|
KRAJ SVETA, CARSTVO ANTIHRISTA, OTKROVENJE razgovor sa djakonom Andrejem Kurajevim I CELO NEBO SE CINI BLIZE Djakon Andrej Kurajev je profesor moskovskog
Sveto-Tihonskog bogoslovskog instituta, stariji - Oce Andreje, obicno se kraj sveta povezuje sa dolaskom antihrista. Koga samo nismo nazivali antihristom - Petra I, Lenjina, Staljina, cak i Gorbacova. A ko je antihrist po crkvenom shvatanju, sta od njega ocekivati? - Kao prvo, Apostol Jovan u svojim Poslanicama (ne u Otkrovenju) govori da ima mnogo antihrista. U tom smislu antihrist napisan malim slovom - to je svaki covek koji je u stanju aktivne borbe sa Crkvom. U uzem smislu antihrist - to je lik Gospoda Hrista u ogledalu. Uopste, za anticku i srednjovekovnu kulturu ogledalo je veoma cudan predmet, u kojem postoji nesto nepravilno. U enciklopediji "Mitologije naroda sveta" pomenut je clanak o antihristu, koji prati dobra ilustracija - freska sa jedne italijanske katedrale iz vremena renesanse, gde je naslikan antihrist, koji stoji usred gomile ljudi. Taj antihrist spolja veoma lici na Gospoda Hrista: ima odeÊu kao Gospod Hristos, kosu kao Gospod Hristos, frizuru kao Gospod Hristos, i lice, i uopste je kao Gospod Hristos. Razlikuje se samo jednom detalju - ima zle oci. Ne treba zaboraviti da prefiks "anti" na grckom jeziku ne oznacava samo protiv, nego i "umesto". Antihrist dolazi umesto Hrista, tj. zamenjuje sobom Hrista. I da bi takva zamena mogla "proci", on treba veoma da lici na Hrista. Ovde postoji neki lik u ogledalu: mi znamo da je Gospod Hristos tri i po godine propovedao na zemlji, tri i po godine zemaljske sluzbe. Tacno toliko po Otkrovenju, tri i po godine, trajace zemaljska vladavina antihrista. Gospod Hristos je cinio cudesa, nesumnjivo ce i antihrist "ciniti cudesa". Gospod Hristos je imao Svoje ucenike, Svoju Crkvu, naravno da ce i antihrist nesto tako imati. Gospod Hristos se javio citavom svetu, nesumnjivo da ce se i antihrist javiti citavom svetu, i takodje ce biti spreman apsorbovati u sebe i potciniti svojoj vlasti, svojemu "evandjelju" sve kulturne, nacionalne i religiozne tradicije, svaku od njih izokrenutu po njegovom, naravno. Slicnosti ima mnogo. Ali kako govori Cesterton, ako covek koga ne interesuje sadrzaj uzme, recimo, dve novine, od kojih se jedna naziva "Ateist", a druga "Katolik", naci ce u njima mnogo zajednickog: isti modeli, stampani jednom istom tehnologijom, dogadjaje, redakcijske clanke, i takodje stranacki feljtoni i novosti. S tacke gledista strukturalizma, sve je veoma slicno, no bila bi velika greska izvesti zakljucak da su ateizam i katolicanstvo jedno te isto. Takodje i u nasem pitanju - spoljasnosti ce biti slicne. Razlika je u namerama. Zbog cega Hristos odbacuje zemaljsku vlast? Zbog cega je antihrist uzima? Namere su suprotne. - Znaci, antihrist ce biti konkretan covek, koji ce osim toga imati i ogromnu svetsku vlast? - Da. Ja smatram da je antihrista moguce opisati pomocu suprotnog bogoslovlja. Znamo sta je bilo sa Hristom, i iz toga mozemo zakljuciti sta ce biti sa antihristom. Znamo za tri kusanja Gospoda Hrista, o kojima je prelepo govorio F. M. Dostojevski u "Legendi o velikom inkvizitoru" - iskusenje hlebom, iskusenje vlascu, iskusenje cudom. Ta tri iskusenja koja je Gospod Hristos odbacio, antihrist ce, ocigledno, prihvatiti. On ce preuzeti vlast nad ljudskim dusama preko cudesa, vlast nad odnosima medju ljudima polugama zakona zemaljske uprave, vlast nad telima kontrolisanjem mehanizama raspodele zemaljskih bogatstava. Treba reci da je poslednje - povecani interes u oblasti raspodele - navelo Dostojevskog da posumnja na antihrista u idealima socijalizma. - Da li Vase reci znace da ce carstvo antihrista predstavljati neku globalnu nadrzavnu strukturu, nesto poput svetske vlade? - Posto antihrist dolazi da bi prevario ako je moguce i izabrane, to znaci da ce predmet njegovog specijalnog interesa biti kontrola nad zivotom onih koji su za njega opasni, kontrola nad zivotom hriscana. Zbog toga, da bi carstvo antihrista moglo u potpunosti dostici svoje ciljeve, bice neophodno sprovesti marginalizaciju hriscanstva s njegovim pratecim nestajanjem, tj. unistenjem. A za to antihrist ne mora zakone svoje zemaljske vlasti u bukvalnom smislu da rasiri na svim zemaljskim teritorijama. - Ali, znaci li to takodje da su nehriscanski narodi od samog pocetka osudjeni? - To je ta situacija u kojoj je neizvesno i "da" i "ne". To jest, moguce je dati argumente u korist "da" i u korist "ne". Hajde da cak pitanje postavimo ovako: da li ce se nehriscani spasti? Mislim da pitanje moze biti otvoreno dotle dok ubedjenja nehriscana nisu dostigla saznajno, direktno suprotstavljanje Jevandjelju. - Pominjali ste cuda, ali vec sada vecina savremenih racionalista uopsteno shvata da su sve to "bapske price" - Iskreno govoreci, ja sam vec davno zaboravio kako izgledaju "savremeni racionalisti". Mene srecu savremeni antihriscani, savremeni svetski mislioci, ali racionalizam kod njih po pravilu 'ne mirise'. To je moguce videti iz toga sto ce sa zanosom, s kojim ti nazovi racionalisti prilaze svakom zarezu u biblijskim tekstovima, s tim istim zanosom, samo promenivsi njegov znak, oni ce iznositi najcudnije price o cudesima koja se desavaju na granici Crkve. Recimo, okultizam, ekstrasenzorika i slicno. Zato, avaj, zbog obicnog racionalizma u nase vreme ljudi sasvim ne stradaju. Suprotno, ja zalim sto je iz savremenog obicaja nestala tako znacajna uzrecica koja je bila prisutna u univerzitetskoj i akademskoj sredini protekle dekade. Kada je neki student, disertant ili prosto predavac predlagao neku tezu, tada je njegov stariji kolega (profesor ili naucni supervizor) preteci stavljao prst ispred i surovim glasom govorio: "Dokazite!" Meni je iskreno zao sto je ta rec danas iscezla iz naseg zivota. Ja sam zapravo ubedjen da se savremeno misljenje ne dotice racionalizma. - Sta, u krajnjem slucaju, ide na ruku dolazecem antihristu? - Naravno, vlast nad dusama, tj. u uzem smislu religiozna vlast, to ce biti vlast koja ce pokusati da izgradi neki surogat realnih istorijskih religija kroz njihovu zamenu "nistavnostima". Neke spoljasnje forme ce ostati, ali ce sadrzaj biti sasvim drugaciji. Uopsteno, ako covek trazi opstu osobinu raznih filozofskih sistema, kao rezultat ce dobiti nulu. Pokusajte da uzmete, na primer, grcku anticku filozofiju i nadjete u njoj jednu ideju s kojom bi se saglasili svi grcki filozofi. Eto, garantujem vam da takve ideje jednostavno nema. Isto je i u indijskoj filozofiji. Samo izdaleka izgleda da je indijska filozofija nesto celovito. Nista slicno. To je vec dvehiljadegodisnja istorija sporova, razdora, beskonacnih diskusija, svoje sholastike, beskonacnog deljenja itd. Zato, ako mi i jos sve zajedno objedinimo, dobijamo evropsku filozofiju, hriscansku filozofiju, kitajsku, i probajmo izvuci odatle nesto zajednicko - nista razumno necemo dobiti! Isto je moguce reci i za religije: iz njih se ne moze izvuci zajednicka osobina. Ona ce biti pusta, savrseno neinteresantna, vestacka. Ali ako neko ima stremljenje k tome da bi se pod zgodnim izgovorom spasao od religije, tada se to moze uskladiti, zato sto svaki covek oseca da religija nosi u sebi jos i neku opasnost za njega, da je to imperativ, potreba obnove zivota, potreba sluzenja. To ne zeli svako. Ali, reci o tome iskreno i pravo - takodje ne mogu svi. Josif Brodski ima divnu izreku: "Neverje je slepoca, ali cesce podlost." Ja se s tim mogu potpuno saglasiti. U mom zivotu samo je jedan mladic iskreno priznao uzrok svog udaljenja od Crkve. Kada smo sa njim na intelektualnom nivou sve manje-vise razjasnili, on je izjavio: "Ne, ja se sigurno necu krstiti, jer bi onda trebalo da se rastanem od zena, zato necu" (treba primetiti da se posle, posto je zavrsio institut, ozenio i prisao Crkvi). U osnovi ljudi misle da Crkvu zapravo ne ostavlja mozak, vec nesto sasvim drugo. I zato smatraju da je bolje neku 'vasku' u mozgu zamisliti, koja bi mi objasnila zasto ja ne idem u Crkvu, zasto se ne slazem sa Jevandjeljem. I onda nagomilavaju takvo smece u glavu: "Ja bih posao, prihvatio bih vaseg Boga, da je 'vaska' rekla da to treba". Zato je Gospod Hristos i govorio: "Dodjite k Meni svi umorni i obremenjeni, i Ja cu vam dati mir", i samim tim cinom On je potpuno ispunio drugu socijalnu, psiholosku, psihoterapeutsku ulogu - On je uznemiravao, On je razrusio gradjanski mir, dusevni mir, farisejsku samozivost. S te tacke gledista je potpuno opravdano u Gospodu Hristu videti buntovnika. U Jevandjelju su hriscani nazvani "solju zemlji", a ako je pritom "zemlja" (tj. mi) bolesna, predstavite sebi reakciju ranjenog organizma na so! - Obicno svi Hriscanstvo shvataju kao religiju ljubavi. I onda odjednom Otkrovenje! Otkrovenje svetog Jovana Bogoslova sa njegovim strasnim slikama. Desila se cak neka promena smisla same reci. Pa rec apokalipsa oznacava samo "otkrovenje", tj. ono u principu ne sadrzi jos nekakve strasne slike samo po sebi, tada kada se ne shvata niposto neutralno. Ne govori vec o dodatnom "apokalipticnom", iza cega stoji nesto veoma strasno, koje govori o kraju sveta. Kazneni mac poslednjih vremena - Moze biti da je i mac. Ja ovde vidim potpuno drugo poredjenje: ovan. Ovan, koji probija jaka vrata. Evo u cemu je stvar: vrata ada, kao sto znamo, zakljucana su iznutra. Nije Gospod taj koji nas zatvara u neki koncentracioni logor vecnih muka, vecnog pogubljenja, vec se mi sami zatvaramo od Njega iznutra. Pritom, zatvaramo se na razne nacine. Postoje zatvori koji funkcionisu potpuno logicno: kada ja sam hocu, dodjem do vrata i zatvorim ih. A desava se da se ta vrata prosto zatvaraju od promaje. Uopsteno, u covecjoj dusi 'setaju' takve 'promaje', vrata koja se naglo zatvaraju, kroz koja bismo mi mogli doci do Boga. Posebno u poslednjim vekovima drustvenog zivota biti hriscanin je sve tezeEto neke reze, koje stihijski nastaju u drustvu, ponekad deluju cak nevidljivo. Posto ih ne vidimo, onda i ne osecamo koliko nas blokiraju. A posto ih ne osecamo da nas blokiraju, onda i ne osecamo da su nas lisile slobode. Prirodno, u nama se ne radja bunt protiv njih Tacnije, bunt se ponekad moze pojaviti, ali on po pravilu uplivava u potpuno nenormale forme - narkotika, samoubistva, itd. Ljudi ne shvataju protiv cega treba buntovati. Tako se polako navikavamo na nasu tamnicu, i kada se potpuno priviknemo, kada nas svet postane potpuno izolovan i zatvoren, tada se spolja i desava to kucanje ovana. Zato u nas zatvoreni svet spasiteljska komanda mora da se probija spolja, da bi nam omogucila da disemo svez vazduh. Najtuznije je to sto ta spasiteljska operacija, koju vrsi Gospod Hristos na kraju istorije, moze biti uspesna samo delimicno, zato sto Gospod Hristos mocno slama te zatvore koji su iznikli, kako se ne bi proizvoljno "tako desilo". Ali On nikada nece slamati vrata duse koja razumno nije htela da Ga primi. U tom smislu neretko govore da je Gospod Hristos - dzentlmen, On nikada ne ulazi bez brave i saglasnosti domacina. Takve zatvore Gospod ne moze razrusiti silom. Ti zatvori, isticem, nisu socijalno-istorijski, vec su oni unutar samog coveka, sam covek. Ovde Gospod odstupa od Svoje svemogucnosti i bira put nenasilja. Proizilazi iz ovoga, moze se smatrati, da ljudi (delimicno proizvoljno, delimicno neproizvoljno) grade takvo drustvo u kojem gube najvazniju slobodu - slobodu da budu sa Bogom. I tada se Bog k njima probija, i probija se Sam, ali ako se pritom pokaze da neko razumno hoce da ostane sirotim, on ce takav i ostati. Upravo u tom smislu spasiteljska misija Gospoda Hrista ne moze biti dovedena do kraja, do sveopsteg, apsolutnog, totalnog uspeha. Prosto zato sto je, nakon bacanja spasonosnog obruca onome koji se davi, potrebno je da i on zeli da se za njega uhvati. A ako je on samoubica, ne treba ni bacati - sve je beskorisno. - Oce Andreje, za savremenog coveka slike Apokalipse - strasni konjanici, Andjeli sa trubama - nikako ne idu sa realnim zivotom. U cemu je uzrok: u dubokom, sakrivenom simbolizmu apokalipticnih slika ili u necem drugom? - Ja mislim da treba jos malo da pricekamo. Tada ce Apokalipsa, kao i cela Biblija, postati jasni. Stvar je u tome sto Biblija i jeste knjiga Crkve. Pravoslavna Crkva - to je Hriscanstvo perioda kasne antike. Pravoslavlje je formiralo svoje osnovne principe crkvenog zivota u periodu kada su hriscani ziveli u neznabozackom svetu. Zato je ono dovoljno dobro prilagodjeno zivotu u manjini i paganskom okruzenju. A zatim su hriscani postali vecina i Crkva je zamrla u toj tvrdjavi koju je sebi izgradjivala u vreme neznabostva. I postalo je mnogo toga nejasnog u proslosti, vise ili manje uspesnog u spoljasnjem
Tako se Pravoslavlje kao dogmatski sistem formiralo u prvim vekovima hriscansske vere, i zatim je ono u toj ljusci, u tom oklopu tako i zivelo. I dozivelo do naseg vremena. I odjednom se pokazalo da je sve to veoma aktuelno, zato sto pocinje nova era paganstva, kako je nazivaju - era Vodolije. Kada svet pocinje da racuna godine ne od Hristovog Rodjenja, vec po principu "godina plave svinje" ili "lepog bika" i pozdrav "Srecna Nova" ce se transformisati u "Gadna Nova". Eto u ovo vreme se Pravoslavlje pokazuje svevremenim. I vise od toga, pravoslavni, koji su bili vise od svih prezirani i omrznuti sto godina unazad, danas se pokazuju potrebniji svim ljudima. Evo zasto su prezirani: "Vi imate spoljasnju obrednost, vi ne propovedate Jevandjelje". A danas se pokazuje da nije dovoljno samo propovedati Jevandjelje, pokazuje se da je najvaznije dati samu tu "energijsku", ako hocete, zastitu, same te obrede i crkvena Tajinstva. Danas kada nas na svakom koraku okruzuju neprijatelji, pokazuje se da blagodatni pokrov Tajinstva Crkve nije samo idiom. Pokazalo se da priziv ka Hristu posle Tajne Pricesca - "prodri u moje udove, u sav sastav, u utrobu, u srce", tj. napuni Sobom sve delove moga organizma, i moje duse - to nije prosto metafora, vec uslov zivota coveka u svetu, u kojem su sva geena i prah izasli ispod zemlje. I u tom smislu postaje jasno zasto nam Otkrovenje ocrtava sliku koja veoma lici na epohu rane hriscanske Crkve, gde hriscana opet nema mnogo i njih opet gone, a okolo vlada paganska zver. I Pravoslavlje, na osnovu svoje nevestosti, pokazuje se u veoma pogodnoj poziciji u toj neznabozackoj epohi, u koju se vraca istorija. Zbog toga ja mislim da ce nam uskoro postati jasni ti zastrasujuci simboli duhovne borbe dobra i zla iz knjige Otkrovenja. Pokazuje se da se ne treba boriti samo ljubaznom recju. I dodatna rec propovedi pokazuje se ne kao mac inkvizitora ili krstonosca, nego upravo najblagodatnije "oruzje" u rukama Hrista, u rukama Njegove Crkve. I tada ce svi ti apokalipticni konjanici postati malo vise jasniji. Ipak, iza savremenih nagomilanih okultnih praksi stoji sasvim opredeljena realnost. - Vi smatrate da ce ti likovi postati jasniji, jer ce se pretvoriti u realne zivotne slike? - Potpuno tacno. Isto to mogu da kazem i o broju zveri - tri sestice - Hteo bih da postavim konkretnije pitanje u vezi toga. Stvar je u tome da su stranice mnogih casopisa i novina, ukljucujuci i pravoslavne, bile pune prica o strasnom kompjuteru nazvanom "Zver", koji se nalazi negde u Briselu; potvrde da sifrovani kod na robi iz zapadnih zemalja sadrzi broj zveri, i na kraju, da ce na ruku i na celo uskoro biti stavljani neki znaci Ili ga vec negde stavljaju, u Ceceniji Koliko su opravdani tako istaknuti spoljasnji opazaji apoklipticnih znaka? - Na to pitanje nemam jednoznacan odgovor. S jedne strane, po recima apostola Pavla, "idol u svetu je nista". I zato je za hriscanina: "Ako je Bog s nama - ko je protiv nas?" Ti spoljasnji idolopoklonicki i okultni znaci nad njim nece imati vlast. Ali, s druge strane, Pravoslavlje - to je religija s celokupnim vidjenjem coveka. Tu je dusa neodvojiva od tela, unutrasnje neodvojivo od spoljasnjeg. Zato je sva hriscanska tradicija, posebno ranohriscanska, puna upozorenja: bojte se, bojte se cak da u spoljasnjem gresite. Recimo, paganski sledbenici, drzavni cinovnici, predlagali su hriscanima, koji, molim vas, srcem veruju u Gospoda Hrista, da jednostavno urade neki formalni gest zrtvoprinosenja pred statuom neznabozackog boga, zvanicnog boga imperije. Hriscani su odbijali da ucine taj gest, po cenu da umru. Zato su glasovi o duhovnosti Hriscanstva veoma preuvelicani: Hriscanstvo ceni kult i kultivira cak etikete spoljasnjih gestova. Mi znamo da i odeca coveka govori o njegovom nastrojenju, o njegovim manirima. Pokazuje se da post moze biti povezan sa iskrenoscu, srdacnoscu pokajanja, najunutrasnjijeg duhovnog dela. Zato nije iskljuceno da se neko "cudo" u ogledalu desi i ovde: da kroz materijalno dejstvo pronikne u dusu nesto strano, tudje. Ipak, ja mislim da ne treba tako jeftino ceniti svoju dusu. Odakle takva pretpostvaka da ako coveku budu stavili pecat u pasos ili cak na ruku, da taj znak oduzima coveku slobodu? Sta me moze odvojiti od Hrista? Jednostavno, treba shvatiti, da nas nista ne moze odvojiti od zivota u Gospodu Isusu Hristu, ni sadasnje, ni dolazece, ni nacala, ni vlasti, ni andjeli, niko nas ne moze odvojiti. I kakav ce to pecat biti jaci od Ljubavi Bozje, jace od svih tih instanci koje je Apostol Pavle pobrojao? Sta se to odnosi na broj 666, ja ne vidim u njemu misteriju? Prosto zato sto se taj broj dovodi do broja koji se pominje u Apokalipsi. Uopste, zadatak proroka je uvek bio da otkriva volju Bozju, da obznanjuje, a ne da krije. Taj nam se broj daje da bismo prepoznali antihrista, a ne zbog toga da bismo mu pomogli da se skriva. A sto je do sifrovanih kodova, ja im ne bih pridavao toliko znacaja, tim pre sto sada ima mnogo vestackih razgovora na tu temu Vracam se na pitanje o pecatu na ruci i celu.
Primecujem da je za pravoslavnu tradiciju karakteristicno alegorijsko,
duhovno shvatanje toga mesta u Otkrovenju. U Bibliji, uopsteno, desnica
je tradicionalno ruka koja oznacava nacin delatnosti. A celo je nacin
Covek mase poslednjih vremena bice vaspitan i formiran tako da za Gospoda Hrista u njegovom zivotu jednostavno nece biti mesta. To mu nece biti interesantno, zato sto, prvo, samo drustvo nece postavljati pitanja o Hristu, a drugo, to drustvo ce tajno predlagati ubrzane odgovore na njih. Pocevsi od toga da je Gospod Hristos prosto veliki drevni iscelitelj, Kaspirovski prvog veka, ili je to jedan od onih sa druge planete koji nam dolecu, a moze biti jedan od mahatmi, no mi s tim nemamo nista Uostalom, to se odnosi i na mnoge pravoslavne, zato sto u pravoslavnom svetu ponekad odgovor na pitanje "sta znaci biti hriscanin" porazava svojom primitivnoscu Neretko danas vidimo ljude koji govore fraze tipa: "Ja sam ateista, ali sam pritom Rus, znaci pravoslavan". Ili suprotno: "Ja sam pravoslavan, istina, ali sam, naravno, ateista". Naravno, takva redukcija Hriscanstva k etnografiji ne vodi do Hrista, ali ce ona biti veoma bliska zamislima antihrista. Cini mi se da o tome takodje postoji potvrda u Otkrovenju - u ljudskom drustvu sazrece takav sistem medjuljudskih odnosa, takav sistem ideologije, u kojem ce biti tesko cuti pitanje o Hristu, a jos teze, cuvsi ga, dati pravilan odgovor na njega U tom smislu nebo postaje sve dalje. - A sta ce biti sa strasnim kompjuterom "Zver", i uopste sa kompjuterskim svetom. Sada, eto, postoji i "adski" internet? - Vi znate, u literaturi su opisani svi ti "uzasi", sa mnogo dovoljno smesnih obrta. S velikom raznezenoscu ja uvek citam clanke u kojem se kompjuter razoblicava kao dete djavola. Narocito je prijatno citati clanak takve vrste u novini koja je na kompjuteru sredjena, u brosuri koja je takodje na kompjuteru napravljena. To budi zdrav osecaj humora. A ako je ozbiljno, tad je sve stvar, kako sam govorio, u namerama, u tome kako sve to iskoristiti, u tom broju i kompjuterima - Ipak, kako treba da se ponasa covek koji iskreno ne zeli da podlegne prelesti antihrista? - Prvo je, naravno, potrebno udaljiti se od svih tehnika koje su povezane sa prodorom u covecju dusu. Pre svega, ovde je rec o medicinskim tehnikama, tj. nikakva zombiranja, kodiranja, itd. Hemoterapija - da, hirurgija - da, tj. rad sa telom tamo gde vi ne dopustate da u vasu podsvest udje necija druga podsvest. Kriterijum je taj: ne otkrivati svoju dusu otvorenu. To pretpostavlja izbegavanje svih mogucih meditativnih tehnika, tehnologija mantri, kontrole uma. Sve one imaju jedan cilj - da vas lise kontrole nad sopstvenom svesti. To je potrebno na sve nacine odbacivati. I pored toga, naravno, ja mislim ono sto shvata svaki ozbiljan covek - treba imati veliku distancu od sredstava javnog informisanja, ispitivati sebe: da li se ja menjam, moja ubedjenja, moj svet, moj jezik, prosto-naprosto u kopiju koju je stvorio televizor Ne tako davno na jednom od mojih predavanja za predavace moskovskih visokih skola (to su bili predavaci humanitarnih disciplina: kulturolozi, filozofi...) jedna slusateljka mi je postavila pitanje: "Recite mi, zasto se desava da bih s jednim svestenikom htela da razgovaram, a drugi mi ne uliva poverenje?" I nisam uspeo da odgovorim, kad njena susetka kaze: "Ali to je energija! Shvatas, jedan ima dobru a drugi losu!" I auditorijum je podrzao taj stav. Sta je moguce konstatovati nego da se nasa inteligencija toliko banalizovala kad ona tim necovecnim zargonom karmi, aura i energija opisuje najkomplikovaniji svet ljudskih odnosa To je stvarno katastrofa: danas u Rusiji (i uopste u celom zapadnom svetu) dolazi do smene jezika: nestaje jezik tradicionalne hriscansko-sredozemne kulture, a umesto njega dolazi zargon pseudo-istocno okultni: karma, cakra, astral, itd. U tom smislu, treba se truditi da ne prihvatamo te reci, vec da koristimo svoje, svoj jezik, kako ne bismo poceli sebe osmisljavati u potpuno necovecnim terminima Ljudi ne shvataju sta govore. Pri upoznavanju je moguce cuti: "Znas, ja sam skorpion, a ti?" - "A ja sam pacov. Bas lepo." Pritom ne treba zaboravljati, da je Pravoslavlje istocno Hriscanstvo. I zato nije potrebno, dozivljavajuci naglo odvajanje od ateizma, odjednom tako ostro jurnuti na Daleki Istok, zato sto ovde kod nas, takoreci pod nogama, a takodje i nad glavama, postoji takav svet, takvo duboko shvatanje coveka, u kojem postoje sve te dubine koje raduju nasu dusu kada se upoznajemo sa svetom istocne mudrosti, ali postoji i nesto o cemu je Istok hiljadama godina mastao da cuje, a sto se prvi put culo na obalama Jordana - Oce Andreje, mi smo razgovarali o literaturi, u kojoj se prilicno primitivno izlaze shvatanje Apokalipse i desavanja vezana za kraj sveta. Da li biste mogli da navedete neke knjige koje, po vasem misljenju, treba procitati? - Sto se tice Otkrovenja, treba upamtiti da je to jedinstvena knjiga, koja se ne cita na bogosluzenjima, sto znaci da nema bezuslovno autorizovanih tumacenja. Ali meni se cini da je, ulazeci u tu tematiku, korisno upoznati se sa pricama Luisa - "Poslednja bitka" iz njegovog ciklusa "Hronike Narniji" i "Raskid braka". Zatim Cestertonov roman "Kugla i Krst", plus antiutopijska klasika (Orvel, Zamjatin). U narednoj etapi to bi mogla biti "Tri razgovora" Vladimira Solovjeva, ukljucujuci tu pricu o antihristu. Iz savremene literature, narocito iz pravoslavne, ja bih toplo preporucio oca Serafima Rouza "Pravoslavlje i religija buducnosti" - Oce Andreje, nekako je uzasno tesko razmisljati o kraju sveta - A zasto vas toliko plasi to saznanje o kraju? Pa kraj - thelos na grckom, "cilj" - ima znacenje ne samo kraja, vec i neke zavrsenosti, ispunjenosti, postizanje nekog cilja. Zato, ako nastane istorijski kraj, to znaci da u istoriji postoji i smisao. Eto, ako u njoj ne bi postojao kraj, ona bi se shvatala, po recima Dostojevskog kao "djavolov vodvilj": neko beskonacno stremljenje koje nikuda ne vodi. Posto Hriscanstvo utvrdjuje kraj istorije, ono spasava ideju istorije, utvrdjujuci postojanje smisla u njoj. Zato, kada govorimo o kraju sveta, pretpostavljamo pozitivnost istorije. To nije istorijski nihilizam Naravno, ja predobro shvatam da u hriscanskoj filozofiji istorije, kao uopste u hriscanskom shvatanju coveka, postoji veoma mnogo svetlih tacaka, ali i nekih protivurecnih i nejasnih Delimicno, u Hriscanstvu do kraja nije jasno postoji li u istoriji progres ili regres. Hriscanin ima pravo da razmislja i ovako i onako. Ali o Hriscanstvu je moguce reci nesto sto je jednom Cercil rekao o demokratiji: "Demokratija je uzasna stvar, ali je sve ostalo - gore". Hriscanstvo je, s tacke gledista filozofije, stvar, moze biti, ne uvek pravolinijska, ne potpuno logicna, mozda ne potpuno ubedljiva, ali je sve ostalo gore, sve ostalo je necovecnije. - Da, ali u svojoj knjizi o antihristu vi pisete: "Hriscanstvo je ubedjeno u svoj istorijski poraz". Sta nam ostaje da kazemo onima koji sumnjaju, sa cime prici citaocima? - S pitanjem: a sta covek zeli da dobije? Sta se bojao da izgubi, a sta je mastao da dobije? Ako covek postavi za svoj cilj da dobije zemaljsku vlast i zemaljska zadovoljstva, onda ce, povezavsi se sa Pravoslavnom Crkvom, on, naravno, izgubiti sve. A ako covek hoce da ugodi svojoj dusi, tada znamo sta je Jevandjelje kaze: gore je coveku ako ceo svet zadobije, a naudi svojoj dusi. A zastiti dusu je jedino moguce sasvim je nasitivsi Vecnoscu, punocom Bivstvovanja, punocom Smisla, punocom Radosti. I to je moguce, ja sam duboko ubedjen, jedino u Pravoslavlju. Zato mi cesto govorimo: nama je sve lose, nama je mnogo lose. (Mislim, svaki pravoslavni covek ce reci zajedno sa Visockim: "Ne, u Crkvi nije sve tako"). Veoma je tesko, veoma je bolno biti pravoslavan, zato sto kada zovemo u Pravoslavlje, mi zovemo ne na beskonacni banket zivota, ne na piknik na ivici civilizacije. Mi zovemo na boj. U tom boju ponekad buntuje tvoj sopstveni konj, ponekad napade ne zaustavljas. No najtuznije je to sto neke strele lete iza ledja, a pozadi, gde ocekujes podrsku, najednom osecas pustos Situacija je na osnovu predjasnjeg odredjena: s Hristom ce dusi biti neizdrzljivo, ali bez Njega potpuno ocajno. - Znaci nebo postaje sve dalje, ali njemu treba i dalje stremiti? - Naravno. Ili, znate, cak ne sasvim tako. Nebo uvek postaje blize, zato sto nebo ima jednu zelju - da se kao kisa izlije na Zemlju. Ali ljudi neprekidno otvaraju svoje kisobrane i njima kolju nebo. Zasto se onda zalimo na nebo? Zatvori svoj kisobran. razgovor vodio Vladimr Legojda |
naucni
saradnik katedre za filozofiju i religiju Filozofskog fakulteta
Moskovskog drzavnog univerziteta; predavac filozofskih nauka i
bogoslovlja; autor mnogih knjiga i clanaka na religiozno-filozofske
teme. Nedavno je izala iz stampe knjiga oca Andreja "O nasem
porazu" sa razmisljanjima autora o antihristu i kraju sveta. Ta
knjiga, u kojoj nedostaje "apokalipticna" histerija i
utisnutost stradanja, izazvala je veliki interes najsire citalacke
javnosti. Zato smo odlucili da se obratimo ocu Andreju sa molbom da nam
odgovori na mnoga potresna pitanja - sta je to kraj sveta, carstvo
antihrista, apokalipsa?
Znate, Pravoslavlje mozemo uporediti sa kornjacom: ako
pogledate tu zivotinju, odmah zelite da zapitate: zasto te je Bog tako
odvojio? Ali takvo pitanje se javlja samo zato sto je kornjaca u
skolskom uglu. A ako je posmatrate u prirodnoj sredini, onda ce biti
jasno: ako kornjaca ima tako debeo oklop, znaci neko ima ostre zube. Eto
tako, svakom coveku koji prilazi Hriscanstvu, javlja se primetan
paradoks: Hriscanstvo - to je religija ljubavi, i pritom to je
jedinstvena dogmatska religija mira. Podvlacim: ne "jedna od",
vec prosto jedinstvena dogmatska religija mira. A stvar je u sledecem:
posto je hriscanska vest o ljubavi bila vest slobode, nju je u paganskim
stereotipima bilo lako tajno izmeniti, lako tajno izokrenuti. I trebalo
je da se zastiti od tih laznih izvrtanja. Uopste, svaki tekst ucestvuje
u interpretaciji: svaki citalac shvata i izvrce tekst po svome. Zato je
Jevandjelje nuzno moralo da se zastiti Predanjem, da bi se svojevoljne,
lazne interpretacije odbacile i da bi apostolsko shvatanje Hristovih
reci, tj. shvatanje tih ljudi koji su bili sa Hristom i koje je On Sam
ucio, ne ugasne vekovima. S tim ciljem i nastaju dogmati, koji ne samo
da utvrdjuju nesto o Bogu, koliko odstranjuju tajne i jednolinijske
koncepcije.
misljenja coveka. Zato, kada antihrist stavi ta dva pecata, on pocinje
da kontrolise nacin misljenja coveka i nacin njegove delatnosti. I to je
potpuno logicno, u tom smislu da antihrist kao zemaljski vladar uzima na
sebe kontrolu nad socijalnim odnosima, a preko sistema masovnog
informisanja i sistema obrazovanja on kontrolise ideologiju drustva i
samim tim utice na razum ljudi.