sestrama. I zato je veoma vazno da svaki covek ima ne samo iskustvo individualne molitve, vec i crkvene molitve zajedno sa drugim ljudima.

Crkvena molitva ima posebno znacenje i posebni smisao. Mnogi od nas znaju iz sopstvenog iskustva kako ponekad coveku biva tesko da se sam udubi u molitvu. Ali kada dodjete u Crkvu vi se ukljucujete u zajednicku molitvu mnogih ljudi, i ta vas molitva odnosi na neke dubine, i vasa molitva se sliva sa molitvom drugih.

Ljudski zivot je slican plivanju morem ili okeanom. Postoje naravno hrabri ljudi koji sami, savladjuju bure i oluje i jahtom plove morskim prostranstvima. Ali po pravilu ljudi da bi plovili okeanom se skupljaju zajedno i brodom plove od jedne obale do druge. Crkva je taj brod u kome se hriscani zajedno krecu na putu spasenja. I zajednicka molitva je jedno od najjacih sredstava za kretanje tim putem.

U Crkvi mnogo toga doprinosi molitvi, a pre svega Bogosluzenje. Bogosluzbeni tekstovi koji se koriste u Pravoslavnoj Crkvi su neobicno bogati sadrzajem, i u njima je skrivena velika mudrost. Ali postoji prepreka s kojom se suocavaju mnogi koji dolaze u Crkvu – to je crkvenoslovenski jezik. Danas se mnogo diskutuje o tome da li je u Bogosluzenju ocuvan slavjanski jezik ili se prelazi na ruski. Cini mi se da ukoliko bi nase Bogosluzenje celo bilo prevedeno na ruski jezik da bi mnogo toga bilo izgubljeno. Crkvenoslovenski jezik poseduje veliku duhovnu snagu, i iskustvo pokazuje da on nije tako tezak i da se ne razlikuje tako mnogo od ruskog (srpskog). Treba samo uloziti neki napor, isto kao sto ulazemo trud na usvajanju jezika ove ili one nauke, naprimer matematike ili fizike.

Dakle, da bismo naucili da se molimo u Crkvi, treba uloziti neki napor, cesce odlaziti u Crkvu, mozda kupiti osnovne bogosluzbene knjige i izucavati ih u slobodno vreme. I tada ce se pred vama otvoriti svo bogatstvo liturgijskog jezika i bogosluzbenih tekstova i shvaticete da je Bogosluzenje - prava skola koja vas ne uci samo molitvi vec i duhovnom zivotu.

16. ZBOG CEGA JE POTREBNO ODLAZITI U CRKVU

Mnogi ljudi koji retko odlaze u Crkvu imaju neki nemaran odnos prema Crkvi. Dolaze u Crkvu naprimer pre nekog dugog putovanja – upale svecu za svaki slucaj, da se nista lose ne desi na putu. Ulaze u Crkvu na dve-tri minute, brzo se prekrste nekoliko puta i zapalivsi svecu odlaze. Neki koji dodju u Crkvu, kazu: “Zelim da dam novac da bi se svestenik pomolio za to i za to”, - daju novac i odlaze. Svestenik treba da se moli, a sami ti ljudi ne ucestvuju u molitvi.

To je nepravilan odnos. Crkva nije automat za kupovinu “snikersa” (vrsta cokolade – prim.prev.): ubacis novac i ispada slatkis. Crkva je mesto na koje treba dolaziti da bi se u njoj zivelo i ucilo. Ako prolazite kroz neke zivotne teskoce ili se neko od vasih bliznjih razboleo, ne ogranicavajte se time da samo odete u Crkvu i upalite svecu. Dodjite u Crkvu na Bogosluzenje, udubite se u molitvu i zajedno sa svestenikom i zajednicom uznesite svoju molitvu za to sto vas uznemirava.

Veoma je vazno da Crkvu posecujete redovno. Dobro je odlaziti u Crkvu svake nedelje. Nedeljna Bozanstvena Liturgija kao i Liturgije na velike praznike – to je vreme kada se mozemo udubiti u molitvu, zaboravivsi za ta dva sata na nase zemaljske poslove. Dobro je doci u Crkvu sa celom porodicom radi ispovesti i Pricesca.

Ako covek nauci da zivi od nedelje do nedelje, u ritmu crkvenih sluzbi, u ritmu Bozanstvene Liturgije, onda ce se ceo njegov zivot znacajno izmeniti. Pre svega to uvodi disciplinu. Vernik zna da ce vec naredne nedelje morati da da odgovor Bogu, i zato on zivi drugacije uzdrzavajuci se od mnogih grehova, koje bi ucinio da ne posecuje Crkvu. Pored toga, sama Bozanstvena Liturgija je – mogucnost za primanje Svetog Pricesca, koje nas sjedinjuje s Bogom ne samo duhovno, vec i telesno. I naravno Bozanstvena Liturgija je sveobuhvatna sluzba, kada se cela crkvena zajednica i svaki njen clan mogu moliti za sve sto ih uznemirava, brine ili raduje. Za vreme Liturgije vernik moze da se moli i za sebe, i za svoje bliznje, i za svoju buducnost, prinoseci pokajanje za grehe i moleci Boziji Blagoslov za dalje sluzenje. Veoma je vazno uciti se u potpunosti ucestvovanju u Liturgiji. U Crkvi postoje i druge sluzbe – naprimer svenocno Bdenije – pripremna sluzba za Pricesce. Moze se takodje zakazati moleban nekom Svetitelju ili moleban za zdravlje ovog ili onog coveka. Ali nikakve takozvane “pojedinacne” sluzbe, to jest zakazivanje molitvi za neke sopstvene konkretne potrebe, ne mogu zameniti ucesce u Bozanstvenoj Liturgiji, zato sto je upravo Liturgija – najvaznija crkvena molitva, i ona treba da postane centar duhovnog zivota svakog hriscanina i svake hriscanske porodice.

17. UMILJENJE I SUZE

Zeleo bih da kazem nekoliko reci o tom duhovnom i emocionalnom stanju kroz koje prolaze ljudi u molitvi. Setimo se poznatih stihova Ljermontova:

U teskom zivotnom trenutku,

Kada tuga steze srce,

Jednu molitvu cudnu

Izgovaram napamet.

Postoji sila blagodatna,

U akordu reci zivih,

I dise neshvatljiva,

Sveta draz njihova.

S duse nestaje breme,

Sumnja je daleko –

I veruje se i place,

I sve je tako lako, lako…

U ovim predivnim jednostavnim recima veliki pesnik je opisao to sto se cesto desava sa ljudima za vreme molitve. Covek ponavlja reci molitve – poznate mu jos mozda od destinjstva, - i odjednom oseca kako nastupa neko prosvetljenje, olaksanje, pojavljuju se suze. To stanje se crkvenim jezikom naziva umiljenje. To je stanje koje se ponekad daruje coveku za vreme molitve, kada on snaznije nego obicno oseca prisustvo Bozije. To je duhovno stanje, kada Bozija Blagodat neposredno dotice nase srce.

Setimo se dela iz autobiografske knjige Ivana Bunjina “Zivot Arsenjeva”, gde Bunjih opisuje svoje mladalacke godine i to kako on jos kao gimnazijalac posecuje Bogosluzenja u parohijskoj Crkvi Vozdvizenja Gospodnjeg. On opisuje pocetak svenocne sluzbe, u ploumraku Crkve, kada je u njoj jos uvek samo malo ljudi: “Kako me sve to uzbudjuje. Ja sam jos decak, mladic, ali sam se rodio sa osecanjem svega toga. Toliko puta sam slusao te vozglase i za njima “Amin” koje sledi, da je sve to postalo deo moje duse, i ona sada vec naviknuta na svaku rec sluzbe, se odziva na sve dvostrukom srodnom spremnoscu. “Pridite, poklonimo se…Blagoslovi duso moja Gospoda”, - cujem i oci mi se pune suzama, jer vec sada cvrsto znam da nema i ne moze biti niceg lepseg i uzvisenijeg na zemlji. I protice, protice sveta tajna, zatvaraju se i otvaraju Carska Vrata, mnogim svecama se osvetljavaju jace i toplije crkveni svodovi”. I dalje Bunjin pise o tome da je morao da posecuje veliki broj zapadnih crkava, gde su se cule orgije, da boravi u gotskim hramovima, prekrasnim po svojoj arhitekturi, “ali nigde i nikada, - kaze on, - nisam tako plakao kao u crkvici Vozdvizenija tih mracnih i tihih veceri”.

Na taj blagodatni uticaj s kojim je neizbezno povezan odlazak u Crkvu se ne odazivaju samo veliki pesnici i pisci. To moze na sebi da oseti svaki covek. Veoma je vazno da nasa dusa bude otvorena za ta osecanja, da bi dolazeci u Crkvu bili spremni da primimo Boziju Blagodat u toj meri u kojoj ce nam biti data. Ako nam se ne daje stanje blagodati i ako umiljenje ne dolazi, ne treba da se time smucujemo. To znaci da dusa nije sazrela za umiljenje. Ali trenuci takvog prosvetljenja su znak da nasa molitva nije besplodna. Oni svedoce da se Bog odaziva na nasu molitvu i da Bozija Blagodat dotice nase srce.

18. BORBA SA SPOREDNIM MISLIMA

Jedna od glavnih prepreka za pazljivu molitvu je pojava sporednih pomisli. Sveti Jovan Kronstatski veliki podviznik s kraja XIX i s pocetka XX veka, opisuje u svojim dnevnicima kako su se u vreme sluzenja Bozanstvene Liturgije, u najznacajnijim i najsvetijim trenucima, pred njegovim mislenim pogledom odjednom pojavljivao kolac od jabuke ili nekakv orden kojim bi mogli da ga nagrade. I on je sa tugom govorio o tome kako slicne sporedne pomisli mogu da uniste molitveno stanje. Ako se to desavalo svetima, onda nije nista cudno da se to i nama desava. Da bi se sacuvali od tih pomisli i sporednih stvari, mi treba da se ucimo kako su govorili drevni Oci Crkve, da “stojimo na strazi uma svog”.

Asketski pisci Drevne Crkve su detaljno razvili ucenje o tome kako sporedna misao postepeno ulazi u coveka. Prva faza tog procesa se naziva “dodatkom”, to jest iznenadnom pojavom te pomisli. Ta pomisao je jos uvek potpuno strana coveku, ona se pojavila negde na horizontu, ali njen ulazak pocinje onda kada covek obrati paznju na nju, pocinje da razgovara sa njom, da je razmatra i analizira. Zatim nastupa ono sto su Oci Crkve nazivali “spajanje” – kada se ljudski um vec sliva sa pomisli. Na kraju se pomisao pretvara u strast i zahvata celog coveka, i tada on vec zaboravlja i na molitvu i na duhovni zivot.

Da se to ne bi desilo veoma je vazno odsecati sporedne misli pri prvoj njihovoj pojavi, ne dozvoliti im da proniknu u dubinu duse, srca i uma. I da bi se to naucilo potrebno je mnogo rada na sebi. Covek ne moze a da ne proalzi kroz stanje rasejanosti na molitvi, ukoliko ne nauci da se bori sa sporednim pomislima.

Jedna od bolesti savremenog coveka je i ta sto on ne ume da kontrolise rad svog mozga. Njegov mozak je nezavisan i misli ulaze i izlaze nezavisno. Savremeni covek po pravilu uopste ne prati sta se desava u njegovom umu. Ali da bi se naucili pravoj molitvi, treba znati slediti za svojim pomislima i odlucno odsecati one koje ne odgovaraju molitvenom nastrojenju. Kratke molitve pomazu u savladjivanju rasejanosti i odsecanju sporednih pomisli, - “Gospode pomiluj”, “Boze budi milostiv meni gresnom”, i druge – koje ne zahtevaju posebnu usredsredjenost na reci, ali vode radjanju osecanja i pokretima srca. Uz pomoc takvih molitvi je moguce nauciti se paznji i usredsredjenosti na molitvu.

19. ISUSOVA MOLITVA

Apostol Pavle kaze: “Molite se neprestano” (1 Tes.5:17). Cesto postavlaju pitanje: kako je moguce moliti se neprestano, ako radimo, citamo, govorimo, jedemo, spavamo, itd., to jest radimo nesto sto je nespojivo sa molitvom? Odgovor na to pitanje u pravoslavnoj tradiciji daje Isusova molitva. Vernici, koji praktikuju Isusovu molitvu, postizu neprestanu molitvu to jest neprekidno stajanje pred Bogom. Kako se to desava?

Isusova molitva glasi ovako: “Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiliuj me gresnog”, postoji i njena kraca forma: “Gospode Isuse Hriste pomiluj me”. Ali molitva se moze svesti i na: “Gospode pomiluj”. Covek koji izgovara Isusovu molitvu je ne ponavlja samo za vreme Bogosluzenja ili na domacoj molitvi, vec i na putu, za vreme jela i odlazeci na spavanje. Ako cak covek razgovara sa nekim ili slusa drugu osobu, on i pored svega ne gubeci intenzitet svoje paznje, nastavlja negde u dubinama svoga srca da ponavlja tu molitvu.

Smisao Isusove molitve nije naravno u njenom mehanickom ponavljanju, vec u tome da se uvek oseca zivo prisustvo Hrista. To prisustvo osecamo pre svega zato sto izgovarajuci Isusovu molitvu mi izgovaramo Spasiteljevo Ime. Ime je simbol onoga koji ga nosi, i u imenu kao da prisustvuje onaj kome ono pripada. Kada je mladic zaljubljen u devojku i misli o njoj, on neprestano ponavlja njeno ime, jer je ona bukvalno prisutna u svom imenu. I dok ljubav ispunjava celo njegovo bice, on oseca potrebu da ponavlja to ime neprekidno. Isto tako i hriscanin koji ljubi Gospoda, ponavlja Ime Isusa Hrista jer je njegovo celo srce i bice upuceno na Hrista.

Pri izgovaranju Isusove molitve ne pokusavajte da zamisljate Hrista, predstavljajuci Ga kao coveka u bilo kakvoj zivotnoj situaciji ili naprimer kako visi na Krstu. Isusova molitva ne treba da bude povezana sa zamislima, koje mogu da se pojave u nasoj masti, zato sto tada dolazi do zamene stvarnog sa uobrazenim. Isusova molitva treba da bude pracena samo unutrasnjim osecanjem Hristovog prisustva i stajanjem pred Zivim Bogom. Ovde nikakve spoljasnje uobrazilje nisu umesne.

20. ZBOG CEGA JE DOBRA ISUSOVA MOLITVA?

Isusovu molitvu karakterise nekoliko narocitih osobina. To je pre svega prisustvo Imena Bozijeg u njoj.

Mi veoma cesto pominjemo Bozije Ime kao po nekoj navici, bez razmisljanja. Cesto kazemo: “Gospode kako sam umoran”, “Neka je Bog s njim”, - uopste ne razmisljajuci o toj sili koju poseduje Ime Bozije. Medjutim u Starom Zavetu je data zapovest: “Ne izgovaraj Ime Gospoda Boga tvoga uzalud” (Ish. 20:7). I stari Jevreji su se sa velikim strahopostovanjem odnosili prema Bozijem Imenu. U vremenu posle oslobodjenja iz vavilonskog ropstva bilo je zabranjeno izgovaranje Bozijeg Imena. To pravo je imao samo prvosvestenik jednom godisnje, kada je ulazio u Svetinju nad svetinjama, glavnu Svetinju hrama. Kada se Isusu obracamo Isusovom molitvom, to izgovaranje Hristovog Imena i ispovedanja Njega kao Sina Bozijeg ima veoma posebno znacenje. Njegovo Ime treba izgovarati sa najvecim postovanjem.

Druga osobina Isusove molitve je njena jednostavnost i dostupnost. Za izgovaranje Isusove molitve nisu potrebne nikakve specijalne knjige, niti specijalno odredjeno mesto ili vreme. U tome je njena velika prednost u odnosu na mnoge druge molitve.

I na kraju postoji jos jedna njena osobina po kojoj se ta molitva razlikuje od ostalih molitvi – mi u njoj ispovedamo svoju grehovnost: “Pomiluj me gresnog”. Ovaj momenat je veoma vazan, jer mnogi savremeni ljudi ne osecaju svoju grehovnost. Cak se na ispovesti moze cesto cuti: “Ne znam zasto da se kajem, zivim kao i svi, ne ubijam, ne kradem”, - itd. Medjutim nasi gresi su po pravilu uzrok nasih najvecih nevolja i tuga. Covek ne primecuje svoje grehe zato sto je daleko od Boga, slicno kao sto u mracnoj sobi ne vidimo ni prasinu, ni prljavstinu, vec treba da otvorimo prozor da bismo shvatili da je potrebno da ocistimo sobu.

Ljudska dusa koja je daleko od Boga je slicna mracnoj sobi. Ali sto je covek blize Bogu, tim je vise svetlosti u njegovoj dusi, i tim jace oseca svoju sopstvenu grehovnost. I to se ne desava zahvaljujuci tome sto se on uporedjuje sa drugim ljudima, vec zahvaljujuci tome sto stoji pred Bogom. Kada kazemo: “Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnog”, mi kao da stajemo pred Hristovo Lice, poredeci svoj zivot sa Njegovim zivotom. I tada se zaista osecamo kao gresnik i mozemo da prinesemo pokajanje iz dubine srca.

21. PRAKTIKOVANJE ISUSOVE MOLITVE

Recimo nesto o prakticnim aspektima Isusove molitve. Neko pred sebe stavlja zadatak da izgovara Isusovu molitvu u toku dana, recimo, sto, petsto ili hiljadu puta. Da bismo izbrojali koliko puta smo izgovorili molitvu, koriste se brojanice koje mogu biti sa pedeset, sto ili vise cvorica. Izgovarajuci molitvu umom, covek okrece brojanicu. Ali ako tek pocinjete sa podvigom Isusove molitve, onda pre svega ne treba obracati paznju na kvalitet molitve vec na kvantitet. Cini mi se da treba poceti od veoma sporog izgovaranja naglas reci Isusove molitve trudeci se da srce takodje ucestvuje u molitvi. I izgovarate: “Gospode …Isuse…Hriste…”, - i vase srce treba da se kao tonska viljuska odaziva na svaku rec. I ne tezite da odmah izgovorite Isusovu molitvu mnogo puta. Izgovorite je samo deset puta I ako se vase srce odaziva na reci molitve – to ce biti dovoljno. Covek ima dva duhovna centra – um i srce. S umom je povezana intelektualna aktivnost, masta, pomisli, a sa srcem – emocije, osecanja, prezivljavanja. Pri izgovaranju Isusove molitve srce treba da bude centar. I upravo zbog toga moleci se ne pokusavajte da zamislite nesto umom naprimer Isusa Hrista, vec se trudite da drzite paznju na srcu.

Drevni crkveni pisci-askete su razradili tehniku “silaska uma u srce”, u kojoj se Isusova molitva sjedinjuje sa disanjem, pri cemu se sa udisanjem izgovara: “Gospode Isuse Hriste Sine Boziji”, a sa izdisanjem: “pomiluj me gresnog”. Onda se paznja prirodno prebacivala sa glave na srce. Ne mislim da svi treba da upraznjavaju Isusovu molitvu na ovaj nacin – dovoljno je i izgovarati reci molitve sa velikom paznjom i strahopostovanjem.

Pocnite jutro sa Isusovom molitvom. Ako u toku dana imate neki slobodan trenutak, izgovorite molitvu jos nekoliko puta; uvece pre spavanja je ponavljajte sve dok ne zaspite. Ako se naucite da se budite i uspavljujete sa Isusovom molitvom, to ce vam dati ogromnu duhovnu snagu. Postepeno, u meri kako vase srce pocinje vise da reaguje na reci te molitve, mozete postici to da ona postane neprestana, pri cemu glavni sadrzaj molitve nece biti izgovaranje reci, vec neprekidni osecaj Bozijeg prisustva u srcu. I ako ste poceli od toga da ste molitvu samo izgovarali naglas, postepeno cete postici to da cete je izgovarati samo u srcu, bez ucesca jezika ili usta. Uvidecete da ce molitva preobraziti celo vase bice, ceo vas zivot. U tome je posebna snaga Isusove molitve.

22. KNJIGE O ISUSOVOJ MOLITVI

“Bez obzira sta radite i cime se bavite u svako vreme – danju i nocu izgovarajte usnama ove Bozanstvene reci: “Gospode Isuse Hriste Sine Boziji, pomiluj me gresnog”. To nije tesko: i za vreme putovanja, na putu, i u vreme rada – bez obzira da li seces drva ili nosis vodu, ili zemlju kopas, ili spremas hranu. Jer u svim tim poslovima ucestvuje samo telo, a ne i um, pa mu tako daj nesto cime ce se zanimati, nesto sto je svojstveno njegovoj nematerijalnoj prirodi – da izgovara Ime Bozije”. To je odlomak iz knjige “Na gorama Kavkaza”, koja je ugledala svetlost dana prvi put pocetkom XX veka i koja je posvecena Isusovoj molitvi.

Zelim posebno da podvucem da se toj molitvi treba uciti, pri cemu je to pozeljno uz pomoc duhovnog rukovodioca. U Pravoslavnoj Crkvi ima ucitelja molitve – medju monasima, pastirima pa cak i mirjanima: to su ljudi koji su sami, opitnim putem spoznali snagu te molitve. Ali ako ne nadjete takvog uctelja – a mnogi se danas zale da je tesko naci ucitelja u molitvi – onda se moze obratiti takvim knjigama kao sto je “Na gorama Kavkaza” ili “Iskrene price putnika svome duhovnom ocu”. U poslednjoj koja je prvi put izdata u XIX veku i mnogo puta kasnije stampana se govori o coveku koji je odlucio da se nauci neprestanoj molitvi. On je bio putnik koji je isao iz grada u grad sa torbom na ledjima i sa stapom i ucio da se moli. Isusovu molitvu je ponavljao po nekoliko hiljada puta na dan.

Postoje i klasicna sabrana dela Svetih Otaca od IV do XIV veka u pet tomova – “Dobrotoljublje”. To je najbogatija riznica duhovnog opita, koja sadrzi mnoge pouke o Isusovoj molitvi kao i o trezvenosti – paznji uma. Onaj ko zeli da nauci da se moli kako treba, treba da bude upoznat sa ovim knjigama.

Naveo sam odlomak iz knjige “Na gorama Kavkaza” jos i zato sto sam pre mnogo godina jos kao mladic putovao u Gruziju na gore Kavkaza, nedaleko od Suhumi. Tamo sam se sretao sa otselnicima. Oni su tamo ziveli cak i u sovjetsko vreme, daleko od svetske sujete, u pustinjama, jamama i pecinama, i niko nije znao za njihovo postojanje. Oni su ziveli molitvom i iz generacije u generaciju su prenosili riznicu molitvenog opita. To su bili ljudi kao iz drugog sveta, koji su dostigli velike duhovne visine, i dubok unutrasnji mir. I sve to zahvaljujuci Isusovoj molitvi.

Daj nam Boze da se od opitnih naucnika i iz knjiga Svetih Otaca naucimo toj riznici – neprestanom izgovaranju Isusove molitve.

23. “OCE NAS KOJI SI NA NEBESIMA”

Molitva “Oce nas” ima poseban znacaj, jer nam je nju dao Sam Gospod Isus Hristos. Ona pocinje recima: “Oce nas Koji si na nebesima”. Ta molitva je sveobuhvatna po svom karakteru: u njoj je skoncentrisano sve sto je coveku potrebno i za ovozemaljski zivot i za spasenje duse. Gospod nam ju je dao da bismo znali za sta treba da se molimo, kao i sta da molimo od Boga. Prve reci te molitve: “Oce nas, Koji si na nebesima”, - nam otkrivaju da Bog nije neko daleko apstraktno bice, niti neki zamisljeni dobar pocetak, vec nas Otac. Danas veliki broj ljudi na pitanje da li veruje u Boga odgovara potvrdno, ali ako ih pitate kako oni zamisljaju Boga, sta misle o Njemu, onda odgovaraju otprilike ovako: “Pa Bog je – dobro, nesto svetlo, to je neka pozitivna energija”. To jest odnose se prema Bogu kao prema nekoj apstrakciji, kao prema necemu bezlicnom.

http://www.kiev-orthodox.org/spirlife/alfeyev_ab_prayer/